Реализовање идеје југословенства 1918. година –  поглед из Француске

Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник

У току 1917. и 1918. године, у време када је за државнике било битно да се рат добије на фронту, међу француским интелектуалцима појавили су се и пројекти нове државе. Емил Оман, Ернест Дени и Шарл Лоазо су показали највише интересовања за развој идеје југословенства у овом периоду. Дени је веровао да је у интересу Француске да успостави баријеру коју би формирале словенске државе као штит од даље немачке тежње за експанзијом. Шарл Лоазо је наставио сарадњу са српским интелектуалцима у афирмисању југословенског питања у Паризу и Риму, где је био помоћник Камија Берара, који је уз браћу Пола и Жила Камбона био један од стубова француске дипломатије у Европи. За Лоазоа се везује пројекат да се од  Југословена створе три државе: Хрватска, Црна Гора и Србија, а на основу когa би Србија добила излаз на море са делом Далмације, а Хрватска с католичким делом Југославије би чинила одговарајућу противтежу. Сва интересовања француских интелектуалаца за стварање заједничке државе Јужних Словена потицала су пре свега из потребе да Француска побољша и осигура своју позицију у међународним односима.

Солунски фронт, ипак је за француску штампу, као и за савезничке владе, имао споредни значај и у складу са тим се о њему извештавало, као и о интересима Србије који су се односили на уједињење и реализацију југословенске идеје. Док је српска влада радила на организовању југословенске омладине у Паризу, која би се бавила пропагандом, мобилисањем интелектуалаца за југословенско питање и ослушкивала дипломатске игре иза кулиса ратних фронтова, крајем јануара 1918. године у Паризу су се организовали и митинзи против Аустроугарске, а на њима су поред угледних Француза, учествовали и Румуни, Чеси, Италијани и Југословени. Јован М. Јовановић, архитекта српске научне пропаганде у Паризу, настојао је да прикупи све потребне информације и усмери деловање дипломата и интелектуалаца, при чему је био у сталном контакту са чувеним француским дипломатом Полом Камбоном, који поред информација износи и сугестије за развој југословенске идеје.

Упоредо, у српским редовима било је нових проблема, који нису зависили од спољног фактора. Из Париза су стизале вести да је српско посланство у расулу, да је налик на неко јужноамеричко посланство и да Миленко Веснић и његова супруга Бланшa „живе и сад као да нема рата и не осећају шта се догађа око њих”. Почетком пролећа 1918. године помињу се афере о трговини лековима и изузетно негативна оцена Веснићевих способности у којој се каже: „Веснић је већ попустио умно – сад је уобразио да је велики човек – спаситељ. Међутим, сви се у Institut de France кају што су га у наступу симпатије за Србију изабрали за члана Института. Србија има мање вајде него икад од њега”.

Реализацији идеје југословенства до краја 1918. године сметали су проблеми у српској дипломатији. Од краја лета 1918. године учестале су информације како Веснић „не обавештава боље свога суверена о правоме расположењу и мишљењу у Паризу”.  За то време Анте Трумбић је успео да се сусретне и са Стефаном Пишоном крајем септембра 1918. године и стекне подршку „да се створи једна држава од Срба, Хрвата и Словенаца” и да су Трумбић и остали представници Срба, Хрвата и Словенаца из Хабзбуршке монархије. Камбону и Пишону су ставови Трумбића били јасни, али захтеви Пашића не. Поставља се питање да ли се у Паризу и поред снажне пропаганде и веза, ипак у дипломатским круговима конфузно износила идеја југословенства у предвечерје проглашења нове државе. У поменутим околностима било је изузетно тешко придобити кључног човека Француске – Жоржа Клемансоа да подржи стварање нове државе. И поред свих проблема постоје индиције да је крајем априла 1918. године дошло до начелне подршке Клемансоа, али је и даље било проблема, посебно због италијанских претензија. Тек крајем октобра 1918. године из Париза су стизале информације да у Француској нико више није за Аустрију, осим Италије.

Током 1918. године снажна подршка реализовању идеје југословенства била је подржана од стране чланова масонских ложа. Још у периоду пре Великог рата постојала је сарадња српских и хрватских масона, која се одвијала под подршком француске масонерије. На плану ширења идеје југословенства, ложа Уједињење показала је значајну активност. Остварила је везе са слободним зидарима у Хрватској окупљеним око ложе Љубав ближњег, која је покушавала да се повеже и са француским масонима. Међу масонима на пропагирању југословенске идеје у иностранству, према истраживањима Димитрија Вујовића прво су радили југословенски масони из Аустроугарске, а посебно Хинко Хинковић, који је објављивао текстове о југословенству у штампи и брошурама. Предавања и текстови у штампи били су средство борбе и српских масона. Они су 8. новембра 1916. године упутили меморандум француским масонима, који су након тога подржали спајање Југословена из Аустроугарске и Србије и Црне Горе у оквире заједничке државе, а потом су 29. марта 1917. године тражили формирање југословенске државе и разбијање Аустроугарске. Како је Француска Трећа Република називана још и „Републиком масона”, због присуства значајног броја масона у скупштини, влади и министарствима, као и услед везаности српских масона за заштиту Великог Оријента Француске, посебан значај за реализацију југословенске идеје имали су и слободни зидари. Колика је њихова моћ утицаја на доносиоце политичких и државних одлука када је реч о реализацији идеје југословенства, потребно је још истраживати.

Реализацији југословенске идеје, претходила је дуга интелектуална размена француске и српске средине, која је показало се, била значајна, посебно онда када је француске политичаре било потребно убедити да подрже српске ратне циљеве и интересе, односно настанак нове државе. У овом смислу, 1918. година је била битна за српску (југословенску) пропаганду у Француској. Српски интелектуалци у Француској су настојали да предавањима, чланцима у часописима и новинама, контактима и везама у дипломатским, политичким и културним круговима француског друштва, стекну подршку за решавање националног питања. Помоћ коју су им пружали Ернест Дени, Емил Оман, Огист Говен и Виктор Берар, иако је постојала у разним облицима још од анексије Босне и Херцеговине (1908) и балканских ратова (1912/1913), била је кључна 1918. године. Реализацију југословенске идеје и подршку интелектуалаца, односно осмишљавање јасних оквира шта она тачно подразумева, како и у ком облику да се оствари, ометали су и делом нејасни ставови једне од кључних политичких личности епохе – Николе Пашића, као и  његов сукоб са Југословенским одбором. Половином септембра 1918. године записао је Јован М. Јовановић Пижон речи Николе Пашића о Југословенском одбору у време док су се његови чланови већ сусретали са бројним државницима и износили своје виђење уједињења: „Крфска декларација је пречишћавање ситуације и ништа више… Наспело се некоме да игра улогу у међународној политици па хоће да води југослов. политику. Е не може. Не дам ја то никако да буде. Србија хоће да ослободи и уједини Југослов.  а неће да се утопи у море једне Југославије”. Неколико дана касније, Јовановић је сазнао од Пола Камбона, француског амбасадора у Лондону, да су се у Паризу сусрели Трумбић и Пишон, при чему је Југословенски одбор за своју идеју уједињења добио начелну подршку Француске. Наравно, свему поменутом, као један од кључних фактора за реализацију идеје југословенства, треба имати у виду и интересе великих сила, односе између савезника, као и односе савезника и појединих држава, а посебно Италије и постојање Лондонског уговора.

Последње ратне године српска страна је добијала и савете од перјаница француске дипломатије које су утицале на реализацију идеје југословенства. Тако је Пол Камбон крајем новембра 1918. године саветовао: „Главно је да будете до састанка Конференције чврсти и уједињени – и као такви да изађете пред свет. Ми видимо да вас Словене на југу треба ујединити у једну државу, ми то хоћемо, али зато треба да се ствари ваше људски раде, немојте као до сада. Тај Пашић је упропастио и може упропастити још ваше уједињење… Зато отарасите се Пашића, то ће бити прави малер за вас ако дође на конгрес. А на конгресу ћете имати Италијане као најжешћу опозицију вашем уједињењу. Зато гледајте да будете једна стена – један блок”. Иако ове Камбонове речи делују као дефинитивна подршка уједињењу, треба имати на уму да је у децембру 1918. године у Министарству спољних послова Француске деловала снажна реакционарна струја која је „жалила за Аустријом”. Гледајући из Париза, реализација идеје југословенства у новембру и децембру 1918. године још је била неизвесна, што је потврдило и оклевање Француске да одмах призна нову државу.

Када се данас читају и анализирају дела и списи француских интелектуалца, који су сарађивали са српским интелектуалцима током Великог рата на пољу научне пропаганде, могло би се тумачити и да је проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца дошло прерано. Француски интелектуалци јесу подржали уједињење и у развоју и реализацији идеје југословенства заједно са српским интелектуалцима имали значајну улогу, али нису веровали у дуготрајност заједничке државе Јужних Словена и већ су на почетку њеног постојања увиђали проблеме. Огист Говен је 1918. године писао да у „очима западних државника Југословени изгледају као уљези (intrus) […] Њихово име „у себи садржи варварску атмосферу и празно значење”, које није стварало утисак „да иза тога стоји једна реална заједница”. Ернест Дени је већ 1919. године увидео проблеме и желео да поправи изграђено и предлагао идеју суштинског јединства југословенске нације.

Утисак је – гледајући из француске перспективе – да  је за њих идеја југословенства деловала као недовршена замисао, која се и поред перманентног присуства у комуникацији интелектуалаца две средине током 1918. године, као и раније, није до краја развила. Ипак, они су настојали да преко оснивања Института за словенске студије у Паризу, даље проучавају и сарађују са словенским народима, а међу њима и Југословенима, настојећи да тако нову државу – Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (Југославију) и на овај начин, макар у културном аспекту, вежу за Француску. Срби који су ратне године провели у Француској, са одушевљењем су убрзо по проглашењу нове државе почели да се враћају у своја места рођења и живота пре рата. Они су већ у току 1918. године у Француској били припремани да ће бити генерација која ће поново градити и стварати државу. Из њихових сведочанстава уочава се ентузијазам и одушевљење повратком и реализацијом идеје уједињења, као и везаност за Француску и њену културу која је постала део идеје „вечитог пријатељства” и преношена кроз сећање у послератним годинама.