Аутор: Јованка Симић, новинарка
Стогодишњица рођења Саве Стојкова (1925–2014), знаменитог сомборског, војвођанског и српског сликара, обележена је ових дана раскошном ретроспективном изложбом у његовом родном Сомбору, у Галерији „Лаза Костић“, као и у Музеју Војводине у Новом Саду.
Ретроспективом „Добри дух равнице“, што је и наслов пригодне монографије аутора и хроничара сомборских збивања, Милана Степановића, пред публиком су изложена нека од најславнијих Стојковљевих пејзажа и портрета.
Током пола века, самоуки панонски маг Сава Стојков, техником сродној наиви, неуморно је сликао бачке пејзаже, салаше и људе из сећања, каквима је некада, у време његовог детињства, обиловала Војводина.
Прву самосталну изложбу имао је 1945. године, и од тада је приредио преко 650 самосталних и колективних изложби у Србији, земљама некадашње Југославије, као и у престижним галеријама највећих градова Европе, Азије и Америке. У свакој од тих галеријских храмова оставио је део магије војвођанске равнице.
Стојковљевом опусу дивио се и академик Дејан Медаковић, један од најзначајнијих српских интелектуалаца, књижевника и историчара уметности, написавши да је у српском сликарству, сем горостасног Милана Коњовића, тешко наћи сликара који је природи прилазио са таквим страхопоштовањем као што је то чинио Сава Стојков:
„И док је Коњовић свој однос према природи потврђивао готово заљубљенички, страсно, предајући се сликању пејзажа као некој паганској, чулној свечаности, Сава Стојков остаје пред природом до краја тих и кротак. Иако Стојков махом слика сеоски свет, на његовим платнима нема ни трага некој опорости, нема насиља према природи, нема било какве социјалне напетости, већ је све подређено чежњивом постизању једне више хармоније.“
За разлику од суграђанина Коњовића, изданка породице свештеника и земљопоседника пореклом из Пећи са Метохије, кога је уметнички нагон одвео у Париз, Стојков је био чедо сиромашних паора староседелаца са обода Сомбора.
У кућерку од набоја, од најранијег детињства маштао је о раскошнијем животу. У сновима дечака Саве није било превише назнака уметности јер, како је доцније говорио, паорска деца нису ни умела тако узвишено да сањају.
Родитељи – Владимир Стојков и Милица (рођена Каралић) маштали су да њихов син постане угледни трговац. У његовом раму од маште било је места само за фудбалску лопту, а сомборски стадион ФК „Радничког” био је једина „галерија” на свету која је попут најјачег магнета привлачила младог Стојкова.
Брзином какву намеће изразити таленат, петнаестогодишњи Сава ушао је у први тим. Толико се истакао, да га је чак и београдска „Звезда” тражила. И да тадашњи градоначелник Сомбора, Богданов, није био фанатични поклоник „најважније споредне ствари на свету”, Стојков би највероватније био саиграч славног Рајка Митића. Амбициозни градоначелник, међутим, у маниру правог фудбалског локалпатриоте, „запретио је” те 1940. године младом Стојкову одузимањем школске стипендије ако прихвати Звездину понуду и тако „саплете” „Раднички” на путу ка врху.
Ојађени Сава није имао куд – без градске стипендије, родитељи би тешко могли да га школују. Остао је у Сомбору. Пошто је био принуђен да раскрсти са фудбалском каријером, окренуо се кисту и бојама. Оживели су у њему гени деда Симе који је спретно цртао и резбарио дрвене инструменте. Подстицао је на уметност и свог унука Саву, подаривши му још као шестогодишњаку патрљак оловке „цимерманке”. Деда је био бескрајно стрпљив, па је у зимским вечерима, док је напољу фијукала вејавица, дуго поред петролејке позирао свом унуку док га је овај невешто портретисао.
Прву изложбу Сава је приредио 1938. године у учионици трећег разреда Грађанске школе у Сомбору, чији је ђак био. Наставник цртања Иван Маслов, Рус, већ тада је на часовима говорио пред осталим ђацима да млади господин Сава црта боље од њега.
Четрдесетих година прошлог века цртање је било привилегија богате деце, а Сава је после наставе морао на ливаду, да напаса стоку. Најлепши тренутак за младог Стојкова догодио се у предвечерје рата, 1941. године када му је дуго сањани сликарски прибор поклонио један богати другар. Насликао је Сава убрзо свој први акварел – портрет деда Симе.
Године 1944. Стојков је мобилисан што ће пресудно утицати на његов уметнички пут. Прочуло се да уме да црта, па су се старешине утркивале да их портретише. Било је то доста успешно, па пошто је из Дванаесте војвођанске бригаде премештен у 51. дивизију, добио је наређење да се посвети цртању. По ослобођењу, 1945. године, у Дому културе у Осијеку, Стојков је приредио своју прву самосталну изложбу – четрдесет цртежа и десет слика темпером. Ова платна запала су за око академском сликару Бранку Шотри, уметнику који је код тадашњих власти имао велики углед. Допао му се бачки колорит и лично је посредовао да младог Сомборца прекомандују у Београд на одслужење војног рока. Подржан од својих старијих, афирмисаних колега, после демобилизације 1947. године, Стојков конкурише за упис на београдску Академију ликовних уметности. На пријемном је био најбољи међу 170 кандидата, али ипак није добио стипендију. Био је то један од најтежих тренутака у његовом животу. Одустао је од Академије, те се вратио у Сомбор.
Оженио се суграђанком Барбаром, добио синове Милана, који је израстао у цењеног архитекту и сликара, и Драгана, веома успешног ликовног уметника. Запослио се Сава у предузећу „Екран”, почео да слика рекламне паное за надолазеће филмове. Холивудске диве: Лиз Тејлор, Ава Гарднер и Рита Хејворт смешиле су се Сомборцима са огромних паноа.
Четврт века касније, после Савине изузетно успешне изложбе у Паризу, одушевљени принц Реније пожелео је да даровити сликар са Балкана начини на стаклу портрет његове средовечне, али још увек прелепе супруге. Била је 1982. година, Стојков је по договору требало да отпутује у Монако да најзад упозна и портретише принцезу Грејс Кели. Планове је нажалост осујетила њена изненадна погибија у аутомобилској несрећи.
Стојков, неисцрпни сањар, љубоморни чувар нестварне Бачке и страствени заљубљеник у сликарство, целог свог уметничког века придржавао се строгог начина живота који је сам себи наметнуо: устајао је сваког јутра у пет, дан започињао получасовном гимнастиком, а потом, с краћим прекидом за ручак, сликао свакодневно по осам сати.
Захваљујући управо таквој, за уметника готово невероватној дисциплини насликао је приближно 40.000 слика. Нарочито је био поносан на 2.500 портрета на стаклу, по угледу на некада чувену хлебинску школу наиве. За Генералића и следбенике, строги ликовни критичари тог времена говорили су да сликају из зглоба. Саву Стојкова одмах су издвојили јер није сликао из зглоба, него из душе.
– Послушао сам савет Ота Бихаљија Мерина да не читам никакву лектиру о сликарским законитостима већ да пустим да ми срце диктира. То је значило да сликам из душе – говорио је Стојков у време када је већ имао међународни углед и када су у његову кућу и атеље готово свакодневно долазили знаменити људи да купе његово платно или да поруче свој портрет.
Стојковљеве „стаклене портрете“ пожелели су еминентни светски и домаћи државници, књижевници, од Митерана и Ширака, преко мноштва шеика, до његовог царског височанства јапанског цара Акихита.
Сава се најрадије сећао како му је позирао Слободан Селенић. Док га је сликао, ни познати књижевник није седео скрштених руку – написао је стих: ”Сава Стојков, сеновит, питом као његов Сомбор. Док слика мене, слика себе…”
У разговору са новинарима издвајао је Стојков и портрет Његове светости патријарха Павла, кога је насликао поводом двестоте годишњице српске државности. Опхрван мноштвом обавеза, патријарх није имао времена да му позира, па је уметнику достављено неколико фотографија по којима га је сликао. Са делегацијом града Сомбора и епископом бачким господином Иринејом (Буловићем), Сава се те јесени запутио у патријаршијски двор у Београду да уручи портрет патријарху Павлу. Гледајући неколико тренутака у слику, патријарх се срдачно насмешио и спонтано изљубио сликара. Захваливши уметнику, Његова светост казао је да му се чини да ни са једног његовог портрета, а ни фотографије, не исијава толико брижности и стрепње за судбину српског народа, као са овог Савиног рада.
На 85. рођендан (29. марта 2010), Стојков је добио своју сталну ретроспективну поставку у приземљу здања Српске учитељске школе, Препарандије, задужбине патријарха Георгија Бранковића у Сомбору. На површини од 250 квадратних метара, по одабиру ликовног критичара Саве Степанова, изложено је укупно 71 уље на платну, стаклу и лесониту, из свих периода рада великог сликара.
Пре једанаест година, 20. августа, Сава Стојков се „преселио“ у небески атеље. Почива на Великом православном гробљу у свом родном граду. О његовој уметности објављено је до сада десет књига и монографија и штампано дванаест уметничких мапа. О њему су снимљени бројни документарни филмови и ТВ емисије, а његова уметност овенчана је бројним домаћим и иностраним признањима.
На вест о одласку свог пријатеља, Бела Дуранци, историчар уметности и ликовни критичар, казао је да је Стојков паорском упорношћу обликовао привид неке надстварне хармоније у свету око нас. Његове слике, рекао је, биле су препознатљиве и цењене и тамо где ништа није било налик нашем окружењу:
„Суштина није била само у наивном реализму његове поетике, него је била баш у том његовом осећају за чињеницу да је све заправо природан ред ствари. Последњи пут кад смо се чули питао сам га шта ради. Он ми је рекао да само слика. Ми смо о њему знали мало, али је он о нама знао много. И зато ће његово сликарство трајати.”
ЛИТЕРАТУРА
Смиљковић, Ковиљка: „Генеза уметничког стварања Саве Стојкова“, Просвета – трговина, Сомбор (1994)
Дуранци, Бела: „Сава Стојков – монографија“, ЦИД Подгорица, Меморија – Сомбор, Златна грана, Сомбор (2009)
Симић, Јованка: “Сава Стојков бачки живописац“, фељтон Вечерње новости (2005)
https://www.novosti.rs/c/feljton/466/sava-stojkov-backi-zivopisac
Остави коментар