САВА ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА – ОЛИЧЕЊЕ ПЛЕМСТВА И ПЛЕМЕНИТОСТИ

query_builder

САВА ПОПОВИЋ ТЕКЕЛИЈА – ОЛИЧЕЊЕ ПЛЕМСТВА И ПЛЕМЕНИТОСТИ

Аутор: Јованка Симић, новинар

У СРПСКОЈ историји поприличан је број  угледних, образованих и богатих људи ,али мало ко се од њих могао мерити са Савом Поповићем Текелијом (1761 – 1842), племићем са титулом грофа, народним добротвором, првим Србином – доктором  правних наука, оснивачем Текелијанума, председником Матице српске, угледним  трговцем и филантропом…

Комплетан свој живот, углед, знање и иметак Текелија је несебично подарио роду своме и тако се у историју уписао као  једна од кључних личности српског народа у првој половини 19. века. Активно је учествовао у политичком животу угарских Срба и материјално је помогао све српске националне акције.

Завештањем од 150.000 форинти, неколико кућа и земљишних поседа, основао је 1838. у Пешти задужбину Текелијанум под управом Матице српске. Задужбину је основао с циљем да се у њој школују сиромашни и најбољи српски ђаци и студенти из свих крајева где су живели Срби, обезбедила му је трајно и веома истакнуто место у галерији светлих ликова српске прошлости.

Био је потомак чувене војничке и племићке породице Поповић из Арада (данашња Румунија), која је заправо била изданак старе властелинске српске лозе.Поповићи су били чувени и пре него што се њихов  дични потомак Сава, првом половином 19. века, прославио својим огромним доприносом у очувању идентитета и просперитета српског народа у Угарској.

У сам врх најугледнијих српских породица тога времена, Текелије је увео Савин прадеда Јован Поповић Текелија (1665 – 1722), по много чему изузетна личност. Кроз Поморишје, Потисје и Банат командовао је  једним крилом српских крајишника и фрајкораца 1697. у бици са Турцима код Сенте. Испољио је изузетну храброст, омогућивши победу „хришћанскога оружја над турским“ под командом принца Еугена Савојског, чувеног аустријског војсковође.

Указом угарског цара Јосифа Првог 1705. године породица Поповић Текелија добила је племићку титулу као награду за ратне заслуге капетана Јована , али је његов праунук Сава Текелија који се родио 17. августа 1761. године по старом календару,  детињство провео у оскудици. Савини родитељи, наиме, уплели су се у имовинску вишедеценијску парницу у вези са наследством. Ипак,Сава је успео да стекне  врло солидно образовање, почевши од свог родног Арада, па до универзитета у Пешти и Бечу.

Код једног учитеља у Араду завршио је српске школе, а 1770. почео је да похађа и наставу на латинском језику. Родитељи су га 1775. послали у Будим у  Вишу гимназију са филозофијом. После једне незгоде и повреде морао је да се врати у Арад, на лечење. У родном граду, наредних годину дана слушао је реторику. Током 1779. и 1780. године враћа се у Будим и посвећује се филозофији. Упознаје Стефана Стратимировића, који је тада учио физику. Паралелно са филозофијом, Сава је учио и цртање. Заволео је ликовну уметност у раном детињству и често јој се доцније враћао. Нарочито је уживао у портретисању и сликању пејзажа.

У Бечу, где се обрео против воље својих родитеља, није примљен на Војну академију. У том граду две године паралелно је слушао предмете из правне науке, учио цртање, француски, италијански и шпански језик. Похађао је и природне науке, анатомију, хемију и ботанику, и математику, као и часове свирања флауте. Најзад, 1782. године, у Будиму се уписује на Правни факултет и завршава га три године доцније.

Треба знати да се већина високих српских интелектуалаца  на размеђи 17. и 18. века опредељивала за правне науке. На то их је подстакао царски Декрет о адвокатури из 1769. године који је налагао да адвокатске послове могу да обављају  само људи са завршеном високом правном школом и положеним адвокатским испитом. После ступања на снагу царског Декрета, јачао је адвокатски сталеж, у којем су водећу улогу имали управо Срби. Адвокатски посао цветао је првенствено у Пешти и у Новом Саду.

Управо та околност, као и чињеница да му је породица у међувремену знатно осиромашила, учинили су да Сава Текелија  изабере правну науку за своју професију. Као одличан студент,  окончао је студије 1785. године,а већ  наредне 1786, у 25. години, одбранио је у Пешти докторску дисертацију под насловом „О узроку и циљу постојања државе“, писану на латинском језику.

Текелија, при том, није написао уобичајену причу о праву, „права ради“. У маниру филозофа, служећи се научним методама, отворио је питања о односу појединца и друштва, расподели националног богатства, положаја различитих друштвених слојева, улози државе и њеном односу према богатима и сиромашнима. Поседовао је енциклопедистички ниво знања, својствен најобразованијим људима тадашње Европе. Постао је први Србин који је докторирао права и први угарски држављанин са овим звањем, а да, при том, није био професор универзитета. Уједно, то је био и зачетак српске правне науке.

Младом доктору права понуђено је место секретара Угарског намесничког већа у Будиму. Био је то врло висок положај, али он је понуду одбио и одлучио да се 1787. године отисне на своје прво путовање у Русију, у посету свом славном стрицу Петру Текелији, истакнутом војсковођи и царском генерал-аншафу, који је још 1747. прешао у руску службу. Њему је Сава посветио свој докторат. Петар је синовца позвао у посету с намером да га учини наследником својих великих добара у Миргороду.

Десио се, међутим, неспоразум, па се Сава, не поставши стричев наследник, преко Москве и Петрограда вратио у Угарску. У Будиму је затекао своје родитеље који су морали да се привремено преселе из Арада, пошто су се Турци пробили у Банат. Убрзо после истеривања Турака са тих простора, Сава Текелија изабран је за подбележника Чанадске жупаније.

У родном Араду Сава је стекао толико угледа да је у својој тридесетој години, као један од двадесет и пет представника племства, изабран за посланика на једном од најважнијих српских народно-црквених сабора 1790. у Темишвару, где је Текелија одиграо једну од кључних улога.

После Темишварског сабора, Србима су дате законске могућности да заузимају јавна звања, а створени су услови и за њихово упечатљивије учешће у јавној управи. Текелија, међутим,  није имао превише лепих речи за српску јерархију – критиковао је епископе и митрополита Стратимировића,мада га је раније подржавао. Замерио је митрополиту и владикама што приликом тражења места за себе у Дијети 1796. нису захтевали и да се „наши људи у службама постављају“.

Мада је 1800. године као резервни официр био постављен за команданта арадског батаљона и требало је да буде упућен на француско ратиште, Текелија је у то време био против рата с Французима и  насилног мобилисања у царску војску. Његове белешке и коментари сведоче да је имао лепо мишљење и о Француској револуцији. Увидевши да му се спрема деградација са потпуковничког на чин мајора, напустио је војску.

Интензивно се, потом, бавио питањем ослобођења српског народа од турске власти. Није му била страна помисао о пресељењу у Србију и подизању устанка, као ни истицање да он лично треба да буде владар ослобођених Срба. Наводио је да има подршку и Доситеја Обрадовића, угледног писца, устаничког министра просвете и заговорника рационалистичке мисли. Био је присталица Доситејеве идеје да је образовање главни покретач српског народа ка бољој будућности, а Доситеј је у Текелији видео једног од могућих састављача нове српске историје.

Ипак, незадовољан  плодовима сопственог ангажмана у политичком животу угарских Срба,Текелија се после Угарског сабора  повлачи с политичке позорнице. Враћа се у родни Арад, на своја имања. Ту се наредних неколико деценија успешно бави трговином ратарским производима и стоком.

После дуготрајног пробирања, Текелија је одабрао за жену Амалију, лутеранку, из помађарене словачке породице. Венчали су се 1815. године. Брак је био потпуни промашај. Осим што у том породичном гнезду није било топлине, недостајало је и потомство, којем се Сава силно надао.Бракоразводни спор Текелија је покренуо 1821. године. То му је проузроковало велике трошкове и дубоко понижење. Парница се протегла у недоглед и окончала тек смрћу супружника.

Током тих година преживео је и колеру, поплаве, суше, неправде које су чињене и њему и српском народу. Путовао је по Аустријској царевини и Немачкој, лечио се у бањама, упознавао свет, бавио се разним занатима и сабирао знања. Носио је угледно звање краљевског саветника и био „златне надпетице каваљер“.

Помагао је Вуку Караџићу да штампа „Српски рјечник“. Дао је сто форинти у сребру за „Граматику“ Милована Видаковића и помогао да се откупи рукопис и штампа друга књига „Стихотворенија“ Лукијана Мушицког.

Поласкан усвајањем илирског имена за народни препород, изражавао је симпатије према Људевиту Гају, а одазвао се и на позив грофа Јанка Драшковића да за „Театар Илирски“ учини поклон, па је приложио чак 1.000 сребрних форинти.

Овај добротворни гест Саве Текелије само је један у читавом низу оних који су га прославили у српском народу и његовој историји. Према подацима из „Српског биографског речника“ који издаје Матица српска, још 1810. године, Текелија је са дванаесторицом суграђана основао фонд за школовање арадске српске омладине, а већ наредне године створио је проповедничку фондацију при српској цркви у Араду.

Улазак у Матицу српску веома је подигао Текелијин углед међу Србима, па се још за његовог живота почео стварати „култ личности Саве Текелије“. Томе је највише допринео председник Матичин Теодор Павловић преко својих „Српских народних новина“ у Пешти.

Десетак година касније, 1822, приложио је 22.000 форинти за нови торањ, звона и поправку цркве у Араду, коју је саградио његов прадеда Јован. У Бечу 1838. основао је фондацију од 100.000 форинти за школовање синова граничарских српских официра у Војној инжењерској академији, а руковођење над фондацијом поверио је управи народних фондова у Сремским Карловцима. Доброчинства је учинио и првим српским гимназијама у Карловцима и Новом Саду.

Најзначајније је, ипак, оно што је учинио као добротвор Матице српске, основане 1826. године у Пешти, и као оснивач Текелијанума. Теодор Павловић, секретар Матичин, уредник њеног „Летописа“ и главни замајац њеног рада у овом периоду, увидео је да ће без покровитељства угледних и богатих Срба тешко моћи да од Матице српске начини јаку и поштовану установу. Због тога се обратио Текелији. Сава је већ био у 72. години, али дубоко свестан да је школовање младих српских нараштаја и њихово окупљање у Матици српској од пресудног значаја за уздизање српске интелигенције у Аустроугарској.

Убрзо, Текелија обавештава Матицу српску да прилаже фонду овог “светионика српске културе“ 100 форинти у сребру и 100 форинти у бечкој валути“. Архив Матичин у Новом Саду и данас чува папирић с поруком дрхтавог рукописа времешног Текелије да ће „сваког наредног лета још толико приложити“. Тиме почиње Текелијина ера у овој институцији. Живо је учествовао у раду Матице и, мада већ у дубокој старости, био је заинтересован за њен напредак, што је показивао доласком на седнице, учествовањем у доношењу важних одлука и непрестаном финансијском помоћи.

Мада  није учествовао у оснивању Матице српске,  најдичнији потомак арадских Поповића, насупрот неким Матичиним оснивачима, говорио да она не треба да буде само књижарско-издавачко предузеће, већ центар који ће окупити све Србе и помагати културном развоју у свим крајевима где они живе.То је било изузетно важно у тренутку када Србија још није била ослобођена, са тек стеченом аутономијом коју је требало развити у државу, а није, при том, још имала ниједну значајну културну институцију све до оснивања Друштва српске словесности 1841.

Године 1840. Текелија је завештао својој задужбини Текелијануму у Пешти сву своју имовину, а Матици српској поверио старање о њој. После његове смрти, у току 1843. године, из породичне куће у Араду, у Матицу српску пренета је Текелијина покретна имовина: збирка породичних портрета, нумизматичка збирка, богата библиотека, породичне драгоцености, документа и писма.

Његово завештање представља прекретницу доброчинитељства у српском роду. Текелија је први Србин који је огромно богатство завештао институцији. До тада су имућни Срби, по принципу меценства, имовину остављали појединцима. А, Текелија свој иметак није оставио било којој институцији, већ Текелијануму, који је удомљавао и стипендирао школовање српске младежи у Пешти и тако обликовао српску елиту у Угарској.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language