Ruska nacionalna ideja 1914. godine

14/07/2017

Ruska nacionalna ideja 1914. godine

 

Autor: prof. dr Saša Marković, istoričar

 

Uvodni osvrt

Istorijske okolnosti u kojima se razvijala nacionalna ideja Rusa bile su vrlo dinamične i nepredvidive. Suočena sa izazovima modernih ideja, ruska društvena misao u kojoj je dominirao konzervativni karakter je tragala za modalitetom svog izraza. Taj razvojni put imao je, tokom devetnaestog veka svoje specifične faze. Pod uticajem libelarnih ideja, najpre su ruski mislioci negirali da postojeći ruski identitet može da opstane bez uticaja iz Zapadne Evrope. Odgovor na ovu negaciju bilo je formiranje ideologije samodržavlja koja je bila zasnovana na tradiciji organske povezanosti i odanosti naroda caru i crkvi. Iz ovih osnova nastala su dva stanovišta ili učenja, jedan podržava zapadno-civilizacijske vrednosti, a drugi neguje autohtonu rusku misao. Svrstavanje na jednu ili drugu stranu dovelo je do toga da principi demokratije i političkih i verskih sloboda budu suprotstavljeni ideji vladavine ruskog cara, dominaciji ruske pravoslavne crkve i slovenske uzajamnosti. Podela na zapadnjake i slavenofile i njihove međusobne optužbe gurali su rusku društvenu misao u propast. Izlaz se nalazio u pokušaju pomirenja ovih različitih pogleda na svet. Odatle je nastala ideja o Rusiji koja je demokratski orijentisana, ali i verna svom caru, hrišćanstvu i slovenskim narodima. Ova ideja uticala je na ruski nacionalni izraz. Ovaj pojam je pokušao da poveže partikularnost nacionalnih težnji Rusa sa univerzalizmom njihove vere. Time bi Rusko carstvo, koje je po svom karakteru multinacionalno i multikonfesionalno, od strane najbrojnijeg naroda u njemu – Rusa, bilo posvećeno uvažavanju nacionalnih manjina i drugih konfesija osim pravoslavno-hrišćanske. Iz ove  namere da ruska nacionala ideja bude univerzalna i planetarno prihvatljiva proisticala je sklonost ruskih mislilaca o specifičnoj ulozi Rusije u savremenom svetu. Imperijalni sukob interesa velikih sila i egoizam nacionalizma, u ovom tumačenju eliminisan je ruskim mesijanstvom, odnosno jedinim pravim putem koji vodi prema vrednostima koje je negovao Bogočovek – Isus Hrist. U ovom narativu sve veću ulogu je dobijao emotivni kontekst ruske nacionalne ideje. Neposredno pred „Veliki rat“, ruska društvena ideja je nudila izlaz za sve nacionalističke probleme, a za glavnog krivca u jačanju antagonizma u svetskim odnosima je proglasila nemački nacionalizam i militarizam. Sukob „krsta“ i „mača“, je metaforični izraz kojeg su ponudili ruski intelektualci, a koji se odnosio na sukob Rusije, koja je uzela u zaštitu i ostale slovene protiv Nemačke, koja je bila predstavnik germanske ambicije o svetskoj prevlasti. Ovaj antagaonizam je u potpunosti prevladao i Rusiju i Nemačku uključujući i njihove univerzitetske profesore koji su podržali interese svojih država. Srbi su u tom kontekstu bili uzeti u zaštitu Rusije i nisu ostavljeni na milost Austro-Ugarskom imperijalizmu. Saosećajnost Rusije i podrška u najtežim trenucima bili su nezamenjiva pomoć Srbiji u njenom odbrambenom ratu. Opterećena unutrašnjim protivurečnostima i neprihvatljivim ekonomskim i vojnim naporima, Rusija je bila dosledna definisanom nacionalnom izrazu i to sve do državne propasti i revolucionarnog sukoba.

U potrazi za ruskom nacionalnom idejom

Rusko carstvo, početkom dvadesetog veka bila je imperija opterećena brojnim društvenim protivurčenostima proisteklim, između ostalog i iz kontroverznog interesa da vodi uspešnu globalnu politiku. Uprkos očekivanjima, porazom završen vojni konflikt sa Japanom 1905. godine izveo je nezadovoljno stanovništvo na ulice Moskve i Petrograda u nameri da pokrenu proces promena. Postojeći konzervativizam Rusije, koji je modernizaciju društva uslovljavao i usporavao zahtevima očuvanja „ruske duše“ oličene u carizmu, narodnosti i veri dopustio je pokretanje procesa modernizacije ruskog društva. Rukovođen idejom uspešne simbioze tradicionalnih vrednosti i savremenih društveno-ekonomskih odnosa, Petar Stolipin (1862-1911) transformiše tradicionalnu Rusiju vraćajući poverenje u njenu idejnu, privrednu i vojno-političku moć na globalnom nivou. „To je bilo potrebno tako sprovoditi da se, sa jedne strane ne protivi razvitku kapitalizma, a sa druge strane, ne dozvoliti pri razvitku kapitalizma da se tako brzo unište temelji gazdinskog domaćinstva“ (Karpov 1925, 59). Vođen time Stolipin je tada i govorio: „nama je potrebna velika Rusija.“ (Menьšikov  2012, 205) Reforme, pre svega sadržane u razvoju privatne svojine na selu i razvoju konkurentnosti ruske poljoprivrede su se pokazale kao pozitivno iskustsvo razvoja ruske države. „Stolipin u ulozi ministara nije bio birokrata. Za temelj ruskog života to se pokazalo kao struja svežeg vazduha, mogućnost mlade, ustanovljene organizacije vlasti, što je u godinama posle revolucije za mnoge bilo prihvatljivo i ulilo je novu nadu i veru u državu.“ (Menьšikov  2012, 207 ) Rusija je iznova počela da uliva poverenje Zapadnoj Evropi u moguće savezništvo, a radi kontrolisanja imperijalnih apetita Nemačkog rajha. „Imperatori i imperije su bili stari, ali je imperijalizam bio sasvim nov.“ (Hobsbawm 1987, 60) Jačanje Nemačke, nakon njenog ujedinjena, ostvarenog na talasu nacionalističke odlučnosti i na poniženju Francuske, a koju je stimulisao pruski militarizam bio je donekle kontrolisan politikom kancelara Bizmarka.[1] Njegovim odlaskom, nemački kajzer, vođen određenim savetima, nije više bio zadovoljan dominacijom u Evropi, već je podsticao ekspanzionističku politiku koja se preteći suočavala sa etabliranim interesima drugih sila. (Popov 1990, 263) Pravdajući ovu svoju stratešku viziju buduće Nemačke neprimerenim zapostavljanjem nemačkog interesa i kolonijalnih prohteva, Vilhem drugi je svoju nacionalističku fikciju nameravao da ostvari vojnom dominacijom i u obliku teritorijalnog proširenja. „Nacionalizam koji je osnovan kao standardna verzija nacionalne ideologije i programa, suštinski je bio teritorijalnog karaktera“ (Hobsbawm 1987, 147). Bio je to početak trke u naoružanju koja je uticala na strateška povezivanja geopolitičkog prostora Evrope, a koja se sada pridržavala poslovice „si vis pacem, para bellum.“

Konsekvence ovog neizvesnog međunarodnog stanja uticale su i na uobličavanje nacionalnih interesa evropskih država. Rusija je, suočavajući se sa sopstvenim izazovima i oslanjajući se na koncept slovenofilstva, kreirala doktrinu državnog i nacionalnog interesa Carstva. “Sveslovenski savez je jedinstvena i stabilna osnova na kojoj može da nastane autohtona slovenska kultura – uslov sine qua non njenog razvoja. Ta misao je glavni tok našeg istraživanja“ (Danilevskiй 2008, 427).  Imperijalni sunovrat Evrope opterećen egoističnim interesima uslovio je „potragu za nadom“ koja će uliti novo poverenje u međunarodnim odnosima. Uticajni društveni mislioci Rusije, rukovođeni izazovom potrage za odgovorom ponudili su „rusku ideju“ kao izlaz iz antagonizama. „Ruska misao, ruska iskanja s početka 19. veka i početka 20. stoleća svedoče o postojanju ruske ideje, koja odgovara karakteru i pozivu ruskog naroda. Ruski narod je religiozan po svojemu tipu i po svojoj duševnoj strukturi. Religijski nespokoj svojstven je i onima koji ne veruju.“ (Berđajev 2006, 229)

Stvaranje slovenskog sveta – „Slavяnskogo mira“ (Danilevskiй 2008, 611)  kao protivteže idejno istrošenom Zapadu uslovljavao je određna nerazumevanja koja su doprinosila pospešivanju narativa o „necivilizovanom Istoku“ i Rusiji kao njenom tipičnom predstavniku. „Tokom 19. veka Evropljani nisu verovali niti u miroljubivost Rusije, niti u mudrost i progresivnost zamisli njenog imperatora. Oni su sebe ubeđivali da Rusija teži ka teritorijalnom proširenju i nameri da pokori sve svoje susede… Zapadna Evropa ne poznaje Rusiju.“ (Ilьin 2015, 43)  Nagoveštaj izrazitog konflikta kulturnih vrednosti postao je istočnik autohtone misli ruski intelektualaca. „Borba sa Zapadom je jedinsteno spasonosno sredstvo kako za izlečenje naše ruske kulture, tako i za razvitak opšteslovenskih simpatija.“ (Danilevskiй 2008, 520)  Detektovanje ruske jedinstvenosti koja je prihvatala kulturni „klinč“ sa zapadom nije značila negiranje zapadne civilizacije. Sasvim suprotno, vrednosti Zapada bile su prihvatljive, ali su njihove državno-interesne adaptacije u Rusiji bile primer redukcije osnovnog izraza vrednosti. „Individualna sloboda je princip evropske civilizacije; ona ne trpi ograničenja i može jedino sama sebe da ograniči… Njena primena nezaustavljivo će nas uvesti u demokratsku konstituciju države koja je zasnovana na opštem pravu glasa“ (Danilevskiй 2008, 286).  Pretočene u interese, vrednosti su mutirale u sopstveno ideološko naličje koje je podsticalo egoističnu samouverenost preteći tako, uobraziljom nihilizma opstanku evropske civilizacije kojoj se i Rusija priklonila. „Šta je to nihilizam ? Nihilizam je materijalizam i ništa više“ (Danilevskiй 2008, 349).

Ruska društvena misao koja je stvarala identitet naroda i tadašnjoj državnoj doktirni bila prihvatljiva, osim studiozne kritike postojećih civilizacijskih interesa ponudila je svoj koncept izlaska iz postojeće krize. Ovaj izlaz bio je oslonjen na suočavanje sa sopstvenim nedostacima. Najpre je, početkom 19. veka ruska društvena misao bila je zasnovana na potpunom negiranju sopstvenih vrednosti. „Čaadajevljeva filosofska pisma značajna su zbog poređenja koje je autor načinio između Rusije i Zapada, i to na štetu prve. Prema njegovom mišljenju, Rusija svetu nije dala ništa vredno. Naprotiv, ako u Rusiji ima nečeg što vredi, onda je to uzeto sa Zapada.“ (Koplston 1992, 38) Nada se vremenom, u ovom kontekstu pronalazila u ljudskoj solidarnosti i hrišćanskom poverenju u ljudsko pokajanje i njegovu Hristolikost. “Nije u našoj vlasti da se drugi lepo odnose prema nama, ali je u našoj vlasti da budemo dostojni takvog odnosa.  Mi ne smemo razmišljati o tome šta će nam drugi reći, već o tome šta ćemo mi reći svetu… Bitno je da je Novu Reč Rusije Dostojevski nepogrešivo naslutio. To je reč pomirenja za Istok i Zapad u savezu večne istine Božije i slobode čovečije.“ (Solojov 2006, 92)

Iz ovog verskog filantropizma i uverenja u potrebu približavanja evropskih civilizacijskih diskursa proisticala je potraga za uporištima koja će omogućiti saradnju. “Rusija je dovoljno pokazala i Istoku i Zapadu svoje fizičke snage u borbi sa njima – sada je na njoj da im pokaže svoju duhovnu snagu u izmirenju.“ (Solojov 2006, 90)  Odgovornost u vezi sa ovim potenciranjem „izmirenja“ je bila velika, tim pre što je mogla da se protumači kao odbacivanje tradicionalnih ruskih interesa. Ipak je ovaj diskurs bio jedinstvena vizija koja potiče iz Rusije i koja je nadahnuta redefinisanjem uloge hrišćanske vere u okolnostima tehnološkog napretka i geopolitičkog pregrupisavanja. Ruska ideja, ostvarena na temelju pravoslavlja reafirmisala je svoj postojeći mesijanski karakater. „Ruski mesijanizam može prihvatiti i čovek Zapada, koji poštuje svoju veliku i svetu kulturu, i čak ga prihvataju neki proročki orijentisani zapadnjaci.“ (Berđajev 1996, 138) Nacionalizam – okarakterisan kao teritorijalni egoizam politički jedinstvenog naroda mogao je biti prevladan, u iskustvu talasa nove „hrišćanske nade“ kao delo saradnje, a ne delo antagonizma. Ovaj pravac mišljenja izrazio je Vladimir Solovjov, tvrdeći da “ideja nacije nije ono što ona sama o sebi misli u vremenu, već ono što Bog o njoj misli u večnosti.“ (Solojov 2006, 100)  Razobličavanje egoizma nacionalne ideje i traganje za njenim vrednostima koje bi mogle da joj omoguće opstanak nalaze smisao o postojanju u univerzalizmu otkrivenom u Jevanđelima. “Rusija još nije otpala od smisla svog postojanja, nije se odrekla vere i ljubavi svoje prve mladosti. Ona je još uvek slobodna da se odrekne takvog političkog egoizma i nacionalne zatucanosti koji će neizbežno dovesti do sloma naše istorijske misije… u Novom Zavetu nema ni reči o bilo kakvim posebnim nacijama i čak se izričito naglašava da nikakav nacionalni antagonizam više ne može da ima mesta…“(Solojov 2006, 107) Ovaj kontekst je dakle bio u suprotnosti sa prisutnim etnofiletizmom, odnosno pristupom da je univerzalizam hrišćanstva podređen nacionalnoj ideji.

Rusko carstvo, u konceptu ideologije samodržavlja – koja je dominirala u 19. veku počivalo je na verskoj pripadnosti i narodnom poverenju.  Uprkos tome, demografska struktura stanovništva Carstva ukazivala je na njen multinacionalni karakter. Uvažavanje demografske situacije i oslonac na hrišćanski univerzalizam uticali su na jačanje ideje o patriotizmu koji uvažava nacionalni i konfesionalni diverzitet sa jedne strane i okrenutost prema pojedincu sa druge strane. Rusko samodržavlje se transformisalo u pravcu pospešivanja odgovornosti prema građanima. Identitet čoveka, pojedinačno, podrazumevao je njegov snažan emotivni i racionalni izraz. Njihov odnos počivao je na intuitivnom pristupu kojeg je negovala vera ličnosti vođena čovekoljubljem – ideja o Bogočoveku. „Ungrund i hristologija… Osnovni i izvorni fenomen religijskog života jeste susret i uzajamno delovanje Boga i Čoveka, kretanje Boga prema čoveku i kretanje čoveka prema Bogu. Zato ne bi trebalo početi filozofirati ili teologizirati ni od Boga ni od čoveka nego od Bogočoveka.“ (Lubardić 2003, 40) Opasnost negovanja ove religiozne ideje ležala je u njenoj ideologizaciji koja je nudila misticizam kao utočište od stvarnosti. „…Putem ujedinjavanja u jednu celinu svih duhovnih sila (razuma, osećanja, estetske moći suđenja, ljubavi, savesti i težnje ka istini) čovek stiče sposobnost za mističnu intuiciju i sozercanje. Izvore ovakve filosofije je našao u delima crkvenih Otaca.“ (Loski 1995, 35) Misticizam je mogao da uspe jedino u okolnostima nepoverenja u sopstvene stavove i usled razočarenja povodom njihovog nerazumevanja. Treba istaći da je ovaj koncept osećajne širokogrudosti ruske nacionalne ideje, vrlo sporo, ponekad i nikako uspevao da se suprotstavi postojećem ruskom nacionalizmu. Novonastale okolnosti ratne strahote uticale su na proboj univerzalizma ruske nacionalne ideje nasuprot nacionalizmu, ali su mogle i one da budu izneverene i time iznova razočarenje u stvarnost moglo je da traži utočište u misticizmu. „Ako su deceniji pre rata predstavnici najekstremnije rusifikacije težili da obrate nacionalne manjine u pravoslavnu veru i asimiluju ih u rusku kulturu, rat je doneo kvalitetne promene.“ (Lor 2012, 199,200)

Ipak, uoči „Velikog rata“, svojom širinom razumevanja i tolerancijom drugih običaja i tradicija, Rusija je pretendovala da postane otadžbina aktuelne demografske, konfesionalne i nacionalne raznolikosti naroda koji žive u okviru carstva i da se nada ostvarenju ideje sveslovenskog jedinstva ali i zajedništva sa drugim narodima u okviru uobličene „sabornosti“ – hrišćanski utemeljene ali socijalno aktuelizovane. „Ja sam uveren, da je jedino Rusija koja je imala talentovane vođe mogla da reši, još pre tri-četiri hiljade godina slovensko pitanje koje je deo naše današnje tragedije.“ (Menьšikov  2012, 217) Oslonac ruske nacionalne ideje na crkvu je bio nezaobilazan. Ipak, uticaj nacionalizma trebalo je kontrolisati. „Moderni nacionalizam je još više posvetovnjačio nacionalnu samosvest istočnoevropskih naroda i tako kod njih poremetio smisao za hrišćanski univerzalizam.“ (Majendorf 2008, 293,294) Ruski državni ideolozi bili su odlučni u nameri da prevladaju ovaj pokušaj redukcionizma hrišćanskog učenja. „Ruski narod je narod hrišćanski… Ali duh nacionalnog egoizma ne daje tako lako sebe  na žrtvu. Kod nas je on našao način da se utvrdi, a da se pritom otvoreno ne odrekne svog religioznog karaktera, inače svojstvenog ruskoj nacionalnosti.  Ne samo da se priznaje da je ruski narod, narod hrišćanski, već se nadmeno izjavljuje da je on hrišćanski narod po prvenstvu i da je Crkva istinska osnova našeg nacionalnog života. Ali sve se ovo govori samo zbog toga da bi se istaklo da Crkva postoji isključivo kod nas i da mi imamo monopol nad verom i hrišćanskim životom.“ (Solojov 2006, 100) Podržan od strane cara, ovaj verski monopol crkve kao organizacije, u kontekstu ovog stanovišta mogao je da dovede do političke ostrašćenosti koja nije ništa manje ekspanzionistička od one politike koju doživljava kao agresora. „Na taj način Crkva, koja je u stvarnosti nerazrušiva lestvica vaseljenskog jedinstva i solidarnosti, postaje za Rusiju paladijum uskog nacionalnog partikularizma, a često i pasivno oruđe egoističke politike mržnje.“ (Solojov 2006, 100)

Kreiranje univerzalizma ruske nacionalne ideje imalo je uporište u naglašenom sinkretizmu nacionalizma i hrišćanstva. „Nacionalni i religijski momenti se prepliću i u nekim tačkama se tajanstveno spajaju.“ (Berđajev 1990, 86) On je proistekao iz savremenijeg tretiranja pravoslavlja, odnosno iz liberalizacije ideje o slobodi volje i izbora, a u pokušaju da se tradicionalno učenje pravoslavnja modernizuje. „Pokret za obnovu u ruskoj pravoslavnoj crkvi bio je deo opšteg kretanja ka religioznom modernizmu koje se početkom dvadesetog veka uočavalo u većini hrišćanskih zajednica.“ (Bilington 1988, 584)

Isključivost nacionalističke percepcije bila je „oplemenjena“ verom koja traži razumevanje za drugog nadajući se očuvanju sopstvenog. Ovaj pristup bio je posledica dominacije „intuitivnosti“ u sagledavanju društvenih ideja. Srpski narod je takođe negovao narativ ovakvog pristupa. „Srbi su se verom oslobađali nacionalog samoljublja i svih okova istorije, razvijajući stalno svest o dubokoj i organskoj vezi sa drugim narodima i njihovim kulturama, što uopšte nije teško dokazati. (Bigović 2000, 223) Nasuprot naučnoj doktrini, nacionalnu ideju kreirao je umetnički izraz Dostojevskog pre svih, ali i Puškina, Gogolja, Tolstoja i dr. „Bez detaljnijeg prikaza shvatanja rešenja Istočnog pitanja kod Dostojevskog, treba imati na umu da se u Dnevnicima pisca uloga Rusije u svetskoj istoriji ipak ne svodi samo na misiju zaštite i oslobođenja Slovenske braće. Naprotiv, ta političko-istorijska misija izvedena je iz opštije vere u mesijanski karakter ruskog naroda – njegove ideje koja (nacionalnom) partikularitetu pridaje univerzalni, vaseljenski značaj i funkciju.  Iako je smatrao da svaki veliki narod sebe smatra spasenjem za svet, Dostojevski je u govoru o Puškinu koji je održao 1880. godine tvrdio da je vera u svetsko-istorijsku mesijansku ulogu opravdana jedino u slučaju Rusa.“ (Subotić 2013, 53) Ruski narod je svoju nacionalnu ideju priklonio mnogo širim vrednostima u nadi da će izbeći sopstvenu ograničenost. „Šta je nacionalizam ? To je algebarski h, što znači veoma složen i višeslojan sadržaj. Ali suština nacionalizma je plemenit egoizam, saznajni i trezveni, uporan kao duša, kao savest.“ (Menьšikov  2012, 210)

Plemenitost je mogla da se ostvari i kroz saosećanje za neprimerene i neopravdane patnje drugih kako bliskih naroda – među njima bili su i Srbi, tako i onih sa suprotnim pogledima. Zato Berđajev i piše da: „tajna svakog nacionalnog bića zaslužuje saosećanje, u nju treba pronići čak i kada je reč o naciji koja nam je neprijateljska.“ (Berđajev 1990.75) Refleksija ovog stava u spoljnoj politici, po tumačenju određenih savremenih krugova ruske istoriografije bila je „miroljubivost“, a ne ratnohuškačka propaganda. (Mulьtatuli 2014, 23)  Ovaj diskurs bio je prisutan u Rusiji još od vremena prihvatanja hrišćanstva kada je kontinuitet pravoslavlja iz centra u Carigradu prenet u Moskvu sa namerom da narednog ne bude. Eshatološki karakter ove ideje i mesijanska uloga Rusije, zapravo je prožeo ne samo duhovnu i društvenu misao  Rusije uoči „Velikog rata“, već je bio prisutan i u javnosti kroz negovanje štampane reči. „Posle pada drugog Rima, treći Rim-Moskva—dovoljna je sebi samoj; četvrtog Rima neće biti.“ (Russkaя mыslь 1914, 41)  Potreba za odgovorima na „krajnja pitanja“ koja se iznova obnavljala među ruskim intelektualcima koji su nudili sopstvene vizije opstanka, zapravo je krila ranjivost i nepostojanost ponuđenih odgovora u vezi sa nacionalnom idejom Rusa i „nesigurnost u pogledu sopstvenog identiteta…“ (Subotić 2013, 113) I Nikolaj Berđajev je na nedostatke  nacionalne ideje Rusa takođe upozoravao pišući da je „nacionalna samosvest još uvek nejasna i haotična..:“ (Berđajev 1996, 138).

Pred Prvi svetski rat formulacija o „Moskvi kao trećem Rimu“, koja je vezana za provobitnu interpretaciju monaha Filoteja sa početka 16. veka i koja se tumačila u pravoslavnom verskom kontekstu, u aktuelnim vremenima, ali i nakon Boljševičke revolucije – postala je politički program države koja je svoj nacionalni interes poistovetila sa posebnom mesijanskom ulogom. „Određenje mesijaniza kao ključne karakteristike dugog trajanja – od srednjevekovne Moskovije do Sovjetskog Saveza – preneto je iz sfere istorije ideja i filozofije istorije u političke analize međunarodnih odnosa.“ (Subotić 2011, 173) Ovaj diskurs o posebnosti sopstvene državne i nacionalne uloge nije bio evropski presedan, (Hosking  2006) ali je njegov iracionalni karakter – koji apstrahuje istorijske procese, za razliku od drugih primera bio mnogo više posvećeniji nameri pridobijanja emotivne podrške kako pojedinca tako i naroda. „U ovim sasvim različitim istorijskim kontekstima uporno se obnavlja formula prema kojoj je Moskva – treći Rim. U odnosu na druge slične nacionalne formativne mitove aistoričnost i esencijalistički karakter ove formule ne predstavlja nešto posebno i neuobičajeno.“ (Subotić 2013,63) Odlučnost u nameri da se interesi koji očigledno ugrožavaju identitet drugih, ostvare po svaku cenu uslovili su vojno-političku i geostratešku podeljenost Evrope. Razmatrajući ove protivurečnosti savremenog društva, u pokušaju da ih razumeju i odrede se prema njihovim porivima i motivima, ruski intelektualci su poražavajući antagonizam, oslanjajući se na slovensku posvećenost i tradicionalnost tumačili namerom da se svet slobodarskog duha i ljudskog poverenja pokori pred naletom moći i brutalne organizacije sile. Metaforično, sukob Rusije i Nemačke, koji se očekivao, jer se za povodom intenzivno tragalo bio je određen terminima „Mač“ i „Krst“. „Mač“ je predstavljao neobuzdanu i ambicioznu moć nemačkog Rajha, a termin „Krst“ je predstavljao smernost, pravdoljubivost i saosećanje sa sunarodnicima i slovenskim narodima, pre svih sa srpskim. „Kada je razbojnički mač bio izvučen iz korica i bio razmahnut nad malom Srbijom, Ruski narod se podigao protiv njega sa krstom.“ (Эrnъ 1915, 6) Nemački rajh je, u ovom kontekstu tumačen kao državni provizorijum militantne strukture čija je svakodnevnica podređena negovanju i jačanju vojne moći. Treba istaći da su ruski intelektualci već godinama unazad Nemačku nazivali „Pruska imperija“ i „utvrđeni logor.“ (Kareev 1883)

[1] Razmatrajući nemačku nacionalnu ideju, uoči Velikog rata, rusi su kontinuitet njene imperijalne agresivnosti pronalazili i u politici  Bizmarkove dominacije. „Osnovna ideja bismarkove politike bilo je neuvažavanje narodne individualnosti i međunarodnih odnosa.“ (Russkaя mыslь 1914, 48).

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja