Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Sadašnja država Slovačka nastala je 1. januara 1993. godine, nakon raspada Čehoslovačke Federativne Republike. Slovačka je bila deo Austrougarskog carstva, a zatim je, posle Prvog svetskog rata, postala deo nove države Čehoslovačke. Nakon Minhenskog sporazuma 1938. godine, Čehoslovačka je podeljena sa zasebnom slovačkom državom, koju je predvodio katolički monsinjor Jozef Tiso, po nacističkom diktatu. Čehoslovačka država je obnovljena nakon rata 1945. godine, iako je njena istočna pokrajina Potkarpatska Rutenija predata Sovjetskom Savezu.
Komunisti su uživali mnogo manju podršku naroda u Slovačkoj, nego u Češkoj. Oni su favorizovali nezavisnu Slovačku, posebno nakon nacionalnog ustanka 1944. protiv Tisovog režima. Ipak, češki komunisti su ih nagovorili da podrže unitarnu Čehoslovačku. Zauzvrat, Slovačka je imala koristi od politike usmerene na zbližavanje dve nacije kroz ekonomsku konvergenciju. Slovačkoj su date velike subvencije, tu se nalazila teška industrija, uključujući većinu fabrika naoružanja.
Međutim, nezadovoljstvo unitarnom državom se nastavilo, a nakon pada komunističkog režima 1989. godine, tenzije između čeških i slovačkih političara su izbile na površinu. Krajem 1990. dogovorena je široka devolucija vlasti uspostavljanjem federativne države Čehoslovačke. Najpopularniji slovački političar Vladimir Mečijar osnovao je Pokret za demokratsku Slovačku (HZDS), koji je tražio još veću slovačku autonomiju, nakon čega bi se moglo pregovarati samo o labavoj konfederalnoj državi.
Ovaj poziv na suverenitet, našao je prijemčivu publiku usred sve većeg nezadovoljstva beskompromisnom politikom liberalnog kapitalizma koja se sprovodila na federalnom nivou. Nezaposlenost u Slovačkoj bila je tri puta veća nego u Češkoj do sredine 1991. godine, a kombinovano pozivanje HZDS-a na nacionalističko raspoloženje, strah od brzih promena među industrijskim radnicima i menadžerima i društveno orijentisani reformski put pokazali su se privlačnim. Nakon izbora 1992. godine, novu slovačku Vladu je u potpunosti formirao HZDS (osim jednog ministra). S obzirom da mnoge male stranke nisu mogle osvojiti mesto zbog cenzusa od 5%, HZDS je osvojio 74 mesta od 150 sa samo 37,2% glasova.
Izbegavajući separatističku retoriku, Mečijar je bio čvrst u svom insistiranju na slovačkoj deklaraciji o suverenitetu. Iako su istraživanja javnog mnjenja pokazala da se ogromna većina u Slovačkoj zalaže za održavanje zajedničke države sa Česima, postalo je sve teže pomiriti ovo sa Mečijarovim insistiranjem na proglašenju slovačkog suvereniteta. Kao rezultat, Vaclav Klaus, češki premijer, inicirao je dogovor o rasporedu razdvajanja. Od plana za održavanje referenduma se odustalo, kada je postalo jasno da postoji jasna većina za održavanje zajedničke države. Međutim, razdvajanje je stupilo na snagu 1. januara 1993. godine.
Nakon sticanja nezavisnosti, Mečijar je počeo da koncentriše vlast u rukama svojih najodanijih saboraca. Medijske slobode su bile ugrožene, ekonomske reforme su usporene, a odnosi sa susedima i zapadom su se pogoršali. Sve autoritarnije tendencije u vlasti dovele su do napuštanja parlamentaraca iz redova HZDS-a. Ovo je podrilo poziciju Mečijara i on je bio primoran da traži podršku od krajnje desničarske Slovačke nacionalne partije, koja je i sama bila podeljena. Nakon nekoliko neugodnih meseci koalicije, vlada je izgubila poverenje i pala, a na izborima koji su usledili poražena.
Novu vladu formirala je široka koalicija pet stranaka, koju je predvodio Jozef Moravčik, koji je bio ministar inostranih poslova pre nego što se pridružio opoziciji početkom 1994. Kabinet je, uz prećutnu podršku koalicije tri etničke mađarske stranke, uključivao Hrišćansko-demokratski pokret, Partiju demokratske levice (bivša Komunistička partija) i tri stranke koje su stvorili bivši saveznici Mečijara. Nakon obećavajućeg početka, Vlada je raspisala vanredne parlamentarne izbore u septembru 1994. u nadi da će dobiti čvrst mandat. Međutim, vladine stranke su ostale previše različite i u ideologiji i u organizaciji da bi se mogla voditi efikasna kampanja, a nedostajao im je privlačni lider koji bi jasno predstavio svoj program. Mečijar je, s druge strane, predstavio ovu Vladu kao „antislovačku”, a njegov populistički apel dobio je pozitivan odjek među radnicima, starijima i seoskim biračima. Kao rezultat toga, HZDS je osvojio 35% ukupnog broja glasova, tri puta više od bilo koje druge stranke. Ova partija je formirala Vladu sa Slovačkom nacionalnom strankom i krajnje levičarskim Udruženjem slovačkih radnika. Mečijar je tvrdio da su pristupanje EU i NATO-u najvažniji ciljevi Slovačke, dok je odbacio rasnu i etničku diskriminaciju. Međutim, ugled vlade u inostranstvu bivao je narušen zbog niza faktora. To je uključivalo nedostatak čvrste podrške zapadnoj integraciji unutar HZDS-a, manipulaciju programom privatizacije u korist vladinih simpatizera i uvođenje zakona o jeziku, čime je slovački jezik postao jedini legalni jezik u službenim postupcima i velikom delu svakodnevnog javnog života. Pored toga, rasla je zabrinutost zbog korišćenja Slovačke informativne službe u obračunima sa Mečijarovim protivnicima, kao i zbog javnog prepucavanja između Mečijara i predsednika Mihala Kovača. Stil vladavine je postajao sve više populistički, nacionalistički i autoritarniji, a neki od njegovih postupaka naveli su komentatore da se zapitaju da li je on odlučio da svoj najavljeni cilj zapadne integracije podredi jačanju svoje vlasti nedemokratskim sredstvima. Politička situacija je postajala sve nestabilnija. Promenjen je izborni zakon, a bilo je i prepirki oko medijskog izveštavanja o izbornoj kampanji. Na kraju, koalicija je poražena na izborima 1998. godine, a Mikulaš Dzurinda je postao novi premijer.
Postupanje prema velikoj romskoj manjini u Slovačkoj (zvanično 1,6%, ali se nezvanično procenjuje na između 4,8 i 10% stanovništva) izazivalo je sve veću zabrinutost unutar EU. Značajan broj slovačkih Roma je zatražio azil u zemljama članicama EU. Vlada je pokušala da eliminiše ostatke zvanične diskriminacije tako što je naredila Nacionalnoj službi za rad (NUP) da prestane da identifikuje nezaposlene Rome u evidenciji. Ministarstvo pravde je najavilo izmene Krivičnog zakona kako bi se jasnije definisalo šta su rasno motivisani napadi i da bi se predvidele strože kazne. Ovo pitanje je dobilo oštriji fokus u avgustu nakon ubistva Romkinje, majke osmoro dece. Vlada je tvrdila da je veliki deo romske emigracije ekonomski motivisan, a kao jasan znak podrške ovom stavu, Norveška i Finska su deportovale praktično sve slovačke Rome koji traže azil. Nasuprot tome, Belgija je ponovo uvela vize za slovačke državljane 1. septembra 2000. kao odgovor na obnovljeni talas zahteva za azil Roma.
Slovačka je već 19 godina punopravna članica Evropske unije. Proces izgradnje bližih odnosa između Republike Slovačke i Evropske unije započeo je oktobra 1993. godine kada je potpisan Sporazum o pridruživanju. Godine 1995, nakon što su Nacionalni savet Republike Slovačke i parlamenti zemalja članica EU ratifikovali Sporazum o pridruživanju, tadašnji premijer Vladimir Mečijar podneo je zahtev za članstvo u EU. Naredne godine obeležile su zabrinutosti i primedbe Evropske komisije koje su se uglavnom odnosile na nestabilnost slovačkih institucija i nedostatak demokratije.
Međutim, parlamentarni izbori održani 1998. označili su prekretnicu. EU je pozdravila izborne rezultate, a prva inostrana poseta novog premijera Mikulaša Dzurinde bila je poseta Briselu.
Na samitu u Helsinkiju 1999. Slovačka je pozvana da otvori pristupne pregovore, a evropske integracije postale su prioritet nove slovačke vlade. Proces integracije pratio je niz političkih i ekonomskih reformskih promena. Reforme su se fokusirale na ekonomska pitanja i na stabilizaciju demokratskih institucija. Pregovori o pristupanju EU završeni su na Samitu u Kopenhagenu 2002. godine, na kome je određen konačni datum za pristupanje Slovačkoj i još devet zemalja EU. U aprilu 2003. godine, Evropski parlament i Savet ministara spoljnih poslova odobrili su pristupanje deset zemalja, uključujući i Slovačku. Deset zemalja kandidata je zvanično potpisalo Ugovor o pristupanju EU 16. aprila 2003. u Atini. Slovačku Republiku predstavljali su predsednik Rudolf Šuster i premijer Mikulaš Dzurinda. Republika Slovačka je pristupila Evropskoj uniji 1. maja 2004.
Napor Slovačke da postane članica šengenskog prostora ostvaren je 21. decembra 2007. godine kada su ukinute kontrole na granicama sa Poljskom, Češkom, Austrijom i Mađarskom. Pripremajući se za ovaj korak, Slovačka se suočila sa značajnim izazovom obezbeđivanja granice sa Ukrajinom, koja je postala istočna granica cele Evropske zajednice nakon ulaska Slovačke i drugih zemalja u šengenski prostor 2007. godine. Republika Slovačka je 2009. usvojila evro i postala šesnaesta država članica u zoni evra. Od 1. jula do 31. decembra 2016. Slovačka je po prvi put u istoriji zemlje predsedavala Savetom Evropske unije.
Kako je išao evropski put Slovačke počev od Agende 2000? Komisija je u svojoj Agendi 2000 predstavljenoj u julu 1997. godine iznela stav da Republika Slovačka i Turska ne zadovoljavaju političke kriterijume za članstvo. Sledeće godine, u Izveštaju Komisije se kaže da samo Slovačka ne ispunjava političke uslove. Jedno od glavnih pitanja bilo je nezavisnost njenih sudija. Do tada je stanje mađarske manjine u Slovačkoj izazivalo izvesnu zabrinutost. Uključivanje predstavnika mađarske manjine u novu slovačku vladu poslalo je pozitivan signal mađarskoj manjini u pogledu njihovog statusa.
Slovačka je 1998. bila veoma blizu tržišne ekonomije u pogledu zakonodavstva i sistemskih karakteristika, ali prekomerna vladina intervencija i nedostatak transparentnosti nisu kompatibilni sa funkcionisanjem tržišne ekonomije, a i makroekonomska stabilnost se pogoršala.
Ukupni tempo približavanja Slovačke je usporen, napredak u jačanju struktura za implementaciju i sprovođenje je ograničen, a primetan je nedostatak zamaha u određenim sektorima (npr. unutrašnje tržište, životna sredina). Zakon o državnoj službi je odložen, napredak u reformi pravosuđa ograničen.
Komisija je 3. aprila 1998. godine započela analitičko ispitivanje acquis-a sa zemljama sa kojima pregovori još nisu započeli u tom trenutku: Bugarskom, Letonijom, Litvanijom, Rumunijom i Slovačkom. Situacija stvorena u Slovačkoj nakon izbora dala je mogućnost otvaranja pregovora, pod uslovom da se potvrdi stabilno i demokratsko funkcionisanje institucija.
U Izveštaju za 1999. kaže se da su se najznačajniji pomaci u pogledu ispunjavanja političkih kriterijuma desili u Slovačkoj. Zemlja je počela ambiciozan program političkih reformi. Slobodni i fer opštinski izbori održani su u decembru 1998. Ustavne mere su usvojene da bi se olakšao izbor predsednika države. Otvorena je mogućnost za učešće opozicije u parlamentarnim odborima i nadzornim telima. Vlada je, u bliskoj saradnji sa relevantnim međunarodnim organizacijama, pripremila zakone o jezicima manjina koje je Skupština usvojila u julu 1999. U pripremi su bili i amandmani na ustav kako bi se osigurala nezavisnost pravosuđa.
Slovačka i Litvanija su 1999. bile blizu toga da budu funkcionalne tržišne ekonomije. Kada je reč o pravosuđu i unutrašnjim poslovima – Slovačka je napredovala sporim tempom. Komisija je zauzela stav da 2000. godine treba otvoriti pregovore sa svim zemljama kandidatima koje ispunjavaju političke kriterijume za članstvo i koje su se pokazale spremne da preduzmu neophodne mere za ispunjavanje ekonomskih kriterijuma (Bugarska, Letonija, Litvanija, Malta, Rumunija i Slovačka).
Nova slovačka Vlada je brzo reagovala ukidanjem zakona koje je usvojila prethodna Vlada, a koji nisu bili u skladu sa acquis-em i donela je strateške političke odluke, koje su postavile čvrstu osnovu za zakonodavni i institucionalni napredak. Značajan napredak je postignut u energetskom sektoru odlukom vlade da zatvori blokove 1 i 2 u nuklearnoj elektrani Bohunice 2006. i 2008. godine. Međutim, nije usvojen zakon o reformi državne službe koji je neophodan za postavljanje temelja za dalje unapređenje administrativnih kapaciteta. S obzirom na kašnjenja koja je Slovačka iskusila u pripremama za članstvo, morala bi značajno da pojača svoje napore u pripremi zakona i kapaciteta za implementaciju i sprovođenje ako želi da drži korak sa drugim zemljama kandidatima.
Pregovori sa Maltom, Rumunijom, Slovačkom, Letonijom, Litvanijom i Bugarskom otvoreni su 15. februara 2000. Slovačka je dalje napredovala u konsolidaciji svog demokratskog sistema i normalnom funkcionisanju svojih institucija. Međutim, brzina reformskog procesa je izgubila određeni zamah, delimično usled neslaganja unutar vladajuće koalicije. Preduzeti su određeni koraci za jačanje nezavisnosti pravosuđa. Napredak je takođe postignut u borbi protiv kriminala i korupcije, uglavnom u formulisanju vladine politike i transponovanju međunarodnih obaveza.
Letonija, Litvanija i Slovačka se 2000. godine mogu smatrati funkcionalnim tržišnim ekonomijama i trebalo bi da budu u stanju da ispune drugi kriterijum iz Mastrihta u srednjem roku, pod uslovom da sprovode tekuće programe strukturnih reformi i preduzmu dalje reforme tamo gde je to potrebno. Makroekonomska stabilnost je vraćena merama za smanjenje fiskalnih i eksternih deficita. Zakonodavni okvir za poslovnu aktivnost je uglavnom uspostavljen.
Slovačka je nastavila da ostvaruje značajan napredak u usklađivanju zakonodavstva, čime je unapredila svoju sposobnost da preuzme obaveze iz članstva. Međutim, napredak nije ujednačen u svim poglavljima. Kao što je već navedeno u prošlogodišnjem izveštaju, niz oblasti i dalje zaostaje, kao što su kompanijsko pravo, poljoprivreda, saobraćaj, regionalna politika i koordinacija strukturnih instrumenata, životna sredina i finansijska kontrola. Takođe, napredak je uočljiviji u zakonodavnom razvoju, nego u jačanju institucija odgovornih za implementaciju i sprovođenje.
U oblasti saradnje pravosuđa i unutrašnjih poslova, postignut je značajan napredak u usklađivanju vizne politike i zakonodavstva o azilu. Međutim, potreban je značajan napredak u svim relevantnim oblastima, sa posebnim naglaskom na migraciju, kontrolu granica i borbu protiv kriminala. Što se tiče administrativnih kapaciteta uopšte, Slovačka je postigla mali napredak. Kašnjenja u usvajanju reforme javne uprave i zakona o državnoj službi dodatno doprinose ovoj opštoj slabosti.
Godine 2001. Slovačka je nastavila da ispunjava političke kriterijume iz Kopenhagena. Značajan napredak je postignut u pogledu strukture i funkcionisanja uprave. Usvojen je pravni okvir za decentralizaciju javne uprave, kao i zakon o državnoj službi. Potrebna je odgovarajuća implementacija zakona kako bi se osiguralo da javna uprava na adekvatan način ispunjava ključnu ulogu koju treba da igra u funkcionalnoj demokratiji zasnovanoj na vladavini prava.
Preduzeti su važni koraci na jačanju nezavisnosti pravosuđa. Konkretno, ustavnim amandmanom je ukinut četvorogodišnji probni rad za sudije i predviđeno je formiranje Sudskog saveta. Uočava se dalji napredak u borbi protiv korupcije, posebno u prevođenju vladine politike u konkretne akcije i transponovanju međunarodnih obaveza. Korupcija, međutim, ostaje ozbiljan razlog za zabrinutost. Kako bi nastavila da unapređuje borbu protiv korupcije, Slovačka bi trebalo da rigorozno nastavi sa sprovođenjem akcionih planova, striktno sprovodi postojeće zakonodavstvo i kompletira planirano zakonodavstvo, kao i da ojača administrativne kapacitete i koordinaciju između uključenih tela. Ustavna reforma je takođe stvorila osnovu za jačanje institucionalne strukture Slovačke u oblasti ljudskih prava. Međutim, postoji potreba da se pozabavi ponašanjem policije, posebno u vezi sa prijavljenim slučajevima zlostavljanja. Što se tiče romske manjine, trebalo bi dalje unaprediti sprovođenje Strategije za Rome, usvojene 1999. i 2000. godine, te staviti na raspolaganje odgovarajuća finansijska sredstva na nacionalnom i lokalnom nivou.
Slovačka je funkcionalna tržišna ekonomija. Pod uslovom da uloži dalje značajne napore u srednjoročnoj fiskalnoj konsolidaciji i u razvoju i potpunoj implementaciji najavljenog programa strukturnih reformi, trebalo bi da bude u stanju da se nosi sa pritiskom konkurencije i tržišnim snagama unutar Unije u bliskoj budućnosti. Makroekonomska stabilnost je održana, ali je nezaposlenost visoka.
Slovačka je nastavila da ostvaruje dobar napredak u usklađivanju zakonodavstva. Kao i prethodne godine, napredak nije ujednačen po poglavljima. Značajno napredovanje je postignuto u oblastima kao što su slobodno kretanje robe, pravo kompanija, socijalna politika i zapošljavanje, kao i carinska unija. Strukturne slabosti i dalje su prisutne u nizu sektora: u poljoprivredi, kao i u regionalnoj politici i koordinaciji strukturnih instrumenata.
Što se tiče životne sredine, usklađivanje zakonodavstva (sa izuzetkom kvaliteta vode, zaštite prirode i industrijskog zagađenja i upravljanja rizikom), dosta je napredovalo, iako suštinsko usklađivanje tek predstoji. U oblasti saradnje pravosuđa i unutrašnjih poslova, postignut je napredak u pogledu usklađivanja i administrativnih kapaciteta, posebno u pogledu kontrole spoljnih granica, između ostalog, usvajanjem Šengenskog akcionog plana, kao i u oblasti vizne politike i policijske saradnje.
Što se tiče administrativnih kapaciteta, iako je postignut napredak u ograničenom broju oblasti u jačanju relevantnih institucija, ukupan napredak u ovom pogledu je ograničen. Odluka Vlade da do 2002. godine poveća broj osoblja koje se bavi evropskim integracijama za približno 1.200 ljudi je dobrodošao korak neophodan za jačanje sveukupnih i dalje slabih administrativnih kapaciteta Slovačke.
Ostavi komentar