Аутор: Данило Копривица, политиколог
Теологија ослобођења је настала шездесетих година прошлог века као теолошки одговор на изазове сиромаштва и беде на тлу Латинске Америке. Она је у практично–теолошком смислу, готово извесно, најзначајнији допринос које је хришћанству стигло са најкатоличкијег континента света – Јужне Америке. Било да је прихватана као Теологија спаса, или да је критикована као марксистичко-револуционарна мимикрија, Теологија ослобођења је одавно испунила своју основну мисију. Скренула је пажњу цркве и друштва на проблем сиромаштва и непремостивих социјалних разлика и то на потпуно нов и оригиналан начин.
Она је на неочекивано радикално, понудила разрешење вековног питања о односу цркве и државе. Врло јасно је, као ни једна идеја пре ње, затражила од католичке цркве, да се без ограде и без временског оклевања, у потпуности стави на страну сиромашних и потлачених слојева друштва. И то без лажне или хуманитарно-симболичне емпатије, већ са захтевом, да се заувек сруше темељи друштвеног очаја који доводи до нехуманих социјалних разлика и за хришћане неприхватљивог степена експлоатације. Теологија ослобођења је критика и власти, и друштва, и цркве. Хришћанска по мотиву, револуционарна по захтевима и врло конкретна по намерама.
Друга латиноамеричка бискупска конференција 1968. у Медељину је догађај који се узима за датум њеног настанка. Тада су присутни бискупи издали саопштење којим су потврдили права сиромашних.
Густаво Гутијерез, перуански теолог и доминикански свештеник се сматра кључном личношћу, тако рећи оцем идеје „теологије ослобођења”. Он је 1971. године издао култно дело Теологија ослобођења: Историја, политика, спасење, које се сматра основним текстом, „Библијом” теологије ослобођења. При томе, треба имати у виду, да је Гутијерез пре свега описао и систематизовао већ присутне захтеве и већ постојећу праксу у окриљу католичке цркве Латинске Америке; или барем оног њеног дела, који се већ тада, определио за страну сиромашних, а са циљем успостављања друштва елементарне правде.
Ипак без обзира на Гутијерезов несумњиво највећи допринос теоријским поставкама, систематизацији и проучавању ове идеје, слободно се може рећи да је основе ове теологије, створила свакодневна верска пракса, настала као спонтани одговор локалног свештенства на питања која је наметао незавидан, не ретко и неодрживо понижавајући положај њихових верника. Значајно пре датума којима се означава рођење теологије као систематизоване идеје, многобројни свештеници Латинске Америке су ширили идеје и писали текстове са захтевом да се католичка црква директније ангажује у борби против сиромаштва и у борби против његових друштвених узрока. И то не само хуманитарним радом, као вековном црквеном праксом, већ и на страни предлагања и доношења конкретних решења и предузимања посебних акција, а све са циљем уклањања стварних друштвених узрока сиромаштва и беде.
КАТОЛИЧКА ЦРКВА У ЛАТИНСКОЈ АМЕРИЦИ
За узрок наглог пада интересовања за припадање католичанству, сматра се неадекватан однос католичке цркве, а пре свега Ватикана, према друштвеним дешавањима на тлу Јужне и Средње Америке, где је током деценија владавине хунти и диктатора, било јако мало разумевања врховног клера за вапаје народа и локалног свештенства. Тачно је да је папа Јован Павле Други (1978–2005) обишао целу Јужну Америку, сусретао се са свим диктаторима и револуционарима, али је вероватно први међу заслужним, што је католичка црква тамо остала без око 150 милиона верника. На његовим позицијама је још од кардиналских дана био и његов наследник папа Бенедикт Шеснаести (2005–2013) .
Тек ће папа Фрања, чији је избор у директној вези са стрмоглавим падом католичанства у Латинској Америци, променити реторику и повући битно другачије конкретне потезе. Тако је у Ватикану примио Густава Гутијереза, а потом му је упутио јавну честитку за 90. рођендан. При томе, све чешће износи мисли о актуелном стању у свету, које су веома блиске ставовима заговорника теологије ослобођења (enciklika Laudato Si, 2015).
На појаву овог оригиналног латиноамеричког богословског учења, као и на његово вредновање од стране Ватикана и те како је утицала атмосфера унутрашњих напетости и сукоба у већем броју земаља Латинске Америке, као и доба Хладног рата на међународној сцени. Захтеви којима су тражили да се подрже сиромашни, све време су тумачени кроз диоптрију страха од социјализма у реалном и марксизма у теоријском облику. Тај страх је појачан чињеницом да је тада актуелни папа био пореклом Пољак и да су он и његово окружење, видели социјалисте и марксисте и тамо где их заиста и није било.
Због тога је католичка црква у Латинској Америци била изразито подељена на клерике који су били снажна подршка војним хунтама на власти у Бразилу, Аргентини, Никарагви, Ел Салвадору и Чилеу и радикалне свештенике. Иако су ти свештеници – борци у редовима гериле оптуживани да су марксисти и комунисти, истина је да је њихов главни идеолошки захтев био, да њихова црква одлучно стане у заштиту сиромашних, а против хунти, олигархија и друштвене неправде која је била главни генератор сиромаштва и беде.
Пресудним моментом, када је дошло до наглог пада поверења у Католичку цркву, сматра се неправедан однос Ватикана и самога Папе према сандинистичкој револуцији у Никарагви, а посебно папина јавно изречена оптужба на рачун католичког свештеника Ернеста Кардинала, који је постао министар културе сандинистичке владе. Папа га је тада јавно осудио и оптужио за колаборацију са револуционарном владом. Папа је тада био изложен протестима и звиждуцима од око пола милиона присутних верника.
По оцени више аналитичара, од тог тренутка, наступа експанзија протестантских цркава на тлу Латинске Америке. Тај пад поверења, али и значајан пад броја верника највидљивији је у најмногобројнијој земљи овог континента. У време папе Јована Павла Другог, католичанство у Бразилу је остало без око 17% верника. Протестантске цркве које су се примиле у Бразилу и у Централној Америци, са око два милиона верника, с почетка шездесетих, нарасле су на преко 50 милиона верника у новије време. Нарочито је приметна скорашња експанзија евангелиста и пентекосталиста у Бразилу.
***
Бразил: КАРНЕВАЛА И РЕЛИГИЈА
Бразил је и даље земља са највише католика на свету. Према попису из 2010. године католици су чинили 64,6% становништва, протестанти 22,2%, спиритисти 2%, следбеници осталих религија 3,2%, атеисти и агностици 8%. Данашње процене говоре о тек 50% католика и око 31% протестаната. Процењује се да ће се њихов број изједначити до 2032. Подсећамо, 1980. католика је било 88,9%, а протестаната (и евангелиста) 6%. Евангелистичка експанзија је отпочела 1986. године са гласинама о проглашењу католицизма као једине званичне религије у земљи. Те године изабрана су 32 савезна посланика који су били евангелисти. Данас их има 105, а евангелистичких сенатора 15.
Социјално и акционо мобилне, ове мале цркве и њихове обавезе, често флексибилније религије, углавном се шире преко хоризонталних ауторитета и тако постају далеко ближе групама на маргинама бразилског друштва, попут Индијанаца, црнаца и жена. Тако мобилне постају далеко ближе новим становницима градова, нарочито оним на ободима великих урбаних средина, преобраћајући придошлице из унутрашњости земље, углавном католичке вернике.
Поред католичанства и евангелизма, у земљи је присутно и неколико синкретичких религија које имају дворелигијске или вишерелигијске елементе. Неке су део афричког наслеђа, као кандобле, умбанда (урбана верзија кандоблеа) и макумба. Неке су опет део спиритуализма, чији правац се у Бразилу назива спиритизам. Тренд је да се и ове религијске групе увећавају и да је све више оних који напуштају досадашње синкретичке елементе, опредељујући се за веровања из афричке постојбине као једина и незамењива.
***
Управо губитак поверења у католичку цркву на тлу традиционално најкатоличкијег континента, постао је главни критеријум за избор новог поглавара Ватикана. О томе је писао и професор Филип Џенинкс, сужавајући листу потенцијалних кандидата искључиво на оне из Латинске Америке са напоменом да су сви кандидати, заступници конзервативне струје која се одавно дистанцирала и према теоријском концепту и према реал-политици Теологије ослобођења.
Али избор првог папе из редова језуита, избор Хорхе Марио Бергоља из Аргентине, донео је поприличне промене у односу на до тада испољену дистанцу према Теологији ослобођења. О томе, да ли је то тек мудра језуитска политика или је у Ватикану ипак преовладало мишљење које схвата значај борбе против социјалне неправде, више у наредном тексту, који ће говорити о теорији Теологије ослобођења.
До актуелне, јасно видљиве промене у ставовима званичног Ватикана, током протеклих шест деценија, покрету је пришао веома велики број утицајних и угледних друштвених мислилаца и делатника широм Латинске Америке, као и заиста огроман број свештених лица из целе хијерархије католичке цркве. Неки ће борби против сиромаштва посветити живот, а неки ће у тој борби положити своје животе. И једни и други су својим избором обележили време у коме су живели и радили и свакако им ваља посветити барем неколико редова.
Рутилио Гранде Гарсија (Rutilio Grande Garcia) био је језуитски свештеник у Салвадору. Убијен је 1977. заједно са још двојицом Салвадораца, током пута за још један скуп подршке обесправљеном народу. Упуцан је са једним дечаком и једним старцем. Био је први свештеник убијен пре почетка салвадорског грађанског рата и један од првих ватрених заговорника бескомпромисне примене начела Теологије ослобођења. Његово страдање, покренуће лавину унутар свештеничких редова, међу којима ће се наћи и до тада поприлично суздржани надбискуп Салвадора.
Оскар Арнулфо Ромеро (Oscar Arnulfo Romero) био је четврти надбискуп Сан Салвадора. Oсуђивао је сиромаштво, друштвену неправду, убиства и мучења. Убијен је 1980, током мисе у капели болнице Божанског провиђења. На његовој сахрани је активирана бомба која је усмртила четрдесет двоје људи. Тиме је започео крвави грађански рат.
Нико никада није преузео одговорност за ова два мрачна догађаја, нити је икоме икада суђено. Међутим заједничка истрага салвадорске комисије за истину и комисије УН, довела је до сазнања, да је наређење издао ултрадесничарски политичар и вођа локалних одреда смрти.
Окидач је по свој прилици било његово писмо америчком председнику Картеру, кога је позвао да престане да пружа подршку хунти, као и његов јавни апел упућен официрима војске да одбију да поступају по наређењима која су у супротности са моралом и Божјим заповестима.
Упућујем посебан апел свим људима у војсци, а нарочито командантима Народне гарде, полиције и војске: браћо, ви сте из нашег народа, ви убијате своје сељаке; али пре наредбе о убијању коју је дао један човек, мора превладати Божји закон који каже: Не убиј ! Ниједан војник није дужан да се повинује наредби која је супротна Божјем закону. Преклињем вас, позивам вас, заповедам вам у име Божје: Престаните са репресијом! Дан касније на миси у болничкој капели, надбискуп Сан Салвадора Оскар Ромеро је наочиглед верника убијен.
Оскар Ромеро је 2015. проглашен мучеником, а исте године је од стране Ватикана проглашен и светим човеком. Канонизован је у свеца 2018. године због необјашњивих чуда које је починио за живота. Све ово се одиграло уз значајну улогу папе Фрање.
Хелдер Камара (Helder Camara, 1909–1999), надбискуп бразилског Ресифеа, вративши се са Другог ватиканског сабора, који је закључен 1965, поделио је, на коришћење, црквену земљу осиромашеним сељацима, а сам се из бискупске палате преселио у скромну кућу. Када је „црвени бискуп”, како су Камару противници називали, умро 1999, тадашњи бразилски председник Кардозо је прогласио тродневну националну жалост, упркос њиховим жустрим политичким сукобима.
Остао је упамћен широм света по речима: Када сиромашнима дајем храну, називају ме свецем, када питам зашто сиромашни немају хране, називају ме комуњаром. Започевши своју свештеничку мисију у сиротињским гетима Риа, остао је доследно обичан и понизан човек, који је све време свог живота ходао са својим народом, како током верских процесија, тако и у свакодневним приликама.
И данас се препричава његов разговор са мајком Терезом, која га је једном приликом упитала, како успева с годинама задржати своју понизност, по којој је био препознатљив. Одговорио је, да у ретким тренутцима оклевања, замишља себе како тријумфално улази у Јерусалим – не као Исус, већ као магарац.
Ернесто Карденал (Ernesto Cardenal) кога смо већ споменули као министра културе у сандинистичкој влади Никарагве (1979–1987), напустио је активно бављење политиком још 1994. Песник и револуционар је био незадовољан са претерано ауторитативном политичком формом и садржином коју је наметао Данијел Ортега. Неповратно је напустио Сандинистички фронт националног ослобођења (ФСЛН). Двадесет шест година касније, то Ортеги неће засметати, да 1. марта 2020. поводом смрти Карденала, прогласи тродневну националну жалост.
Ернесто Карденал је студирао филозофију и књижевност у Сједињеним Државама и у Мексику. Након дужег обиласка Европе (Шпанија, Француска и Италија), на кратко се обрео у Никарагви, где је подржао неуспешну побуну. Тада, на наговор свог америчког ментора, свештеника и мислиоца Томаса Мертона, одлази у Мексико на студије теологије. Након студија 1965, рукоположен је за свештеника. Вративши се у Никарагву, настанио се једно време на острвима Солентинаме, јужно од језера Никарагве, близу границе са Костариком, где је основао утопијску монашку заједницу.
Несвакидашње појаве, увек са црном беретком на глави, кардинал је заиста био харизматична личност, која је свим својим животним опусом привлачила пажњу јавности и ван граница Никарагве. Пишући поеме и списе препознат је као лидер кога треба следити, али и као противник сa којим треба што енергичније завршити. И док су његова поетска дела Нулти час и Молитва за Мерилин Монро, била магнет за интересовања бунтовне младости из целог света, његова личност је била мета тада доминантних ултраконзервативних ватиканских кругова.
Ватикан је тада са неверицом гледао, како су Ернесто и његов рођени брат, језуита Фернандо, не само директни учесници у сандинистичкој побуни, која је 1979. довела до пада диктатора Анастасија Сомозе, већ и министари у револуционарној влади Данијела Ортеге. Тада је Ернесто постао министар културе, а Фернандо министар образовања.
Као што смо навели, Јован Павле Други га је јавно укорио током своје посете Никарагви 1983, наложивши му да поштује канонске прописе. Карденалу је тада било наложено да поднесе оставку на владину функцију у политичко-безбедносно веома осетљивом тренутку за земљу. Након што је папа током тог претећег обраћања јавно извикан и извиждан од стране велике већине, од око пола милиона окупљених верника, Карденал се оглушио о папине захтев. Пошто је одбио да напусти своју функцију, римска Конгрегација за доктрину вере га је суспендовала. Тридесет четири године је трајала та суспензија, без обзира што ће десетак година након њеног изрицања, Карденал напустити политичку арену. Пред смрт 2020, папа Фрањо укида суспензију и тиме још једном потврђује своју спремност на другачији дискурс према Теорији ослобођења и њеним следбеницима. О узроцима и разлозима промене у ставовима и Ватикана и папе Фрање, говорићемо у наставку, који ће се бавити теоријом Теологије ослобођења.
Остави коментар