Autor: Milovan Balaban, istoričar
Napoleon i Hitler su ličnosti koje su uzurpirali evropski državni koncern i izazvali velike destabilizacije na Starom kontinentu. Kada je Hitler u pitanju možemo reći da je nemački firer istoriju obeležio po zlu kao retko ko u svetskoj istoriji. Sa druge strane Napoleona je teško staviti u isti koš sa nemačkim kancelarom, te su mišljenja kada je on u pitanju često podeljena. Preovlađuje najčešće dvojak stav o francuskom caru. Odaje mu se priznanje za širenje tekovina francuske revolucije u Evropi, ali se naglašava i njegov osvajački i agresivan karakter, koji je gurnuo Evropu u seriju ratova, čime je kontinent bio oslabljen i dugoročno nestabilan.
No, kada je u pitanju ruska pravoslavna carevina percepcija ova dva osvajača sa jedne strane može biti gotovo ista, dok je sa druge ipak malo složenija. Doživljaj ove dve ličnosti gotovo je isti zbog najezde na samu zemlju i njenog devastiranja, ali ipak sa druge strane i Rusija, pre svega ruska elita, bila je pod uticajem ideja Francuske buržoaske revolucije, što je makar u ruskoj inteligenciji u potonjim vremenima donekle, ali samo donekle aboliralo Napoleona.
Ipak, može se konstatovati da su Rusiji ove dve ličnosti Zapadne Evrope doneli dva velika rata, u kojima je gotovo bila na kolenima. Isto tako istorijska je činjenica da je po cenu velikih žrtava Rusija oba rata dobila, mada je platila skupu cenu. Takođe treba apostrofirati da je svojom odbranom i pobedom u pomenutim ratovima Rusija sačuvala evropski koncern država, kao i ravnotežu snaga na starom kontinentu. Dakle, Rusija je branila ne samo sebe nego i evropski kontinent, što je paradoks boreći se najviše za Britaniju, jer je ravnoteža snaga u Evropi i sprečavanje bilo koje sila da ojača bila vekovna politika ostrvske imperije.
U oba slučaja Rusija je pokušavala da izbegne rat, ali su joj se nadanja izjalovila brutalnom agresijom. U slučaju Napoleona do agresije je došlo posle nekoliko godina (od Tilzita 1807.) prijateljstva i savezništva. Napoleon je ovladao Evropom, držao pod kontrolom sve monarhije na kontinentu, osim naravno Britanije. Borba sa „Gordim Albionom“ se prebacila na ekonomsku sferu uvođenjem pomorske blokade od strane Britanije, na koju je francuski car odgovorio kontinentalnom blokadom. Vremenom se videlo da ekonomski rat Napoleon ne može dobiti, ali isto tako ni Britanija nije mogla da podrije Napoleonov uspostavljeni sistem na kontinentu.
Mada je francuski car privoleo Rusiju na sprovođenje kontinentalne blokade prema ostrvskoj imperiji, u Rusiji se vremenom počinju javljati druga stremljenja. Blokada je sve više ignorisana, a pravoslavna carevina se približavala Britaniji. Posmatrajući ove procese, kao i sve brojnije ustanke u porobljenoj Evropi, Napoleon se odlučio da kazni Rusiju. Da je napadne, u jednoj ili dve bitke porazi i primora da se vrati sprovođenju dogovorenih sporazuma o blokadi. Može se konstatovati da je nemogućnost pokoravanja Britanije, uz sve izraženije podrivanje Napoleonovog sistema u Evropi, postepeno rađalo ideju o napadu na Rusiju. Ali se ispostavilo kasnije da je rezultat tog rata bio upravo suprotan od onoga što je francuski car očekivao. Nije došlo do učvršćivanja njegovog režima u Evropi, već upravo do njegove destabilizacije, posle čega je usledio povratak starog kontinenta u prethodne okvire (naravno Evropa više nikada nije bila ista kao pre Napoleona), čime sve pre svega misli na ponovo uspostavljenu ravnotežu snaga na starom kontinentu.
Iako su različite ličnosti u pitanju, različite države i narodi, slična stvar se desila i sa Hitlerom. Naime, nemački kancelar pokorio je praktično čitavu Evropu, ali nije mogao (uprkos značajnoj prednosti koju je imao u odnosu na Napoleona, a koja se ogledala u moćnoj avijaciji) da savlada Britaniju. U međuvremenu je završavao projekat ovladavanja Evropom, koja je u njegovo vreme poprimila sasvim drugačiji oblik.
Nemoćan da savlada ostrvsku imperiju, uprkos žestokim naletima avijacije, odlučio se kao i Napoleon da napadne Rusiju. Kao i kod Napoleona ovaj dugotrajni i iscrpljujući rat je doveo do njegovog poraza, što je imalo za posledicu slamanje njegovog evropskog poretka. Naravno, kao i posle Napoleona, Evropa ni posle Hitlera nije bila ista kao ranije, štaviše uspostavljena je dominacija Amerike i NATO-a. No, uprkos tome možemo konstatovati da je u oba slučaja ona izbavljena od dominacije jednog čoveka i prevlasti jedne nacije, a za to je (uz zasluge ostalih, pre svega Britanije kada je Napoleon u pitanju i Amerike u slučaju Hitlera) najzaslužnija Rusija, koja je podnela najveće žrtve kako bi se uspostavio novi poredak.
Sami ratovi protiv Napoleona i Hitlera su u glavnim strategijskim crtama bili slični. Naravno, Hitlerova vojna je bila obojena ideološkim i rasnim motivima, te je usled toga uslovila masovne masakre civila i posledično uzrokovala rat do istrebljenja u kom je poginulo 26 miliona Rusa. Napoleon je, sa druge strane, u poređenju sa Hitlerom, vodio civilizovaniji rat (ako se rat može okarakterisati kao civilizovan). Cilj mu je bio da porazi rusku vojsku, uspostavi kontrolu nad Rusijom, u dugoročnim vizijama asimilira je kulturološki u zapadno-evropski duhovni obrazac i na kraju učvrsti dominaciju na kontinentu, što je, smatrao je on, dovoljno da izađe snažniji pred Britaniju.
Ruska vojska se silom prilika (nikako planski) povlačila u oba rata. Spremnija strategijski protiv Napoleona, ona je 1812. to izvela bez mnogo gubitaka, dok je 1941. stradala i bila tučena na svim frontovima. Rezultat bolje organizovanosti neprijatelja je, i u jednom i u drugom slučaju, doveo do prodora u srce Rusije, do same Moskve. Pred Napoleonom grad je napušten, dok je od Hitlera branjen i odbranjen. No, to ne menja suštinski situaciju. U oba slučaja zavojevač je prodro duboko u srce Rusije. Kada je invazija počela egzistencijalno da ugrožava ruski narod u oba slučaja, on je zbio redove i natčovečanskom žrtvom i naporima, ne birajući sredstva, odupro se mrskim zavojevačima.
Oba rata prati određena doza mistike. Napoleonova vojska je u trenutku osvajanja Moskve, kada je mislila da je na vrhuncu trijumfa i kada je smatrala da je rat okončan, doživela potpunu propast. Raspala se u glavnom gradu Rusije usled maroderstva i neobuzdanosti, što je uništilo njenu vojnu efikasnost i sudbonosno uticalo na debakl čitave kampanje. Sa druge strane, Hitlerovim prodorom u Rusiju počeo je da se budi hrišćanski narodni duh, što je rezultiralo aktivnim molitvenim uključenjem crkve u nepovoljan tok događaja. Sam Staljin je tražio da se pokrenu sva crkvena zvona i da crkveni velikodostojnici, na čelu sa patrijarhom, mole za spas Rusije.
Pored svih napora i žrtvi koje je prineo ruski narod, u oba rata osećalo se da je i to nedovoljno, što je usmerilo pogled čitavog ruskog društva ka tradicionalnim i nadvremenim vrednostima. Molitveno uključenje crkve je rezultat takvog osećanja, a zbijanje naroda oko crkve i cara u slučaju Napoleona, te aktivno angažovanje patrijarha u vreme Staljina i bezbožnog komunizma, dokaz je vere da se samo zbijanjem svih redova i aktiviranjem svih materijalnih u duhovnih potencijala mogu savladati ove pošasti. Tako je to doživljeno pre svega u narodu, ali čak je i elita počela da se vraća veri, nadajući se povoljnom ishodu ovih velikih, egzistencijalnih borbi u kojima se našla nacija.
Rusi su digli hram Hristu Spasitelju u Moskvi iz zahvalnosti za pobedu nad Napoleonom, što potvrđuje mistični doživljaj rata sa francuskim carem. Komunisti nisu uradili tako što, jer je upravo komunistička ideologija progonila veru i crkvu. Ali ponašanjem u toku rata i obraćanjem crkvenoj jerarhiji, u trenutku kada je izgledalo da je država propala, potvrdili su da je spas tražen i u njihovom slučaju u mistici, koja im je inače bila strana i odbojna. No, ruski narod imao je jasan doživljaj više sile koja je bila možda čak i tas na vagi u borbi giganata, kakvi su svakako Napoleonova armija i Hitlerova soldateska protiv ruske vojske i naroda. Možda je to najbolje osetio veliki ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin, koji je u skladu sa narodnim doživljajem mističnog rata sa Napoleonom pevao:
„Nastade bura dvanaeste,
Ko pomože trenutka tog,
Razjaren narod, bune česte,
Barklaj, mraz il, ruski Bog“
Drugi veliki ruski pisac, Fjodor Mihajlovič Dostojevski, zastupao je stav o konstantnom ruskom služenju Evropi. Štaviše, rekao je da je to i istorijska misija Rusije. Služenje braći iz zajedničkog Jafetovog plemena, kako je to govorio njegov junak Ivan Karamazov u romanu „Braća Karamazovi“. I zaista može se navesti niz primera gde je Rusija, na braniku Evrope, značajno učestvovala u održavanju poretka na starom kontinentu, služeći njenoj stabilnosti i očuvanju legitimnosti. Sa druge strane, ne može se reći isto za Evropu. Odnosno u mnogim slučajevima evropske velike sile su podrivale Rusiju, pokušavale da je kontrolišu, religijski i kulturno asimiluju i ovladaju njenim ogromnim resursima.
Velike invazije Napoleona i Hitlera samo su ekstremni primeri obrasca u kom vekovima funkcionišu Rusija i Evropa. U tim ratovima najviše je došla do izražaja potreba Evrope za Rusijom, te nemogućnost održanja evropskog poretka bez velike slovenske carevine na istoku. Čak ni Britanija, kao najdominantnija zapadna država, uprkos snazi koja joj je omogućila da izbegne pokoravanje, nije mogla da vrati evropski poredak u pređašnje stanje, odnosno nije mogla sama da održi ravnotežu snaga u Evropi, iako je uvek imala najviše koristi od takvog razvoja situacije.
Možemo na kraju konstatovati da je britanska politika mogla biti ostvariva zahvaljujući pomoći Rusije. No, bez obzira da li je ruska elita uvek želela da služi Evropi i da bude neka vrsta garanta evropskog poretka, sudbina kao da je tako iskonstruisala ruski geopolitički položaj. Suština njegova bila je u tome da je pravoslavna carevina, na neki način htela ne htela, morala da bude na braniku evropske stabilnosti, jer je time pre svega čuvala sebe, svoju egzistenciju, esenciju svoje civilizacije i geostrateški položaj u svetskom poretku naroda i država.
Ostavi komentar