RELIGIJA I POLITIKA U MULTIKULTURNOM DRUŠTVU
PARADOKSI TOLERANCIJE
Autor: prof. dr. LJubiša Despotović
Svaka rasprava o multikulturalizmu i multikulturnim društvima mora poći od proste evidencije da su ta društva formatizovana u razlikama. Različitost je osnovni supstrat koji čini neku zajednicu multikulturnom, bez obzira kako se ona iskazivala, kao religijska, politička, kulturna, identitetska, socijalna i sl. Multikulturalnost se često pokazuje kao snažan indikator krize moderniteta. Ističući pravo na različitost kao pravo na multikulturni identitet, ona podriva identitetsku strukturu moderne, koja se formirala u ravni nacionalnog identitetskog polja. Unoseći u to polje zahtev za reinžinjeringom identiteta, monopola i ustaljenih političkih i kulturoloških percepcija svakidašnjeg života, kao nameru da vaspostavi i u ravni prava utemelji novi političko identitetski sadržaj shvaćen i iskazan kao pravo na različitost i pravo na ničim ometanu egzistentnost iste. „Različitost je pre svega jedna konkretna realnost, jedan ljudski i društveni proces, ona se ostvaruje kroz ljude, u praksi njihovog svakodnevnog života, a otelotvorena je i u istorijskim procesima” (A. Semprini 1999., 9.) Kulturni pluralizam shvaćen u najširem značenju, a situiran u ravni moderne zajednice, najčešće se manifestuje kao izazov homogenim i ustaljenim formama percepcije drugačijeg. Različitost se takođe vezuje i za manjinsko pitanje, za njihov položaj i prava, na potrebu da se iskaže vlastiti identitet, osobenost, i način života. Izražen u formi javnog zahteva, multikulturalizam, različitost, manjinska zajednica – nije samo pitanje doživljaja i intenziteta izazova većinskoj strukturi, nego i obostrano osujećujući zahtev da se nešto suštinsko mora menjati, što ni sa jedne strane ne biva doživljavano bez tenzija i nužnih rasprava o dobitku i gubitku. „Država je tako voljom naroda, shvaćenog kao agregat nepovezanih pojedinaca, legitimirana moć i izraz zajedništva. Sve su druge zajednice shvaćene kao privatne i manje značajne.” (I. Prpić, 1984, 11.)
U raspravama o multikulturalizmu, česte su generalizacije koje vode u dva podjednako pojednostavljena pravca. Jedan koji se može označiti kao osporavateljski i koji za glavni nedostatak multikulturalizma navodi njegov getoizirajući karakter, jer navodno u svom krajnjem rezultatu za posledicu ima getoiziranje manjine i njeno onesposobljavanje za integraciju u globalnu zajednicu. Dok pristalice multikulturalizma upravo to navode kao glavni razlog diskriminacije, jer zahtev za integraciju u širu zajednicu doživljavaju ne samo kao kulturni imperijalizam i monopol, već i kao ugrožavanje vlastitih političkih prava i sloboda. Iskazana napetost, svojstvena je svakoj multikulturnoj zajednici, bila ona demokratska ili ne. Razlika je samo u tome što se u demokratskim društvima, i liberalnim političkim modelima, ne osporava pravo manjinskih zajednica na iskazivanje vlastite razlike kao frustrirajuće činjenice od koje se polazi u proceduri njene fiksacije kao političke napetosti koja treba da bude uvažena kao pravo na vlastiti identitet i jednakopravnu valorizaciju u polju političkog odlučivanja.
U pokušaju da bliže odredimo pojam multikulturnog društva, pomoćićemo se određujućom definicijom multikulturalizma koju je dao Vil Kimlika. NJegovo razumevanje multikulturalizma usmereno je na kulturno-etničku matricu manjinskih razlika, te je po njemu multikulturna država ona država koju čine pripadnici različitih nacija i etničkih grupa, bez obzira da li su domicilnog ili imigracionog porekla, i ako ta karakteristika predstavlja važan aspekt ličnog identiteta i političkog života predmetne zajednice. Ostale manjiske grupe, polne, seksualne, kulturne, zdravstvene i sl. deo su manjinske mape svakog društva, bilo ono multikulturno ili ne, te stoga ne pripadaju onome što bi se u ovakvoj određenosti moglo definisati kao multikulturno društvo. „Marginalizacija žena, homoseksualaca, lezbejki, hendikepiranih, preseca etničke i nacionalne granice – ona je svojstvena većinskim kulturama u istoj meri kao i nacionalnim manjinama i etničkim grupama – i protiv nje se moramo boriti na svim ovim mestima.” (V. Kimlika, 2004, 33.)
Postojanje religijskih razlika nije eksluzivni fenomen multikulturalizma, ali je svakako njegov važan deo. I kompaktne nacionalne i monokulturne zajednice, nisu uvek pošteđene religijskih osobenosti naročito onih koje se tiču konfesionalne pripadnosti. Stoga, potreba uvažavanja i tolerancije religioznih različitosti, nije i ne može biti ekskluzivitet multikulturnog društva, iako jeste i treba da bude njegova primarna osobenost. U jednoj složenoj zajednici kakva je Srbija danas, koja jeste multikulturna, multireligijska i multietnička, kao i multikonfesionalna, sa svim obeležjima društva oskudice, tranzicijskog i poluperifernog karaktera, sa izrazitim deficitima modernosti, civilnosti i demokratičnosti – teško je izvesti pojmovno-definicijsku doslednost, osobito kada su modeli multikulturalizma i u svom izvornom okruženju ostali nedovršeni. Pored iskazane teorijsko-metodološke poteškoće, koja nije od marginalnog značaja, još tegobnijom nam se čini egzistencijalna ravan ove problematike, koja je s obzirom na zatečene okolnosti dobila dodatnu političku obremenjenost, što u priličnoj meri obesmišljava svaki napor racionalnog i pojmovnog promišljanjanja teme, kao i njenu nužnu praktičnu eksplikaciju. Stoga će naš napor u najvećoj meri biti fokusiran na teorijskoj ravni fenomena tolerancije situiranog u kontekst religijskih razlika koje se nužno utemeljenje nalaze u društvu multikulturnog karaktera, sa svim finesama egzistencijalnog okvira Srbije kao provizorne zajednice koja još uvek nije definisala svoja najvažnija državna, nacionalna, demokratska i kulturna pitanja. Ovde nije reč samo o antinomijama tolerancije po sebi, i njenim protivrečjima, već o antinomičnosti društva kao takvog, koje dvostruko pojačava napetost i nerazumevanje drugog i drugačijeg kao mogućeg izbora za egzistencijalni doživljaj zajednice.
Političko polje u Srbiji, danas, jeste polje koncentrisane političke moći. Ta činjenica dominantno određuje kontekst naše analize. Izrazito netolerantna za ono što dolazi iz sfere civilnih inicijativa, i što može na bilo koji način da ugrozi poziciju monopola na resurse starog režima, politička klasa u Srbiji doživljava kao sporno, nespremna na elementarnu demokratsku komunikaciju i dijalog. Netoleratna na sve što je različito od projektovane virtuelnosti vlastite percepcije sveta, politička klasa odbacuje, i proglašava nevažnim. U toj i takvoj neosetljivosti na različitost i pravo na punu afirmaciju drugosti, srpska politička i društvena stvarnost ostaje zatvorena i gluva na unutrašnje pokušaje iskazivanja potrebe i afirmacije drugačijih identiteta. Opterećena često neumerenim i nesuvislim pritiscima spolja, na mehaničku i imitacijsku sudbinu podražavanja zapadnih modela, ona je dodatno obremenjena i onesposobljena za jedan mirniji i suptilniji odnos prema iskazanim razlikama, potrebi uvažavanja i priznanja novih oblika manjinskih identiteta. Formirani nacionalni, etnički pa čak i religijsko-konfesionalni identiteti, bez obzira na ponekad prenaglašenu dimenziju političkog inženjerstva u svom nastajanju, bili bi manje frustracioni fenomen na ionako male demokratske kapacitete Srbije, da se iza njih i ispred njih u prvi plan ne stavljaju interesi koji sa novonastalom identitetskom mrežom nemaju nikakvih dodirnih tačaka osim potrebe da se u manipulativne svrhe, iskoriste kao pokriće za sebičnost, bahatost i nezajažljivost liderskih i oligarhijskih struktura. U takvim okolnostima sve je izvrgnuto u svoju suprotnost, i ništa nije onako kao bi zapravo trebalo da bude. Pa i međuetnički sukobi i incidenti, koji su navodno intezivirani u poslednjih godinu dana u Vojvodini, ne iskazuju u stvari opadanje međuetničke tolerancije, već stepen zloupotrebe iste u svrhu ostvarenja određenih političkih, a često i finansijskih interesa lokalnih političkih (etničkih) lidera i njihovih sumanutih projekata. U toj igri skrivanja iza modernih pojmova i modela, krije se zapravo perfidna politička praksa uplinjavanja u političko i društveno tkivo Srbije i njeno dodatno dezintegrisanje. U takvoj situaciji nije moguće do kraja korektno izvesti analizu koliko je naša društvena stvarnost problematična zahvaljujući našim vlastitim greškama i nasleđem prošlosti, a koliko je ona dodatno konfuzna i nedemokratska zbog iskazanog faktora političke manipulacije.
U pokušaju definisanja pojma tolerencije, osobito u kontekstu multikulturnog društva, neophodno je ukazati na onu teorijsku recepciju tolerencije koja je vidi kao odnos moći, ukazujući na njen represivni karakter. (H. Markuze) Tako posmatrana tolerancija predstavlja poziciju moći koja ima imanentnu mogućnost da bira između mogućnosti trpljenja i mogućnosti nasilnog suzbijanja. Onaj koji tolerište jeste moćan zato što bira između mogućnosti trpljenja i suzbijanja. A samo moć ima svojstvo da dela po vlastitom izboru. Jer „nemoćne se ne tolerira, njih se ignorira ili maltretira.” (I. Prpić 1984., 8.) Pretpostavljen kao odnos moći i nemoći, problem tolerancije iskazuje visok stepen svoje antinomičnosti. Doživljavana kao pozitivna činjenica međusobnog uvažavanja i suzdržavanja u podnošenju i priznavanju prava na različitost, u ovakvom tipu recepcije, izmeće se u svoju suprotnost ukazujući da tolerancija nije moguća u kolokvijalnom značenju tog pojma. Istorijska evidencija nam pokazuje da je u praksi tolerancija najčešće praktikovana kao odnos moći. Većinska zajednica, je preko svojih političkih institucija nametala manjinskoj zajednici, ili manjinskim zajednicama vlastiti obrazac kao njihov izbor, i sve to tretirala kao gestove sopstvene velikodušnosti i trpeljivosti. Istina je ležala u činjenici da je neko bio tolerisan kao pripadnik manjine, tako što mu je data mogućnost da postane deo većine. Brojni su primeri društava koja su toleranciju prema manjinskim zajednicama (a koja su se bukvalno sadržavala u mogućnosti fizičkog opstanka) doživljavala kao izraz visokog stepena kulture i civilizovanosti. I kao dokaz vlastite demokratičnosti, a počesto slabosti i bolećivosti.
Moderna jeste predstavljala, nivelišući faktor nacionalnog diferenciranja, ali je on uvek išao na štetu manjinskih identiteta. A tolerancija shvatana kao vlastita velikodušnost, imala je dominantno određenje moći, i represivnosti. Ona je po Markuzeu takva bila, i kada su u pitanju čovek i priroda, kao i u političkom polju ispunjenom idejnim i ideološkim sadržajima. „Osim toga prebaciću žarište naše rasprave na drugo mesto: više se nećemo baviti isključivo, ni prevenstveno, tolerancijom u odnosu na radikalne ekstreme, manjine, subverzivne elemente itd. – već tolerancijom u odnosu na većinu, u odnosu na službeno i javno mišljenje, u odnosu na etablirane čuvare slobode. U tom slučaju rasprava se može odnositi samo na demokratsko društvo, u kojem ljudi, kao pojedinci i kao članovi političkih i drugih oraganizacija, sudeluju u kreiranju, provođenju i menjanju politike. U autoritarnom sistemu narod ne toletira – već podnosi etablitarnu politiku.” (H. Markuze, 1984., 86.)
Može li se od ubeđenog zagovornika određene ideje, ideologije ili vere očekivati tolerantnost? Može li neko ko istinski pripada nekom uređenom korpusu vrednosti i ideja, ma kako se on zvao, da bude tolerantan prema onome što u bitnom odstupa od tog korpusa, ili ga čak u potpunosti dovodi u pitanje? Mnoga verovanja podrazumevaju isključivost prema drugačijem, a poneka u svom radikalizmu, podrazumevaju i najstrože sankcije za pokušaje bilo kakvog iskoračenja ka drugom. Netolerancija je sastavni deo mnogih verovanja, osobito kada su ta verovanja u organizacijskom i konfesionalnom smislu potpuno definisana. Paradoks tolerancije po DŽ. Halberstemu i jeste u tome što je ona neodrživa sa stanovišta samog verovanja, iako je uslovljena verom i ubeđenjem. Jedino posednik ubeđenja može biti tolerantan, jer bez ubeđenja nije moguće uspostaviti odnos tolerancije prema drugom protivnom ubeđenju. Paradoksalno, tolerancija je moguća samo kao uverenje, a uverenje pak isključuje mogućnost tolerancije. „Svako ubeđenje potencijalno isključuje toleranciju prema odstupanjima od njega. A, ipak su, u isto vreme, jedino oni koji imaju ubeđenja ti koji mogu biti tolerantni pošto jedino onda kada se ima neko čvrsto ubeđenje, drukčija tačka može biti smatrana protivnom tačkom, spram koje tolerancija i jeste moguća. Otud, kad je kontekstualno moguća, tolerancija je neodrživa; tolerancija je, rekao bih, paradoksalna.” (DŽ. Halberstem, 1989, 363.)
Nova antinomičnost tolerancije leži u činjenici da je ona bez obzira o kom tipu verovanja ili ubeđenja je reč, uvek u svojoj biti politička. Politička, stoga što podrazumeva odnos dopuštanja moći, odnosno dozvoljavanja i podnošenja drugačijih stanovišta. Najobimnije rasprave o toleranciji po Halberstemu, vode se u domenu politike, preciznije u domenu državne politike, kao rasprave o granicama moći države. Tolerancija je dakako politička tolerancija, jer se izvan politike shvaćene kao državna politika, teško šta može ostvariti kao kodifikovan fenomen koji ima obavezujuću snagu za sve pripadnike jedne državne zajednice. Ono što se proklamuje kao stav države prema određenom mišljenju-verovanju, podjednako je određujuće ponašanje bez obzira na lične stavove i verovanja pojedinca u odnosu na tolerisanu pojavu. Tako se i na ovom mestu jasno iskazuje sva paradoksalnost političke tolerancije, shvaćene kao odnosa moći – ona se dakle pojavljuje kao nužan praktični uslov opstanka svake moderne političke zajednice iako u sebi nosi projektovanu vlastitu nemogućnost.
U pokušaju minimalističkog određenja tolerancije ističe se stav da ona u svom osnovnom značenju „označava dispoziciju ili ponašanje u odnosu na stanovišta koja su ozbiljno konfrontirana s našim vlastitim.” (isto, 365.) „Paradigmatski slučaj tolerancije je kada se dopušta nešto što izrazito ugrožava nečije duboko usađeno ubeđenje. Iz tog razloga je tolerancija najkontroverznija u religijskim i političkim kontekstima (podvukao LJ. D.), religijska i politička ubeđenja, smatraju se osnovnim i afirmišu se strastvenom upornošću i sigurnošću.” (isto, 366.) Tako nam se pojam tolerencije nužno određuje kao politička i religijska pojava. I van tog konteksta teško postoji kao relevantan socijalni fenomen.
Rasprava o osnovnim određenjima tolerancije, koja je nužno povezana sa pitanjem njene paradoksalnosti, završava se podelom u dve osnovne kategorije ili vrste. Halberstem ih naziva ekstrinsičnim i intrinsičnim opravdanjima. „Ekstrinsična opravdanja su teološka; po tom shvatanju tolerancija je neophodna radi ostvarenja nekog osnovnijeg cilja. Intrinsična opravdanja vide toleranciju kao intrinsično dobro; to dobro se nekad označava kao moralna obaveza, vrlina ili priznavanje prava.” (isto, 366.) U prvom obliku tolerancija se može javiti kao slučaj kalkulacije ili pak manipulacije, što je racionalno, ali ne i tolerantno ponašanje. Tako se tolerancija shvaćena i u svom ekstinsičnom obliku ispoljava kao svojevrsni paradoks i nemogućnost. U savremenim aspektima ovaj se paradoks iskazuje više kao „endemski nedostatak uverenja” nego li kao gest tolerancije. Tradicionalno ispoljen on se pak pokazuje kao stav netolerancije prema drugačijim verovanjima. U svom drugom obliku tolerancije, shva-ćenom kao dobro i vrednost po sebi, poteškoće nastaju u onom trenutku kada se u pojam tolerancije pokušava uneti granica. Svi zastupnici drugog shvatanja slažu se u tome da se ne sme tolerisati netolerantnost. Problem nije samo u tome ko i na koji način procenjuje nečiji kapacitet tolerancije – odnosno netolerancije, već pre svega u tome što upuštanje u procenu šta i ko se može tolerisati, po definiciji podrazumeva nepravičnost, manipulaciju, diskriminaciju i zloupotrebu. „Intrinsična odbrana tolerancije ne uspeva, dakle, da nam ponudi zadovoljavajuće rešenje našeg problema, jer ako je načelo tolerancije utemeljeno na potrebi za sumnjom, onda je reč o racionalnom diskursu, a ne o toleranciji, ukoliko je, pak, i sam liberalizam jedno ubeđenje, on mora biti netolerantan prema netoleranciji i može da toleriše jedino ona stanovišta koja i sama potpadaju pod daleko sveobuhvatniji ideal liberalizma – no, ni to nije tolerancija pošto ne postoji prava suprotnost. Tako se intrinsična odbrana primiče ispraznosti.” (isto, 377.)
Tihi dostojanstveni život i strpljiva ustrajnost mogu biti jednako opasni povlađivanju, pogotovo kada se ne može do kraja nazreti pravi karakter onoga što je predmet našeg povlađivanja. Naša ubeđenja rađaju netoleranciju, a nju možemo izbeći tako „što ćemo očuvati otvorenost pogleda koja odbija da uzdigne naše prolazne ukuse i verovanja na nivo duboko uvreženih ubeđenja, zarad kojih smo spremni da narušimo slobodu drugih.” (isto, 388.) Ma koliko humana i racionalna, prethodna poruka previđa nemogućnost njene praktične realizacije. Ono što već jeste oformnjeno kao duboko uverenje ili verovanje, nema mogućnosti uvida u eventualnu površnost, partikularnost ili prolaznost vlastitog stanovišta. Naprotiv, svako takvo stanovište ili uverenje formirano je sa pretencioznošću večnosti, celovitosti i univerzalnosti. Možemo to nazvati i verskim ili bilo kojim drugim fundamentalizmom, ali time nismo otišli dalje od činjenice da nam se tolerancija iznova nameće kao paradoksalna i represivna. „Fundamentalizam je svesno bekstvo od individulnog razmišljanja, vlastite odgovornosti, obaveze dokazivanja, nesigurnosti i otvorenosti svih prava važenja, suverenih potvrda i životnih formi, kojima su mišljenje i život kroz prosvećivanje i savremeni svet nepovratno izloženi, u sigurnost i zatvorenost samoizabranih apsolutnih fundamenata. Pred njima prestaju sva pitanja, jer oni pružaju apsolutno uporište… Ko se njih ne drži, ne zaslužuje više nikakvo razumevanje za svoje argumente, sumnje, interesovanja i prava.” (K. Kincel, 2002., 11.) Ponovimo zato još jednom, ključnu poruku rada, iako dominantno određena kao politički odnos moći, tolerancija se uprkos svojoj paradoksalnosti ne može izbeći kao osnovni uslov opstanka svake moderne zajednice.
Literatura:
Andrea Semperini: Multikulturalizam, Beograd, 1999, Klio.
Vil Kimlika: Multikulturalizam-multikulturno građanstvo, Podgorica, 2004, CID.
Klaus Kincler: Verski Fundamentalizam, Beograd, 2002, Klio.
Vojislav Stanovčić: Političke ideje i religija, Beograd, 1999, FPN.
Ivan Prpić: Protuslovlja tolerancije, u zborniku, Kritika čiste tolerancije, Zagreb, 1984.
Herbert Markuze: Represivna tolerancija, u zborniku Kritika čiste tolerancije, Zagreb, 1984.
DŽošua Halberstem: Paradoks tolerancije, u zborniku O toleranciji, Beograd, 1989, F. Višnjić.
Ejmi Gatman: Multikulturalizam – ispitivanje politike priznanja, Novi Sad, 2003, Centar za multikulturalizam.
Đuro Šušnjić: Religija, Beograd, 1998, Čigoja
Komentari
Osnova svake nauke je stručnost.Nije mi jasno kako ste za temu odnosa religije i politike odabrali čoveka koji o tome nema stručno znanje, uz svo poštovanje za ličnost predavača. Zato što u Srbiji na jedinom fakultetu za proučavanje politike FPN BU imate predmet Politikologija religije.I prof.Miroljuba Jevtića.Dakle vi ne birate nekog iza koga stoji BU i višedecdnijska praksa nego Despotović koji nije, ne samo politikolog religije ,nego nije politikolog uopšte.To je vaše pravo.Ali imate i obavezu da od vašeg predavača tražite da dokaže da prof .Jevtić nije stručan. Odnosno da je on stručniji.
Ostavi komentar