Аутор: Данило Копривица, политиколог
Када се међу нашим Атлантистима и Еуропејцима, спомене православни социјализам, та contradictio in adjecto идеја, како се на први поглед чини, углавном се везује за неку врсту руске политичке езотерије или барем за перформансе московско-петроградског политичког кружока. Што из незнања, а што из атлантске надобудности, прећутно се прелази преко дугог историјског трагања многих, па и најблиставијих руских умова, за посебним, руским путем у све неизвеснију будућност.
А када се у разговору позовете на неког руског аутора, чији аргументи делују довољно уверљиво или на неког актуелног јавног заговорника, идеје православног социјализма, који делује поприлично убедљиво, атлантска надобудност ће вам одговорити етикетирањем. Рећи ће вам да су то руски ултранационалисти, фашисти, у сваком случају, по њиховом суду, недовољно озбиљан и помало застрашујући свет. И узалуд би ви покушавали да цитирате Толстоја, Достојевског или Булгакова, они се не рачунају. Они за Атлантисте, долазе из света књижевне фикције. Ако се пак дрзнете да споменете Ивана Иљина, онда сте у ризику да и вас саговорници гледају као да виде Распућина лично. Или да вас гледају, онако како би Аљона Ивановна, са данашње историјске дистанце, гледала у очи Родиона Романовича Раскољникова и ако наставите са низом, помињући Николаја Сомина, Владимира Соловљева, Дугина, Зјуганова… Коме би при чистој свести, у земљи која је сваког дана све ближе „политичком Атлантикуˮ, у којој су висак и шестар политички алати добитног избора, уопште пало на памет да размишља и да дебатује на тему о наизглед неспојивим руским супротностима. А њих није мало. И не кажем баш случајно – наизглед. Зар није наизглед немогуће и потпуно супротно логици рата, да армија, која се тек „провуклаˮ у Зимском рату са Финцима, изађе као победничка суперсила из рата са Немцима? Зар није само наизглед немогуће, да нација која је рушила цркве и палила иконе током социјализма у миру, током рата почне са обновом цркава и са новим разумевањем за повратак Христу? Зар није увезени марксизам, који је рушећи духовну традицију и ислама и православља, својом објективношћу у деструкцији, успео готово немогуће – да ове религије данас не криве једна другу за све што их је током совјетске ере снашло.
Шта је суштина православног социјализма? На хришћанској страни ове једначине супротности, налазе се веома слични аргументи као код теолога ослобођења, о чему смо писали у јулу (https://www.kcns.org.rs/agora/religija-i-socijalizam-2-teologija-oslobodjenja-teorija). Тако је мисао Николаја Сомина веома слична, на тренутке и готово идентична мислима које износи мексички теолог Хосе Порфирио Миранда. Сомин каже: Морални темељи совјетског система били су ближи Христу него лукави морал од цркве освећеног капитализма. Реални покушај да се човек ишчупа из канџи мамона био је ближи Богу, него формално поштовање Бога без љубави према већини људи – према сиромашнима. Да скратим, идентична им је оцена да је капитализам неподношљиво штетан по друштво, дакле капитализам квари друштво, а капитал (приватна крупна својина) квари његове чланове. Оно што им је другачије јесте организација државе и друштва, али би то сад била презахтевна тема да је образлажемо. Поједностављено, православни социјализам би био потпуни духовни разлаз са Европом и њеним мутираним друштвеним и духовним вредностима. Пре свега, то би било колективно окретање ка Христу, којег је Европа протерала секуларним револуцијама и еволуцијама. То би било дефинитивно окретање од мамона или „богаˮ Криптокеша, како мамона називам већ годинама. Или како поједностављено каже Сомин: Руси данас морају да изаберу – Христа или мамона… Руска црква мора јасно да објави осуду не личног греха среброљубља, већ друштвеног греха – мамонизма. А држава и народ треба да крену за Црквом. Само тако ће се Русија спасити. Такав избор, Николај Сомин аутор за ову тему обавезног штива Православни социјализам као руска идеја, сматра једино природним. И он, попут радикалнијих теолога ослобођења, без ограде закључује: живот апостола и првих хришћана био је заснован на комунизму.
Али да би објективније проценили одрживост ове идеје, претходно треба да одговоримо на три важна (условна) питања:
- Може ли бити говора о руском православном социјализму у земљи у којој се очекује, да ће до око трећине руског становништва бити исламске вероисповести? Или још драстичније и демографски непрецизније: може ли бити православног социјализма у земљи у којој се очекује да ће муслимани до краја актуелног века, чинити већину становника Руске Федерације?
- Може ли уопште бити, било православног, било исламског социјализма, у земљи, у којој је на хиљаде православних икона претворено у пепео, док је истовремено, најстарија џамија у Русији, подигнута 734, претворена у затвор?
- Какав би то развој историјских догађаја у скоријој будућности требао ићи на руку најпре популаризацији, а потом и реализацији идеје православног социјализма?
„У Русији је могуће само једно: вера православна и власт самодржавна”
Ова мисао Булгакова, заправо најбоље оцртава контуре руског друштва, од момента када је Петар Велики, у намери да европеизује (читај модернизује) руско друштво, ставио цркву под своју контролу, регулишући законима све сфере друштвеног живота. До тада, власт у Руској цркви је припадала московком патријарху, који је имао значајан утицај на целокупан живот руског друштва и државе. Међутим после смрти патријарха Адријана, од 1700. његово место остаје непопуњено, а уместо да именује његовог наследника, Петар инсистира да дужност патријарха са свим овлашћењима врши његов дотадашњи заменик. То стање „вршиоца дужностиˮ на челу цркве потрајало је све до 1721. када Петар укида патријаршију и управу преноси на Свети синод, који је чинило десет свештених лица и једно световно. То световно лице је било у искључивој надлежности цара и замењивало је по правима и обавезама и патријарха и његовог заменика. Модерним речником речено, Император је увео цивилну контролу над црквом. Вероватно је баш на ову Петрову реформу мислио Берђајев, када је за Петра Великог рекао да је владао као „бољшевик на престолуˮ.
Сада још једном прочитајте уводну Булгаковљеву мисао и схватићете њен пун смисао.
О ОБРАЧУНУ РЕВОЛУЦИОНАРА СА АЛКОХОЛОМ ЗА ДУШУ
Џамија Џума у древном Дербенту, на крајњем југу Руске Федерације, најстарија је џамија у земљи, као и на територији бившег Совјетског Савеза. Подигнута је 734, након што је Омејадски калифат освојио Дербент. Данас се налази на територији Дагестана. Џамија је у совјетском периоду преживела тешка времена и затворена је 1930. У периоду од 1938. до 1943. коришћена је као затвор, али је 1943. враћена муслиманској верској заједници и постала је највећа џамија на Северном Кавказу.
Руски марксисти су били, чини нам се, још суровији и још деструктивнији када је реч о православним храмовима, светињама и духовницима. Иако религијско одређење у СССР никада није било формално забрањено, поприлично је било тешко бити верник у то доба. Тако је Храм Христа Спаситеља у центру Москве срушен 5. децембра 1931. Био је то саборни, највећи православни храм на територији Русије. Подигнут у знак сећања на победу у Отаџбинском рату 1812, на чијем зиду су била исписана имена свих руских официра који су пали ослобађајући земљу од Наполеона. Био је то покушај сравњивања са земљом и Бога и Русије, а претходила му је велика пропагандна кампања организована пред Ускрс 1929. о чему је писао милитантни проатеистички часопис Безбожник, који је штампан у СССР-у од 1922. до 1941. године.
Ликвидирано је око 40.000 монаха и свештеника. Затворено је преко 2/3 цркава и манастира. Неки храмови су доживели увредљиву пренамену, а значајан део их је порушен. Величанствено здање цркве у Казању је тако преживело револуционарни занос, али је преименовано у „Музеј историје религије и атеизма”. Спаљено је небројано много икона, рукописних књига и осталих реликвија.
О посебности совјетског начина обрачуна са религијом, као и о посебности руске душе понајбоље говори чланак Социјализам и религија, који је В. И. Лењин објавио 1905. и у коме по узору на Маркса, који је називао религију „опијумом за народ”, Лењин пише: религија је алкохол за душу у коме робови капитала утапају свој људски изглед, своје потребе за колико толико достојним људским животом.
Међутим, биће да је сасвим тачно да у сваком злу, има и по нешто добро. Тако је и са антирелигијском кампањом вођеној у Совјетском Савезу. Захвљујући тако деструктивној кампањи, у Русији је дошло до меканог прихватања исламског учења и до необично позитивног религијског ресета. Наиме, чињеница да су Совјети имали сличан аршин према свим религијама, учинила је да ресет руског религијског живота нема кривца на другој религијској страни, што је веома чест генератор екстремизма на другим географским просторима.
ИСЛАМ И РУСКИ СВЕТ
Дубока историјска веза између Русије и ислама очигледна је ако се узме у обзир чињеница да у Русији данас живи скоро петнаест милиона муслимана, можда и двадесет, a можда и више. Колико заправо муслимана данас живи на тлу Русије?
Лидер руских муслимана, Велики муфтија Русије Равил Гајнетдин, познат и по говору у Думи Историја ислама у Русији – традиције патриотизма и суживота у више наврата је најављивао да ће до 2035. око 30% руског становништва бити исламске вероисповести. Није мали број најава ни да ће током актуелног века руски муслимани постати већина у Русији. Опрезнији демографи изражавају сумњу у такве прогнозе. Како год, пораст муслиманске популације у Русији значи и промену верске структуре у свим друштвеним институцијама, па и у војсци. Јасно је да су то чињенице које утичу како на унутрашњу политику тако и на неке актуелне и неке будуће потезе у спољној политици ове земље.
Руска Федерацију чине 22 републике, 4 аутономна округа, 46 области, 1 аутономна област, 9 крајева (покр.) и 3 федерална града. То је земља површине око 17 милиона км2 са око 159 милиона становника и са преко 190 етничких заједница.
Империја је вишенационална или мултиетничка држава с бројчаном доминацијом становништва које се културно и етнички разликују од владајуће етничке групе и њене империјалне културе. Империја је велика држава која влада над територијама изван својих изворних граница. Ово је суштина преовлађујућих дефиниција империје. Насупрот концепту империје је федерација, која је добровољно састављена од аутономних држава и народа. У Русији живи преко 80% Руса, а руски језик је матерњи за преко 90% грађана. Тако гледано, Русија је федерација. Међутим, једна друга дефиниција империје, поприлично сужена и поприлично тачна, коју је дао Рејн Тагепера каже: Империја је било који релативно велики суверени политички ентитет чији састојци нису суверени. Ако прихватимо ову дефиницију, поставља се питање да ли је Русија данас модерна федерација или је прикривена модерна империја? Може ли неко да замисли да се отцепи све незадовољнији Татарстан са Казањом, кога је освојио Иван Грозни још 1552. године? Русија је без дилеме модерна империја у покушају. Међутим, тај покушај неће успети ако Русија буде максимално (и)стиснута на својим западним границама или буде ампутирана по својим исламским границама. За очекивати је да Москва учини баш све, да опстане у постојећим границама и са постојећом империјалном намером, а то баш све, значи и спремност на потпуно нову организацију државе и друштва. Сасвим је могуће и прелазак на православни социјализам, али то баш све, може да значи и спремност на историјски компромис са исламским фактором, нешто што смо видели у Чеченији након другог рата. Тако да би у земљи истовремено егзистирала два облика социјализма: православни и исламски, оба руско-патриотска. Томе у прилог иду и актуелни (стратешки) савези са најзначајнијим исламским државама.
ПРАВОСЛАВНИ СОЦИЈАЛИЗАМ: СКОРА БУДУЋНОСТ ИЛИ КОРИСНА УТОПИЈА
О повезаности рата у Украјини и будућности руског друштва, говорио сам у више наврата. Први пут четвртог дана рата, са темом „Досије УКРАЈИНАˮ (https: //www. youtube. com/ watch?v=4U7zTtTVl1U&t=3085s), а касније још у два наврата, када сам обрађивао теме „Досије РУСИЈАˮ и „Рат у Украјини је РАТ ИМПЕРИЈАˮ (https://www.youtube. com/watch? v= FPbHl4qHhas). Тврдећи да је почетак посредничког рата Атлантске империје и Русије, заправо и почетак идеолошког рата за душу Русије, навео сам и остао при том ставу да ће Путин морати, уколико намерава да победи у рату исцрпљивања, да изврши радикалније „социјално сидрење” ширих маса. Између осталог и национализацијом неподобних тајкуна или национализацијом стране имовине у случају отворене агресије на Русију. Дакле, за очекивати је да са продужетком рата, дође до значајнијих политичких захвата и превирања у унутрашњој политици Русије. Повремени и све чешћи Путинови национално-империјални изливи, при помињању Петра Великога или при цитирању Ивана Иљина, Путиновог „саветника из прошлости” или Лава Гумљова, кога је руски председник радо наводио на самом почетку своје каријере, неће више бити довољни. Иако их је на западу, али и код нас, требало много пажљивије слушати и много озбиљније схватати. Амбиције Атлантске империје и нагон за опстанком Руске империје у покушају, тражиће убудуће далеко више.
Да ли ће православни социјализам као државни пројект заживети у руском друштву, више ће зависити од сутрашњег политичко-безбедоносног притиска Атлантске империје, него ли од стратешких мирнодопских намера данашњих руских државних елита. Америка је са својим светом нека врста Западног римског царства – Атлантска империја. Што тај притисак буде већи, што буде милитантнији, тиме ће драматично порасти потреба за сложеним одговором руског друштва. Када се од руског народа у целости буде очекивала и свест и жртва, и од државе и њених елита ће се тражити потпуно одрицање од клањања богу мамону и национално јединство. Само у тим околностима Русија ће снаћи снаге да се одупре притиску који је све извеснији.
Иако ово предвиђање на први поглед делује контрадикторно, оно је историјски проверено. Притисак који је запад вршио деценијама на Русију, а који је након извоза револуције, довео до незамисливо смртоносног похода немачких трупа, заправо је претопио руску амбицију и нацију у совјетску, створиши никад пространију совјетску империју. Ако је Јоисиф Висарионович 1943, у сред немачког ратног похода на Совјетки Савез, наредио обнову Московске патријаршије и лично се заузео за формирање Савета за послове Руске православне цркве, то значи да је Хитлер сасвим непланирано васкрсао саборну Русију.
Да завршим, будућност православног социјализма је данас пре у рукама Вашингтона, Лондона и Брисела, него ли руских државних елита, којима је тај православни социјализам, данас тек политички пожељна утопија, корисна ради опстанка квази православног капитализма и ради неопходно потребне друштвене мобилизације за рат у Украјини.
Остави коментар