Русија у одбрани Европе против Хитлера и Наполеона

06/04/2020

Аутор: Милован Балабан, историчар

 

Наполеон  и Хитлер су личности које су узурпирали европски државни концерн и изазвали велике дестабилизације на Старом континенту. Када је Хитлер у питању можемо рећи да је немачки фирер историју обележио по злу као ретко ко у светској историји. Са друге стране Наполеона је тешко ставити у исти кош са немачким канцеларом, те су мишљења када је он у питању често подељена. Преовлађује најчешће двојак став о француском цару. Одаје му се признање за ширење тековина француске револуције у Европи, али се наглашава и његов освајачки и агресиван карактер, који је гурнуо Европу у серију ратова, чиме је континент био ослабљен и дугорочно нестабилан.

Но, када је у питању руска православна царевина перцепција ова два освајача са једне стране може бити готово иста, док је са друге ипак мало сложенија. Доживљај ове две личности готово је исти због најезде на саму земљу и њеног девастирања, али ипак са друге стране и Русија, пре свега руска елита, била је под утицајем идеја Француске буржоаске револуције, што је макар у руској интелигенцији у потоњим временима донекле, али само донекле аболирало Наполеона.

Ипак, може се констатовати да су Русији ове две личности Западне Европе донели два велика рата, у којима је готово била на коленима. Исто тако историјска је чињеница да је по цену великих жртава Русија оба рата добила, мада је платила скупу цену. Такође треба апострофирати да је својом одбраном и победом у поменутим ратовима Русија сачувала европски концерн држава, као и равнотежу снага на старом континенту. Дакле, Русија је бранила не само себе него и европски континент, што је парадокс борећи се највише за Британију, јер је равнотежа снага у Европи и спречавање било које сила да ојача била вековна политика острвске империје.

У оба случаја Русија је покушавала да избегне рат, али су јој се надања изјаловила бруталном агресијом. У случају Наполеона до агресије је дошло после неколико година (од Тилзита 1807.) пријатељства и савезништва. Наполеон је овладао Европом, држао под контролом све монархије на континетну, осим наравно Британије. Борба са „Гордим Албионом“ се пребацила на економску сферу увођењем поморске блокаде од стране Британије, на коју је француски цар одговорио континенталном блокадом. Временом се видело да економски рат Наполеон не може добити, али исто тако ни Британија није могла да подрије Наполеонов успостављени систем на континенту.

Мада је француски цар приволео Русију на спровођење континенталне блокаде према острвској империји, у Русији се временом почињу јављати друга стремљења. Блокада је све више игнорисана, а православна царевина се приближавала Британији. Посматрајући ове процесе, као и све бројније устанке у поробљеној Европи, Наполеон се одлучио да казни Русију. Да је нападне, у једној или две битке порази и примора да се врати спровођењу договорених споразума о блокади. Може се констатовати да је немогућност покоравања Британије, уз све израженије подривање Наполеоновог система у Европи, постепено рађало идеју о нападу на Русију. Али се испоставило касније да је резултат тог рата био управо супротан од онога што је француски цар очекивао. Није дошло до учвршћивања његовог режима у Европи, већ управо до његове дестабилизације, после чега је уследио повратак старог континента у предходне оквире (наравно Европа више никада није била иста као пре Наполеона), чиме све пре свега мисли на поново успостављену равнотежу снага на старом континенту.

Иако су различите личности у питању, различите државе и народи, слична ствар се десила и са Хитлером. Наиме, немачки канцелар покорио је практично читаву Европу, али није могао (упркос значајној предности коју је имао у односу на Наполеона, а која се огледала у моћној авијацији) да савлада Британију. У међувремену је завршавао пројекат овладавања Европом, која је у његово време попримила сасвим другачији облик.

Немоћан да савлада острвску империју, упркос жестоким налетима авијације, одлучио се као и Наполеон да нападне Русију. Као и код Наполеона овај дуготрајни и исцрпљујући рат је довео до његовог пораза, што је имало за последицу сламање његовог европског поретка. Наравно, као и после Наполеона, Европа ни после Хитлера није била иста као раније, штавише успостављена је доминација Америке и НАТО-а. Но, упркос томе можемо констатовати да је у оба случаја она избављена од доминације једног човека и превласти једне нације, а за то је (уз заслуге осталих, пре свега Британије када је Наполеон у питању и Америке у случају Хитлера) најзаслужнија Русија, која је поднела највеће жртве како би се успоставио нови поредак.

Сами ратови против Наполеона и Хитлера су у главним стратегијским цртама били слични. Наравно, Хитлерова војна је била обојена идеолошким и расним мотивима, те је услед тога условила масовне масакре цивила и последично узроковала рат до истребљења у ком је погинуло 26 милиона Руса. Наполеон је, са друге стране, у поређењу са Хитлером, водио цивилизованији рат (ако се рат може окарактеристи као цивилизован). Циљ му је био да порази руску војсу, успостави контролу над Русијом, у дугорочним визијама асимилира је културолошки у западно-европски духовни образац и на крају учврсти доминацију на континенту, што је, сматрао је он, довољно да изађе снажнији пред Британију.

Руска војска се силом прилика (никако плански) повлачила у оба рата. Спремнија стратегијски против Наполеона, она је 1812. то извела без много губитака, док је 1941. страдала и била тучена на свим фронтовима. Резултат боље организованости непријатеља је, и у једном и у другом случају, довео до продора у срце Русије, до саме Москве. Пред Наполеоном град је напуштен, док је од Хитлера брањен и одбрањен. Но, то не мења суштински ситуацију. У оба случаја завојевач је продро дубоко у срце Русије. Када је инвазија почела егзистенцијално да угрожава руски народ у оба случаја, он је збио редове и натчовечанском жртвом и напорима, не бирајући средства, одупро се мрским завојевачима.

Оба рата прати одређена доза мистике. Наполеонова војска је у тренутку освајања Москве, када је мислила да је на врхунцу тријумфа и када је сматрала да је рат окончан, доживела потпуну пропаст. Распала се у главном граду Русије услед мародерства и необузданости, што је уништило њену војну ефикасност и судбоносно утицало на дебакл читаве кампање. Са друге стране, Хитлеровим продором у Русију почео је да се буди хришћански народни дух, што је резултирало активним молитвеним укључењем цркве у неповољан ток догађаја. Сам Стаљин је тражио да се покрену сва црквена звона и да црквени великодостојници, на челу са патријархом, моле за спас Русије.

Поред свих напора и жртви које је принео руски народ, у оба рата осећало се да је и то недовољно, што је усмерило поглед читавог руског друштва ка традиционалним и надвременим вредностима. Молитвено укључење цркве је резултат таквог осећања, а збијање народа око цркве и цара у случају Наполеона, те активно ангажовање патријарха у време Стаљина и безбожног комунизма, доказ је вере да се само збијањем свих редова и активирањем свих материјалних у духовних потенцијала могу савладати ове пошасти. Тако је то доживљено пре свега у народу, али чак је и елита почела да се враћа вери, надајући се повољном исходу ових великих, егзистенцијалних борби у којима се нашла нација.

Руси су дигли храм Христу Спаситељу у Москви из захвалности за победу над Наполеоном, што потврђује мистични доживљај рата са француским царем. Комунисти нису урадили тако што, јер је управо комунистичка идеологија прогонила веру и цркву. Али понашањем у току рата и обраћањем црквеној јерархији, у тренутку када је изгледало да је држава пропала, потврдили су да је спас тражен и у њиховом случају у мистици, која им је иначе била страна и одбојна. Но, руски народ имао је јасан доживљај више силе која је била можда чак и тас на ваги у борби гиганата, какви су свакако Наполеонова армија и Хитлерова солдатеска против руске војске и народа. Можда је то најбоље осетио велики руски песник Александар Сергејевич Пушкин, који је у складу са народним доживљајем мистичног рата са Наполеоном певао:

„Настаде бура дванаесте,

Ко поможе тренутка тог,

Разјарен народ, буне честе,

Барклај, мраз ил, руски Бог“

Други велики руски писац, Фјодор Михајлович Достојевски, заступао је став о константном руском служењу Европи. Штавише, рекао је да је то и историјска мисија Русије. Служење браћи из заједничког Јафетовог племена, како је то говорио његов јунак Иван Карамазов у роману „Браћа Карамазови“. И заиста може се навести низ примера где је Русија, на бранику Европе, значајно учествовала у одржавању поретка на старом континенту, служећи њеној стабилности и очувању легитимности. Са друге стране, не може се рећи исто за Европу. Односно у многим случајевима европске велике силе су подривале Русију, покушавале да је контролишу, религијски и културно асимилују и овладају њеним огромним ресурсима.

Велике инвазије Наполеона и Хитлера само су екстремни примери обрасца у ком вековима функционишу Русија и Европа. У тим ратовима највише је дошла до изражаја потреба Европе за Русијом, те немогућност одржања европског поретка без велике словенске царевине на истоку. Чак ни Британија, као најдоминантнија западна држава, упркос снази која јој је омогућила да избегне покоравање, није могла да врати европски поредак у пређашње стање, односно није могла сама да одржи равнотежу снага у Европи, иако је увек имала највише користи од таквог развоја ситуације.

Можемо на крају констатовати да је британска политика могла бити остварива захваљујући помоћи Русије. Но, без обзира да ли је руска елита увек желела да служи Европи и да буде нека врста гаранта европског поретка, судбина као да је тако исконструисала руски геополитички положај. Суштина његова била је у томе да је православна царевина, на неки начин хтела не хтела, морала да буде на бранику европске стабилности, јер је тиме пре свега чувала себе, своју егзистенцију, есенцију своје цивилизације и геостратешки положај у светском поретку народа и држава.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања