Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Први балкански рат представља догађај изузетног значаја у историји балканских народа почетком 20. века. После дужег периода опадања моћи, Турска није успела да се одупре удруженим балканским државама. Турска војска – некада значајна сила с великим борбеним традицијама и искуствима која је текла у ратовима кроз столећа – била је брзо тучена од удружене војске балканских савезница и од ослободилачких снага оног дела народа Балкана који се налазио под Турском. Показало се да су балкански савезници познавали стање Турске и њене војске боље од осталих европских држава, којима је у почетку рата изгледало да се излажу опасном ризику. Изгубивши рат, Турска је била принуђена да се потписивањем Лондонског уговора о миру обавеже савезницима и уступи целу територију на западу од линије Енос-Мидија, с тим што се у оквиру тог простора имала створити албанска држава. Одређивање албанских граница и решење свих осталих питања у вези са Албанијом требало је накнадно да реше велике силе. Острво Крит је уступљено Грчкој, а статус осталих турских острва у Егејском мору, као и финансијска и друга питања произашла из рата, такође су поверени на решавање великим силама. Тако је Лондонским уговором завршен Први балкански рат, а њиме је у суштини дефинитивно окончана борба српског, црногорског и албанског народа против Турске, која је трајала пуних пет векова. Резултате рата морале су да признају велике силе. Турска која је на европском тлу задржала само земљишни појас ширине 20–40 км више практично не постоји као европска држава. Тиме је са граница Србије и Црне Горе нестао један опасни непријатељ који је вековима угрожавао њихову слободу. Ослобођени су Санџак, Косово и Метохија, Доњи Васојевићи, Македонија, делови Грчке и Тракије. Победе савезника, ослободилачка борба албанског народа и помоћ великих сила довели су до ослобођења албанског народа од турске власти, па се на Балкану појавила нова држава – Албанија. Ликвидацијом Санџака, коридора који их је раздвајао, Србија и Црна Гора су најзад добиле заједничку границу, што је имало изузетан војно-политички значај за даљи развој ових држава. Тиме је уједно био затворен пројектовани пут продирања Аустроугарске ка Солуну. Према томе, овај рат, којим се завршава дуготрајни процес ослобођења балканских народа од турске власти, изазвао је крупне територијалне промене на Балкану, које су убрзале развитак капитализма у слободним балканским државама. Рат балканских савезника против Турске искористила је и Италија, да би окончала тешки рат у Триполису и коначним споразумом обезбедила своје интересе. Победа балканских држава је извојевана по цену великих људских жртава. Србија је изгубила 22.000 људи (погинулих или умрлих од разних болести), Бугарска око 35.000, Црна Гора 9.438 људи. Губици грчке војске су исто тако велики. Поред тога рат је оставио: у Србији 21.000, у Бугарској 40.000, у Црној Гори 8.000 и у Грчкој 6.000 инвалида, неспособних за привређивање. Материјални трошкови су такође били велики. Рат је коштао Бугарску преко милијарду и 300 милиона, Србију преко 590 милиона, Грчку преко 467 милиона и Црну Гору преко 100.000 франака, што је имало тешке економске последице за ове државе. Међутим, поред финансијских трошкова овај осмомесечни рат је привреду ових малих и неразвијених земаља исцрпео и мобилизацијом активне радне снаге, и то не само људи него и стоке. Од укупно 2.945.950 становника Србија је мобилисала преко 400.000, Бугарска од укупно 4.329.108 становника – преко 500.000, Грчка од укупно 2.632.000 становника – преко 150.000 и Црна Гора од 258.000 становника преко 45.000 људи, што значи да је рат одвукао с поља, из фабрика и из радионица скоро сву мушку радну снагу, због чега је привреда ових земаља претрпела значајне штете.
Балкански рат је из основа изменио ситуацију на Балкану. У процесу тако дуге борбе против османлијских завојевача први пут су четири слободне мале балканске државе са укупно око 10 милиона становника заједнички иступиле против Турске, решене да своје сународнике ослободе од турске власти. Победио је борбени дух војски балканских савезника, које су израстале у борби за национално ослобођење и које су, управо надахнуте том идејом, у овом рату биле спремне на самопрегор и пожртвовање. Армије балканских савезника су извршиле своје задатке који су били у складу с политичким циљевима влада њихових земаља. Показало се да је стратегијски циљ српске, грчке и црногорске војске да туку турске снаге на западном и јужном делу балканског ратишта, односно бугарске војске да туче турску Источну армију, у датим условима, био у складу с њиховим стварним могућностима, да су се постизањем тог циља стварали услови не само за ослобођење етничких подручја балканских савезница него и за остварење тежњи владајућих кругова ових земаља за територијалним проширењем на рачун Македоније и Албаније, негирајући индивидуалност македонског и албанског народа и њихова права на слободу. Искуства савезника из овог рата, вођеног непосредно пре Првог светског рата у приближно истим условима, била су у погледу развитка ратне вештине корисна за армије многих држава. Пошто је то био коалициони рат, од особитог је значаја било оперативно-тактичко садејство савезничких војски, какво је у овом рату остварено између српске и црногорске војске, посебно у борбама око Скадра и између српске и бугарске војске, нарочито у борбама око Једрена. Али су значајни и елементи негативног искуства: да су политички циљеви потиснули захтеве оперативног садејства између грчке и српске војске, зашто су иначе за то постојали услови – да је грчка војска после борбе код Серфиџе уместо према Солуну усмерила своје главне снаге ка Лерину и Битољу, с циљем да садејствује српској 1. армији у окружењу и уништењу турске Вардарске армије. Иако је било таквих појава, које иначе карактеришу коалиционе ратове, ипак су савезничке армије, у стратегијском смислу, успешно садејствовале, јер су нпр. победе српске војске код Куманова и Битоља биле условљене победама осталих савезника на својим војиштима, и обратно: према наређењу турске Врховне команде од 24. октобра Вардарска армија је требало да разбије српску војску код Куманова, а затим да енергично наступа ка Ћустендилу и Софији ради олакшања офанзивних дејстава Источне војске у Тракији, али, разуме се, до напада на Бугарску с овог правца није дошло, јер је српска војска тукла ову турску армију у Кумановској бици. Значајан допринос победи савезника дала је грчка флота, која је турску малобројну и застарелу морнарицу потиснула из Средоземног и Егејског мора и затворила на југу Мраморног мора. Господарећи Егејским, Јонским и Јадранским морем она је онемогућавала пребацивање турских снага из Мале Азије у Европу, што је било нарочито важно у периоду мобилизације и концентрације, чиме је обезбедила повољан почетни однос снага у корист савезника, а тиме и њихове брзе успехе. Исто тако, грчка морнарица је спречила снабдевање турске војске борбеним потребама из Немачке и Аустроугарске, њених главних снабдевача. Поред тога, флота је омогућила брзе маневре неких савезничких копнених снага. Она је по ослобођењу Солуна брзо пребацила грчке снаге у Епир, заузела острва у Егејском мору, пребацила бугарску 7. дивизију из Солуна у Дедеагач ради формирања 4. армије, а српски Приморски кор у Медовски залив. У овом рату авијацију су имале само бугарска (око Једрена) и српска војска (око Скадра), али је њена употреба била незнатна. Турска авијација није обавила ниједан задатак.
Основни носилац борбе је била пешадија на нивоу свих формацијских састава, која је своје задатке извршавала блиском борбом, масовном ватром и ударом. При томе је дошла до изражаја велика улога митраљеза и масовна централизована употреба артиљерије и њено садејство с пешадијом, посебно употреба пратеће артиљерије. Међутим, с обзиром на претежно планинско земљиште, недостајало је брдске артиљерије, као и артиљерије с већим дометом. Карактеристично је да су и савезници и Турска желели да одлучујуће ударце противнику нанесу у првим сударима. Савезници су рачунали да ће им то омогућити брзина мобилизације, концентрације и стратегијског развоја, а турска команда да ће то постићи изненађењем противника. Таквом су концепцијом противници били принуђени да већ у почетку ангажују све расположиве снаге, због чега су оперативно-стратегијске резерве на обе стране биле врло слабе или их није ни било. Уздајући се у надмоћност снага, српска и бугарска војска су остваривале успехе претежно пробојем фронта. Грчка војска пак поступајући по начелима савремене стратегије, знала је да поред концентрације главних снага на решавајућем месту вешто комбинује фронталне нападе с нападима на бок и позадину; тако је она маневрима надомештала недостатак снага да фронталним нападом осигура успех. У овом рату је вођен већи број сусретних бојева и судара, до којих је долазило изненада, због рђавог извиђања. Али су редовно побеђивале савезничке војске које су биле надмоћније, посебно у погледу морала. Примењивани су и ноћни напади, али с недовољно искуства. Турске су снаге испољиле изванредну упорност у одбрани тврђава (Скадра, Јањине и Једрена). Везујући за себе знатне савезничке снаге, посаде ових тврђава су одгађале коначан пораз турске војске; у извесном смислу оне су својим жртвовањем спречиле катастрофу турских снага на појединим фронтовима. Операцијама су руководиле врховне команде, односно начелници врховних команди, или помоћник главнокомандујућег. Међутим, бугарска Врховна команда је била сувише удаљена од фронта, што се негативно одражавало на ток операција, док је веза осталих савезничких врховних команда с трупама на бојишту била нешто редовнија, сигурнија и непосреднија. Извиђачка и обавештајна служба обеју ратујућих војски испољиле су особите слабости, и то не само у оперативно-стратегијском него и у тактичком смислу. Зато су, више или мање, све армије у рат ушле с много нетачних података о противнику, а у току операција наступале сувише споро и опрезно, дозвољавајући непријатељу да се извлачи и онда када је био тучен. Због тога су савезничке армије, иако су испољиле изванредан елан и борбени морал, пропуштале повољне прилике да експлоатишу постигнут успех. Поново се трошила физичка и психичка снага трупа да би се откриле противничке снаге. Услед спорости извиђачких органа, савезничке војске су у више прилика пропустиле да енергичним гоњењем растроје и униште поражене турске снаге. Из тога се види колико обавештајна и извиђачка служба има пресудан значај у рату. Посебну су неодлучност деловања испољиле коњичке дивизије, као органи оперативно-стратегијског извиђања, али је подбацило и извиђање тактичке дубине фронта и употреба коњице уопште. Савезничке су војске најпоузданије податке добијале од месног становништва, односно од његових добровољачких чета и одреда. Ни служба везе савезничких војски није била на висини задатка, јер су формацијске јединице везе биле сувише слабе. То се, разуме се, негативно одражавало на организацију командовања и на садејство јединица и родова. И инжињеријске савезничке јединице су биле неразвијене и слабо опремљене. Због слабе покретљивости и мале носивости воловских кола која су се налазила у формацији јединица, односно због недовољног капацитета комора и због рђавих путева, позадинско обезбеђење није могло да задовољи потребе војски зараћених страна, па су се оне, посебно за интендантске потребе, широко користале средствима из месних извора и заплењеним турским магацинима. Победе балканских савезника су на видан начин показале да у јединству балканских народа лежи огромна снага, да ови народи представљају значајну силу која се мора респектовати. На свом путу ка циљу балканске државе се нису освртале ни на Аустроугарску ни на остале велике силе, које су настојећи да спрече уздизање малих држава тежиле у веома замршеној међусобној борби доминацији на Балкану. Оставивши снажан утисак у рату, балканске државе су стекле велики углед у Европи, посебно оснажена Србија која је постала значајан фактор на Балкану на који су сви озбиљно почели да рачунају. Победе балканских држава су спречиле Аустроугарску, до тада доминантан фактор у балканским питањима, да својом оружаном силом каже завршну реч чим се балкански савезници исцрпе у рату, како је то она предвиђала.
Значајну улогу у ослобађању балканских земаља од турске власти имала је подршка коју је становништво ослобођених крајева пружило армијама Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Особито су велику активност испољиле македонске добровољачке чете, које су растројавале турску позадину. Пораженој турској војсци супротставили су се и Албанци који су 28. новембра 1912. у Валони прогласили независност Албаније. Резултатима Првог балканског рата нису биле задовољне велике силе које су настојале да учврсте своју превласт на Балкану и да из пораза Турске за себе извуку што већу корист. Победе савезника, а нарочито победе Србије и Црне Горе, посебно су тешко пале Аустроугарској, јер су оне изазвале национално-револуционарно врење у југословенским земљама које су биле у њеном саставу. Али пошто су између буржоазија Србије, Бугарске и Грчке остале непомирљиве супротности око престижа на Балкану и око поделе Македоније, Аустроугарској се указала повољна прилика за деловање у правцу разбијања Балканског савеза. Иако су буржоазије балканских држава – тежећи да се територијално прошире преко етничких граница на рачун македонског и албанског народа – испољиле освајачке претензије, чему су се одлучно супротставили само српска социјалдемократска партија и македоски социјалисти, ипак је Први балкански рат гледано у целини био прогресиван, ослободилачки и праведан. Први балкански рат, у којем се с циљевима балканских држава преплитала ослободилачка борба угњетаваних народа Балкана, довео је до ликвидације турске владавине на Балкану, а тиме и до разбијања војно-феудалног поретка, ослобођења сељака од спахијске зависности и уништења кметовских односа (сем извесних изузетака у Македонији), као највеће препреке на путу капиталистичког развитка у ослобођеним крајевима. Балканским ратом се у ствари завршио процес буржоаских револуција и отворио пут развитку капитализма на Балкану. Овим је ратом довршено ослобођење српског, црногорског, бугарског и већим делом грчког народа од турске власти и прикључење њиховим националним државама, али он није довео до стварања националне македонске државе, јер балканске монархије нису признавале да постоји македонска нација, нити су допустиле македонском народу да сам одлучи о својој судбини. Поред тога, рат Балканског савеза је довео до сузбијања утицаја агресивног немачко-аустријског империјализма, као опасности за националну независност балканских народа. Прогресивни и ослободилачки карактер рата изазвао је незапамћено одушевљење народа у свим балканским Земљама, али и одушевљење, симпатије и широку помоћ југословенских народа у Аустроугарској, као и народа скоро свих европских држава. Убрзо после обнављања непријатељстава, у фебруару 1913. турска влада је увидела да је њена војна снага недовољна да спречи даље успехе савезника, нарочито Бугарске. Због тога је још почетком фебруара одлучила да поново замоли велике силе за посредовање ради закључења мира. Њен амбасадор у Лондону је 9. фебруара, наводно приватно, поставио такав захтев Едварду Греју. Греј је одговорио да Турска треба, у том смислу, да силама поднесе формалан захтев јер без тога балкански савезници не би прихватили њихову интервенцију. Још истог дана је Порта размотрила овај Грејов одговор. Пошто је констатовала да се не може директно споразумети с балканским савезницима, Порта је одлучила да се обрати великим силама, с тим да ове посредују у циљу закључења мира на бази њеног одговора на колективну ноту сила од 17. јануара. С таквим захтевом Порта се обратила силама 10. фебруара. Три дана касније на захтев бугарске владе руски посланик у Паризу, Извољски, обратио се француској влади с питањем да ли би Француска и Енглеска биле вољне да остале силе усмере на посредовање за склапање мира на Балкану ако би се линија Енос-Мидија прихватила као будућа турско-бугарска граница. Ова линија је била прихватљива за велике силе, али су оне инсистирале на томе да добију одрешене руке и да посредују за склапање мира без икаквих претходних услова зараћених страна. Стога је 15. фебруара конференција амбасадора одлучила да се Порти одговори да велике силе не могу ништа предузети на бази одговора на колективну ноту, већ ако је Турска вољна да силе посредују, нека то прихвати без икаквих услова. Николсон је 18. фебруара предао такав одговор турском амбасадору. Овај је, међутим, желео да сазна нешто више о условима под којима би силе посредовале, па је тим поводом посетио Едварда Греја два дана касније. Греј је том приликом изјавио: „Уколико Турска не може сама решити питање Једрена и егејских острва, онда неће ништа изгубити ако без неких услова пристане на медијацију сила. Велике силе би предложиле за разграничење линију Енос-Мидија, остављајући Једрене Бугарској, а о егејским острвима би посебно решавале. Уколико би балкански савезници иступили с неким новим захтевом, велике силе би им онда одговориле да сувише траже. Сем тога“, додао је Греј, „силе не би ни захтевале нешто од Турске, да већ нису стекле увид у захтеве савезника.“ Притом је, свакако, мислио на бугарски предлог о разграничењу с Турском.
Овакво гледиште није у свему задовољило Турску, која је стога у одговору силама 26. фебруара поставила извесне услове. Она је, наиме, захтевала да нова граница полази од рта Сан Стефано и избије на реку Марицу, тако да Турској остану Инеада, Лиле Бургас и Баба Ески. Питање острва је препустила да реше велике силе, с тим да то решење буде у сагласности с гледиштем турске владе изложеном у одговору на колективну ноту. Турска је, даље, одбијала да балканским савезницима плати ратну штету, с обзиром на велике територијалне губитке. Николсон је одмах при пријему ноте изјавио турском амбасадору да овакав одговор не задовољава, јер ако Порта буде инсистирала на условима, савезници ће исто тако постављати своје, те ће на тај начин медијација сила бити онемогућена. Због тога је захтевао да Турска пристане на посредовање великих сила без икаквих услова. Турски амбасадор је затим посетио француског амбасадора у Лондону, Камбона, и овај му је у погледу ноте одговорио исто што и Николсон. Видећи такву непопустљивост сила, Турска је била принуђена да 1. марта прихвати њихово посредовање без икаквих услова. Конференција амбасадора је одлучила истога дана да се о томе обавесте владе балканских савезника и да владе великих сила од њих траже да прихвате ово посредовање као и Турска. Такав захтев је уручен владама балканских савезника 5. марта. Међутим, чланице балканског савеза нису биле нарочито одушевљене овим захтевом. Не знајући пут којим се дошло до овог предлога великих сила, Србија и Грчка су сматрале да прво треба да сазнају какве услове Турска поставља, па тек онда да се изјасне о медијацији. Односи Србије и Бугарске већ су били знатно заоштрени. Србија је, наиме, сматрала да резултати рата оправдавају њен захтев за ревизију оног дела уговора о савезу који се односио на разграничење у Македонији, и то из следећих разлога: Бугарска није дала 100.000 војника за операције у Вардарској Македонији, како је уговором било предвиђено, док су Срби упутили у Тракију 50.000 људи да потпомогну бугарске снаге. Сем тога, Србија је под притиском сила, нарочито Аустроугарске, морала да напусти албанско приморје, а Бугарска ће добити Једрене, што уговором такође није предвиђено. Због тога је Србија рефлектирала на Велес, Штип, Прилеп и Битољ. Бугарска је, међутим, одбијала сваки српски предлог у том смислу. Оваквим ставом Бугарске били су незадовољни српски званични кругови, а нарочито јавност, док је слично расположење у Бугарској изазивала околност што се на спорној територији налазила српска војска. Због тога је Бугарска већ тада озбиљно помишљала и на крајње мере – на рат са Србијом, па јој је, разумљиво, нарочито било стало да што пре склопи мир с Турском. Тиме је била инспирисана и њена молба руској влади да покрене силе на посредовање за мир, уз услов да се линија Енос-Мидија узме као граница између Бугарске и Турске. Ипак, Бугарска још није била сасвим изгубила наду у ефикасност руске арбитраже, па је 7. марта изјавила да се слаже с гледиштем Србије у погледу медијације, и да би претходно требало да Турска докаже своју помирљивост. Црногорска влада је понајмање била расположена да прихвати посредовање сила од којих није могла очекивати да задовоље њене тежње, пошто су оне већ јасно испољиле намеру да питање Скадра реше на штету Црне Горе. Међутим када су остали савезници одлучили да медијацију сила прихвате уз извесне услове, који су обухватали и предају Скадра Црној Гори, црногорска влада се с тим сагласила. Она је, наиме, изјавила да усваја све оно у чему се савезници сагласе, с овом резервом: да се Скадар преда пре потписивања уговора о миру, а дотле да се не прекидају операције. Тако су 13. марта савезници одговорили великим силама да прихватају њихово посредовање, уз следеће услове: да се будућа граница између Турске и савезника протеже од Мраморног до Црног мора, нешто источније од линије Родосто-Мидија; сва територија западно од ове линије, изузев Албаније, а укључујући Једрене, Скадар, Крит и егејска острва, да припадне савезницима. Сем тога, савезници су тражили да им Турска исплати ратну отштету, чији би се износ накнадно утврдио, и да њихови претставници суделују при решавању свих ових питања. За велике силе, међутим, никакви услови нису били прихватљиви. Због тога је конференција амбасадора 19. марта решавала о условима за успостављање мира и одлучила да се владама зараћених страна достави следећи предлог: да линија Енос-Мидија буде граница између Турске и Бугарске; границе Албаније и егејских острва су искључиво у надлежности великих сила и оне та питања треба да реше. Велике силе такође поричу право савезника на ратну отштету, али обећавају да ће извесне финансијске користи савезници добити другим путем, о чему треба да решава посебна финансијска конференција у Паризу, у чијем ће раду суделовати и представници балканских савезника и Турске.
Одговор великих сила такође није могао да задовољи савезнике, који су схватили да је силама у ствари циљ да добију одрешене руке и да зараћеним странама после натурају готова решења. У међувремену, 26. марта, пало је Једрене. Бугарска Врховна команда је имала намеру да ојача своје снаге код Чаталџе и организује нови напад на турске снаге у том рејону. То је код великих сила изазвало бојазан од избијања бугарских снага на обалу Босфора, па су одлучиле да предузму мере како би то спречиле. Руска влада је посебно интервенисала у Софији и захтевала да Бугарска закључи примирје с Турском, обећавајући притом да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе Македоније. Конференција амбасадора у Лондону је 31. марта одлучила да силе препоруче бугарској влади да обустави непријатељства, пошто ће гранична линија Енос-Мидија задовољити и њу и Турску. Сазонов је сутрадан, преко свог амбасадора у Лондону, Бекендорфа, захтевао од Греја да силе саопште бугарском краљу да ће интервенисати код Порте да прихвати плаћање ратне одштете ако Бугарска одмах прекине непријатељства и прихвати линију Енос-Мидија као границу. Међутим, Греј је сматрао да више нема смисла покретати питање одштете пошто су силе сагласне да се она не даје. Он је чак изјавио да ће демарш сила у Софији бити бескористан ако се не употреби сила да се спречи даље бугарско наступање. Сем тога, он је 3. априла покренуо питање слања међународне флоте у Цариград, и то уз пристанак турске владе, да би се сачувале амбасаде сила у случају турског „дебакла”. Руски амбасадор је изјавио да је његова влада спремна да одмах пошаље бродове у Босфор, а француски амбасадор је чак предлагао да се у Цариград искрцају и трупе сила које би блокирале двор и Порту и задржале султана у Цариграду. Овај свој предлог француски амбасадор је нешто проширио на конференцији амбасадора 11. априла. Он је, наиме, изјавио да би задатак флоте и трупа које би се искрцале био да спрече ширење операција у близини Галипољског полуострва и северне обале Мраморног мора и Босфора, као и да осигурају слободну пловидбу мореузима. Ова флота би остала у Дарданелима, Цариграду и Родосту све до закључења мира. Конференција се није изјаснила о овим предлозима, јер је већина амбасадора изјавила да мора тражити инструкције од својих влада. Суочена с таквим ставом великих сила, а с друге стране, задовољна у принципу већ прихваћеном линијом разграничења с Турском, као и обећањем руске владе да ће јој помоћи у спору са Србијом око поделе територије у Македонији, Бугарска је 13. априла одлучила да склопи примирје с Турском, без знања осталих савезника. Примирје је тајно продужавано сваких десет дана, а трајало је све до потписивања мира. Сазонов је истога дана (13. априла), очигледно обавештен о склапању примирја, изјавио енглеском амбасадору да не жели да интернационална флота иде у мореузе ако не би Бугарска окупирала Цариград, а такве опасности за сада нема. Сличан одговор је дала и Аустроугарска 14. априла. Ова је, наиме, сматрала да Бугарска зна да би се њеном продирању ка Цариграду противила Русија, па због тога нема опасности од таквог продора. Сем тога, Аустроугарска влада је изјављивала да Бугарска жели мир више од осталих савезника, и уколико би требало на некога вршити притисак у том смислу, онда би то требало чинити на остале савезнике, а не на Бугарску. Тако су се два највећа противника у „концерну” сила, полазећи сваки од жеље да придобије Бугарску на своју страну, нашли на истом послу: да иступају као заштитници Бугарске.
Сама бугарска влада пак налазила се сад у незгодном положају, с обзиром на то да се уговором о савезу обавезала да без знања и сагласности савезника неће ступати у преговоре о примирју и миру, па је свим силама настојала да Србију, Црну Гору и Грчку окриви за продужење рата. С друге стране, она је чинила извесне стидљиве покушаје да свој став оправда, разуме се, не обелодањујући га потпуно. Тако је половином априла бугарски посланик у Цетињу известио црногорску владу да је бугарска влада приликом пријема ноте сила у вези с медијацијом, а и из других извора, сазнала да велике силе припремају пресију на савезнике с циљем да се обуставе непријатељства, те ће стога бити принуђена да обустави операције, али је нагласио да то неће бити примирје. Црногорска влада, не знајући да је Бугарска стварно већ склопила примирје с Турском, одговорила је да бугарска влада зна у каквој се ситуациј и налази Црна Гора, па нека у том питању поступи по свом нахођењу. Савезничке владе су и даље колективно општиле с владама великих сила. Оне су, наиме, 21. априла, на предлог грчке владе, прихватиле медијацију ових сила, с тим да граница на линији Енос – Мидија послужи као основа за преговоре. У погледу граница Албаније, савезници се у одговору великим силама нису хтели изјаснити све док не сазнају њихово дефинитивно решење и виде у којој се мери оно поклапа с ранијим савезничким захтевима. У ствари, и поред извесних резерви, ово је било прихватање воље великих сила. Одговор савезника је разматран на конференцији амбасадора 23. априла, на којој је аустроугарски посланик оштро напао савезнике због резерви у односу на разграничење с Албанијом. На том састанку је одлучено да се од савезника захтева да престану с непријатељствима пошто је Турска већ прихватила основе за мир, и да одреде своје представнике и место где ће се водити преговори о миру. Амбасадори су и овом приликом у одговору на савезничке услове изјавили да резервишу себи право на решавање свих спорних питања која имају „европски карактер”. После пада Једрена Бугарска је на све начине настојала да умањи значај удела Србије у опсади овога града, док су Срби истицали да се управо њиховој војсци предао командант одбране града, Шукри-паша. То је још више заоштравало односе између ове две земље, те је Бугарска у жељи да према Србији има одрешене руке нарочито журила да закључи мир с Турском. Турској је такође конвенирало да се рат што пре заврши. Стога су бугарски посланик и турски амбасадор у Лондону 1. маја захтевали од конференције амбасадора да велике силе редигују пројекат уговора о миру, а савезнике и Турску да позову да га прихвате и потпишу. Конференција је тај предлог одмах прихватила и 5. маја су представници савезничких земаља и Турске у Лондону добили нацрт уговора о миру, уз напомену (српским, црногорским и грчким представницима) да је сачињен на захтев Бугарске и Турске. Нацрт је садржао осам тачака. Њиме је било предвиђено да Турска преда савезницима сву територију западно од линије Енос – Мидија (изузев Албаније), као и острво Крит. Сва питања у вези с Албанијом и будућим статусом острва у Егејском мору требало је да султан и суверени савезничких земаља препусте великим силама на решавање. Финансијска питања у вези с ратом према нацрту требало је да реши посебна конференција сила у Паризу, уз учешће представника обе зараћене стране. Питање „заробљеника, правосуђа, поданства и трговине” требало је да се реши посебним уговором (Тачка 7. нацрта уговора). Тек што је примио пројекат уговора о миру, председник српске владе Пашић је предложио црногорској и грчкој влади да протестују код бугарске владе због њеног захтева да силе редигују нацрт уговора о миру, без знања осталих савезника. Грчки министар спољних послова је сматрао да нацрт уговора не задовољава и да је потребно уложити протест бугарској влади, али није био уверен у ефикасност тог корака, јер бугарска влада може порицати да је на њен захтев нацрт израђен. С обзиром на реаговање бугарске владе на Пашићев протест, ово предвиђање грчког министра је било оправдано. Наиме, када је по Пашићевом налогу српски посланик у Софији, Спалајковић, протестовао због захтева бугарске да се сачини пројекат уговора о миру, као и због склапања примирја с Турском без знања савезника, чиме је повређена Тачка 6. српско-бугарске војне конвенције, председник бугарске владе Гешов је одговорио да је примирје било закључено само док се сахране убијени „с обе стране”. Пашић је поново поручио Гешову да га овај одговор не задовољава, јер примирје траје више од 20 дана, али се све на томе свршило. Савезници су најзад били принуђени да половином маја пошаљу своје пуномоћнике у Лондон, да тамо покушају да изврше извесне измене и допуне у предложеном нацрту и тек тада да потпишу уговор о миру. Наиме, српски, црногорски и грчки представници су одмах констатовали да предложени нацрт не задовољава. Пре свега, они су сматрали да из 3. и 5. тачке нацрта треба брисати речи „и Њихова Величанства суверени савезници”, како би остало да се само султан а не и шефови савезничких држава обавезују да питања у вези с границама Албаније и статусом егејских острва препусти великим силама на решавање. У том случају би савезницима било могуће да касније бране своје захтеве и интересе. Сем тога Србија је желела да се и уговором о миру прецизирају њена права на приступ у једну луку на албанском приморју, а било је још неких предлога мањег значаја, као о накнади штете Србији од стране Турске због задржавања топова које је требало да увезе преко Солуна непосредно пред рат и о продужењу важности конвенција из предратног периода, на чему је нарочито инсистирала Грчка. Међутим на првом састанку свих савезничких делегата, 21. маја, бугарски представник Данев је изјавио да је његова влада већ прихватила предложени текст и да он не може суделовати ни у каквом раду који би имао за циљ измену пројекта уговора. Бугарској је, по речима Данева, ишло у рачун да се мир што пре закључи, али ако би остали савезници брзо радили она не би имала ништа против евентуалних измена.
Делегати Србије, Црне Горе и Грчке су тада наставили рад без бугарског представника и скицирали измене текста уговора. Они су се такође споразумели да замоле Греја да отвори прву седницу мировне конференције. Сутрадан је Стојан Новаковић у име савезника (изузев Бугарске) поднео Греју на увид предлог измена. Греј је, међутим, изјавио да нема времена за студирање предлога, али ако се савезници о њему споразумеју с турским представницима, он нема ништа против тога. Једино је захтевао да се рад убрза како би мир што пре био склопљен. Овакав Грејов став пружао је изгледе да се предложене измене прихвате, тим пре што су и турски предтставници изјавили да немају ништа против предлога савезника, пошто и сами желе неке измене. Данев је међутим и даље одбијао да узме удела у овом раду. Да би олакшали и убрзали рад око ових измена, савезници су своје захтеве свели углавном на један: да се из тачке 3. и 5. бришу поменуте речи. Овај захтев су образлагали тиме што је нелогично захтевати од савезника да некоме уступају оно што у ствари још немају. Пошто после напуштања албанског приморја, односно Скадра, Србија и Црна Гора нису могле много очекивати од разграничења с Албанијом, овде су углавном били у питању интереси и захтеви Грчке. Стога је разумљива упорност њених делегата, који су у више махова изјављивали да без ових измена неће потписати уговор о миру. Бугарски делегат Данев међутим још 19. маја је посетио Греја и изразио жељу бугарске владе да се уговор о миру што пре потпише, а да се једном конвенцијом накнадно регулишу питања заробљеника, трговачки односи и неки други детаљи које предложени нацрт није обухватио. Он је сем тога молио Греја да заложи свој утицај како би остале делегате присилио да без одлагања потпишу уговор о миру, јер „није фер” да друге силе ту ствар одлажу, док Бугари држе велики број трупа на Чаталџи. На крају, уколико остали савезнички делегати не буду хтели брзо да потпишу уговор, изјавио је Данев, Бугарска би сама потписала уговор о миру с Турском. Двадесет шестог маја Данев је у истом смислу говорио и Николсону: Бугарска не може и даље остати у оваквој неизвесности, јер је држање јаких снага на фронту кошта дневно 100.000 фунти, а по потписивању мира она би одмах демобилисала војску. Стога је молио да конференција амбасадора или принуди Србију, Грчку и Црну Гору да потпишу уговор о миру или дозволи да то Бугарска сама учини. Прави разлози који су Бугарску гонили на овакву журбу, међутим, били су друкчији. Већ 22. маја енглески амбасадор у Софији известио је Греја да је Бугарска груписала према Србији 70.000 војника, од којих је половина повучена с фронта. Она је, дакле, хтела да што пре ослободи своје снаге на Чаталџи, како би их несметано оријентисала према Србији. Србија је такође прикупљала своје снаге у Македонији да би спремна дочекала сваку евентуалност. О бугарском предлогу је 26. маја расправљала конференција амбасадора и констатовала: у случају да Бугарска сама потпише уговор о миру, рат би стварно био завршен на копну, али не и на мору. Греј је том приликом нагласио да Грчка изгледа неће потписати уговор о миру док не добије извесне гаранције у погледу јужне албанске границе и острва у Егејском мору. Међутим, конференција није била вољна да такве гаранције да Грчкој, кад је одбила да учини сличне гаранције осталим савезницима. Стога је Греј изјавио да ће од свих делегата захтевати или да потпишу уговор о миру онакав какав јесте или да напусте Лондон. Дискусије о измени текста уговора вођене су неколико дана. Турски делегати су поднели Греју своје посебне предлоге, па су чак и Бугари иступили са захтевом да се уговору призна важносг од дана потписивања, а не тек после ратификовања, како је предвиђала 8. тачка нацрта уговора. Тај захтев је такође био у складу са журбом Бугарске да се мир с Турском што пре обезбеди. Пошто се на тај начин читаво питање измена предложеног текста веома компликовало, српски, црногорски и грчки делегати су предложили да се одржи једна заједничка седница „на ограниченој основи”, како би се ускладили савезнички и турски предлози и текст уговора припремио за потпис. С тим циљем је српски представник Веснић 27. маја делегиран код Греја. Међутим, Греј је Веснићу саопштио да је конференција амбасадора на седници од 26. маја одлучила да се уговор о миру мора потписати онакав какав јесте, без икаквих измена, и да се, према томе, не може прихватити предлог за одржавање икакве претходне седнице. Греј је затим, током 27. и 28. маја, позвао шефове делегација Србије, Црне Горе и Грчке и саопштио им да морају или потписати пројекат уговора о миру, као што су изјавили да ће то учинити бугарски и турски претставници, или да напусте Лондон. Амбасадори руски и француски такође су саветовали савезничке делегате да потпишу уговор. Због таквог става великих сила, владе Србије, Црне Горе и Грчке биле су принуђене да овласте своје делегате да потпишу предложени текст уговора о миру без икаквих измена.
Тридесетог маја у 12.30, на конференцији којој је претседавао Греј, потписан је уговор о миру. Бугари, међутим, иако су стално изјављивали да прихватају пројекат уговора, на овој конференцији су покушали да протуре неке измене у погледу граница према Цариграду, као и у погледу укидања ратификација. Грци су такође инсистирали на уношењу одредби о конзуларним и трговачким односима. Али пошто је ово била свечана седница, а на конференцији амбасадора је већ била донесена „пресуда”, уговор су сви морали да потпишу без икаквих измена. Сутрадан на заједничком састанку савезнички делегати су се договорили да у виду једног протокола склопе с Турцима споразум о продужењу предратних конвенција до доношења нових, о року доношења нових конвенција, као и о прецизирању неких питања у вези с амнестијама и поданством. Пошто је бугарска делегација најбоље стајала с Турском, Данев је добио задатак да се договори с Турцима и припреми једну такву седницу. На другој седници мировне конференције, одржаној 2. јуна, савезнички и турски представници су констатовали да уговор о миру није потпун и да би га требало допунити једним протоколом који би регулисао још нека спорна питања. За редиговање тог протокола образован је специјални одбор од по једног члана сваке делегације. Одбор је одржао први састанак 5. јуна, али се већ тога дана показало да су захтеви савезника, нарочито Грка и Бугара с једне и Турака с друге стране, потпуно супротни, готово непомирљиви. Грци су безусловно тражили продужење важности свих конвенција од пре рата. Бугари су тражили да се од тога изузме конвенција о постављању муфтија. Турци су међутим одбијали и једно и друго, а са своје стране захтевали за муслимане у балканским земљама такве повластице да би они претстављали „државу у држави”, нарочито с обзиром на везе с Цариградом и муслиманским организацијама у Турској које су турски представници захтевали да им се обезбеде. Грци су касније донекле изменили редакцију члана о конвенцијама, па су Турци били вољни да је такву прихвате, али су упорно одбијали бугарски захтев о изузимању конвенције о муфтијама. Они такође нису пристајали на предлог савезника да о питању повластица муслимана Порта појединачно решава с владама балканских земаља. Сем тога, Турци су тражили да се прецизира рок враћања заробљеника, под претњом да неће признати трошкове проузроковане закашњењем измене заробљеника, али су истовремено одбијали и да говоре о праву савезника на накнаду трошкова за издржавање заробљеника, изговарајући се да то треба да реши париска финансијска конференција. Бугари су опет одбијали да дискутују о року евакуације неких турских територија које су још држали под окупацијом, под изговором да немају инструкција од своје владе. Пошто су разлике у предлозима делегација биле тако велике да није било никаквог изгледа да се нађе заједничко решење, српски представник Павловић је на седницин 7. јуна предложио да се конференција закључи, а заинтересованим владама остави да накнадно по вољи закључују нове конвенције. Тај предлог су прихватили сви делегати и у том смислу потписали једну изјаву, која је у ствари била завршни докуменат мировне конференције. Припреме за потписивање уговора о миру вршене су у изразитој журби великих сила и нарочито Бугарске. Велике силе су страховале да би продужење рата могло да доведе до нових и далекосежнијих сукоба у Европи, јер је продужење операција на Балкану задирало у осетљива питања односа међу великим силама, нарочито у вези са статусом Босфора и Дарданела и острва у Егејском мору. Због тога је за њих завршетак операција, и то што даље од осетљивих тачака, значио колико-толико спречавање да се озбиљније наруши постојећа равнотежа сила на том подручју. Таквим својим ставом велике силе су, пре свега, принудиле Бугарску да обустави даље операције на Чаталџи и ка Цариграду. А пошто је линија Енос – Мидија у начелу прихваћена као будућа бугарско-турска граница, Бугарска више у територијалном погледу није имала шта да очекује од рата с Турском. Стога се ова уз примамљив предлог руске владе лако одлучила да склопи примирје с непријатељем. Њој се сад из више разлога журило са склапањем мира па се, не бирајући средства, трудила да за постизање тог циља обезбеди притисак великих сила на остале чланице Балканског савеза.
Србија је међутим напуштање албанске територије истицала као своју огромну жртву. Тај губитак, као и помоћ коју је пружила Бугарској при опсади Једрена, хтела је да наплати македонском територијом, коју је иначе њена војска заузела. Овај спор око превласти у Македонији већ се развијао правцем који је водио новим компликацијама. Због тога је Бугарска пожурила заједно с Турском, којој је после великих пораза и губитака мир био тако неопходан, да затражи да силе редигују нацрт уговора о миру и да тај нацрт, који чак ни њу саму није задовољавао, прихвати. Нацрт је, наиме, једино утврдио да ће „владати мир и пријатељство” између Турске и балканских савезника после ратификовања уговора и одређивао границу на линији Енос – Мидија, коју је тек требало да прецизира једна међународна комисија. Питања граница Албаније (углавном јужне границе, која још није била утврђена) и статуса егејских острва, као и финансиска питања, требало је да велике силе саме реше накнадно и у томе им је Бугарска (као и Турска) давала одрешене руке. Тиме је она уједно остављала силама могућност да врше притисак на Србију, Црну Гору и Грчку да што пре потпишу предложени нацрт уговора који је сачињен без њиховог учешћа (чак и без консултовања). Па и онда када је став великих сила и Турске пружао изгледе да ће неке одредбе у предложеном нацрту моћи да се измене у корист савезника, бугарски делегати су то практично онемогућили. Тако склопљен мир формално је учинио крај рату с Турском, али будући да је решење многих питања само одгодио, а питање међусобног разграничења савезника практично није ни поставио, он је претстављао само предах пред нову буру.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Hall, Richard C. (2002). The Balkan Wars 1912—1913: Prelude to the First World War. Routledge. стр. 140. ISBN 978-1-134-58363-8.
Јагодић, Милош (2009). Српско-албански односи у Косовском вилајету (1878—1912). Београд: Завод за уџбенике.
Јагодић, Милош (2010). Уређење ослобођених области Србије 1912—1914: Правни оквир. Београд: Историјски институт.
Јагодић, Милош (2013). Нови крајеви Србије (1912—1915). Београд: Филозофски факултет.
Јагодић, Милош (2015). Процена демографских губитака Срба у периоду 1910—1921 (PDF). Српске студије (6): 11—65. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 26. 08. 2018. Приступљено 31. 07. 2017.
Пузовић, Предраг (2013). Улога свештенства у Балканским ратовима (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 72 (1): 93—111.
Митровић, Јеремија Д., ур. (1971). Добровољци у ратовима 1912—1918: Доживљаји и сећања. 1. Београд: Удружење добровољаца 1912—1918.
Остави коментар