Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
После завршетка Хладног рата, упоредо са тектонским геополитичким, економским и социјалним променама, настала је потреба за новим методолошким приступом у анализи међународних односа. На међународној политичкој сцени, под утицајем процеса глобализације, настали су нови актери, који су успоставили „паралелну дипломатију”, често отворено супротстављену дипломатији држава које су до последње деценије прошлог века биле неприкосновени субјекти међународне политике. Реч је пре свега о транснационалним корпорацијама, логистичким групацијама и невладиним организацијама које су успоставиле суптилне односе са владама и институцијама националних држава вешто користећи њихове ресурсе за реализацију својих интереса. Указујући на прилагодљивост као једну од основних карактеристика транснационалних корпорација, поједини западни теоретичари их пореде са индустријским хидрама које сишу ресурсе, радну снагу и друге животне сокове националних привреда. Њихове методе деловања крећу се у широком спектру: од куповине појединаца у владама, финансирања политичких странака и групација у парламентима, до агресивног маркетиншког и медијског наступа чији је крајњи циљ стварање претпоставки за несметано остварење пословне филозофије засноване на профиту, по сваку цену.
Познато је да су транснационалне корпорације економски мотор глобализације о чему најпотпуније говоре следећи подаци: на ове корпорације отпада 25% светске производње, 66% светске трговинске размене и чак 75% светске технолошке размене, што глобализацију своди првенствено на технолошку димензију. Проф. др Смиља Аврамов указивала је да је глобализација процес који је проистекао као последица феноменалног развоја науке и технике, односно капиталистичког начина привређивања који има историјски континуитет још од друге половине 19. века, упоредо са великим открићима у области саобраћаја и поштанских комуникација. Наглашавала је да је реч о процесу који се не може зауставити јер сви ми учествујемо у њему, путем радија, телевизије, интернета, што је условило извесно прожимање култура и цивилизација. Угледна професорка међународног права је као суштински проблем означавала идеологију глобализма која потенцира преношење надлежности државе на тзв. „глобални менаџмент” чији би чланови били селектирани из неколико стотина транснационалих корпорација. По њеном схватању идеологија глобализма почива на следећим принципима: приватизацији сектора и служби које су биле у искључивој надлежности државе, затим потпуној дерегулацији прописа и стандарда, и тзв. либерализацији медија која корпорацијама омогућава да ову сферу користе ради промоције интереса, који нису само економски већ и политички.
Аналитичар Данило Тврдишић упозорава на занимљив феномен у оквиру којег је економска глобализација повезана са геополитичком, духовном и културном глобализацијом, уз истицање да пракса неоколонијализма показује да је реч о нуспродуктима деловања транснационалног капитала који заправо тежи коренитој промени социолошке, културолошке, идеолошке и духовне суштине становништва, која је предмет колонизације. Те промене се – умесно констатује Тврдишић – поред нарастајућег економског сиромаштва широког слоја становништва, манифестују и кроз потрошачки менталитет, флуидан систем моралних норми и вредности које афирмишу материјализам без алтернативе, хедонизам и индивидуализам, а што урушава традиционални систем вредности и социјалне везе, односно у крајњој линији претвара државу у пуки објекат политике.
Александар Панарин је писао о глобализацији као еуфемизму који се користи у теоријској расправи ради легитимисања драматичних промена у класној и социјалној сфери на планетарном нивоу. Реч је о аутору који заступа становиште о томе да је развал Совјетског Савеза означио почетак „светске социјалноекономске контрареволуције” која се огледа у рату глобалистичких елита против установа социјалне државе, чији је планетарни симбол била „прва држава социјализма”. Панарин је истицао драстично погоршање социјалног положаја радника, пензионера и незапослених, који су управо у западним друштвима током постојања Совјетског Савеза стекли многе социјалне бенефите, који су последњих деценија почели да се урушавају. Александар Зиновјев је почетком деведесетих година прошлог века увео у употребу нови социолошки појам „глобално наддруштво”, упозоравајући да је реч о феномену који у научним круговима представља „табу тему”. Његова основна карактеристика је да је реч о структури моћи у коју је већ сада укључено неколико десетина милиона људи, као и да има комплексну структуру у разним димензијама и многим нивоима социјалне хијерархије. Врхушка „глобалног наддруштва” се налази у САД које су главна резиденција светске владе, испоручилац светских оружаних и полицијских снага, место дислокације за управљање различитим полугама светске власти, ковачница командних, идеолошких кадрова и извршилаца воље господара планете. Славни филозоф је joш пре петнаестак година констатовао како је основна улога ове творевине у стварању претпоставки за располагање ресурсима националних држава, што појединим теоретичарима даје за право да процесима глобализације дају првенствено закулисни карактер.
Хијерархија завереника
Амерички теоретичар Џон Колман указивао је на оперативне планове моћне организације Комитет 300 коју чине најутицајније европске аристократске породице, банкарски транснационални кругови, представници војно-индустријског комплекса, као и религиозни екстремисти окупљени око Покрета ново доба. Крајњи циљ ове тајне структуре је овладавање светом кроз реализацију стратегије „нултог постиндустријског раста” ради успостављања „новог светског поретка”. Аутор износи занимљиву тезу о томе да су Сједињене Америчке Државе прва жртва „новог светског поретка” тешко оптужујући америчке политичаре да раде против интереса америчког народа и државе, делокализацијом производње и разарањем система социјалне, здравствене заштите и традиционалних моралних вредности. Колман је упозоравао да је ова конспиративна организација одавно завршила планове за дестабилизацију цивилизације какву познајемо, превиђајући још крајем прошлог века, урушавање републиканског облика владавине у Сједињеним Државама, што се и догодило после терористичких напада од 11. септембра 2001. године.
Основни циљ „хијерархије завереника” је успостављање „светске владе и једне цркве”, односно „црквеног тела” са задатком да „нову веру обликује по њиховој жељи”, из чега није тешко уочити пресудни утицај следбеника Покрета новог доба. Потпуно уништење сваког националног идентитета и поноса, као и традиционалних религиозних веровања, такође је један од планова Комитета 300. Као важан циљ ове конспиративне структуре познати обавештајац означава и потпуну контролу сваког појединца на планети, помоћу средстава надзора и електронике, односно „стварање друштва постиндустријског нултог раста”, уз легализацију дроге и порнографије. Комитет 300 залаже се и за депопулацију великих градова и престанак сваког научног истраживања, посебно у области примене нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе, што је посебно кулминирало током актуелне кризе у односима САД – Иран.
Овоме додајмо и да је Сајрус Венс за потребе Комитета сачинио извештај под насловом Свет 2000. којим је предвиђено смањење светског становништва за око три милијарде и последично броја Американаца за око 100 милиона – до 2050. године. Као модел остварења овог монструозног плана Венс је навео изазивање ратова ниског и средњег интензитета и глобалних пандемија, првенствено у државама Трећег света. Комитет 300 дао је и пуну подршку стварању масовне незапослености која ће деморалисати припаднике радничког слоја o чему је сачињена студија под карактеристичним насловом Завера водењак (The Aqvarian Conspirasy). Организација сматра да се сталним и трауматичним шокантним догађајима може изазвати стање масовне малодушности, што ће омогућити управљање кризама. На духовном плану потребно је стварати бројне верске култове, финансирати фундаменталистичке покрета и идеја о ширењу верских слобода, а ради разарања традиционалних религиозних веровања. Суштински план Комитета 300 своди се на потпуни слом светске економије и неограничену контролу свих природних и људских ресурса.
Манифест за 21. век
Када је средином 2020. године објављена књига Клауса Шваба и Тијери Малереа ‒ Ковид 19: велики ресет, широм света покренута је жустра интелектуална и политичка дебата која не престаје ни до данас. Разлоге за оволики ниво заинтересованости за једну књигу није тешко објаснити; наиме, и Шваб и Малере су чланови Светског економског форума у Давосу ‒ организације која последњих година важи за креатора кључних глобалних друштвених, економских и политичких тенденција и једну врсту неформалне светске владе у сенци. Не улазећи овом приликом детаљније у садржај ове књиге (која је написана на око 200 страница – прим. аутора), нема сумње да је идеја о „великом ресету” очекивано поделила светску јавност. Пропоненти, а реч је углавном о проглобалистички настројеним медијима и личностима, у садржају ове књиге уочавају „нови хуманистички манифест за 21. век” који детаљније разрађује концепције изложене у неким већ раније објављеним документима глобалне елите, попут Агенде УН 2030. Извесне, у основи безначајне разлике које примећују пажљивији читаоци, попут синтагме о будућем „инклузивном капитализму” (досадашњи капитализам ваљда је био ексклузиван – прим. аутора) не доводе у питање суштинске футуролошке циљеве које је утицајна закулиса зацртала још пре неколико деценија ‒ шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Тако је Збигњев Бжежински у књизи Између двају епоха (1970) изложио ставове које су Шваб и Малере уградили у своје виђење великог ресета и тзв. постковид света.
О чему је заправо у то време писао Бжежински? Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. С формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом амбијенту аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко-аристократске прешло на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи, а слободан проток људи, робе и капитала постао је темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности” па је због тога потребно темељно преструктурирање светског поретка. На фону оваквих идеја свакако делују и творци „великог ресета”, користећи се изговором глобалне пандемије која је наметнула потребу за успостављањем нове друштвене, политичке, моралне и економске парадигме.
Занимљиво је да нови глобалисти не виде ништа спорно у примени пандемијског концепта закључавања и у будућности, посебно ако је реч о спречавању емисије штетних гасова и решавању проблема животне средине. Ту су свакако и теме аутоматизације, роботизације и екологизације производње, без објашњења твораца „великог ресета” о томе колике би биле социјалне и економске последице једног таквог експеримента. Модел неоглобализма има и своју не толико експонирану геополитичку димензију, која се ипак у суштини своди на оживљавање новог хладног рата, у оквиру којег се свет манихејски дели на „савез демократија” које предводе САД и остатак држава које карактерише „ауторитарни” модел друштвеног и политичког праксиса (Русија и Кина).
Шваб и Малере, као и неки њихови претходници, амбијент кризе тумаче на свој начин и предлажу успостављање „светске владе” која би функционисала на начелима Великог концерта за 21. век, чиме би се избегла потенцијална неслагања великих сила и створиле претпоставке за мање формално и ефикасније решавање општесветских проблема. Ту су и предлози о укључивању мегакорпорација у процес управљања светским друштвом и приватизацији јавне сфере. Све то подразумева трансформацију друштвене свести на један виши ниво, уз напомену да би овим процесима управљала једна „просветљена елита”.
У књизи Рат за душе људи (2011) писао сам о томе да свету прети диктатура глобалних размера, као и да различити правци неоглобализма свој псеудолегитимитет црпе из тешке злоупотребе научних истраживања. У поменутој књизи навео сам и многе доказе о утицајима псеудорелигијског покрета Ново доба на доносиоце стратешких одлука на Западу. Наиме, деведесете године прошлог и прве деценије овог века биле су само етапа у процесу глобализације свести либералних елита, чија је једна од основних карактеристика мистични занос који чак и ако се једном јави потреса читаву личност и његову свест. Криза изазвана Ковидом 19 само је подстакла овакве представе о преуређењу људског друштва на новим мистичним основама. У средишту новог мистицизма је тзв. зелена економија.
За крај нешто и о критичарима који упозоравају да неостваривост утопија закономерно води стварању тоталитарне државе. У схватању следбеника неоглобализма, извор тоталитаризма је мистично веровање у ново доба које треба да наступи као резултат „духовне револуције” човечанства. Таква искључивост неминовно отвара и поглавље о контрареволуционарима које треба уништити, притом је сасвим свеједно да ли „силама космичке енергије” или другим, пре свега, војним средствима.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2011). Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад
- Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Гајић, А. (2021). Велики ресет. Покушај реанимације глобализма, необјављена верзија, Нови Сад
Остави коментар