Револуција 1848. и проглашење Српске Војводине

query_builder

                      Револуција 1848. и проглашење Српске Војводине

 

Аутор: др Милош Савин

 

Током столећа које је претходило револуционарним збивањима 1848/9. године Срби су на подручју данашње Војводине масовно насељавали Границу, која се током XVIII века знатно смањила на подручја јужних делова Баната, Бачке и Срема. Како би се спречио одлазак Срба за Русију, формирани су Великокикиндски дистрикт у Банату, Потиски дистрикт у Бачкој, те коморски доминијум у Срему, са повољнијим условима за српски опстанак него у угарском, феудалном, провинцијалу. Срби су чинили значајан део популације слободних краљевских градова Новог Сада, Сомбора и Суботице, који су били изузети из феудалног система, а одређене слободе, укључујући и право на откуп војне службе имали су и градови на подручју Границе. На Темишварском сабору 1790. године, Срби су тражили своју аутономну територију – Војводину. Сматрали су да само својом аутономном територијалном јединицом могу да обезбеде поштовање верских и националних слобода која су им гарантована царским привилегијама, али су у пракси често кршена. Србе су у томе подржавали одређени аустријски, дворски кругови, чија је намера била да на тај начин уцењују угарске сталеже. Мађарски сталежи, посебно ниже племство и грађанство, су желели већу самосталност Угарске у односу на Аустрију, па чак и потпуну независност.

 Позиција сељака у Угарској је била изузетно тешка. Мимо границе, слободних градова и дистриката, српски, као у осталом и мађарски сељаци су се налазили под јуриздикцијом угарских феудалаца. Дажбине и кулук су стално повећавани, што је сељаке доводило на ивицу егзистенције. Чувени песник Ђура Јакшић је овакво стање описао стиховима: „Ради, мучи се и – гладуј!…А што год зарадиш, ти подај цару, као да је наш цар баш најгладнији на овоме свету“. Због очајне ситуације српски сељаци су дизали већи број буна, попут Устанка Пере Сегединца и Тицанве Буне. У периоду који ће претходити избијању револуције, српски сељаци у граници, дистриктима и слободним градовима, су такође изједначени са остатком и проживљавали су исту судбину. Срби у привилегованим подручјима нису били попут други сељака, кметови мађарског племства, попут мађарских „јобађија“, али су били сиромашни, па нису имали ни сопствену земљу ни окућницу, већ су све морали да рентирају. Наведено је доводило до позиције која је често била тежа и неизвеснија од кметовске. Катастрофална је ситуација била и у Војној Граници. Тамо је владао деспотизам официра, утемељен на феудалним остацима, који је спречавао било какав модернизам и друштвени развој. “Гажење права, угњетавање, злоупотребе и пљачкање у највећој мери, тако је то било свугде у граници.“ Грађанство је представљало најзначајнији, иако бројчано најмањи, део српског становништва у Војводини. Грађани у тадашњем значењу су били претежно српски трговци и занатлије. Разграната трговина довела је до значајне акумулације капитала, који је усмераван у српску културу, просвету и свеобухватан прогрес. Нереформисани полуфеудални државни систем, је сужавао слободу и разгранатост трговине, а индиректно са тим још већи замах српског грађанског слоја. По статистици чувеног мађарског статистичара и географа Елека Фењеша из 1846. године у целој Угарској је трговина била слабог обима док је на подручју данашње Војводине цветала.

Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789. године, Западну и Средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се Северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Мађарску револуцију нису повели грађани, као у другим областима Европе, већ ситнији племићи којима се грађанство прикључило. Пештанска револуционарна омладина је 15. марта истакла захтеве који су предвиђали грађанске слободе, равноправност свих народности, укидање феудалних односа, опште право гласа и демократски устав. Захтеве је прихватио Угарски сабор, а делимично их је потврдио и бечки двор. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматрајући да у Угарској, односно Мађарској постоји само један политички народ – Мађари. За српске револуционаре је била неприхватљива идеја о постојању само једне, мађарске нације у Угарској, пошто су себе такође сматрали равноправним народом. По мемоарима Јована Полита, „Вожд“, представник новосадског револуционарног одбора, племић Ђорђе Стратимировић је упозорио првог човека мађарске револуције Лајоша Кошуту, да ће Срби, ако Мађари не попусте, тражити признање аутономије на другој адреси. Кошут је одговорио да мађарско-српски проблем може да се реши само сабљом.

Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција, је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Бечки „меродавни“ кругови и Угарска влада, били су изразито непријатељски настројени према Војводини, која је, у том периоду, једина спроводила и грађанску и националну револуцију. Крвави мађарско-српски рат отпочео је нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. и брзо се раширио по целој Војводини. Унутар монархије, Војводина је имала моралну подршку само од стране загребачких демократских кругова. Помоћ Војводини у рату пружили су Србијански добровољци под вођством војводе Стевана Книћанина. Светозар Милетић је сматрао да је до Книћанинове акције, на првом месту, дошло због династичких сукоба у кнежевини Србији, пошто је услов доласка добровољаца било протеривање кнеза Михаила Обреновића из Новог Сада и Војводине. Након победе у Северној Италији и Чешкој, Аустријанци су објавили рат Мађарима, а хрватском бану Јелачићу је поверено гушење мађарског покрета. Током лета појачали су се сукоби између народног „вожда“ Ђорђа Стратимировића и патријарха Рајачића, за чија схватања су догађаји у Војводини били превише револуционарни. Први предлози устава на основу којих би Војводина била уређења јављају се током лета 1848. Уставни нацрти су препознавали Војводину као равноправну, независну државу, у оквиру аустријске конфедерације или федерације, затим, поделу извршне и законодавне власти, широка грађанска права, те, равноправност, слободу и једнакост свих народа. Сходно томе, српски језик би у Војводини био званичан, али би у местима где припадници других народа чине већину, њихов језик такође био у службеној употреби. Током октобра (делом септембра по старом календару) у Војводини је одржана Септембарска скупштина, а Стеван Шупљикац је преузео команду над војском. Нови аустријски цар Франц Јозеф је 15. децембра признао Србима право на патријарха и војводу, али не и војвођанску аутономију, територију и органе управљања. Након изненадне смрти Стевана Шупљикца, Ђорђе Стратимировић и Главни одбор, затражили су од патријарха заказивање скупштине, ради избора новог војводе. Реакционарно настројени патријарх, који  је у међувремену обезбедио пуну подршку бечког двора, србијанске владе и конзервативних кругова, одбио је да омогући избор војводе, а реорганизацијом је обесмислио постојање Главног одбора. Команду над војском патријарх је предао Фердинанду Мајерхоферу, након чега је она изгубила народна обележја и прерасла у јужни корпус царско-краљевске војске. Уместо Главног одбора, војском су командовали аустријски генерали. Октроисаним аустријским уставом из марта 1849. године, Војводина није призната као посебна круновина. Угарска је подељена на војне дистрикте, из Војводине је изузета граница, а њен остатак је постао седми дистрикт на челу са царским комесаром – патријархом Рајачићем. Током 1849. у Војводини су вођене крваве борбе између Мађара и Срба. Нови Сад је 12. јуна потпуно уништен, бомбардовањем са тврђаве. Војвођанска влада, која је изгубила било какав значај, наставила је да постоји до краја године. Током лета 1849. године, на аустријски позив у сукобе се укључила руска војска, након чега су Мађари поражени.

Аустријски цар је 15. децембра 1849. донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, која ће се често називати и Српска Војводина и Тамишки Банат. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те, само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система, оптеретили су српско грађанство. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба, чиновника, имаће утицај на јачање војвођанског грађанства. Под притиском општег незадовољства у целој монархији, цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској.

8Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language