РЕЛИГИОЗНА ЗАОСТАВШТИНА НОВИЦЕ ТАДИЋА

Аутор: др Милена Кулић

Након објављене књиге Ту сам, у тами, која је изашла из заоставштине Новице Тадића, објављена је и збирка Ја и моја пратња, већ оформљена за песникова живота, као и недовршене песме које је Драган Хамовић приредио и објединио у целине Из бележнице и Грдана. Ове целине су, заједно са Ја и моја пратња, укључене у Сабране песме Новице Тадића, које су објављене 2012. године, чиме је омогућен свеобухватнији увид у последње фазе Тадићевог стваралаштва и карактер његове постхумне рецепције. Оваква заоставштина песника, који је, упркос значајном доприносу српској поезији, и даље недовољно проучен, пружа увид у сложеност и развој његовог стваралаштва. Иако би се могло очекивати да постхумно објављени материјали остану у сенци већ познатих дела, овај корпус песама сведочи управо супротно – откривајући нове слојеве његове поетике и продубљујући разумевање његове књижевне заоставштине. Критичари су у овом збирном издању препознали „три стадијума довршености, односно недовршености песама“ (Живановић 2012: 137), указујући тиме на процесуалну природу Тадићевог писања. Истовремено, ови текстови потврђују да је реч „о песнику који је, упркос великом броју већ објављених књига, још увек имао шта да каже“ (Исто), остављајући за собом стихове који својом снагом и аутентичношћу настављају да инспиришу тумачења. О религиозном, односу између ђавола и анђела, као и о природи зла и добра, Новица Тадић је кроз своју поезију изрекао својеврсни поетички суд. Његов песнички дискурс, обликован снажним симболичким и митопоетским сликама, суочава се са дубоким егзистенцијалним, метафизичким и теолошким питањима, у оквиру којих религиозни мотиви добијају специфичну интерпретацију. У овом раду биће разматрани поједини аспекти религиозног у његовој поетској заоставштини.

Тадићев однос према Богу и божанском у великој мери је дефинисан кроз однос према ђаволу – фигури која у његовој поезији добија сложену, амбивалентну улогу. Сâм песник се у својим стиховима идентификује као „ђаволов друг“, чиме се проблематизује традиционални религиозни оквир и успоставља специфичан поетски свет у којем зло није једнозначан антагонистички принцип, већ неодвојиви део људског и космичког поретка. Овај мотив, присутан још у његовим раним збиркама, сведочи о Тадићевој дистанци према канонском хришћанском погледу на свет, при чему његова поезија не нуди једноставне одговоре, већ отвара простор за дијалектичко сагледавање односа између светлости и таме, наде и очаја, спасења и проклетства.

Анализа постхумно објављених песама указује на доследност у ауторовом третману религијских мотива, али и на њихову извесну трансформацију у каснијим фазама стваралаштва. Уочљив је моменат поетске исповести, у којој се лирски субјект, суочен са апокалиптичким визијама и егзистенцијалном тескобом, позиционира у однос према сакралном, неретко кроз мотиве страдања, демонизације и духовне изгнаности. Стога, проучавање Тадићеве заоставштине пружа значајан увид у развој његове поетике, као и у специфичан начин на који његова поезија посредује питања вере, сумње и духовне кризе у савременом контексту.

На пример, у песми „Антипсалам“ из збирке Погани језик, лирски субјект изврће традиционалну молитвену интонацију, уводећи елементе ироније и парадоксалне побожности: „Нека се непријатељи моји окупе око мене, и нек се веселе, славећи Те“ (I, 233)[1]. Оваква инверзија сакралног дискурса указује на субверзивни однос према традиционалној религиозној реторици, али и на дубљи егзистенцијални немир који прожима Тадићеву поезију. Истовремено, ђаволска природа одређених ликова у његовим песмама често је исказана употребом деминутива, што може указивати на одређену амбивалентност у односу на демонско. Тако, на пример, у песми „Разговор (2)“ јавља се лик киклопчета (I, 171), који омекшава традиционално застрашујућу слику Киклопа и приближава га лирском субјекту. Оваква поетска стратегија не само да упућује на присуство демонолошких елемената у Тадићевој поезији већ и на специфичан начин њихове интерпретације, који се креће између страха, забаве и поетског преобликовања митолошких и апокалиптичких мотива. Таквим поступком, Тадић креира сложену поетску слику у којој се демонски свет не приказује искључиво као простор ужаса и проклетства, већ и као амбивалентна зона поетског надахнућа, игре и субверзије. Овакав однос према демонском доприноси специфичној естетици Тадићеве поезије, у којој се границе између светог и профаног, страхотног и комичног, апокалиптичког и пародијског непрестано преиспитују и разграђују.

Хришћански симболи у Тадићевој поезији често пролазе кроз процес трансформације, што доприноси њиховој субверзивној и егзистенцијалној реинтерпретацији. Тако, у песми „Исус“, Христ је представљен као јастуче за игле (I, 195), што доводи до радикалног преиспитивања традиционалне религијске слике. Овакво реконтекстуализовање божанског указује на Тадићев поетички и философски приступ религији, у којем се сакрално преиспитује кроз мотиве патње, жртве и људске несигурности. Оваквим поступком Тадић не само да приближава религијске теме савременом читаоцу већ и продубљује егзистенцијалну димензију своје поезије. Његова промишљања о Богу и смислу постојања не воде ка оптимистичким закључцима нити пружају јасне одговоре, већ отварају простор за преиспитивање, сумњу и трагалачки немир. Фигура ђаволовог друга, која је у Тадићевом опусу један од кључних мотива, тако не обухвата само сâмог песника, већ и сваког читаоца који кроз његову поезију улази у процес преиспитивања смисла, путева и препрека људског постојања. У том смислу, Тадићева религиозност није статична нити догматска, већ драматична и дијалошка, постављајући читаоца у позицију активног учесника у разматрању питања вере, страдања и опстанка у свету обележеном неизвесношћу и противречностима.

Тај дуализам демонско-религиозног представља само један аспект Тадићеве поезије, те га је неопходно сагледавати у ширем контексту, у дијалогу са другим идејама које песник сугерише у свом опусу. Веру у Бога и добро чува управо кроз писање о злу, што и сâм потврђује: „У књизи Ђаволов друг спасавао сам се плачем и молитвом. Писао сам о злу и веру у Бога сачувао“ (Тадић 2020: 9). Овај аутопоетички исказ може се тумачити двојако – као сведочанство верника и посвећеника који кроз уметнички чин одржава духовну равнотежу, или као аутоиронијски коментар на целокупно књижевно дело, које се ослања на контрасте, преиспитивања и драматичне тензије. Иако је, како сведочи у својим записима, одрастао у „дому без Библије и Иконе“ (Исто: 88), Тадић ипак изграђује лични однос према божанском, сличан ономе што је Серен Кјеркегор дефинисао као индивидуалну веру, независну од спољашњих околности и доминантних друштвених ставова. Без обзира на колективни атеизам времена у којем је живео, његова поезија рефлектује тежњу ка духовном искуству које није лишено сумње, али није ни у потпуности лишено наде.

У збирци Ја и моја пратња могу се наћи бројне песме које тематизују однос песника и Бога, при чему Тадићев религиозни израз одступа од традиционалних поетских и теолошких интерпретација. Један од примера налази се у стиховима: „Нема сретнијег на Земљи створа / од оног који поје / у славу Бога“ (V, 47), чиме се наизглед афирмише молитвени занос, али истовремено долази до преиспитивања сáме суштине религиозног искуства. Овакав став додатно се потврђује у песми „Окани се телефона“, у којој лирски субјект упућује позив на потпуно поверење у Бога: „И никоме се не обраћај, ако можеш / Сем Господу. / Сем Господу над земљама и војскама. / Саваоту своме, само Њему“ (V, 46). Међутим, религиозност коју Тадић обликује у својој поезији није недвосмислена и једнозначна – она се преплиће са искуством изопаченог, демонског света, што доводи до специфичне поетске и духовне напетости. Лирски субјект често поприма карактеристике обрнутог Христа, као фигуре која у себи спаја супротности, чиме се постиже ефекат гротеске. У појединим песмама долази до признања демонске природе, као у стиховима: „Понекад сам и ја вампир / који у летње подне своју / сенку јури“ (IV, 221), где се кроз мотив вампира исказује унутрашњи сукоб између греха и избављења. Како запажа критика, демонске силе код Тадића час представљају мноштво којем и лирски субјекат припада, а час су спољашња сила која га мучи (Живановић 2012: 138) чиме се у поезији успоставља динамичан однос између добра и зла. Такав приступ свој врхунац достиже у Тадићевој употреби гротескних слика, као у песми „Велика жаба“, у којој се слава Господња исказује кроз парадоксалне и ироничне елементе: „Ако закрекеће и она ће прославити Господа / потопљеним псалмима, крекетавим песмама“ (IV, 223). Овакав стил, који спаја узвишено и ниско, молитвено и хулно, показује како Тадић кроз гротеску и „погани језик“ не негира религиозност, већ је изражава на крајње атипичан начин, тестирајући границе између богохулства и вере, смирености и проклетства.

Тема последњих времена често се појављује у заоставштини Новице Тадића, где он кроз различите мотиве и слике приказује крај старог света и улазак у нову етапу постојања. На пример, у опису гуштера који наговештава нестанак старог света, песник истиче да ће последњи човек „стајати у пољу / као страшило, / које никог и ништа не брани“ (I, 17). Ова слика стоји као симбол апокалиптичне визије, где је човек постао беспомоћан и изолован унутар новог, дистопијског света. Присуство светлости у Тадићевој поезији представља знак божанског, супротстављајући се тами која остаје као антипод. У песми „Јутарња светлост“ светлост брише „крик крекета жаба и ругање Христу“ (IV, 234), чиме се божанско употпуњава и појачава звуком природе која се буди, што указује на обнову и духовну чистоту. У последњим стиховима књиге Ту сам, у тами Бог је представљен као благ и добар, а његова рука чува мир: „Твоја подигнута блага рука / задржава ватру и тутњаву многих огњева“ (IV, 268). Ова слика затвара циклус који почиње тамом и гушће апокалипсе, а завршава се успостављањем мира и светлости. Неки критичари, као што је Никола Живановић (2012), сматрају да су стихови који наглашавају молитвену природу света, као што су ови из последњих стихова песме, мање значајни за Тадићево поетско дело, те да их је песник можда користио из потребе за духовним смиривањем или као контрапункт доминантној мрачној визији. Међутим, такав приступ може се тумачити као критички момент који разматра светлост као знак божанског, а не као силу зла. У песми „Ново доба“ Тадић експлицитно упозорава на брзи долазак краја старог света: „Још само два-три трзаја његова и стари свет нестаће заувек“ (I, 7). Овде се поново појављује светлост као знак који је непрекидно присутан и не гаси се, што указује на непрекидан текући процес духовне трансформације, где не може бити речи о демонској сили, већ о божанском упутству које води ка обнови света.

Демонска бића у поезији Новице Тадића нису само продукт прошлости наше културе и амбијента усмене традиције већ су дубоко укорењена у садашњости лирског субјекта и његових лирских јунака. У његовој поезији, полиморфна фигура ђавола често представља контрапункт фигури божанске доброте, што ствара напетост између света зла и света добра. Критичари попут Радивоја Микића истичу да таква демонска бића имају способност да се трансформишу, што је видно у песниковој техници непрестаног набрајања различитих облика демонских створења (2010: 154–160). Микић наглашава да ова набрајања, као што су „тамни пењачи“, „скакутани“, „кезили“, „кезилићи“, „огњена кокош“, „саиграило“, „звека“ и „ругала“, указују на вишезначност и полиморфност ових фигура, које се стално мењају и попримају различите облике. Та бића, као што је ђаво, често узимају обличје обичних, свакодневних људи, што их чини још опаснијим и застрашујућим. Ова појава изазива дубок страх и обазривост, јер их лирски субјект не препознаје увек као нешто што је искључиво негативно или зло, већ као нешто што може бити присутно у свакодневном животу. Та суптилна мешавина зла и обичног човека, као и њихова способност да се преруше и буду нешто друго, нуде се читаоцу као сигнал за разматрање дубљих и сложенијих аспеката људске природе и моралних дилема.

Окружење које Новица Тадић ствара у својој поезији често води ка слици ништавила, као што је изражено у фрази „пепео и ништа“, која се јавља у контексту лирских јунака. Међутим, поред ових тамних и депресивних слика, не недостају песме у којима се појављује нова тачка гледишта на животне појмове и вредности. Иако је Тадићeва поезија често обележена приказивањем демонских бића и сатанског реализма, у одређеним песмама он нуди и могућност откривања бића која су окренута божанском. Лирски субјект разматра своје поступке и каже: „кад помислим на себе, убрзам корак, па се кришом прекрстим“ (III, 197), чиме се указује на присуство религиозних и духовних импулса у његовом делу. Паралелно с тим, у песми „Молитва из тмине“, Тадићев лирски субјект признаје своју унутрашњу пропаст и изолацију у демонима, описујући како је запао у дубоке духовне јаме и рупе из којих не може да изађе. У овом контексту, лирски субјект окреће се према Богу, молећи за избављење, што сугерише на дубоку личну борбу са злом и патњом, као и на потребу за духовном спасењем. Стихови у којима он моли Господа да обрати пажњу на „нашу кровињару“ јер смо „сироти, згурени и јадни веома“ (IV, 197), показују не само Тадићеву религиозност већ и дубоку свест о људском страдању и моралном паду. Селимир Радуловић, у предговору антологији о Новици Тадићу, у наслову „Гле, јагње божје“, указује на религиозну димензију Тадићевог дела, истичући како религиозни мотиви играју важну улогу у формирању тематике и поетике овог песника (2019: 17–34). Тиме се јасно наговештава дубока интеракција између демонског и божанског у његовом опусу, где се питање спасења и моралне дилеме постављају као централне теме.

Поезију Новице Тадића, као и сама његова тумачења света, Слободан Владушић посматра кроз призму бодлеровског схватања, где су демонска бића смештена у садашњости, али истовремено остају ванвременска. Та бића су, како Владушић истиче, донекле дехристијанизована, десакрализована и рашчовечена (2018: 53). Међутим, овај утисак подлежe промени у оставштини Новице Тадића, где се у његовој поезији може приметити другачији приступ питањима духовности и морала. Упркос тврдњи Саше Радојчића, песника и критичара, да Тадићев мрак почива на постојању зла као основном принципу стварности и да се тај мрак не супротставља светлости (Радојчић 2015: 169–173), сматрамо да дуализам његовог тумачења света не само да подразумева већ и истиче супротности светлости и мрака, добра и зла, ђавола и Бога. Изложеност пакленим силама којима су изложени Тадићеви лирски јунаци додатно појачава потребу за присуством божанског аспекта у његовом песничком свету, чиме се овај дуализам не само истиче већ и надграђује као кључни елемент у обликовању његове поетике.

У поезији Новице Тадића, божанско игра кључну улогу у процесу покајања и искупљења. У песми „Упорно враћање“, лирски субјект изражава дубоку свест о помрачењу које носи грех, али истовремено и о непрестаном повратку том греху. Песник пише: „Упорно враћање греха / и помрачења греховног / задивљујуће је и несносно“ (V, 9), чиме показује дубоку и континуирану борбу лирског субјекта са својом моралном савешћу. Покајање у овом контексту делује као средство које гаси дејство ђавола и уклања трагове греха, ослобађајући субјекта од тежине његових поступака. Слично томе, у песми „Триптих из 2010. године“, лирски субјект дозива Бога са молбом да га изведе из греха и спаси од праведне казне, што указује на дубоку свест о својој грешности и тежини последица. Ова свест је јасно изражена у песми „У поноћ“, где лирски субјект признаје:

У поноћ све се утиша.

Без Тебе, мој Боже

Ја сам само зао дух

У великој помами мала помама. (I, 19)

Тиме песник истиче да је без божанске помоћи људска душа безнадежна и изгубљена, те да без светлости и воде Божије није способна за духовну обнову. У песми „Оцу Авраму“, Тадић наставља са дозивањем божанског, али на веома интиман начин, обраћајући се оцу Авраму, као символу свештеног и божанског, што додаје дубљи религиозни контекст његовом песништву. Лирски субјект у овој песми позива Божију помоћ и спасење од свог греха: „Нека ме твоја бритва не дохвати, оче свих људи, оче мој, оче Авраме“ (V, 20).

Дубока свест о свом грешном стању и потреба за искупљењем такође се огледа у песми „Нешто да ти разјасним“, у којој лирски субјект директно признаје своје падове и слабости:

Ништа од мене

Не очекуј

јер ја сам ти

грешник највећи

моли се и пости

стражу држи

и добру се надај

Бог ће те видети

и ти ћеш видети светлост његову

Бог ће ти помоћи

и ти ћеш помоћи сам себи. (V, 22)

У овом стиху, лирски субјект не само да признаје своју грешност већ позива на верификацију свог греха и потребу за духовним усмерењем ка Божијој милости. Тиме се додатно наглашава дуализам Тадићевог света, у којем су грех и покајање, зло и добро, као и тама и светлост, континуирано присутни и нераздвојни.

У поезији Новице Тадића, концепт благости анђеоске тишине и поста супротстављен је мраку људског искуства и демонским створењима. Тадић, кроз дуалну подељеност света на горњи и доњи, истиче јасну разграниченост између чистог и светог, представљеног горњим светом, и оног што је тешко, болно и препуно туге, представљеног доњим светом. Горње одаје су прозрачне и светле, а доње, мрачне и обузете жалошћу, што упућује на духовни контраст који лирски субјект доживљава у свом трагању за спасењем. Међутим, у песми „Златне су руке божије“, не долази се до спасења. Песник изражава дубоку тугу и патњу због удаљености од те узвишене божанске стварности, јер жуђени дом остаје далеко, а сила која га вуку за ногу враћа га у долину туге, у свет на којем је његово биће већ дубоко укорењено. „Неко га вуче за ногу“ (V, 24) као подсећање на земаљски свет који је, упркос чежњи за спасењем, и даље неизбежан. У песми „Док сам се борио“, лирски субјект помиње „шум лишћа и мој шапат“ (V, 25), који представљају његову молитву и песму упућену Господу, као начин да превазиђе ову патњу и борбу. Тадићев лирски субјект не одустаје од борбе, али се у тренуцима слабости окреће проклињању ђавола, што показује дубоку унутрашњу борбу и конфликт: „Проклињем ђавола, стођавола, и дозивам псе који су ме напустили онда када сам потврдио своју веру.“ (IV, 154) Овде је присутна снажна парадоксалност: иако је појединaц утемељен у својој вери, осећа се напуштен од оних који су га, као његови демони, некада пратили. Наравно, њихова нестајања долази када лирски субјект помиње име Господа, чиме се надахнуће божанске милости јавља као сила која истера мрак, а демони „зацвиле и запиште као слепи мишеви“ (IV, 165). Ово представља коначну победу светлости над тмурним и демонским силама, а радост ишчезава из света, јер, као што песник наглашава: „Нема срећнијег на земљи створа од оног који поје у славу Бога.“ (IV, 47)

У овом контексту, Тадић не приказује само сукоб између добра и зла већ указује на дубоку духовну борбу, патњу и истовремено, на потенцијал спасења кроз веру и покоравање божанској вољи. У овом процесу, док су демони присутни као сила која одвлачи, коначна сила која доводи до духовног уздизања је, без сумње, божанска.

Поезија Новице Тадића дубоко је прожета филозофским разматрањима и сложеним односима између светлости и мрака, добра и зла, вере и атеизма. Тадићев рад, нарочито у каснијим збиркама, као што су Ждрело и Огњене кокоши, разматра религиозне и божанске теме, али и криза вере и присуство зла, које у његовој поезији није само апстрактан концепт већ дубоко укорењен у људском искуству. У овим песмама, које комбинују елементе мрачне и неиспуњене стварности, али и светлије, божанске тежње, Тадић истражује сву дубину људске патње, духовног трагања и моралних дилема. Иако су нека тумачења његових стихова, која се тичу религиозних питања, оправдана, важно је нагласити да не треба дозволити да се поезија Новице Тадића редукује само на тумачење религиозности, јер његова поетика не одговара само на теолошке већ и на егзистенцијалне и метафизичке дилеме. Како показују анализа стихова и филозофски утисци који се прожимају кроз његова дела, Тадићеви лирски јунаци често се налазе у сусрету са апсурдима живота, али и у потрази за излазом из тог апсурда, кроз покушај да се нађу у божанској светлости или кроз исповест и покајање. Дијалози које песник поставља, као што су они о односу ђавола и Бога, о злу и добру, атеизму и вери, постају централне теме које на дубок начин осликавају Тадићеву поетику као континуирану потрагу за духовним и моралним ослобођењем. Ови дијалози не одговарају само на питања која се постављају у његовој поезији већ и на савремена питања о људској природи, религиозности и моралу. Из тих разматрања произилази и један важан аспект његове поезије: она није само поезија патње и мрака већ и поезија духовне револуције, коју карактерише покушај да се из мрака изађе у светло, те да се уместо апсолутног зла нађе спасење и мир. Поезија Новице Тадића остаје важан књижевни и философски моменат у српској литератури, јер не поставља само моралне и религиозне дилеме већ дубоко разматра њихове метафизичке и егзистенцијалне аспекте. Овај рад је покушао да освежи разумевање његових стихова и да покаже да је његова поезија, у својој дубокој симболичкој и метафизичкој дубини, више од једноставне истраге религиозности; она је израз трагања за духовним идентитетом и истином у савременом свету који се осећа дубоко раздвојеним и изгубљеним. Тиме се отварају нове могућности за тумачење и разумевање његовог књижевног наслеђа, а истовремено и за даље научно разматрање његовог места у српској и светској књижевности.

ИЗВОРИ

Тадић 2012: Новица Тадић. Сабране песме I–IV. Прир. Драган Хамовић. Подгорица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Тадић 2012а: Новица Тадић. Оставштина. Прир. Драган Хамовић. Подгорица: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

Тадић 2019: Новица Тадић. Новица Тадић. Прир. Селимир Радуловић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске.

ЛИТЕРАТУРА

Владушић 2018: Слободан Владушић. Орфеј и запушач: (упутство за употребу поезије након Елиота и Валерија). Нови Сад: Академска књига.

Живановић 2012: Никола Живановић. „Песничка заоставштина Новице Тадића“. Поетика: часопис за теорију, историју и критику поезије, бр. 4, 137–151.

Микић 2010:  Радивоје Микић. „О поезији тамних ствари“. Песник тамних ствари:  Београд: Службени гласник, 154–160.

Радојчић 2015: Саша Радојчић. Реч после. Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“.

 Хамовић 2020: Драган Хамовић (ур.). Новица Тадић, собом самим.  Београд: Завод за проучавање културног развитка.