Republika Srpska, geopolitičke pretnje i bezbednosni rizici

Republika Srpska, geopolitičke pretnje i bezbednosni rizici

Autor:  LJubiša Despotović

Preciznije geopolitičko određenje Republike Srpske, nije moguće izvršiti bez ozbiljnije analize šireg regionalnog geopolitčkog poretka moći, te vektora međusobnih sukobljavanja,  infiltraciju uticaja i političkih interesa, naročito  vanregionalnih faktora. Takođe, i međunarodni aspekti moraju biti uzeti  u  analizu, osobito, aktuelna dešavanja, u kojima se prepliću politički, religijsko-konfesionalni, obaveštajno-bezbednosni, ali i neizbežno značajni ekonomski uticaji. Stoga ćemo našu analizu započeti upravo izvesnom rekapitulacijom i inventarisanjem važnijih geopolitičkih konstanti koje su poslednjih nekoliko decenija najmanje, a u pojedinim slučajevima i nekoliko vekova unazad u velikom procentu oblikovale, prostorno-geografski, političko-kulturni, državno-ekonomski i verski poredak regiona.[1]  Naročito,  ostavljajući  važne posledice na ukupnu političko-teritorijalnu organizaciju, prostora koji se decenijama unazad u državnom smislu kodirao kao Bosna i Hercegovina. Zbog  potrebe efikasnosti našeg rada preskočićemo šira i dublja istorijska istraživanja, delimično zbog njihove  poznatosti[2], a delimično zbog namere da se  fokusiramo  samo na sadašnji geopolitički kontekst koji je u direktnoj funkciji eksplikacije aktuelnog stanja. Stoga je osnovni geopolitički kontekst analize prevashodno situiran u tzv. balkansko geopolitičko čvorište koje se tokom poslednjih nekoliko decenija bitno menjalo i po mišljenju S. Hantingtona ponovo postalo dominantno preopterećeno religijsko konfesionalnim indikatorima nacionalnih identiteta.“ Sve u svemu, Balkan je opet balkanizovan duž religijskih granica.“[3] Ovim stavom S. Hantigton je želeo da naglasi  kontinutet religijsko-civilizacijskih sukoba na Balkanu, koje je lako reaktuelizovati upravo zbog činjenice neadekvatnih granica, čijim bi se rešavanjem uspostavili relativno trajni periodi mira. To nikada nije bila ni želja, a ni namera, vanregionalnih faktora jer su preko naznačenih procesa balkanizacije namirivali svoje geopolitičke apetite. Stoga je za Hantingtona, „Bosanski rat još jedna krvava epizoda u stalnom ratu civilizacija“. Pored toga, kada konkretno govorimo o BiH, moramo konstatovati da je to prostor gde se vekovima sukobljavaju tri civilizacijska uticaja moći, večno namerna da ostvare konačnu civilizacijsku pobedu. Ne čudi stoga što su povremeni ratni sukobi na tom prostoru tako tragično krvavi, zatirući i opterećeni ciljevima etničkog čišćenja terena u korist vlastite religijske zajednice.

Prvi, bitan činilac koji treba markirati, jeste činjenica da su Bosna i Hercegovina dva odvojena geografska entiteta (celine) koji su delovanjem različitih interesa tokom istorije politički ujedinjeni. Ta geografska izdvojenost i specifičnost, stvorila je tokom istorije i izvesne regionalne identitetske osobenosti i u srpskom nacionalnom korpusu, između tzv. Srba hercegovaca i Srba sa prostora centralne i zapadne Bosne.  Ovu činjenicu ističemo ne zbog važnosti tih regionalnih nijansi, već zbog bitne činjenice da je BiH formirana dejstvom prisilnih političkih faktora (politička samovolja brozove partijske vrhuške, na primer) a ne nekom istorijskom nužnošću.[4] Uostalom i sadašnja tzv. BiH državnost, posledica je nametanja političke volje američkog hegemona, a ne prirodnih težnji i dogovora nacija i etnosa na tom prostoru.[5] “ Istorija svedoči: kada god su u BiH ove dvije lojalnosti, zavičajnost i nacionalnost dolazile u sukob, pobeđivala je ova druga i pretila podelom, a celina je opstajala samo zahvaljujući autoritarnoj intervenciji vanjskog faktora (aneksija, okupacija, diktatura, protektorat ili slično).“[6]   Ova geopolitička i istorijska činjenica važna je zbog kasnijih procena mogućnosti opstanka jednog takvog državnog provizorijuma i budućnosti Republike Srpske i srpskog naroda u celini.

 Kao što je Kraljevina SHS, kasnije Jugoslavija nastala iz prvenstveno geopolitičkih potreba Zapada za baražiranje eventulanog novog prodora germanskog faktora na Istok, ali i ruske transbalkanske infiltracije na topla mora mediteranskog basena, kao i  tzv. sanitarni kordon od sovjetske opasnosti, i  efikasne kontrole središnog balkanskog pojasa Rimlanda[7], tako je u geografskom smilu i teritorija BiH činila središnji deo državnog prostora dveju Jugoslavija kao kopnena veza njenog zapadnog i jugoistočnog dela. „Upravo se tu nalazi kontakt tri svetska civilizacijska kruga (pravoslavnog, rimo-katoličkog i islamskog), tu su njihove globalne periferije, najisturenije tačke i trusne zone ekspanzionističkih pokušaja i konflikata“.[8]  Kao svojevrsna  zemlja misionarenja velikih monoteističkih religija, BiH je bila i ostala prostor snažne etno-konfesionalne i religijske fragmentacije i teritorijalne podele u kome je prividni i povremeni red, bio lažna maska i pokrivač ispod koga je radilo vrelo jezgro političkog vulkana koji je pretio da eruptira, kada god ga na to potaknu sitnija ili krupnija  geopolitička podrhtavanja tla na površini.[9]

Od regionalnih faktora uzeto, hrvatske geopolitičke pretenzije prema teritoriji BiH, pa naravno i prema Republici Srpskoj su  najopasnije i sa dugoročno destabilizujućim potencijalom.[10] Kao što je to činila i u Drugom svetskom ratu, kao Nezvisna država Hrvatska, direktnim anektiranjem BiH u svoj sastav, uz naravno prethodni blagoslov nacističke Nemačke, tako i danas Hrvatska nastoji da svoj geopolitički hendikep – „meki trbuh“, prevlada pretenzijama za prisvajanjem te teritorije. „Oni Bosnu i Hercegovinu smatraju svojom interesnom sferom, „povjesnim teritorijem“, pa čak i političkim prostorom, te materijalizacijom prozelitskog „terra missionis“, sa aktuelizacijom davno projektovane navodne civilizacijske međe na reci Drini.“[11]

Kako s pravom ističe naš poznati geopolitičar M. Stepić, razjapljene hrvatske „čeljusti“ samo su gruba istorijska proteza „mozga“ koji se često nalazio u Vatikanu, Berlinu, Beču, Budimpešti, a sada sve češće u Vašingtonu. Glavni „zalogaj“ naravno, uvek su nažalost bile srpske zemlje, kako one na prostoru današnje Hrvatske, tako i na teritoriji BiH. Ovo se po Stepiću generalno moglo dešavati iz složenih geopolitičkih razloga koji se manifestuju „u katastrofalnim posledicama prostorne fragmentiranosti i višeznačne neitegrisanosti srpskih zemalja, zbog čega su one postajale lak plen bližeg i daljeg okruženja.“ Ovaj složeni „geopolitički sindrom“, srpskih zemalja idukovan je dugim istorijskim procesima, nasilnog preveravanja, proterivanja ili etnogenocida koji se vršio sistematski i u više navrata nad srpskim narodom, a kao krajnja i planirana posledica svega navedenog bilo je otimanje njegovih teritorija stvaranjem na njima antagonizovanih sintetičkih nacija kao veštačkih identitetskih tvorevina, koja su  vršena krađom srpskog jezika, kulture i istorije.[12]

Geopolitičke pretnje:

                Geopolitičke pretnje prema Republici Srpskoj, moguće je sistematizovati i grupisati u tri dela – jednog koji dolazi izvan samog regiona i moguće ih je definasati kao globalne (misli se na interese krupnih geopolitičkih sila i saveza, SAD, Nemačke, NATO i sl.), zatim na regionalne (Turska, Vatikan), i lokalne, koje dolaze od samih suseda BiH, a pre svega Hrvatske. Kao primer, geopolitičkih pretnji koje dolaze sa strane EU i Vašingtona, možemo navesti uporno insistiranje na daljim EU i atlanskim integracijama BiH, koje bi, ukoliko se ostvare, samim tim srpski narod odvukle u geostratešku sferu atlantista, napravili rascep u srpskom nacionalnom korpusu i za duži period ga antagonizovali protiv EvroAzijske geopolitičke grupacije na čelu sa Ruskom Federacijom (ovo je utoliko pogubnije jer se Srbija iz taktičkih razloga opredelila za vojnu neutralnost). To bi bilo sa aspekta njihovih interesa samo logičan nastavak već postignute stabilne pozicije na Balkanu koju su SAD i NATO već zadobili nekoliko decenija ranije, tačnije u prvoj fazi posthladnoratovske transgresije i teritorijalnih dobitaka ostvarenih u zapadnom delu Rimlanda, a osobito na Balkanu. „SAD i NATO su se stabilno pozicionirali na Balkanu gotovo bez ljudskih i materijalnih gubitaka, čime su popunili prazninu između evropskog „tela“ i istočno mediteranskih udova (Grčka i Turska).“[13]

                 Navedeni geopolitički trendovi, ostvaruju se preko pokušaja definisanja prioriteta zajedničke spoljne politike BiH, koju vodi pre svega Predsedništvo kao kolektivni organ, ali i u skladu sa tzv. „Opštim pravcima i prioritetima za sprovođenje spoljne politike“. Kolega D. Đukanović, kao da sa žaljenjem konstatuje  da , „iako je još daleke 2003. godine i zvanično bilo reči o tome da su evropske integracije, dakle i članstvo u NATO, vodeći zadaci spoljne politike zemlje, evidentno je da rukovodstvo i građani Republike Srpske nisu u većem broju pozitivno opredeljeni po pitanju pristupanja savezu. Naprotiv, evidentno je da se entitetske vlasti Republike Srpske više okreću ka Ruskoj Federaciji, a istovremeno i udaljavaju od Sjedinjenih Američkih Država i Evropske unije.“[14] Da nije reč samo o autorovom utisku, najbolje pokazuju i sledeći navodi, gde  uvaženi kolega D. Đukanović sasvim jasno izražava žaljenje jer, „Bosna i Hercegovina drastično zaostaje u regionu kada je reč o stepenu usaglašenosti njene spoljne politike sa Zajedničkom spoljnom politikom Evropske unije.“[15] Istovremeno (iskazanom žaljenju, koje dolazi od dela kolega iz Srbije koji su pronatovski orijentisani), i iz same BiH, tačnije, iz prostora tzv. bošnjačke geopolitičke vizure, jasno se osuđuje bilo kakav spoljno-politički iskorak Ruske Federacije u Bosni, a osobito načelna podrška koja se povremeno pruža organima RS da sačuvaju svoj politički subjektivitet i celovitost. „Nema nesuglasja između Tijela (konkretna diplomatska praksa Rusije u BiH) i Duha (prikazane imperijalne geopolitičke doktrine), jer ruska afirmacija postdejtonske BiH kroz rad Tijela, pothranjuje legitimno antibosanski rad Duha, što je za BiH iznimno loša geopolitička kombinacija.“[16]

                 Kao i cela teritorija BiH, tako je i državni prostor Republike Srpske geografski podeljen, a samim tim i geopolitički izuzetno ranjiv.[17] Osobito slaba tačka RS je  distrikt Brčko, čijim bi eventualnim osvajanjem neprijateljska struktura ne samo dovela do prekida teritorijalne celovitosti RS, već i u bitnom delu ugrozila mogućnost teritorijalnog povezivanja Beograda i Banja Luke.

                Takođe, i teritorija opštine Goražde može predstavljati svojevrsnu geopolitičku pretnju, jednim delom zbog potencionalnog ugrožavanja saobraćajnih veza između Podrinja i Hercegovine, a drugim delom, jer može da posluži kao osnova teritorijalnog povezivanja muslimanskog faktora, kako u BiH tako i sa muslimanima iz Raške i polimske oblasti, kao dela šireg strategijskog povezivanja, poznatog kao „zelena transverzala“. „Zbog toga Goražde igra važnu ulogu u neoosmanističkim projekcijama stvaranja „muslimanskog koridora“ od Prištine, preko Novog Pazara do Sarajeva.“[18]

                   Turska je osobito aktivna u ovom pravcu delovanja, tražeći mogućnosti da u okviru međunarodnih odnosa stvori kakav takav  „pravni“ osnov, koji bi joj poslužio čak i za vojnu intervenciju pod izgovorom da štiti ugrožena prava muslimana kao manjine na ovim prostorima.[19] O ozbiljnosti koja prati planove i namere obnove osmanskog imperijalnog obola na Balkanu, sasvim nedvosmisleno svedoči i govor-predavanje koje u svojstvu tada ministra spoljnih poslova Turske održao dr Ahmet Davutoglu  16. oktobra 2009. godine u Sarajevu. Neskriveno, on poručuje regionu da sledi namera Turske da se stavi u funkciju obnove Osmanskog carstva, jer je po njemu to istorijski bio osmanski Balkan. „Mi ćemo obnoviti ovaj Balkan. (…) Mi ćemo reintegrisati balkanski region, mi ćemo reintegrirati Srednji Istok, mi ćemo reintegrirati Kavkaz…“ Još aktuelniji dokaz ove namere iskazan je na predsedničkoj inauguraciji Tajipa Erdogana kada je novoizabrani predsednik Turske, u prisustvu Bakira Izetbegovića izjavio da mu je Alija Izetbegović „ostavio Bosnu u amanet“ i da  je „Bosna ostavština osmanlija“.[20]

                 Ipak, glavna geopolitička pretnja po opstanak Republike Srpske dolazi iznutra i leži u želji, namerama i politici muslimanskog rukovodstva da po svaku cenu od BiH stvori unitarnu državu pod njihovom dominacijom, i da vojno kontroliše celu teritoriju ovog državnog provizorijuma nastalog voljom stranih sila, kako onih sa Zapada (Nemačke, Francuske, SAD), tako i onih sa Istoka (Turska, Saudijska Arabija, UAE, Pakistan, Iran, Malezija, i dr.), koji pripadaju islamskom religijskom i civilizacijskom krugu. „Pod vidom doprinosa izgradnji multietničke i multikulturalne BiH, krije se očigledno opredelenje muslimanskog rukovodstva da ovlada celom teritorijom bivše avnojevske Bosne i Hercegovine i da na tom prostoru stvori unitarnu državu pod svojom dominacijom. Ta se dugoročna namera može prepoznati i uvidom u izrazito organizovanu vojnu strategiju i doktrinu Federacije BiH, prema kojoj su pred oružane snage postavljena tri zadatka:

– sprečavanje secesije Republike Srpske i hrvatske zajednice Herceg- Bosne i njihovog pripajanja matičnim državama,

– stavljanje pod kontrolu cele teritorije BiH ukoliko se taj cilj ne ostvari političkim sredstvima i,

– zaštita muslimanskih nacionalnih interesa u prethodnoj Jugoslaviji.“ [21] Kako onda, tako i danas, ovo predstavlja najopasniji plan po ostanak Republike Srpske, osobito ako se uzme u obzir, kojim je sve vanbalkanskim faktorima ovo takođe, što otvoren što prikriveni geopolitički i vojni interes.[22] „Štaviše, Zapad je priznao, promovisao i višeznačno pomagao upravo nelegitimnu muslimansku vlast u Sarajevu i njen koncept unitarne Bosne i Hercegovine pod muslimanskom dominacijom kao „kompezaciju“ petrol-državama Islamske civilizacije na Bliskom Istoku. „[23]

        Bezbednosni rizici:

                   Bezbednosni rizici po Republiku Srpsku dolaze iz više segmenta njenog bitisanja u okvirima pravno asimetrične organizacije institucija vlasti u BiH, podeljenih na pet nivoa. Državni, entitetski, kantonalni, lokalni i distrikt Brčko. Dejtonskim sporazumom bilo je omogućeno da se bezbednosni sektor organizuje preko entitetskih sistema uključujući i sektor odbrane. U početku je i bilo tako[24], jer su postojale tri zasebne oružane formacije. Jedna u RS, kao Vojska RS, i dve u okvirima federacije, formalno nazvane armija BiH.

                     I obaveštajno – bezbednosne strukture bile su slično organizovane, tako da je RS imala svoju obaveštajno-bezbednosnu službu u sastavu MUP-a, a na nivou federacije postojala je tzv. FOSS, nastala spajenjem bošnjačke (AIDA) i hrvatske službe (SNS), takođe u okvirima MUP-a. U sektoru delatnosti policijskih sistema organizacija je bila još složenija. Pored MUP-a RS, postojali su i sistemi koji su formirani u okvirima Federacije, sa kantonalnim centrima i visokim stepenom autonomije, kao i policija distrikta Brčko, „koja deluje i odgovara isključivo njenim institucijama.“[25]

                    Kasniji razvoj događaja, velikim delom je ukinuo  dejstonsku strukturu bezbednosti RS, jer je nastojanjem međunarodne zajednice da izvrši centralizaciju institucionalnog poretka BiH, (što je rađeno  u korist muslimanskog faktora), u velikoj meri doveo u pitanje mogućnosti efikasnog planiranja, organizovanja i zaštite bezbednosnih interesa srpskog naroda u BiH. To se odvijalo kroz procese nasilnog nametanja pravno obavezujućih odluka OHR-a i Visokog predstavnika, po krajnje voluntarističkom i protiv ustavnom principu „donosim odluku o proglešenju zakona“.[26]   Zato s pravom Milorad Dodik kostatuje bitnu činjenicu, da su tzv. Butmirskim sporazumom, kao i nizom prethodnih revizija i odluka Visokog predstavnika (u kojima je RS oduzeto više desetina izvornih nadležnosti) bezbednosni kapaciteti RS u velikoj meri ugroženi i oslabljeni. „Tako su veoma važnom reformom odbrane ukinute vojske entiteta i stvorene oružane snage BiH, koje su više pod uticajem multinacionalnih vojnih struktura, nego same BiH.“[27] „Mimo svoje volje, RS je ostala bez obaveštajne službe, vojske, carine, poreske uprave… Iz Federacije BiH neprestano pozivaju na ukidanje njenih simbola, grba, himne, zastave, traže promenu naziva gradova, opština, na kraju i same RS“.[28]

                Dakle A. Gajić konstatuje da se najdalje u pravcu tzv. reformi bezbednosnog sektora otišlo formiranjem jedinstvene vojske i obaveštajnih agencija BiH čime je narušen ne samo dejtonski poredak, već i izvorne nadležnosti entiteta na zaštiti svojih vitalnih interesa. Odlučnim otporom struktura vlasti RS sprečen je pokušaj da se isto uradi sa organizacijom policijskih struktura. „I stvarni i fiktivni rezultati reforme bezbednosnog sektora na prostoru cele BiH pokazuju brojne nedostatke pošto njihovi ključni kreatori čija sistemska rešenja predstavljaju neprilagođenu, potpunu imitaciju i primenu rešenja iz drugih zemalja u kojima su gotovo svi uslovi različiti.“[29] Takve neuspešne reforme dovele su do tzv. institucionalne unitarizacije, koja je ustvari ponovo stvarala uslove da se izvrši majorizacija čime se pojačavalo nepoverenje među konstitutivnim narodima iz čega se  nužno klizilo u nove  političke sukobe. Na delu je u stvari jedan svojevrsni „postkonfliktni eksperiment“ koji je nažalost porodio jedan još potencijalno konfliktniji poredak odnosa, i time stvari polako, ali sigurno vratio u tačku iz koje su konflikti i krenuli. „Pri tome je sve dominantnija uloga EU sa porukama o prelasku BiH iz „dejtonske“ u „briselsku“ fazu.“ Sa jasnom namerom da se kroz procese približavanja BiH, EU integracijama one iskoriste za nametanje interesa evroatlanskog saveza i ostvarivanja njihovih geopolitičkih planova u regionu.[30] U tim nastojanjima, pored briselske administracije, osobito je aktivna nemačka diplomatija, gde se u „Berlinu vode razgovori o reviziji Vašingtonskog sporazuma i zato samo sa bošnjačkim i hrvatskim liderima.“[31]

                     Nastojanja Turske da se uz podršku Vašingtona ozbiljnije infiltrira i utiče na tempo promena u BiH nije na svu sreću srpske zajednice urodila ozbiljnijim plodovima. Pokazalo se da eventualna  turska kompezaciona politika koja bi se etablirala i značajnije involvirala na Balkanu, a osobito u Bosni, nije donela rezultata, između ostalog jer ni sama EU preko svojih predstavnika nije želela da dozvoli njeno snažnije pozicioniranje u regionu. Osobito je to bilo neprihvatljivo, jer su i u samoj Turskoj procesi deskularizacije i reislamizacije duboko zasekli kako u politički sistem tako i u samo tursko društvo. Procesi reislamizacije u Turskoj poklapali su se sa procesima islamskog buđenja na Balkanu, i u kontekstu ratova iz devedestih na prostoru biše SFRJ, iskazivali sve veći  radikalizam.[32] Da bi i danas BiH ostala jedna  od „najplodonosnijih“ baza za regrutaciju, ali i repatrijaciju, boraca radikalnog islama, povratnika sa ratišta u Iraku i Siriji.[33] Na Zapadu je i danas kao i u doba rata namerno, „zanemarena istina o tome da je devedeseih godina prošlog veka Bosna igrala  identičnu ulogu u globalnom džihadu kao Avganistan tokom osamdesetih, posluživši kao pogodno mesto za vođenje rata protiv navernika, istovremeno pružajući utočište i poligon za obuku budućih generacija militanata.“[34] O kom stepenu islamskog radikalizma je reč, dovoljno je pomenutu samo Al Kaidu i Osamu Bin Ladena, lično.[35] Tada uspostavljena praksa „negovanja“ globalnog džihada u BiH nastavljena je i posle prekida ratnih dejstava, čak se u pojedinim segmentima i intezivirala. O tome nedvosmileno direktno svedoči i stručnjak za pitanja bezbednosti i borbu protiv islamskog terorizma, kolega DŽevad Galijašević.[36]

„Štiteći teroriste i njihove organizacije, prikrivajući počinjene terorističke akcije i parališući bezbednosni sistem BiH, (visoki funkcioneri SDS-a) Mladen Bosić i Mirko Šarović preko Mektića oduzimaju pravo Republici Srpskoj na istinu i odbranu – istinu da SDA i Bakir Izetbegović štite i podržavaju teroriste u BiH, da im pružaju kontraobavještajnu zaštitu, da zbog njih parališu celokupni pravosudni sistem, da sprečavaju lokalne medije u bavljenju tom temom“, navodi Galijašević. On je ocenio da je skrivanje i zataškavanje terorističke prijetnje, te pružanje pomoći teroristima civilizacijska izdaja i izdaja svih ljudi koji žele mir i stabilnost, a posebno je izdaja Republike Srpske, koja je najviše ugrožena od islamskog radikalizma i sarajevskih fanatika odgajanih u Izetbegovićevoj doktrini sveopšteg rata – svako protiv svakog.“[37]

                      Dobar primer za ilustraciju navedene „pomoći“ stranog faktora u podrivanju odbrambene sposobnosti zemalja u okruženju, a  osobito nepovoljan za Srbe i  Srbiju bio je i proces implementacije „Sporazuma o regionalnoj stabilizaciji“ (potpisan u Parizu 1995. godine) kao dokumenta koji je trebao da izvrši kontrolisanje razoružanja kao dela obaveza preuzetih potpisivanjem dejtonskog sporazuma. Iako ga F. Ejdus navodi kao pozitivan proces jer je navodno doprineo razoružanju u regionu, konotirajući samo jednu njegovu stranu, on „zaboravlja“ da napomene da je primarni interes bio lociran u smanjenju vojne moći novonastalih državica kao oblika kontrole od strane NATO pakta, a ne kao proklamovanu garanciju mira   kako se često nekritički sugeriše. Jer je bezbednost i stabilnost u regionu pre svega bila i ostala u domenu političke volje stranog faktora i njegovih geopolitički interesa, a ne politika samih država nastalih na eksjugoslovenskom prostoru. Ipak i sam F. Ejdus, nije propustio priliku, a da ne konstatuje važnu činjenicu kako je pomenuti proces, nakon 1999. godine, državama u regionu, „de fakto oduzeo monopol nad legitimnom upotrebom sile u međudržavnim odnosima. U takvom kontekstu, pod-regionalnim režimom kontrole naoružanja na Zapadnom Balkanu bio je „nastavak vojne intervencije drugim sredstvima.““[38]   Ipak, proces razoružanja nije doveo samo do slabljenja odbrambenih sposobnosti novonastalih državica, već je navodno „osiromašio“ bazu za buduće konfrontacije , gde će se razlika u vojnoj snazi praviti naknadnim naoružavanjem svojih favorita na terenu. Kao što je to i bio slučaj sa muslimanskom stranom  u BiH, jer je naknadnom vojnom pomoći u naoružanju koja je stizala posebno iz islamskih zemalja, bitno jačao njihov oružani potencijal. Sve to Bošnjacima, kombinovano sa verskim fanatizmom i stvarnom kontrolom oružane sile BiH, donosi osetljivu prednost u eventualnom novom oružanom sukobu, a pogotovo sa srpskom stranom koja se konstantno percipira kao glavni remetilački faktor navodnog državnog jedinstva i teritorijalne celovitosti BiH.

Zaključak:

                 Ukupan geopolitički položaj srpskog naroda na Balkanu, može se okarakterisati kao složen, težak, okružujući i bezbednosno izuzetno rizičan. Hantingtonovskim rečnikom rečeno, srpski narod se nalazi u više država (Srbija, BiH, Crna Gora, Makedonija) koje predstavljaju bolnu kombinaciju modela tzv. pocepane i rastrzane zemlje (država je sastavljena od brojnih nacionalnih manjina i religijsko-konfesionalnih pripadnosti,  politička elita već duži period nastoji da zemlju prekodira u zapadnu civilizacijsku sferu, a većina naroda pruža respektibilan otpor pokušajima tog neprirodnog i nasilnog prekodiranja identiteta).  Takva  pozicija geopolitičke raspolućenosti i konfuzije  srpskog naroda, naročito je karakteristična za Srbiju (zvanična politika insistira na evrointegracijama, a zemlja tradicionalno pripada pravoslavnoj civilizaciji) koja dugoročno proizvodi tragične posledice (fragmentacija i gubitak teritorija, desuverenizacija, razgradnja identitetske osnove, ekonomsko zaostajanje, religijska konverzija i sl.) .

                   Ovaj položaj je geopolitički komplikovaniji i bezbednosno još rizičniji kada se separatno posmatra njegov deo u BiH, odnosno Republici Srpskoj. Bosna i Hercegovina je dugoročno gledano  neodrživa politička tvorevina zato što je sazdana od samih civilizacijskih protivrečnosti i religijskih razlika koje su vekovima već sučeljene i u fazama žešćeg ili blažeg sukobljavanja (BiH se može uzeti kao tipičan primer modela pocepane zemlje). Kao prvo, glavni izvori destabilizacije i bezbednosni rizici, dolaze iz same BiH, u kojoj ne prestaju politički sukobi po etničko-religijskoj i ujedno administrativnoj liniji podela. Naime, od prvog dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, pa do danas nisu prestajali pokušaji njegove revizije pa čak i potpune suspenzije, sve sa namerom da se uspostavi bošnjačka dominacija kroz dalju centralizaciju i koncentraciju vlasti na federalnom nivou. Svi ti procesi narušavaju ionako skromno poverenje koje postoji među političarima i ugrožavaju kako tako uspostavljeni miran život koji i dalje priželjkuje većina građana u BiH. Sa druge strane, ništa manje opasne pretnje i rizici po mir dolaze od vanregionalnih geopolitičkih sila koje vođene svojim interesima lako mogu da posegnu ka generisanju novih sukoba sa nesagledivim ratnim posledicama. I pretnje iz regiona nisu manje rizične, osobito one koje dolaze iz Hrvatske,  koja je u svojim strateškim geopolitičkim planovima jasno iskazala teritorijalne pretenzije prema BiH. Ove pretenzije su osobito maligne po teritorijalnu celovitost i kompaktnost Republike Srpske.

                      U  naznačenim  i turbulentnim geopolitičkim procesima, jednu od važnijih uloga ima Republika Srbija. U prvom koraku, ona mora da još odlučnije nego do sada insistira na jačanju veza sa Republikom Srpskom na koje uostalom ima pravo i po Dejtonskom sporazumu. U drugom ne manje važnom koraku, mora da preduzme  efikasnije diplomatske mere kojima bi  jasno stavila do znanja drugim stranama,  da će po svaku cenu braniti svoj narod preko Drine, i njegov državno-politički entitet. I u trećem koraku, da jača vlastite odbrambene i bezbednosne potencijale kako bi bila sposobna da ih efikasno koristi. Srbija to mora činiti zbog zaštite sopstvenih geopolitičkih i državnih interesa, jer bi eventualni gubitak Republike Srpske bio tragičan uvod u potpuno državno rastrojstvo  i teritorijalnu fragmentaciju matice srpskog naroda (što i  jeste u krajnjoj instanci cilj atlantističkih vojno-političkih struktura i njihovih trabanata na lokalu), ma kako se manje ili više uspešno to maskiralo navodnim partnerskim odnosima i prividima EU integracija.

                 Kapitalni uslov za preko potrebnu promenjenu i kvalitativno bolju geopolitičku alternativu srpskom narodu na Balkanu, nalazi se u polju njegovog konačnog pretemeljenja geopolitičke orijentacije  i ulaska u gravitacionu zonu EvroAzijstva i Ruske Federacije kao njegove države – jezgra. Time bi srpski narod konačno prekinuo viševekovno geopolitičko lutanje i potvrdio svoj  telurokratski geopolitički identitet i pravoslavno-hrišćanski civilizacijski kod. Ovo tim pre, jer je po S. Hantingtonu sve jasnije, da će se u konačnoj instanci nove granice civilizacija ponovo povlačiti linijom starih versko-konfesionalnih određenosti, koje su na prostoru Balkana osobito komplikovane i konfliktne. Tragična viševekovna podeljenost samog hrišćanstva po konfesionalnim odrednicama (na jednoj strani rimokatolicizam i protestantizam, a na drugoj pravoslavlje) generisale su i na planu geopolitike gotovo nepremostive razlike. Ostaje samo nada da će se u kontekstu novih izazova i sukoba sa islamskom civilizacijom koji su sve žešći i otvoreniji, oformiti svest o potrebi zajedničke odbrane sve ugroženijih hrišćanskih civilizacijskih vrednosti.

Literatura:

1. Antić Č. , Kecmanović N. (2016) Istorija Republike Srpske, SGRS, Banja Luka
2. Gajić A. (2016) U vrtlogu tranzicije, IES, Beograd
3. Gajić A. Despotovic Lj, (2016) BOSNIA’S SECURITY SECTOR –20 YEARS AFTER DAYTON ACCORD Studia Securitatis, br.1 L. Blaga University, Sibiu
4. Despotović LJ. (2012) Srpska geopolitička paradigma, Kairos , Sremski Karlovci
5. Despotović LJ. (2015) Geopolitika destrukcije, Kairos, Sremski karlovci
6. Davutoglu A. (2014) Strategijska dubina, Službeni Glasnik, Beograd,
7. Dodik M. (2011) Izvorni principi Dejtonskog sporazuma i njihova revizija, NSPM, posebno izdanje, Beograd
8. . Đukanović D. (2016) Balkan na posthladnoratovskom raskršću (1989-2016), S glasnik, Beograd
9. Ejdus F. (2012) Kontrola konvencionalnog naoružanja na zapadnom Balkanu, u zborniku Srbija u evropskom i globalnom kontekstu, FPN, Beograd,
10. Kecmanović N. (2011) „Dejtonska budućnost i socijalistička prošlost“, NSPM, posebno izdanje, Beograd,
11. Proroković D. (2012) Geopolitika Srbije, Službeni glasnik, Beograd
12. Stepić M. (2004) Srpsko pitanje geopolitičko pitanje, Jantar-grupa, Beograd
13. Stepić M. (2016) Geopolitika, ideje, teorije, koncepcije, IPS, Beograd
14. Sakan M .(2012) Geopolitika u savremenom svetu, NUBL, Banja Luka
15. Subotić M. (2012) Identitet i geopolitička stvarnost Srba, IPS, Beograd
16. 16. Trud A. – Ž. (2012) Razaranje Balkana, Metella, Beograd
17. Ćurak N. (2002) Geopolitika kao sudbina, slučaj Bosne, FPN, Sarajevo
18. Nikiforov K. (2000) Između Kremlja i Republike Srpske, IGAM, Beograd,
19. Hantington S (1998) Sukob civilizacija, CID, Podgoroca
20. Petrović, Z. Piroćanac, (2002) Al Kaida, Evro, Beograd
21. Šušić S. (2004) Geopolitički košmar Balkana, VIZ, Beograd
22. Šindler DŽ. (2009) Nesveti teror, Bosna, Al Kaida, i uspon globalnog džihada, Službeni glasnik, Beograd

[1] „Veliki muftija Mustafa Cerić objašnjavao je 2005 godine jednom  britanskom novinaru: Mali džihad je završen pre više godina sada treba da povedemo veći, drugi džihad, intelektualni i obrazovni.“ A-Ž Trud, (2012)  Razbijanje Balkana, Metella, Beograd, str. 136.

[2] „Bosna i hercegovina je u evropskoj nauci sve do Berlinskog kongresa smatrana srpskim etnografskim i istorijskim prostorom. Tada je jednog okupatora Tursku zamenio drugi okupatorr Austrougarska, koja je smatrala da poseduje prirodno pravo na Balkan.“ M. Sakan (2012) Geopolitika u savremenom svetu, NUBL, Banja Luka, str.189.

[3]  S. Hantington, (1998) Sukob civilizacija, CID, Podgorica, str.141.

[4]   „Počelo je kraćim ali vrlo indikativnim nedoumicama u  političkom vrhu partizanskog pokreta da li BiH, stadašnjom srpskom većinskom populacijom, uopšte treba da bude zasebna republika, ili samo autonomna pokrajina unutar Srbije.“ N. Kecmanović, (2011) „Dejtonska budućnost i socijalistička prošlost“, NSPM, posebno izdanje, Beograd, str.42.

[5] „Dejtonska Bosna. Ona ima nejasan unutrašnji smisao zato što je nametnuta spolja; ona je prihvaćena od sva tri entiteta, ali nije izraz dobre volje nego pritisaka međunarodne zajednice.“ M Sakan, str.194.

[6]   N. Kecmanović, str.44.

[7] “ Ona je tokom bipolarne epohe bila zemlja Rimlanda-a, i tosa veoma važnom ulogom „obuzdavanja“ Sovjetskog Saveza i njegovim sprečavanju da posredstvom satelita iz VU (Mađarska, Rumunija, Bugarska)

 pristupi Jadranskom i Sredozemnom moru. M. Stepić, (2016) Geopolitika, IPS, Beograd, str.410.

[8] M. Stepić, (2004) Srpsko pitanje geopolitičko pitanje, Jantar-grupa,  Beograd, str.46.

[9] „Prostor takvih balkanskih kvaliteta nesumnjivo je veliki izazov i za najnovija američka planetarna vojna i ekonomska pozicioniranja, ruske transbalkanske vizure, nemačku srednjo-evropsku „zavesu“ od Baltika do Jadrana, tradicionalnu italijansko-katoličku ekspanzionističku orijentaciju prema balkanskoj obali (i zaleđu) Jadrana, Tursku zamišljenu „od Jadrana do Kiniskog zida“ itd.“ isto, str. 46.

[10] „Hrvatske namere ciljaju na celu Bosnu kako bi ispravili nepravilan oblik svoje teritorije, a to se pokazalo tokom istorije.“ M Sakan, str.197.

[11] M. Stepić,  (2004) str.47.

[12] vidi LJ. Despotović (2012) Srpska geopolitička paradigma, Kairos , Sremski Karlovci, str.180.

[13]  M. Stepić, (2016) Geopolitika, IPS, Beograd, str.410.

[14]  D. Đukanović (2016) Balkan na posthladnoratovskom raskršću (1989-2016), S glasnik, Beograd,str.114.

[15]  D. Đukanović. str114.

[16]  N. Ćurak (2002) Geopolitika kao sudbina, slučaj Bosna , FPN, Sarajevo, str.145.

[17] „Republika Srpska je praktično podeljena na istočni i zapadni deo. Istočni deo se oslanja na granicu sa Srbijom i Crnom Gorom i prostire po dubini ka zapadu u unutrašnjost Bosne i Hercegovine. Zapadni deo se prostire uz posavinu i obuhvata Bosansku Krajinu, čije je središte Banja Luka. Ova dva dela su formalno odvojena teritorijom Distrikta Brčko. Teritorija Distrikta se računa u ukupnu teritoriju Republike Srpske, ali je administrativno ova tvorevina samostalan subjekt unutar BiH, a politički je značajno vezana za centralne organe vlasti u Sarajevu. “ D. Proroković, (2012) Geopolitika Srbije, S. glasnik, Beograd, str. 607

[18] isto. str.610.

[19] „Dva kratkoročna i srednjoročna cilja Turske spoljne politike na Balkanu jesu jačanje Bosne i Albanije unutar stabilne strukture i formiranje međunarodnog pravnog temelja kojim će se zaštititi nacionalne manjine u ovoj oblasti. U okviru to pravnog temelja Turska konstantno treba da prati svoj cilj koji bi joj garantovao pravo intervencije u pitanjima vezanim za muslimanske manjine. “ A. Davutoglu (2014) Strategijska dubina, S. Glasnik, Beograd, str.134.

[20] Despotović LJ. (2015) Geopolitika destrukcije, Kairos , Novi Sad, str.88.

[21]  S. Nišić (2004) Geopolitički košmar Balkana, VIZ, Beograd, str.290.

[22] „Posredstvom  Military Professional Ressourse Inc. SAD  su podržale dolazak džihadista na bosansko tlo, u borbi protiv „srpskih varvara“. Cilj nije bio borba protiv srpskog varvarstva, nego dugotrajna implementacija u srcu Balkana.“ A- Ž- Trud, (2012) Razaranje Balkana, Metella, Beograd, str. 161.

[23]  M. Stepić, 2016. str. 428.

[24] „Uz sve nedostatke dejtonskog sporazuma, glavni zadatak bosanskih Srba, nakon potpisivanja, bilo je da onemuguće pokušaje njegovog kršenja – zamene „slova Dejstona“, „duhom Dejtona“, izmišljanjem fiktivne dorade  dejtona i sl. Takvi pokušaji  počeli su tek što se na mirovnom sporazumu osušilo mastilo. Odmah je počela borba  o načinu tumačenja i interpretaciji pojedinih njegovih segmenata.“  K. Nikiforov, (2000) Između Kremlja i Republike Srpske, IGAM, Beograd, str262.

[25] A. Gajić, (2015) U vrtlogu tranzicije, IES, Beograd, str. 202.

[26] „Pedi Ešdaun, jedan od visokih predstavnika, u svojoj knjizi je rekao: „Idem u Bosnu sa zadatkom da razgradim Dejtonski sporazum i uspostavim novi sistem.“ M. Dodik, (2011) Izvorni principi Dejtonskog sporazuma i njihova revizija, NSPM, posebno izdanje, Beograd, str. 138.

[27]  M. Dodik, str.142.

[28]  M. Subotić (2012) Identitet i geopolitička stvarnost Srba, IPS, Beograd, str.267.

[29]  A. Gajić, str.207.

[30] „EU role is getting more and more dominant, with its messages of Bosnia’s transition from “Dayton” to “Brussels” phase. But, with the beginning of world economic crisis and gradual transformation of contemporary international relations from Uno-polar into Multi-polar, there are two noticeable tendencies in EU policy towards Bosnia’s future. First tendency is mere continuation of previous “redesigning” of post-Dayton Bosnia in accordance with Atlantistic geostrategic plans that insists on keeping of OHR and its High Representative for indefinite period of time, with clarification that only this will provide Bosnia’s EU association. That clearly identifies strategic position of Washington.“ A. Gajić, Lj Despotovic, (2016) BOSNIA’S SECURITY SECTOR –20 YEARS AFTER DAYTON ACCORD[30] Studia Securitatis, br.1 L. Blaga University, Sibiu, str.65.

[31]  A. Gajić. str.210.

[32] „Za dolazak mudžahedina u religijsku misiju na Balkan devedesetih godina prošlog veka,  bila su  obezbeđena dva nužna  preduslova. Prvi je  bio, postojanje oružanog konflikta u kome muslimani učestvuju, i drugi – postojanje lokalnog pokreta ’’islamskog buđenja’’.[32] Oba ova uslova bila su ispunjena još tokom ratova koji su potresali prostor bivše SFRJ, u procesima njenog razbijanja uz značajan koautorski doprinos stranog faktora od kojih je pored glavnog Evroatlanskog, zatim Kontinetalnog (Nemačka), i versko-konfesionalnog interesa  Vatikana, i  islamski bio osobito snažan i radikalan. Jednom započet proces reislamizacije  nije značio samo višedimenzionalnu ( verska, kulturna i politička dimenzija) obnovu identiteta muslimana na Balkanu –  kao što je to u ostalom trebao biti i na širem islamskom prostoru  – već je nedvosmisleno poslužio kao osnova za radikalizaciju političkog islama koji se kao ideologija i program islamizacije imao ostvarivati u svim zonama koje je percepcija islamskih vođa prepoznala kao već ili potencijalno islamske. „LJ. Despotović, (2015), str.90.

[33] „U ime odvojenosti države od verskog života Izetbegovoć je problem delegirao reisu Husniji ef. Kavazoviću. A ovaj je vehabijske komune, kampove za terorističku obuku, centre za regrutaciju boraca ID-a i sl. podveo pod zajedničko ime – paradžemati, tj. džemati koji delaju izvan okvira IZ.“  Č. Antić, N. Kecmanović (2016) Istorija Republike Srpske,  SGRS, Banja Luka, str.380.

[34]  DŽ. Šindler, (2009) Nesveti teror, S. glasnik, Beograd, str.8.

[35]  “ Prepoznao je i ben Laden Aliju Izetbegovića kroz njegovu „islamsku deklaraciju“ i nije slučajno što je već početkom građanske klanice u BiH, Usama dolazio u posete „vođi islamske revolucije na Balkanu.““ Z. Petrović, Piroćanac, (2002) Al Kaida, Evro, Beograd, str.160.

[36]  Kolega DŽ. Galijašević ističe podatak da je broj džihad ratnika koji se regrutuju u BiH i odlaze na sirijsko ratište nekoliko puta veći nego li čak i iz arapskih zemalja, ako se uporede statitistički podaci ( 273. džihad ratnika na milion stanovnika) što nedvossmisleno pokazuje da je BiH  velika baza za delovanje radikalnog Isalama ne samo u Evropi, nego i u Svetu.

[37]  preuzeto iz,  Večernje novosti, internet izdanje, 7. 3. 2017.

[38] F. Ejdus (2012) Kontrola konvencionalnog naoružanja na zapadnom Balkanu, u zborniku Srbija u evropskom i globalnom kontekstu, FPN, Beograd, str.247.