Развој културе од присаједињења Војводине Србији до данас

query_builder

РАЗВОЈ КУЛТУРЕ ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ СРБИЈИ ДО ДАНАС

 

Аутор: Дивна Додић

 

Нови Сад је основан 1694. године, дуго времена је био седиште културног, политичког и друштвеног живота целокупног српског народа, који тада није имао сопствену државу. Према подацима из прве половине 19. века, Нови Сад је био и највећи град настањен Србима.

Богат културни живот био је снажан одраз стваралачког кретања у то доба. Нови Сад је добио ласкав назив Српска Атина, чиме је исказана сличност са културним и научним центром античког света, грчком Атином.

Док је до присаједињења српска национална мисао изражена кроз уметничко стваралаштво и културне обрасце била прогоњена, непожељна и максимално цензурисана, под утицајем велике репресије власти, што се неретко завршавало прогонима и казнама, одмах по преласку под српску капу, уследило је ренесансно доба.

Такав исход је, на крају крајева и уобичајен у свим постреволуционарним периодима или периодима услед великих друштвених транзиција, напрасно насталих, који из корена и радикално мењају све околности у социолошким ситуацијама, када долази до процвата „заносне“ националне мисли.

Тај развој, чије последице уосталом, у дугогодишњем континуитету познатом у социолошкој теорији и пракси, „живимо“ и данас и све модерне културолошке тековине јесу плод тог дешавања, на овај или онај начин, у већем или мањем интезитету.

У том духу, експанзија новосадске сцене може се поделити у неколико епоха:

  • Првобитни занос,
  • Послератни уметнички талас,
  • „Веселе шездесете“,
  • Урбанизација крајем осамдесетих,
  • Алтернативна сцена деведесетих,
  • Стратегија и урбана политика данас.

 

Првобитни занос донео је пре свега повратак великих уметничких имена, истовремено политички и национално актуелних, а која су била прогоњена на овај или онај начин, што је омогућило додатно подгрејавање ионако више него израженог ентузијазма.

 

ПОСЛЕРАТНИ УМЕТНИЧКИ ТАЛАС

 

Комунистичка обнова земље, утемељена на антифашизму и југословенској утопијској идеји, није подразумевала само развој механизације, задруга и друге објекте оживљавања привредно посрнуле земље, већ и велики број културниих и уметничких програма.

У таквом духу, долази до обнове рада позоришта, великог броја домова културе, аматерских програма, ревитализације аматерских глумачких трупа, као и других облика деловања.

У томе настају и, из данашње визуре, „режимски протежирани уметници“, који ће касније доживети статус легенде или култа, како локалног, тако и националног типа, а неретко ће се њихови радови везати и ван тада јединственог тржишта од преко 20 милиона људи. Конкретан пример јесте, рецимо, Желимир Жилник, чувени режисер, чији су аутентични филмови са јединственим локалним шмеком и данас актуелни, гледани и цењени.

Слика 1. Желимир Жилник

 

ВЕСЕЛЕ ШЕЗДЕСЕТЕ

Логичан след налагао је да се утемељене и обновљене, из пепела дигнуте институције, подигну на један виши ниво и постану расадник идеја и једног новог, аутентичног стваралачког таласа, у складу са актуелним миљеом. У тој атмосфери, развија се песничка школа, почињу да се организују за то време авангардне трибине, ударају се темељи онога што ће се касније звати Трибина младих, књижевне вечери и критички дух, здрава мисао, постају окосница новосадске сцене.

Истовремено, развија се и новинарство, које има јединствене изданке – каснијих година, захваљујући том духу, појавиће се непоновљиви Мика Антић, као можда најбољи продукт такве школе.

Бојажљиво се развија и музичка сцена, која ће имати нежне и сентименталне тонове, пригодне „лалошком“ тлу.

 

УРБАНИЗАЦИЈА КРАЈЕМ ОСАМДЕСЕТИХ

Управо је убрзо акценат стављен на ту музичку сцену – веома брзо, од лаганих нота, прешло се на далеко озбиљнију музику и жанровски разносврснију понуду.

Веома брзо, Нови Сад, потпуно изненада, постаје панк престоница ондашње државе, а култни састави попут „Пекиншке патке“ оставили су толики траг да се данас и поједине улице у граду називају по њима.

 

 

АЛТЕРНАТИВНА СЦЕНА ДЕВЕДЕСЕТИХ

Тај звук постао је још тврђи, али и препознатљивији, а постао је уједно излаз у времену безнађа и урлик једне изгубљене генерације – колико је то тачно, показује чињеница да се један од најпознатијих бендова тог времена називао „Генерација без будућности“, а интересантно је да је басиста тог састава био Борко Стефановић, касније носилац веома важних друштвених функција.

Град је живео панк, град је био панк – тако се размишљало, тако живело, а бунт је постао друго име за новосадске улице. Није ово била само музика, већ су постојале и озбиљне дискусије у повећим круговима, као алтернатива разореној држави, систему и институцијама и атмосфери недостатку наде.

Управо је такав дух нешто касније створио „Егзит фестивал“, један од најпознатијих брендова Новог Сада, који је пре комерцијализације настао као симбол „урлика изгубљене деце“, о чему уосталом сведочи и симболично име.

 

СТРАТЕГИЈА И УРБАНИ РАЗВОЈ ДАНАС

За разлику од претходног века, када се радило стихијски, по осећају или инерцији, данас је ситуација знатно другачија. Актуелна градска власт прва је која има јасно дефинисане стратегијске циљеве, смернице и постављене нормативе, а целокупна политика усмерена је ка реализацији истих.

Једна од стубова носилаца такве политике јесте ласкаво признање „Европске престонице културе“, која Нови Сад претвара у истинску стваралачку оазу, али свакако и појачане активности Културног центра Новог Сада који сигурно и суверено преузима улогу  мотора даљег развоја.

 

0Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language