Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
После одступања Ужичке војске и црногорске офанзивне групе из југоисточне Босне у октобру, ситуација се на главном српском војишту (дринском) изменила. Аустроугарске снаге, пошто су из Босне одбациле српске и црногорске трупе, пребациле су се на средњу и доњу Дрину ради продужења офанзиве. Резултат те офанзиве био је повлачење српских снага на вододелницу реке Колубаре и Западне Мораве, на којој је српска војска у почетку децембра 1914. нанела непријатељу тежак пораз у Колубарској бици. За време извођења Колубарске битке главне снаге црногорске војске имале су задатак да обезбеде леви бок и позадину српске војске од упада аустроугарских трупа у Санџак, а остатак активним дејством привеже што јаче противничке снаге да би се спречило њихово упућивање на санџачки правац или на српски фронт. У оквиру општег задатка црногорске војске, њена главна снага (Санџачка војска и Дрински одред) имала је задатак да садејствује Ужичкој војсци (доцније и трупама Нове области) у заштити правца који од Вишеграда изводи у Санџак (ка Прибоју или Новој Вароши) и да противнику спречи продирање у ову област. Од аустроугарских снага према Црној Гори крајем октобра 1914. (поред посада у Боки Которској, Требињу, Билећи, Автовцу и Калиновику, укупно око 36000 људи и 400 артиљеријских оруђа) била је на фронту од Вишеграда до Фоче и 17. брдска бригада (око 5000 људи), ојачана с неколико ландштурмских батаљона. Укупно према Црној Гори најмање око 41.000 војника. Бројно стање црногорске војске у овом времену било је: Санџачка војска 13722, Дрински одред 10110, Херцеговачки одред 7709, Ловћенски одред 7754 и Старосрбијански одред 5165 људи, укупно: 44460 војника, 46 митраљеза и 120 артиљеријских оруђа, 5174 коња, 385 волова и 1 кара. Према томе однос снага је био у пешадији око 1:1, а у артиљерији око 1:4 у корист аустроугарских трупа. За однос у митраљезима нема података.
После повлачења из југоисточне Босне, Санџачка војска и Дрински одред посели су за одбрану десну обалу Дрине, и то:
– Санџачка војска од Јањине до Оглечевског Потока,
– Дрински одред од Оглечевског Потока до Плијеша (к. 1717).
Одсек Дрине од Лима до Јањине требало је да осматра и брани Ужичка војска. Али, како после њеног повлачења у правцу Ужица није било тактичке везе између ње и санџачке војске, командант санџачке војске је у циљу обезбеђења свога десног крила и бока упутио део снага да поседну одсек Лим – Јањина. По извршеном поседању положаја командант Санџачке војске је 30. октобра о распореду поднео следећи извештај:
1) На фронту од Хиљевца до Јањине рекрутски бат. Бјелопољске бригаде и 2. брдска небрзом. топа.
2) На фронту од Јањине до Колијевке Васојевићка бриг. (батаљони: Краљски, Андријевички и Ускочки), Доњавасојевићка бригада (3 батаљона), 2 брд. брзом. топа и 2 пољ. брзом. топа.
Иза десног крила овог сектора код Међурјечја је Трепачко-шекуларски батаљон.
3) На фронту Самари (од Колијевке до колског пута Чајниче – Горажде): Ловћенска бригада (5 батаљ.) и Пљеваљска бриг. (око 900 бораца), 2 пољска брзомет. топа, 6 Дебанжових пољских и 4 брдска топа и 2 пољ. хауб.
4) На фронту Паљика од колског пута Чајниче – Горажде до близу Оглешевског Потока Колашинска бриг., 2 брдска брзом. топа и 2 брд. круп. небрзом. топа.
Поред чисто секторских резерви располажем као општом резервом са четири батаљона Колашинске бриг. при Пољици и Трепачко-шекуларским бат. код Међурјечја.
Дрински одред је 31. октобра имао овакав распоред:
1) на одсеку од Оглешевског до Језерског Потока: 2 батаљона из Зетске бригаде;
2) на одсеку од Језерског Потока до Јањине: Дурмиторска бригада (3 батаљона), 2 пољска брзометна гопа, 1 брдска Дебанжова батерија (4 топа) и 2 митраљеска одељења (4 митраљеза);
3) на одсеку од Јањине до Плијеша: Спушка бригада (6 батаљона), вод пољске и вод брзометне Шкодине батерије (4 топа) и 2 митраљеза;
4) Одредска резерва: десна група – Зетска бригада (2 батаљона) са 1 водом брзометне артиљерије и 1 митраљеским одељењем у селу Царева Раван, лева група – Дечанска бригада (3 батаљона) и 1 вод пољских хаубица код Златаја (к. 1216).
После повлачења из југоисточне Босне код неких јединица Санџачке војске и Дринског одреда појавили су се знаци недисциплине. То је наступило код незнатног броја батаљона, а само зато што их њихове старешине нису чврсто држале у руци. Предузете су одмах енергичне мере, тако да то није имало штетног утицаја на даљи тактички рад тих јединица. На фронту Санџачке војске и Дринског одреда у првој половини месеца новембра није било значајнијих борби. Сав се рад аустроугарских снага на фронту Санџачке војске и Дринског одреда сводио на извиђачку делатност. Главне српске снаге, после двомесечне битке на Дрини, биле су у повлачењу из северозападног дела Србије на десну обалу Колубаре. Ужичка војска је 15. новембра била отпочела повлачење из рејона Вишеграда ради поседања нових положаја: В. Приседо (к. 971) – Ђаков Камен (к. 1003) – Кадињачка – Буља – Поникве (к. 899). Лимски одред је упућен у Ужице, као резерва Ужичке војске. Услед повлачења ужичке војске командант санџачке војске је за заштиту свога десног бока 15. новембра упутио на десну обалу Лима Трепачко-шекуларски батаљон да поседне Бујак (к. 1221) и Голеш. Овај батаљон је са 2 чете посео Бујак, а са остатком батаљона Вихру, и приступио је њиховом утврђивању. Пошто је 17. брдска бригада овог дана прешла Дрину у правцу Бујака, упућена је на десну обалу Лима и Дечанска бригада, која је 18. новембра стигла са 2 батаљона на Варду, а 1. батаљон је оставила у Рудом. Делови 17. бригаде су 19. новембра предузели напад на положај Вихра (к. 1101) – Варда, који су бранили регрутски и Трепачко-шекуларски батаљон из Дечанске бригаде. После огорчене борбе, вођене под врло тешким атмосферским приликама, нападач је одбијен. По ухваћеном телефонском разговору, јачина нападача на овом отсеку оцењена је око 1. бригаде. То је била 17. брдска бригада.
Ради јачег осигурања дееног бока и спречавања аустроугарских снага да правцем Вишеград – Прибој продру десном обалом Лима, командант Санџачке војске је – у духу наређења Врховне команде формирао Лимску дивизију састава: Дечанска бригада (4 батаљона), Доњовасојевићка бригада (3 батаљона) са 4 брдска топа и 4 митраљеза. За команданта дивизије је одређен досадашњи командант 1. санџачке дивизије, бригадир Мило Матановић.
За осигурање истог правца је и српска Врховна команда упутила 5. кадровски пук са 2 топа, који је 21. новембра стигао на линију: Варда (к. 1235) – Врановина – Паштан Брдо. Да би се зауставило надирање ојачане 17. брдске бригаде правцем Вишеград – Прибој, командант Ужичке војске тражио је да командант Санџачке војске појача 5 кадровски пук са једном од најближих бригада. Тек на иитервенцију црногорске Врховне команде, командант Санџачке војске наредио је команданту Лимске дивизије да, у споразуму с командантом 5. кадровског пука, пружи енергичан отпор непријатељу, а у случају јачег притиска да одступи у правцу Прибоја. У интересу јединства командовања 5. кадровски пук је стављен под команду команданта Лимске дивизије. Од 23. до 27. новембра свакодневно су, под врло тешким атмосферским приликама (хладноћа, снег и магла), вођене жестоке борбе на положају Варда – Вихра. Надмоћност ојачане 17. брдске бригаде била је нарочито у артиљерији и митраљезима. Благодарећи одлучном држању браниоца, нарочито регрутских батаљона, сви су аустроугарски напади одбијени. У овим борбама нападач је имао око 600 мртвих и рањених. Пошто је 17. брдска бригада поново ојачана, 2. децембра је продужила енергичан напад и, после огорчене борбе, успела је да заузме Вихру (к. 1101). Регрутски батаљони, који су бранили Вихру, повукли су се на линију Гаочићи – Соколовићи; Васојевићка бригада на Варду и Равно Врдо, а 5. кадровски пук на Црни Врх с предњим деловима код Пигле. У одбрани Вихре су регрутски батаљони имали 120 избачених из строја. У току борби Лимске дивизије, Ужичка војска је наставила даље повлачење на исток ради поседања положаја за одбрану улаза у Овчарско-кабларску клисуру.
Дечанска бригада је, и поред изричитог наређења команданта Лимске дивизије да упорно брани поседнути положај, ноћу 2/3. децембра напустила положај и отступила у Рудо. Због напуштања положаја смењен је командант бригаде, командир Лабовић, и стављен под војни суд. Услед повлачења Дечанске бригаде и Васојевићка бригада се повукла на леву обалу Увца, остављајући своје заштитне делове на десној обали. Због важности правца ка Прибоју и потребе да се исти што боље обезбеди, на захтев српске Врховне команде је Лимска дивизија, ојачана Острошком бригадом (батаљон Жупски и Луковски са 2 топа и 2 митраљеза), стављена под команду команданта трупа Нове области. Ове су трупе имале задатак да после повлачења Ужичке војске за Овчарско-кабларску Клисуру бране правац Прибој – Нови Пазар и правац који од Ужица изводи у Санџак. У току борби Лимске дивизије од 23. новембра до 2. децембра на осталом делу фронта Санџачке војске и Дринског одреда није било значајнијих догађаја. У том времену је од јединица Санџачке војске и Дринског одреда формиран нови Дрински одред. Преформирање је извршено због новостворене ситуације на фронту Херцеговачког одреда, на који је, према прибављеним подацима, непријатељ припремао напад. У том циљу је Врховна команда издала наређење:
– да се из састава Санџачке војске и Дринског одреда формира нови Дрински одред (јачине 10 батаљона, 7 топова и 4 митраљеза) и, по извршеном формирању, упути у Никшић;
– да јединице Дринског одреда, које нису ушле у састав новог Дринског одреда, уђу у састав Санџачке војске, и
– да Санџачка војска прими одбрану фронта Дринског одреда.
Новоформирани Дрински одред, под командом дивизијара Митра Мартиновића, упућен је 29. новембра из Чајнича за Никшић. По доласку у Никшић, Дробњачки и Шарано-језерски батаљони упућени су у састав Xерцеговачког одреда, а од осталих јединица формирана је Дринска дивизија, састава 2 бригаде (Спушка и Зетска). За команданта дивизије постављен је бригадир Милутип Вучинић. Дивизија је образовала резерву Врховне команде. Одласком Дринског одреда Санџачка војска је добила још шири фронт за одбрану, за који није имала довољно снаге. Повлачењем Лимске дивизије ка Прибоју њен десни бок и позадина били су још изложенији. У таквој ситуацији је командант Санџачке војске одлучио да Дрину на највероватнијим местима за прелаз брани слабијим снагама, а главнину да групише на Метаљци. У циљу да олакша одбрану Лимске дивизије (она је била под српском командом), црногорска Врховна команда је команданту Санџачке војске наредила да делом снага предузме дејство у правцу Рудог, с тим да се спречи даље продирање аустроугарских снага десном обалом Лима ка Прибоју. У том циљу, по наређењу команданта Санџачке војске, формирана је 2 XII Летећа бригада, под командом командира Шћепана Мијушковића, од Ускочког, Пренћанског и једног регрутског батаљона, брдске батерије и митраљеског одељења. Бригада је добила задатак да избије на положај Мокронози – Миоче – Устибар – Северин, затвори правац код Рудог и дејствује у десни бок и позадину аустроугарских снага (око две здружене бригаде) на левој обали Лима, ако продуже дејство у правцу Прибоја. Летећа бригада је 4. децембра стигла па одређени положај и посела га за одбрану. Нападач је 6. децембра предузео прелаз преко Лима код Рудог, али је одбијен. Исто тако указала се потреба да се Лимска дивизија, на десној обали Лима, ојача ради сигурног обезбеђења правца ка Прибоју. Ради тога у појачање овој дивизији упућена је Острошка бригада – батаљон Жупски и Луковски са 2 митраљеза и 2 топа. Како је тих дана српска војска прешла у противофанзиву (Колубарска битка), то је у вези с овим, по наређењу српске Врховне команде, Лимска дивизија 9. децембра прешла у напад са задатком да одбаци аустроугарске трупе преко Дрине. Дивизија је извршила напад у три колоне:
– десна (Острошка бригада) у правцу Бијелог Брда, источно од пута Увац – Добрун;
– средња (Доњовасојевићка бригада) у правцу планине Варде, а
– лева (Дечанска бригада) у правцу Паштан Брда.
Ради садејства у нападу Лимске дивизије, командант Санџачке војске је наредио команданту Летеће бригаде да са бригадом и даље затвара правац код Рудог, а један комбиновани батаљон да упути левом обалом Лима, с тим да пређе Лим код Стрмице и дејствује у десни бок и позадину аустроугарских снага на десној обали Лима. У циљу извршења предњег наређења, командант Летеће бригаде наредио је да се формира батаљон од три чете (по једна чета из регрутског, Пјешивачког и Ускочког батаљона) и митраљеско одељење. Комбиновани батаљон је брзо стигао код Стрмице, али надошли Лим није могао прећи газом, па је приступљено изради сплава од приручних средстава. У томе се закаснило око два и по часа. Тај сплав се приликом прелаза Лима разбио. 3атим се приступило изради другог бољег, којим је регрутска чета по деловима превезена на десну обалу Лима. Када је регрутска чета прешла преко Лима, непријатељ је већ био одступио. Зато овај батаљон, пошто није имао никаквих средстава за брзи прелаз преко Лима, 9. децембра није могао садејствовати левој колони (Дечанској бригади) Лимске дивизије. Штаб Санџачке војске је Летећу бригаду требало да стави под команду команданта Лимске дивизије, пошто је ова бригада садејствовала Лимској дивизији. С обзиром да то није урађено, требало је наредити Летећој бригади да један батаљон остави код Рудог, а са бригадом да благовремено стигне код Стрмице и на време припреми приручна средства за прелаз преко Лима 9. децембра. Да је тако поступљено, свакако би дејство ове бригаде тога дана више допринело успеху Лимске дивизије у њеном нападу и гоњењу непријатеља у долини Лима, јер би се нашла у позадини аустроугарских снага које су одступале у правцу Вишеграда. Успешне борбе Лимске дивизије продужене су и следећег дана. Њена Острошка бригада је 11. децембра заузела Добрун, Доњовасојевићка Суху Гору, а Дечанска је преко Дринског избила на Дрину.
Острошка бригада је 12. децембра ушла у Вишеград. У наступању је заробила 1 официра и 50 војника, а Дечанска бригада је заробила 2 чете војника. Овога дана (12. ХII) је Лимска дивизија на целом фронту одбацила аустроугарске трупе на леву обалу Дрине и посела отсек од Старог Брода до ушћа Лима, где се задржала. Аустроугарске трупе су порушиле мост на Дрини код Вишеграда, и под заштитом јаке артиљеријске ватре предузеле су утврђивање дуж леве обале Дрине. Санџачка војска је, после одласка Дринског одреда, за одбрану десне обале Дрине (од ушћа Лима до Шћепан Поља) распоређена на „заштитничка одељења“ и резерву. Заштитничка одељења била су под командом бригадира Машана Божовића, са штабом у Чајничу. Ова одељења су посела следеће одсеке:
– од ушћа Лима до ушћа Јањине: Бјелопољска бригада, 3 чете регрутског батаљона и брдски Крупов небрзометни вод;
– од ушћа Јањине до села Влаховићи: извиђачко одељење, митраљеско одељење и брдски Крупов брзометни вод;
– од Влаховића до ушћа Оглечевског Погока: Пљеваљска бригада, две чете Љешкопољског и чета Чевско-бјеличког батаљона, 2 вода Колашинске бригаде, митраљеско одељење, пољска Дебанжова батерија, пољски Крупов брзометни и брдски Дебанжов вод;
– од Оглечевског до Јошаничког потока: Колашински и Доњоморачки батаљон, 2 митраљеска одељења и брдски Дебанжов вод;
– од Јошаничког потока до Шћепан Поља: Планино-пивски, Жупо-пивски и Команско-загарачки батаљон, 1 регрутска чета, митраљеско одељење и Шкодина батерија.
Резерва:
– у Међуречју: Васојевићка бригада (Краљски и Андријевички батаљон и митраљеско одељење);
– у Горњем Поблаћу: Ловћенска бригада (Чевско-бјелички, Љешански и Пештерско-бистрички батаљон), митраљеско одељење и муницијска колона;
– на Козари: Летећа бригада (Пјешивачки и Ускочки батаљон), митраљеско одељење, брдски Крупов брзометни вод и брдски небрзометни вод;
– на путу Ковач планина – Ифсар: Колашинска бригада (Ровачки, Морачки, Липовски и Пољски батаљон), извиђачка чета, митраљеско одељење и брдски Дебанжов вод;
– на Готовуши: пољски брзометни и пољски хаубички вод;
– у Чајничу: пољски хаубички вод, и
– у Рудинама: регрутска чета.
Ради бољег садејства Ужичкој војсци, а с обзиром на њен нови задатак (одбрану Дрине), Лимска дивизија је 19. децембра стављена под команду команданта Ужичке војске. Она је са Дечанском и Доњовасојевићком бригадом држала фронт од потока Бање до ушћа Лима. У резерви Лимске дивизије се налазила Острошка бригада у селу Репошевићи. То што су јаке аустроугарске снаге задржане у Санџаку за време Колубарске битке заслуга је црногорске Лимске дивизије и српског 5. кадровског пука. За брзо протеривање ојачане 17. брдске бригаде преко Дрине видно је допринео пораз аустроугарске војске у Колубарској бици. После пораза аустроугарске војске у Колубарској бици и протеривања аустроугарских снага преко Дрине, на српском и црногорском фронту је све до октобра 191 године владало затишје.
ЛИТЕРАТУРА
Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496–1918. Никшић: Институт за српску културу.
Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220.
Ракочевић, Новица (1960). „Прилози историји аустро-угарске окупације Црне Горе 1916–1918”. Историјски записи. 13 (17/3): 611–641.
Остави коментар