Русија и Запад – конфликт и прожимање

29/07/2019

Аутор: Милован Балабан

У тумачењу историчара (и са запада и истока) Запад се дефинише као католичко-протестантска цивилизација, док се Русија доживљава као православна. Ове две цивилизације су сличне, али не идентичне. Свака има аутентични начин функционисања, духовни и мисаони склоп су оно што у њима гради одређен систем вредности, али их упућује и на приоритете које они као друштва и појединци треба да реализују у животу. Услед тих разлика оне су и упућене једна на другу, њихов смисао је допуњавање и прожимање. Но, оне су неретко биле и у конфликту покушавајући, поготово Запад, да се наметну, да наметну свој модел поимања света једна другој.

У Еванђељу по Матеју се каже:

А Исус дозвавши их рече: знајте да кнезови народни заповиједају народу, и поглавари управљају њим.

Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде већи међу вама, да вам служи.   

И који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга.

Као што ни син човјечиј није дошао да му служе, него да служи и да душу своју у откуп да за многе.

Заповедати народу и управљати њим је одлика људског друштва откад оно постоји. Без такве организације друштво би било осуђено да пропадне у анархији, тако да у циљу функционисања заједнице (била она државна или нека нижег типа) ово је неопходно. Служење као да је у оваквој цивилизацији нешто што се коси са њеним елементарним основама. Оно је присутно у породици, a некада je у мањим заједницама било присутније. Али са порастом великих градова и усложњавањем заједница, од државних па до данас глобалних, служење је све мање присутно, иако оно није неприродно ма ком цивилизацијском облику и ма ком друштву припадало. Ипак оно као да се не уклапа у модел функционисања савремене заједнице. Сем у породици служити је реткост. Штавише можете угрозити свој статус ако у нешто искрено верујете и чините несебично добро. У том случају неретко испадате из модела функционисања друштва, постајете непредвидиви при остварењу неког пројекта, те због тога најчешће непожељни.

Сагледати цивилизације у контексту заповедања и служења није лако, јер у свакој има и једнога и другога. Служење без накнаде, колико год да је све неприхватљивије у савременом поимању света, немогуће је искоренити. Оно као да је гост из неког другог света, али и зрно добра које представља темеље овог света и сваке његове цивилизације. Отуд се сагледавање цивилизација кроз ову призму не сме свести на искључивост.  Код различитих цивилизација овај модел (компатибилност и однос служења и господарења)  функционисања друштва се различито третирао.

Тако можемо видети код историје најславније православне империје, Царства православних Ромеја (Византије), да су приметни покушаји обједињавања ова два принципа. Служење и управљање у неким периодима историје ове империје као да се стопило и сјединило у једно. Нарочито у периоду највеће славе Цркве, али и државе византијске од почетка IX до почетка XI века, када и долази до највеће мисионарске мисије Ћирила и Методија и покрштавања Словена.

Но, и Византија је пропала управо због погрешног наглашавања оног другог дела универзалистичког принципа, наслеђеног од паганске Римске империје, по ком је једино легитимно царство и једина легитимна империја Ромејска, те су услед тога аспирације Константинопоља биле готово глобалне, док је истовремено запад улазио у фазу велике експанзије и на све начине подривао све крхкију царевину. Византија је и пропала 1204., између осталог и због тога што није могла да нађе баланс служења и управљања, да те две ствари доведе у хармонију, иако је некада кроз историју то чинила (највише кроз симфонију цркве и државе) и имала најбогатије искуство на које се могла угледати.

Са друге стране управо у то време су ударани темељи човекоцентричне западне цивилизације. Окретање изван себе је довело западне народе до новог система вредности који је створио основ на стварању империја заснованих на богатству и моћи (Венеција, а касније и других као што су шпанска, португалска, француска, британска), али и стварања културе, науке и новог поимања друштва, што ће бити очито већ у епохи Хуманизма и Ренесансе. Такав Запад је доживео велику експанзију у ери колонијалних освајања и напретка науке, технике, али и модела управљања државом, што је у једном тренутку, када је загазила у процес отварања, и Русија почела да усваја. Дакле може се рећи да је Запад служио, макар и ненамерно, Русији.

„Служење” Запада Русији се наставило наредних векова. Реформе Петра Великог су покушале да уведу западњачки образац функционисања и живота у све сфере руског друштвеног и приватног живота. Русија је организована по обрасцу западно-европских апсолутистичких монархија, а црква је стављена на маргину. Ово је имало позитивних ефеката на руску државу и друштво али и негативних. Са друге стране Запад је подстакнут креативношћу буржоазије постепено превазилазио модел апсолутистичке монархије, што се видело у време Француске револуције и Наполеона. Упркос сукобу Наполеона и Русије грађанске идеје ће се ширити у Русији током XIX века, тако да ће европски утицај на Русију наставити да се остварује, стварајући од Русије неку врсту зависника и оног ко само копира западно-европске обрасце.

Са друге стране управо у Великом отаџбинском рату 1812. дошло је до изражаја руско служење западу. Наполеон јесте доносио Европи нови модел уређења ослобађајући креативне енергије грађанства, што је био услов материјалног, културног и сваког другог напретка Европе. Али истовремено је стари континент бивао све више под ауторитарном влашћу овог талентованог човека, те је у последњим годинама његове владавине почео да „стење“ под његовом чизмом. Управо победа Руса је омогућила да се Европа тргне, победи Наполеона и врати се на стабилан модел организовања, где није било доминирајуће силе која је угрожавала стабилност и равнотежу снага, као и слободу европских грађана. За ово је и те како заслужна Русија, иако је ово највише одговарало Британији.

Током века је у систему „Свете Алијансе“ Русија била на бранику европских монархија служећи заштити крунисаних глава, а против револуција. Када су све европске државе (прва Британија) напустиле тај концепт, Русија, чак и у време велике револуције 1848/49, штити Беч и Хабзбуршку монархију и спасава је од националног покрета Мађара. Упркос овој чињеници Беч се након неколико година у Кримском рату прикључио Британији у коалицији против Русије. Овакав расплет Кримског рата може се сагледати (осим што је Аустрија проценила да је улазак у рат на страни Британије а против Русије у њеном интересу) у контексту непоштовања и неприхватања Русије као равноправног члана европског концерна држава, што је био доживљај велике словенске земље присутан у практично свим западно-европским државама.

Исто тако на овом случају се види да Русија поштује успостављени договор и модел функционисања континента, док се то на запада поштује док одговара интересима самог запада. За ово имамо примере и у најновијој историји. На пример Дејтонски споразум, по Србе неповољан, се доноси на иницијативу Америке. Но, када га Срби прихвате, јер им гарантује макар минимум испуњења националних интереса, запад наставља даље да га круни како би остварио, конкретно у овом случају, свој интерес а то је унитарна БиХ. Оваквих примера понашања запада (без обзира која га доминатна сила предводила у том тренутку) имамо сијасет у европској и светској историји.

Као нека врста регулатора, па чак и гаранта стабилности Европе, Русија се јавља и у временима после уједињења Немачке, када ова својом снагом прети Европи и свету прекомпозицијом моћи на планети, не презајући, како се касније испоставило, да то оствари ризикујући и Велики светски рат. Споразум са Француском Русију је увукао у Велики рат, као и покушај заштите Србије и поретка на Балкану, где је Русија имала намеру да се наметне као заштитник Словена и осталих православних народа. Имала је Русија и сопствене интересе оличене у стратегији (коју је разрадио између осталих и историчар Данилевски) овладавања мореузима и евентуално обнављању Византије кроз заузимање Константинопоља и стварања православне империје по узору на Царство православних Ромеја. Но, овај модел је више подсећао на империју створену на обрасцу западно-европских империја, мада је садржао и руско-православне аутентичне погледе на државу и систем њеног функционисања.

На Западу је постојао мотив (У Британији) да се подрије Русија која се развијала све брже и претила да сустигне западно-европске државе. Отуд је, уз домаће проблеме и узроке, из иностранства подстицана револуција која је разорила и за једно време уназадила и зауставила развој православне царевине. Из визуре Англо-Саксонаца у Великом рату Немачка је морала да изгуби, а Русија није смела да победи, што се на неки начин и десило. Револуција је срушила легитимну монархију што је у Русији увело диктатуру узурпатора – Бољшевика. То је била кулминација усвајања образаца католичко-протестантског света (ма колико је бољшевизам на западу доживљен као противник и као неслободан, ауторитаран систем) који Русији нису одговарали, или не бар у потпуности.

Ипак, уз све мане које је имао и све злочине које је починио, Русију је обновио Стаљин те је она пред Други светски рат била опет спремна, бар у материјалном фактору за војевање. И тада је велика бољшевичка „империја“ била (уз Америку) језичак на ваги у рату између две силе (Немачке и Британије) које су стајале у пат позицији не могавши једна другој да задају одлучујући ударац. Напад на Русију је означио попуштање притиска на Британију,  а 26 милиона погинулих становника СССР-а уграђено је у нову Европу, спасену од нацистичке диктатуре. И Достојевски је констатовао давно пре Великих ратова да је Русија служила Европи, сматрајући да је царевина на њеној периферији одржавала често стабилност и чувала поредак на континенту (некад чак и не потпуно свесно), истовремено не жалећи због тога него констатујући да је то узвишен циљ, те да Русија не треба тога да се стиди већ да буде благодарна на тој историјској улози и мисији која јој је додељена.

Оно што треба напоменути у контексту ове теме је карактеристична трансформација руске елите, која је била везана за Европу од Петра великог. Промене које је овај цар донео оставиле су трајни печат на руској аристократији. Она је са једне стране напустила руски духовни и иторијски образац везујући се за запад, што је условило њену несигурност и сервилност. Са друге стране управо због овога се отуђила од народа, ког је све више доживљавала као непросвећену гомилу.

Народ је неизложен туђим утицајима, иако на неки начин прост, сачувао оно елементарно искуствено – православно – што је и изградило али и држало Русију. Али што јој је и давало смисао. И управо у тренуцима када се руска интелигенција, махом, одрицала свега руског народ је остао носилац руских вредности и руске мисије. Елита (изузев појединаца типа Достојевског) ово није примећивала, али у кризним моментима је управо маса народа и његова вера, трпљење и неисквареност доносила преваге Русији против завојевача. То се десило у ратовима и против Хитлера и против Наполеона. Због овога, због служења које је било у бити народа често је на неке тајанствене начине и држава усмеравана у том правцу, што је елита тешко препознавала, али што не умањују реалност чињенице да су Руси били они који су међу европским народима највише служили и приближавали се идеалу који је сам Христос поставио.

Но, ипак је период усвајања западно-европских стереотипа утицао да се руска елита осећа инфериорно, што је нажалост често и код нас случај. Са друге стране западњачке елите ово је подстакло да се осећају супериорно у односу на Русе, што је одређивало (и данас одређује) њихов однос према Русији, сматрајући је државом нижег реда, а руски народ народом инфериорним у односу на запад и западњачку цивилизацију. Међутим, у XIX веку малобројни руски мислиоци су препознали управо у том народу, у његовој неискварености нешто готово позвано и Богом изабрано, нешто што може у одређеном тренутку обновити и сачувати Европу.

На првом месту је то био Достојевски, али поред њега то су били и поједини руски религијски филозофи. Такав став има и РПЦ, с тим да је код цркве присутан православни моменат као доминантан у односу на национални. Такође, и код Достојевског је месијанска улога руског народа условљена православљем, јер је у православљу пуноћа и само православно остварен Рус (који је по Достојевском брат свима) може да буде залог једног новог света, нове речи коју ће православље дати свету.

Колико је то реално није лако одредити. Има различитих тумачења, али морамо констатовати да се нешто тог типа једном у историји десило. Када је Западно Римско царство падало Источно (царство Ромеја) се одбранило, јер је између осталог било оправослављено, што му је улило снагу и веру у нову мисију коју је имало. Управо је вера у узвишени смисао постојања дала снагу и, уз друге факторе, сачувала Византију од варвара и омгућило јој постојање читавог наредног миленијума. Оно је извршило непроцењиви значај у светској историји, и иако маргинализовано у западњачкој историографији, оно је за Словене било пресудно у формирању њиховог верског, цивилизацијског и културног кода.

И на крају да резимирамо саме појмове конфликта и прожимања сагледавајући у тој призми Запад и Русију. Конфликт настаје онога тренутка када одређена групација хоће да овлада над другом заједницом. Отуд је запад најчешће био у конфликту, не само са Русијом, него и са готово читавим светом. Отуд и Хантингтон види цвет као полигон сукоба цивилизација. Порив за господарење, или доминирањем тера на сукоб и конфликт. Он је лишен емпатије. Са друге стране осећај емпатије изазива служење што доводи до поистовећења са другим, при чему се сопствена суштина не губи.

Служење је залог нечега узвишеног, залог вечности, што не може да се каже за порив господарења, порив да се буде први. Још је владика Николај рекао за Европу да јој нема лека зато што је горда, самозаљубљена у своје историјске “успехе” и своју миленијумску цивилизацију. Осећај посебности Европе највише је кулминирао у њеном продужетку, настављачу њене цивилизације – Америци. Код њих је посебност и изабраност јак осећај који их подстиче на мисионарење, некада вере а данас верских вредности обучених у секуларно рухо, при чему се не устежу да употребе сва средства како би овладали народима и ресурсима. Мисионарење запада, данас Америке, у крајњој линији има за последњу сврху господарење.

Са друге стране немали број руских, али и других мислилаца и духовника, су у Русији и уопште православљу видели смисао у мисионарењу, али као служби где се не овладава другим, нити му се угрожава личност, док се народи и државе остављају да иду путем за који они сматрају да је исправан. Можда је управо у овоме један од разлога конфликта Запада и Русије као најмногољудније православне земље. Служење у православљу, које  је имало (или је бар нејасно некада имало) за циљ (макар и не потпуно свестан) да оправослави остале народе, у Европи и Америци се виде као алтернативни модел (као уосталом и православна цивлизација која је слична католичко-протестантској те због тога има неки облик васељенских претензија) који може у неком тренутку однети глобалну превагу. Отуда, знајући како каже Кисинџер да Русија има дугу империјалну традицију, баш Русији треба стати на пут, односно онеспособити је за снажнији утицај у свету. Услед тога конфликти са Русијом представљају на Западу стратешки план, где се прожимања виде као неминовни часови предаха у процесу коначне победе сопственог цивилизацијског модела.

Такав порив није приметан у Русији. Но, битније је да ли ће Русија имати снаге за алтернативни правац служења који јој је прорицао Достојевски. Историја ће показати. У сваком случају православље се неће одрећи тог принципа, иако носиоци православља и његове идеје се данас у многоме не придржавају постулата таквог модела поимања света и личности. Ипак без обзира на кризу човечанства и личности, која је присутна и код православних, нема сумње да ће се принцип служења, који је последица емпатије и уважавања другог, сачувати, макар минимално у овом свету, јер без њега свет ће изгубити сврху свог постојања.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања