Аутор: др Милош Савин, историчар
Под владиновцима подразумевамо српске политичке представнике у Угарској, односно Мађарској, који су подржавали рад мађарских влада у периоду од Аустроугарске нагодбе па до избијања Првог светског рата. Ради подробнијег схватања политичке ситуације дефинисани период је неопходно проширити бар седам година уназад, а Србе владиновце у том, али и потоњем оквиру, диференцирати у три групе: оне који су подржавали Деакову политику, Тисину политику и политику Алберта Апоњија. Наравно, највећи део ове приче се односи на оне који су подржавали државну политику након фузије Тисине и Деакове странке 1875. па све до 1905. године. Многе драгоцене податке везане за политичку улогу Срба који су подржавали државну политику Угарске владе дугујемо историчару др Кристиану Јерићу, који је једини до сада научно заокружио ову тему, служећи се како српским, тако и мађарским изворима. Још почетком револуционарног периода у Мађарској 1848. године искристалисала су се два облика политичког мишљења међу министрима мађарске владе. За разлику од Кошутовог револуционарног радикализма, Деак је представљао тзв. странку мира. Од раније познат као успешан правник и опозициони дисидент, Деак је ушао као министар правде у мађарску револуционарну владу на предлог и из поштовања према њеном председнику Лајошу Баћањију. Упркос неслагању с аустријским тоталитаризмом и хегемонијом у односу на Мађаре, белодано је на Деака значајно утицала и политичка мисао Иштвана Сечењија о неопходности реформи, те одређеног аустроугарског договора. Као министар правде у мађарској револуционарној влади Деак је путовао у више наврата у Беч, како би покушао да иницира разговоре о аустроугарском компромису, те да ублажи значај, Кошутових екстремних либерала, иако постоји и гледиште које оспорава тадашњи Кошутов либерализам, пошто је он био предводник ситног феудалног племаства, а не грађанства у западноевропском смислу. Током постреволуционарног доба, након пада Баховог апсолутизма, у јесен 1860. године, аустријски цар Фрања Јосиф одрекао се апсолутизма и подарио односно октроисао нови устав тзв. Октобарску диплому. Овим уставом је историјским земљама (у које Српска Војводина није спадала) обећао односно наговестио одређени степен аутономије, таман толики да не омета централну власт. На овај начин је Угарска дошла у одређену, уставом гарантовану аутономију.
Аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната. У састав овакве Војводине ушли су Бачка и Банат без Границе, те само Румски и Илочки срезови из Срема. Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском Министарству полиције на управу. У овако искројеној Војводини Срби су били тек трећи народ по бројности, после Румуна и Немаца, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио с апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма. Високи трошкови изградње и одржавања административног система оптеретили су српско грађанство.
У борби против апсолутизма дошло је до поновног зближавања српских и мађарских демократских кругова. Савременици су сматрали да су Срби оваквом Војводином добили као награду исто оно што су Мађари добили као казну. Позитивна обележја Бахове Војводине представљају напуштање феудалних и успостављање грађанских установа, те пораст броја Срба међу чиновницима. Иако Срби нису могли да буду на значајнијим местима у бирократији, повећан број школованих Срба и чиновника имаће утицај на јачање војвођанског српског грађанства. Након огромних пораза аустријске војске код Мађенте и Солферина од стране снага Пијемонта и француске војске Наполеона Трећег током Другог рата за уједињење Италије, дошло је до знатног слабљења Аустрије.
Под притиском општег незадовољства у целој монархији цар је отпочео процес децентрализације. Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев румског и илочког среза који су припојени Хрватској.
Укидање Војводине је срушило илузију код демократски оријентисаног српског, либералног, грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године, у чувеном чланку На Туциндан, предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара. Насупрот Милетићу, клерикалци и конзервативци предвођени Ђорђем Стојаковићем сматрали су да се српска политика мора и даље да ослањати на милост аустријског цара и захтеве да се испоштују старе српске привилегије. Овај концепт се налазио делимично на линији с мађарском демократском опозицијом, која се попут Милетића залагала за независну Угарску и коначни раскида с Аустријом, те напуштање пангерманског геополитичког мозаика. У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове који су добили крила у овом кратком периоду, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Благовештански сабор је у својим закључцима од 16 тачака изнео максималистичке захтеве за српску аутономност и национални развоја у оквиру аустријског царстава. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Захтеване су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. У Војводини би званичан језик био српски, она би имала свој првостепени и апелациони суд, грб и заставу, те у сабору бираног војводу на челу. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч. Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло, што је круцијално поткрепило Милетићеву тезу да је Беч погрешна адреса за српске захтеве. Изборе за поменути сабор Милетић је искористио да, обишавши целу Војводину, формира своју народну либералну странку (Српска народна слободоумна странка).
Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор па до усвајања његових закључака, први пут као релативно организована политичка странка наступа српско либерално грађанство, окупљено око Светозара Милетића. Не одричући се историјских права, либерална група око Светозара Милетића је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Милетић је инсистирао да уставним средствима путем Угарског сабора треба организовати Војводину као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи, попут Словака и Румуна, имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје била је неопходна сарадња Срба и других народности Угарске с напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. Занимљиво је да Милетић крајеве северне Бачке са доминантном мађарском и готово незнатном српском популацијом не види у оквиру Војводине, одричући се било каквог хегемонизма и супрематије. У нади да ће Земаљска скупштина угарске, односно сабор донети декларацију о прихватању Октобарске дипломе, Фрања Јосиф је заказао његово одржавање за 1861. годину. На сабору је дошло до жестоке конфронтације између Странке адресе коју је предводио Деак а чији ослонац су били поседници из северног мађарског подунавља, те Странке резолуције коју је предводио повратник из политичке емиграције Ласло Телеки, ког су подржавали потиски поседници и чија десна рука је био Калман Тиса. Деак се залагао да се усвоји адреса којом би угарски сабор, односно земаљска скупштина, признао Фрању Јосифа за реалног краља Мађарске односно Угарске. Уз Деака су од Срба посланика на Угарском сабору стали Стеван Брановачки и Федор Николић. Супротно овоме Телеки и чланови странке резолуције нису признавали Фрању Јосифа, с обзиром на то да је приликом његовог проглашења за аустријског цара, односно мађарског краља није испоштована процедура да мађарски сабор то априорно санкционише. Превагу у сабору је имала Телекијева странка, до самог финиша, када је у дану пред гласање Телеки извршио наводно самоубиство. Под новонасталим околностима, на гласању је победила Деакова странка са свега три гласа разлике. Телекијеву, односно Тисину струју од српских посланика подржавали су Арсеније Чарнојевић, Петар Чарнојевић, Јаков Игњатовић и Петар Зако. Ова подела је ударила темељ каснијим политичким поделама у Угарској. Након распуштања ове скупштине, у периоду владавине аустријског канцелара Антона Шмерлинга од 1861. до 1865, поново је појачана репресија и централистичко насиље. Тек у периоду пред нагодбу од избора за Угарски сабор 1865. па до аустроугарске нагодбе 1867. године, дошло је до извесне плурализације политичких односа у Угарској. Током привремене уставности значајну улогу је имала Деакова политичка странака, затим странка левог центра, те странка крајње левице. Како би се избегле евентуалне забуне, појмови леви центар и крајња левица нису означавали идеолошке позиције, већ места у скупштинским клупама, где су седели посланици. Деакова странка, иако је имала највећи број посланика на угарском сабору, представљала је скуп разнородних политичких идеја и протагониста. Унутар ње су деловали конзервативци, клерикалци, ситни племићи, аристократија, грађани… Ово је била класична странка клијентелистичког типа, чији су чланови, без обзира на политичке разлике, у њој видели могућност каријерног и финансијског успеха, након стабилизације, до које би довела аустроугарска нагодба. Упркос бројности посланика, Деак је након нагодбе одбио да постане председник угарске владе, уступивши ту позицију Ђули Андрашију, аристократи који је са Кошутове прешао на Деакову страну. Тзв. леви центар, од ког ће се формирати Либерална странка, базираће своје чланство претежно на бившим члановима партије резолуције на челу с Калманом Тисом. Тиса ће временом постати алфа и омега мађарске политике. Успеће да опстане на челу угарске владе од 1875. до 1890. године. Леви центар је свој програм базирао на тзв. „Бихарским тачкама“, захтевајући ревизију нагодбе ка већој самосталности Угарске. Залагао се за самосталну мађарску војску, већу самосталност Мађарске и интензивнији национални развој. Ова групација није била спремна да своје захтеве радикализацијом претвори у дело, већ је демагогијом магнетисала значајан број оних који су били незадовољни нагодбом. У периоду Октобарске дипломе па до аустроугарске нагодбе ова групација је рачунала и на подршку српских либерала из Војводине, на челу са Светозаром Милетићем. До разлаза је управо дошло услед Милетићеве принципијелност у борби за потпуну независност Угарске, те споразума између Мађара и немађарских народа Угарске. Циљ Калмана Тисе је био да каналисањем незадовољства дође на власт, док Светозар Милетић није могао да има сличне амбиције као борац за равноправност народности и права грађана. Крајња левица је остала доследна борби за принципе прокламоване 1848. године и одана Лајошу Кошуту који се налазио у политичкој емиграцији. Из ње ће се изродит Четрдесетосмашка странка, односно Странка независности.
Свестан чињенице да је дотадашњи модус операнди његове династије био „завади и владај“, одабрао је да се нагоди са највећом, односно потенцијално најопаснијом групацијом, а то је био мађарски велепосед. Нагодбом је Хабзбуршка монархија прерасла у Аустроугарску, специфичну државну творевину до тада невиђену у Европи. Западним делом државе, односно историјским аустријским покрајинама се управљало из Беча, док се источним управљало из Пеште, односно након извесног времена Будимпеште. Јединство две готово државе презентовао је владар, који је био уједно аустријски цар и мађарски краљ. Држава је имала заједничку инострану политику, армију и финансије које су биле задужене за функционисање заједничких органа. Осталим аспектима државног поретка су се бавили унутрашњи органи Аустрије и Угарске. С обзиром на то да је у претходном историјском периоду Угарска била доминантно пољопривредна земља, што је било у интересу Беча и крупних мађарских велепоседника, она је по заостајању у капиталистичком развоју била сличнија царској Русији него западноевропским државама. Стабилизација политичких околности, те изградња развијене железничке мреже створили су позитиван кредитни амбијент, који је проузроковао вртоглави развој капиталистичке привреде у Угарској, знатно бржи него у осталим деловима источне Европе. Брзина обрта капитала је довела до тога да се број кредитних установе повећао за двадесет и пет пута, док се обим кредита удесетостручио. Након нагодбе, путем кредита у Угарску је масовно пласиран страни капитал, попут Ротшилда и других банкарских кућа. Наравно, суштински интерес страног капитала није био да остане заробљен у Мађарској, него да се увећан врати својим матичним установама, али с обзиром на то да је постојао дефицит домаћег капитала, у почетној фази он је иницирао огроман раст привреде. Временом је дошло и до акумулације домаћег капитала, који је путем штедних задруга пласиран у производњу.
Представници Деакове странке су у периоду изградње пруга и развоја привреде до те мере огрезли у корупцију да је почела значајно да им опада популарност. Истовремено, Тисин леви центар се почетком седамдесетих уморио од опозиционог рада, што је довело до осипања чланства, те жеље за ресурсима и поделе политичког и корупционашког колача, односно плена. До спајања Деакове и Тисине странке је дошло 1875. године, формирањем Либералне, односно Слободоумне или странке слободног принципа. При формирању поменуте странке Тиса се суштински одрекао својих ранијих политичких принципа. За разлику од већине европских странака сличног назива, мађарска либерална странка се није састојала од представника грађанства, већ пре свега од поседничког сталежа. Тиса је постао челник уједињене странке, сада у служби политике дуализма. Либерална странка није била сензибилисана за социјална питања, као ни за питања народности. Напротив, где год је била у могућности, борила се против наведеног. Међутим, слобода штампе и политичког организовања је ипак била на завидном нивоу у односу на пресек тадашњег стања широм Европе. Тисини либерали су наравно подстицали убрзани капиталистички развој. Тиса је успео да средњепоседничку аристократију, која је била ослонац револуционарног покрета а која се у међувремену није снашла у капиталистичком развоју, преточи у своје бирачко тело тако што их је именовао, постављао и запошљавао у државне органе, жупаније и министарства. То је овој у односу на остатак Европе несразмерно бројној класи омогућило да задржи господске манире. Након Калмана Тисе на челу мађарске владе су се налазили представници увек већинске либералне странке, све до 1905. године, након чега ће делови либералне странке или истакнути појединци наставити да буду део власти путем других странака и коалиција. Занимљив је пример Шандора Векерлеа који је као либерал постао председник мађарске владе у периоду од 1892. до 1895. године, затим као представник националне Уставне странке од 1906. до 1910. године и на крају 1918. као четрдесетосмаш.
Честа је заблуда да су српски владиновци били нужно слепи послушници угарске владе који су деловали на уштрб српских националних интереса у Војводини, мада постојао је понеки пример такве феле. Као чиновници жупанија и градова, Срби владиновци су били сензибилисани за локалне проблем Срба како везано за економску и пољопривредну ситуацију, исто тако и за специфичну националну тематику, и трудили су се да у складу са законским оквирима максимално допринесу одржању националног идентитета Срба. Поједине присталице мађарске владе и њене политике, попут барона Милоша Бајића, биле су велики добротвори српског школства, културе и цркве. Мимо државне оријентације Угарске, пре свега у првим деценијама након нагодбе, постао је значајан плурализам мишљења и политичког деловања у оквиру истих посланичких клубова Угарског сабора, па су Срби лојални влади често имали посебна, па чак и дивергентна мишљења. Противили су се укидању Великокиндског диштрикта, ограничењу аутономије Матице српске, смањењу надлежности општина и локалних самоуправа, укидању породичних задруга…
Усвајањем Основе програма за српску либерално-опозициону странку, коју је у часопису Застава предложио Светозар Милетић, на конференцији у Бечкереку почетком 1869. године формирана је Српска народна слободоумна странка. Бечкеречки програм је постао основа српског опозиционог деловања искључиво на Угарском сабору у наредним деценијама. Српска народна слободоумна/либерална странка на челу са Милетићем је постала масовни, одушевљени, народни покрет Срба у Угарској. Бечкеречки програм се противио аустроугарској нагодби, залажући се за самосталност Угарске, унутар које би се немађарске народности, које су чиниле већину, лакше избориле за своја аутономна права. Такође, Бечкеречки програм је опонирао и Закону о народностима који је предвиђао постојање само једног, мађарског, политичког народа у Угарској, којем би припадали сви њени становници. Овај закон је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон, који је на први поглед либералан, за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Бечкеречки програм је поред наведеног захтевао и решење Источног питања, у оквиру кога ослобођење и уједињење балканског Српства. Програм је такође инсистирао на равноправности свих народа Угарске с мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама. По питању аутономије Војводине програм је тражио покретање парламентарне дебате на државном нивоу о захтеву Благовештанског сабора да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао панславизам и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. У вези са Хрватском, овај документ се залагао за независност Хрватске у односу на Угарску, те је био у опозицији према хрватско-угарској нагодби. Термин нотабилитети се односи на опозицију Бечкеречком програму унутар Српске народне слободоумне странке. Одређени, у почетку мали број српских политичара из редова саме Милетићеве странке већ четири године након усвајања програма почео је да сматра за неопходно одустајање од велике политике и фокусирање на политику у оквиру српских аутономних црквено-школских органа. Ова група ће се званично издвојити из Српске народне слободоумне странке усвајањем великокикиндског програма 1884. године. С обзиром на то да су је чинили стари народњаци који су инсистирали на свом угледу, њихови противници ће их подругљиво, иронично и пежоративно прозвати нотабилитетима. Овај термин се брзо проширио и постао конвенција у историјској науци. Не постоји ни један други адекватни термин којим би се означила ова, условно речено, опортунистичка група српских политичара. Наиме, Бечкеречки програм који је важио за Србе посланике Народне слободоумне странке на Угарском сабору залагао се за независност односно пуну равноправност Угарске с Аустријом. Међутим, угарска политичка елита је суштински постала задовољна клијентелистичком позицијом у односу на бечке меродавне кругове, што је потпуно запечаћено доласком на власт Калмана Тисе и његове либералне странке 1875. године. По мишљењу старијих, истакнутијих Милетићевих сарадника није више постојало оправдање да се Срби боре за независну Угарску од самих Мађара. Бечкеречки програм је подржавао савез немађарских народа угарске у борби за равноправан положај и сопствено језичко и територијално заокружење унутар Угарске. С обзиром на то да су од овог концепта одустале готово све народности сем Срба, по нотабилитетима није више било потребе да се војвођански Срби једини боре за права других народности мимо њихове воље, већ да се искључиво посвете борби за своја политичка и аутономна права. Бечкеречки програм је такође подразумевао и праведно решење Источног питања, савез балканских народа против Турака и проширење Србије на подручја јужне Србије, Македоније, Косова и Метохије, старе Рашке, те Босне и Херцеговине. Међутим, 1878. године дошло је до Берлинског конгреса на коме је призната независност Србије, која је пак пристала на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине. Ускоро након тога дошло је и до потписивања Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске. По виђењу нотабилитета, Срби у Војводини нису више имали простора да се на Угарском сабору залажу за решење Источног питања, које је у том моменту било нереално или противно интересима званичног Београда. Услед свега наведеног, нотабилитети су сматрали да Срби у Угарској немају више разлога да буду по сваку цену ни државноправна ни политичка опозиција у већини тачака Бечкеречког програма, те да треба искључиво да се политички боре за очување сопствене црквено-школске аутономије, коју је аустроугарска власт у сарадњи са појединим представницима српског високог клера покушавала да обесмисли, те да се доследно боре за примену угарског Закона о правима народности, који је усвојен одмах након нагодбе, али је остао мртво слово на папиру. Док се Милетић налазио у затвору а потом на опоравку, почела је да доминира ова умеренија струја, названа нотабилитетском, коју је почело да подржава све више старих и угледних чланова странке, сматрајући да више не постоје услови за некадашњу политичку борбу. Међу нотабилитетима значајну улогу је почео да игра и сомборски првак странке Ника Максимовић, који је представљао унутарстраначку опозицију Светозару Милетићу још од 1873. године. Након опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке, с намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и радикала Јаше Томића који је захтевао допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. У августу 1882. године. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Ника Максимовић је за 25. март 1884. годину сазвао конференцију за 40 најистакнутијих чланова странке, у Будимпешти у хотелу „Хунгарија“. Нови нотабилитетски програм у четири тачке изнео је и образложио његов аутор, др Светислав Касапиновић. Суштина програма је била одустајање од опозиционе политике према држави и влади, а борба за српска права наставила би се кроз залагање за доследну примену Закона о народностима, те санацију погажених права Српске црквеношколске аутономије. Како је овој конференцији оспорен легитимитет, нотабилитети су донели одлуку да се организује збор бирача Српске народне слободоумне странке у Великој Кикинди, која је била место с највећим бројем Срба бирача.
У првом периоду Нотабилитетског деловања дошло је до извесног преливања у деловању нотабилитета и владиноваца, поједини владиновци су се прикључили нотабилитетима, међутим, Тиса није био спреман да учини велике уступке некадашњим Милетићевцима, што је, између осталог, довело до краха политичке организације нотабилитета.
Остави коментар