РУСИЈА И ИСЛАМ

Аутор: Данило Копривица, политиколог

Рат у Украјини, мада не неочекивано али ипак убрзано, црта контуре глобалног геостратешког савеза Русије и ислама.

Ово је за Русију значајно не само зарад светских геостратешких разлога, као што је то крај моноцентричног и почетак поновног успостављања полицентричног света, или из директно ратних разлога, као што је подизање улога за евентуалну директну војну интервенцију Атлантске алијансе (САД и НАТО), већ и због јачања унутрашњих капацитета да се руска држава бескомпромисно обрачуна са екстремно-терористичким а наводно исламским елементима унутар Руске Федерације. А са тиме да се неутралише вероватно највећа и најреалнија опасност за изазивање унутарруског хаоса, који западни центри моћи призивају од самог почетка руске ратне интервенције у Украјини.

Све извеснији глобални савез Русије и ислама нити је нов, нити је везан искључиво за последице украјинског сукоба, иако је без сумње тим сукобом добио на додатном убрзању.

ИСЛАМ У РУСКОМ СВЕТУ

Ислам се појавио на простору данашње Русије током седмог века, кад је на Путу свиле, у граду Дербент у данашњем Дагестану, основано јако исламско упориште. Арапи су 643. заузели овај значајан град на обали Каспијског мора и преименовали га у Баб ал-Абваб. Тако је Дербент постао најважније арапско упориште у региону Кавказа, а тиме и центар ширења муслиманске вере.

Надирање Арапа преко Кавказа наишло је на дуготрајан и жесток отпор моћне и велике државе Хазарског каганата, који је обухватао део територија данашње Русије, Украјине и Казахстана, државе која ће након века одупирања нестати под притиском Арапа и пре свега, руских кнежевина. Од тада, па до половине 13. века, неки туркијски народи ће прихватити ислам. То је период моћи Поволшке Бугарске која је заузимала територију данашњих руских република Чувашија и Татарстан, управо ту где је ислам и пустио дубоке корене и оставио изузетан културни траг. Иако су Поволшки Бугари били један од главних ривала Русије, били су истовремено и посредник у руском упознавању са исламским и источним светом. Успостављени су обимни трговински и културни контакти а кијевски кнез Владимир Свјатославич је, према неким изворима, разматрао могућност прихватања ислама као државне религије.

Ипак, до значајнијег продора ислама на територији данашње Русије, доћи тек са инвазијом Монгола, када је у 13. веку Поволшка Бугарска, као најмоћнија муслиманска држава на тлу Европе, заједно са руским кнежевинама, била прегажена током монголске инвазије. Како су монголски освајачи били делом незаинтересовани а делом и толерантни према затеченим религијама, ово освајање није угрозило опстанак ислама, да би већ током друге деценије 14. века ислам постао доминантна религија и у самој Златној хорди, међу потомцима Џингис-кана.

Потомци освајача који су већим делом прихватили ислам спровели су исламизацију у долинама река Урала и Волге. И од тада, па до данас, траје историјско преплитање руског и аутохтоног исламског света.

У периоду од средине 13. па до пред крај 15. века руске кнежевине су под претњом силе, плаћале данак Златној хорди, држави коју су основали потомци Џингис-кана. Како је та држава прихватила ислам у 14. веку, њеним распадом настале су муслиманске државе (Казањски, Астрахањски, Сибирски, Кримски и други канати) које ће ратовима бити припојене током уједињавања Русије, а њихови становници ће постати прво муслиманско становништво на тлу руске царевине. Тако је цар Иван IV 1552. из трећег пута заузео Казањ, престоницу Татара, који су и данас најбројнији муслимански народ у Руској Федерацији. Мада се испрва чинило да ће Русија покоравањем Татара и Башкира зауставити нова прихватања ислама, показало се супротно. Руска империјална експанзија на Кавказу била је окидач да Ингуши и Черкези прихвате ислам тек у 18. и 19. веку, упркос томе што је руска империјална власт заузела веома тврд став према исламу, не либећи се, у складу са епохом, од рушења џамија и убијања и протеривања муслиманских верских представника.

Паралелно са руским освајањима, расло је сазнање да се ислам не може искоренити и да га је потребно интегрисати у све бројније и разноврсније руско друштво. Тако је Катарина Велика пред крај 18. века основала први званични државни орган за колико-толико равноправну комуникацију са муслиманима у руској империји. Њене одлуке су у пракси значиле да се процеси крећу ка томе да муслимани постају законити део руског друштва. Након тога муслимани су, налик осталим неправославним хришћанима Русије, пролазили кроз различита историјска искуства, доживевши накратко период верских слобода после револуције 1905. Током деценија совјетске владавине (1924–1991), баш као и све религије, ислам ће бити забрањиван и протериван.

У новоформираној Руској Федерацији од њеног оснивања па до данас однос власти и доминантне политичке идеје постао је умерено либералан у односу на ислам.

—————————————-

Дербент – најстарији град у Русији

Дербент не само да је најстарији град у Русији, већ је и један од најстаријих градова на целој земљи. Археолошке ископине казују да је прво насеље овде настало крајем 4. миленијума пре нове ере. Ипак, археолози тврде да је први облик градског живота на простору Дербента везан за 5. век наше ере. Тако велико интересовање људи за формирање насеобине на овој локацији заправо лежи у његовом изузетном географском положају јер Дербент се налази на обали Каспијског мора у залеђу планина Великог Кавказа, на месту на ком је природа формирала Велики кавкаски пролаз. На 1900 километара јужно од Москве овај град који се данас налази у саставу Републике Дагестан најјужнији је град Русије.

Лоциран на главном светском трговачком путу, Путу свиле, био је изложен не само економским утицајима, већ и најзначајнијим духовним утицајима свог времена. Како је током 4. века град био део Кавкаске Албаније, природно је било да се у граду прими хришћанство које је у ту земљу стигло 313, када га је цар Урнајр увео као званичну религију. Дакле, хришћанство је уткано у историју града, далеко пре него што ће 998. стићи у преостале делове руске државе. О хришћанском раздобљу, али и о владавини династије Сасанида, сведоче и зидине утврђења, као што је тврђава Нарин, која је под заштитом УНЕСКО, а која се својом грандиозношћу често пореди са Великим кинеским зидом. Бедеми су подигнути ради одбране града од сталних напада два моћна номадска народа: Хазара и Хуна. И углавном су одолевали све до 7. века и продора Арапа.

Са Арапима стигао је и ислам. Почетком 8. века град је постао регионални центар Кавкаског калифата. Од 8. до 13. века град доживљава прави процват и постаје један од најважнијих средњовековних трговачких и духовних центара. А онда, током 1222. армија Џингис-кана започела је са повременим и дуготрајним опсадама града, да би тек 1239. Дербент пао под власт Монгола.

Након доба Златне хорде а потом и муслиманских каната, Русија је испољавала све веће интересовање за овај историјски град, сматрајући га својом капијом према истоку, попут Санкт Петербурга као западне, европске капије руске државе. Петар I се 1722. године искрцао на северну обалу Дагестана и кренуо према Дербенту, где је заноћио али ће проћи готово век док град и формално није постао најјужнији град Руске империје. Након низа кавкаских војних експедиција, руска војска је ушла у Дербент 1806. То је био један од важнијих догађаја током руских припајања планинских предела Северног Кавказа, чиме ће се умногоме променити политичка мапа региона.

У Дербенту, у ком данас живи око 140.000 становника, налази се и најстарија џамија на територији Русије, подигнута 773. Џума-џамија затворена је 1930. да би годинама служила као градски затвор. Обновљена је средином прошлог века, а данас се Џума-џамија налази на списку културне баштине УНЕСКО.

МУСЛИМАНИ, ГРАЂАНИ РУСИЈЕ

У Русији постоје регије у којима становништво по традицији исповеда ислам. Како се из претходно изнетог историјског прегледа да закључити, то су пре свега руске републике Северног Кавказа (Ингушетија, Чеченија, Дагестан, Кабардино-Балкарија, Карачајево-Черкесија), као и Башкортостан (Башкирија) и Татарстан.

Посматрано са географског становишта, руски муслимани деле се у три групе. Једну чине Татари и Башкири. Они су претежно компактно настањени у регионима Поволжја и на Уралу. Другу групу чине муслимани Северног Кавказа, а трећу муслиманске мањине широм Русије, укључујући и мигранте из Средње Азије, Азербејџана и Северног Кавказа. Иако се све ове групе међусобно разликују не само етнички, већ и културно, па и у погледу практиковања исламске вере, све ове групе користе руски језик као језик свакодневне а неретко и верске комуникације. Тако је руски језик, поред ислама, „пупчана врпца“ која све ове међусобно сличне групе обједињује у посебан „руски ислам“.

Више од педесет осам народа и етничких група практиковало је ислам на тлу Русије. Данас, већину муслимана у Русији чине сунити ханефијске правне школе. Четрнаест векова ислама на тлу данашње Русије, као и вишевековни суживот са немуслиманском већином, учинили су да ислам у Русији постане претежно толерантан, како према православцима тако и према другим аутохтоним религијама, попут руских будиста Калмика и Бурјата.

Москва се труди да им узврати. За последњих тридесетак година број џамија у Русији се повећао за више од 80 пута. До пред крај осамдесетих година прошлог века, на територији Русије било је мање од 100 џамија а данас их има око 8.500. У руској престоници има шест великих џамија и око сто мањих исламских богомоља. Посебну пажњу целокупне муслиманске, па и светске јавности, привукло је свечано отварање московске Саборне џамије, ком су 2015. присуствовали и председници Русије Путин, Турске Ердоган, Палестине Абас, као и други значајни међународни гости из исламског света.

Русија је данас европска држава са највећом популацијом муслимана. Али за разлику од муслимана у остатку Европе и у САД, који претежно живе на друштвеној маргини са малим шансама за позитивну друштвену интеграцију, муслимани Русије, убрајајући ту и припаднике око тридесет аутохтоних народа исламске вероисповести, добро су интегрисани у руско друштво. А Русију, у значајној већини, искрено доживљавају као своју праву историјску домовину. У прилог успешној интегрисаности припадника исламске вероисповести у руско друштво, говори и интересантан податак да око 20% од броја укупно запослених у руској авио-индустрији, у којој се за већину послова траже висока знања и вештине, чине управо муслимани.

Данас се чини као да су деструктивне последице увоза вируса радикалног политичког и милитантног ислама међу руске муслимане, напокон елиминисане. Што милом, што силом. Када говоримо о сили, пре свега мислимо на рат против побуњеника у Чеченији, до ког је дошло низом пропуста руске државе након пада социјализма, што је дало прилику западним центрима моћи да инфилтрирају мисионаре радикалног ислама из Саудијске Арабије, Пакистана и других исламских држава, међу муслимане у Чеченији и у Дагестану. Тиме је створена идеолошка основа спремна да подржи милитантне групе које ће касније подићи побуну против московске власти. Након бруталних разарања, по завршетку сукоба, Москва је уложила много напора и финансијских средстава да би обновила Чеченију и успоставила поверење са значајним делом чеченског друштва.

—————————————-

Колико муслимана живи у Русији

Дубока историјска веза између Русије и ислама очигледна је ако се узме у обзир чињеница да у Русији данас живи скоро петнаест милиона муслимана. Можда и двадесет. А можда и више.

Колико заправо муслимана данас живи на тлу Русије?

Муслиманско становништво у Русији је све бројније, пре свега на Северном Кавказу, услед значајног природног прираштаја али и због све већег прилива имиграната са закавкаских простора, попут Азербејџана.

Имајући у виду многобројне сумње у последњи званични попис из 2021. медији своје странице пуне незваничним подацима и пројекцијама. Тако број муслимана у Русији износи између четранест и двадесет пет милиона. А лидер руских муслимана, Велики муфтија Русије Равил Гајнетдин, познат и по говору у Думи „Историја ислама у Русији – традиције патриотизма и суживота“ у више наврата је најављивао да ће до 2035. око 30% руског становништва бити исламске вероисповести. Није мали број најава ни да ће током актуелног века руски муслимани постати већина у Русији. Опрезнији демографи изражавају сумњу у такве прогнозе, скрећући пажњу на то да ће се демографска експлозија на руском Кавказу засигурно смањити, као и број муслиманских имиграната који је повећан у последње време. Како год, пораст муслиманске популације у Русији значи и промену верске структуре у свим друштвеним институцијама, па и у војсци. Јасно је да су то чињенице које утичу како на унутрашњу политику тако и на неке актуелне и неке будуће потезе у спољној политици ове земље.

Иако, истини за вољу, многи који се током анкета и пописа декларишу као муслимани, заправо не живе у потпуном складу са исламским учењем. Тако се према анкети истраживачког центра „Среда“, спроведеној 2012. тек 42% руских муслимана изјаснило да је религија посебно важна у њиховом животу и да у свакодневном животу поштују сва религијска правила. То с једне стране говори о методологији религијских пописа у свим земљама, па и у Русији, а са друге стране о меканом прихватању исламског учења, што је највећим делом последица деценијске совјетске владавине. Наиме, чињеница да су Совјети имали сличан аршин према свим религијама, учинила је да ресет руског религијског живота нема кривца на другој религијској страни, што је веома чест генератор екстремизма на другим географским просторима.

—————————————-

РУСИЈА И ИСЛАМСКИ СВЕТ

Русија данас има више него добре односе са скоро свим значајнијим државама са већинском муслиманском популацијом, и то без обзира на то да ли су оне секуларне или су исламске, без обзира на то да ли се налазе у суседству, попут Турске и Ирана, или су далеко на азијском континенту, попут Индонезије или на афричком континенту, попут Египта и Алжира.

За успостављање поверења, пре свега у сфери економских односа, Русија је веома вешто користила сопствене муслиманске ресурсе, попут републике Татарстан, која је постала капија за инвеститоре из муслиманског света. А ти инвеститори не скривају своје симпатије према чињеници да је то један од најразвијенијих региона Русије, у ком је на први поглед јасно да руска држава и те како држи до очувања исламске традиције јер над древним казањским Кремљом, као и пре пет векова, поново се од 2005. уздижу минарети једне од најлепших светиња муслиманског света – џамије назване у част мислиоца, ратника и песника Кул-Шарифа.

Управио та сарадња и симпатије у комуникацији са најзначајнијим муслиманским земљама Русији дају одрешене руке да се бескомпромисно обрачуна са исламским екстремистима на својој територији, којих никако није мало, мада их је све мање, с обзиром на то да су Дагестан и Чеченија предњачили по броју оних који су отишли у Сирију на ратиште.

Посебну пажњу у односима Русије и исламског света привлачи континуитет односа Русије и Ирана, нарочито у актуелном светлу, с обзиром на чињеницу да је Техеран пружио војну помоћ Москви у једном веома деликатном и за Иран посебно ризичном тренутку. То се да протумачити као нека врста израза захвалности Техерана због руске војне интервенције у Сирији. Иако је Русија у Сирији интервенисала понајпре ради сопствених геостратешких интереса, њена војна интервенција оставила је простор Ирану да задржи место важног регионалног фактора, што се, дакако, не би остварило да је Асадов режим срушен. Руска интервенција која је омогућила Асадов опстанак одржала је виталним техерански троугао копнене силе на линији Иран-Либан-Ирак. И то је разлог због чега Техеран с пуним правом сматра да очување статуса важног регионалног играча дугује управо Москви као свом све значајнијем политичком и војном савезнику.

Рат у Украјини, мада не неочекивано али ипак изненадно убрзано, црта и низ контура глобалног геостратешког савеза Русије и ислама. Ово је за Русију значајно не само из светских геостратешких разлога, као што је то крај моноцентричног и почетак поновног успостављања полицентричног света или директно ратних разлога, као што је подизање улога за евентуалну директну војну интервенцију Атлантске алијансе (САД и НАТО), већ и због јачања унутрашњих капацитета да се руска држава бескомпромисно обрачуна са екстремно-терористичким а наводно исламским елементима унутар Руске Федерације. Tиме се неутралише вероватно највећа и најреалнија опасност за изазивање унутарруског хаоса који западни центри моћи призивају од самог почетка руске ратне интервенције у Украјини.

И не само да су све јаче и све дубље везе Русије и кључних земаља са оба пола исламског света знак да се неће поновити споља изазван ратни сукоб у Чеченији, већ су и веома јасна условна претња актуелном међународном поретку, заснованом на принципу Pax Americana.