Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
У пожару бољшевичке револуције збрисана је велика Руска империја, легитимна и легална наследница Источног римског царства или Ромеје, али и наследница античког Рима, чиме је Москва окончала своју „владавину” над престижним насловом „Трећег Рима”. Последице ових судбоносних догађаја с краја и у првим годинама након окончања Великог рата, Русија, али и цела планета, осећају и данас. У „светлу” разговора из претходног блога о „историјским усудима Русије”, морамо да нагласимо да су споне између „олигархијских елита” и руског државно-правног „организма” одувек представљале окосницу „неформалног” устројства структуре тамошњег политичко-правног система, посебно до 1917. године, те поново, од друге половине девете деценије XX столећа, па све до данас. Као што смо приметили, та „чудновата симбиоза” представљала је одраз историјских услова развоја Русије, али и страховитих пропуста у афирмисању руске економије, која никад није успела да „досегне” структуру и резултате, које су постигли „економски профили водећих земаља са политичког Запада”. Наведене чињенице посебно су утицале на стандард грађана, као и на степен успешности и равномерни регионални развој индустријске производње у Русији. Поменуте околности условиле су последицу, према којој је Русија остала велики извозник сировина и енергената (на којима је и заснован импозантан економски успех, као и развој руске привреде у последњих четврт века), али и један од највећих светских увозника индустријских производа и (посебно) „западних, савремених технологија”.
Са друге стране, описана околност условила је снажне поделе, пре свих социјалног карактера, у структури руског друштва. Социјално-материјални напредак појединих делова руског „средњег слоја” популације, нарочито у великим метрополама, попут Санкт Петербурга и Москве, није био адекватно достигнут у различитим слојевима становништва у бројним регионима руралног карактера, једнако у европском и азијском делу Руске Федерације. Дата чињеница о великим социјалним поделама, нарочито је приметна у погледу „експлозије економске и политичке моћи” код неколицине, у приличној мери, културолошки „вестернизованих” појединаца (без обзира на њихова идеолошка опредељења), рекли бисмо, тајкуна или олигарха, чија друштвена моћ је зависила од „снаге” њиховог „пријатељског” статуса у структурама обавештајно-безбедносног апарата савремене Русије. Једноставно, утицај олигарха (посебно у лукративним пословима) зависио је од степена подршке државних органа за њихове пословне или политичке послове. Са друге стране, енормни капитал настао у пословима „руске олигархије”, често је представљао „ослонац” у политичким процесима и активностима представника руског политичко-правног система. Делови те „олигархије” (при чему не мислимо само на руску пословну заједницу, већ и на делове утицајних духовно-академских групација), стекли су изразито развијена либерална, па и социјал-либерална опредељења у сопственом ens-u.
Остатак тих олигархијских кругова (такође, у изразитој мери „вестернизован”) развио је снажна великодржавна, империјална, па и националистичка убеђења (углавном, са „десног политичког пола”). Временом, оба наведена „олигархијска крила”, развила су убеђење да Путинова централистичка политика, па и наклоност према технократским политичко-академским круговима, онемогућавају очување или „проширење статуса Русије”, као велике силе. Такође, у оба поменута „крила” постојале су „засебне групације”, често међусобно супротстављене, које су заступале „школу мишљења”, према којима је за остварење државних интереса Русије потребна снажнија веза са политичким Западом, односно отклон од датих релација. Делимично описани „конгломерат струја и њихових платформи”, у целости је остао незадовољан Путиновом реакцијом након присаједињења Крима и „мајданске кризе” у Украјини из 2014. године. Разумљиво, „прво крило” заступало је мишљење да је потребно „зауздати” сукоб са Западом, док је „друго крило”, осуђивало Путина, због његове (према мишљењима наведених кругова) недовољне реакције или пасивности у односу на „украјинску кризу”. У последњих неколико година била је приметна тенденција код Путинове администрације да Кремљ „постане или остане” центар утицаја тзв. „силовика”, односно политичара и руководилаца из реда цивилних и војних структура одбрамбеног и обавештајно-безбедносног апарата у Русији. Без обзира што је Путин „извршну власт препуштао” владама у којима су доминантан утицај имале технократе (попут Мишустинове владе), „језгро пресудног утицаја на државну политику”, све више су преузимали „силовици”, посебно оне групе које су неговале „империјалну свест”, па и националистичка опредељења.
Остаје анегдота и урбана легенда, према којој је Николај Платонович Патрушев, „архисиловик”, те „свемоћни” секретар Савета за националну безбедност Руске Федерације и шеф КГБ у деценијском периоду (1999–2008), окупљеним „силовицима” и њиховим „идеолошки блиским” сарадницима из реда пословно-академске олигархије, казао: „Ви сте ново руско племство”. Међутим, остаје непознаница, на који начин је ову, наводну, „Патрушевљеву опаску” доживело оно либерално, урбано, метрополитско „племство”, односно пословно-академска „аристократија” из Санкт Петербурга и Москве, која тренутно „пролази кроз свој највећи идеолошки кошмар, још од Октобарске револуције”. Овде бисмо „у помоћ” могли да „позовемо” великог кнеза Александра Михаиловича, који је улогу „духовних отаца” садашњих представника „либералне олигархије” у ондашњој пропасти царске Русије из 1917. године, описивао на веома занимљив начин. Наиме, данас је потпуно неспорно да је сламање Руске империје представљало резултат страшне завере, тачније срамне завере, сасвим сигурно покренуте из кругова немачких безбедносно-обавештајних служби, што је несумњиво био легитиман подухват у условима рата и општепознатих антагонизама који су владали између Русије и Немачке, али „носећи стуб” те завере није се налазио у бољшевичким политичким круговима Лењина, Троцког, Свердлова и других (који су били ништа друго до извршиоци и плаћеници политичких интереса земље која је била у рату са њиховом Отаџбином), већ управо у серклу и социјалним слојевима угледних представника интелектуалних, академских, индустријско-финансијских и политичких кругова социјалдемократских, либерално-грађанских и либерално-аристократских убеђења и провенијенције.
Пад Русије, велики кнез Александар Михаилович, унук Николаја Првог, објаснио је следећим речима: „Трон Романових није пао под теретом претеча Совјета или младих бомбаша, него носилаца аристократских презимена и дворских титула, банкара, издавача, адвоката, професора и других друштвених радника који су живели захваљујући дарежљивости Империје. Цар би умео да задовољи потребе руских радника и сељака, полиција би изашла на крај са терористима, али био је узалудан труд, сваки покушај да се угоди многобројним претендентима на министарска места, револуционарима, опозиционим бирократама васпитаним на руским универзитетима”. Потребно је да поставимо питање, које је духовно-идеолошко опредељење код одговорних делова руског официрског кора, односно да ли је оно остало „изван” описаних подела у „кремаљском Олимпу”, где „царују олујне струје замршене споне државе и њене олигархије”?!
Након дебакла руских оружаних снага у, сада већ чувеној „првој фази” специјалне војне операције у Украјини, откривено је да су на важне сегменте војне стратегије и тактике у наступању руских војних снага у Украјини, наводно, велики утицај имали поједини руски олигарси, првенствено лица, чије су компаније поседовале знатан капитал, непокретну имовину и импозантан број веома уносних послова у Украјини. У овако описаним околностима, које евентуално прате несвакидашње односе у руском војном врху, можда бисмо могли да установимо разлоге, због којих руске оружане снаге, све до данас, нису биле у стању да у Украјини наступе на одлучујући начин. Заиста, није потребно да „утрошимо” много речи да бисмо изразили апсолутну неверицу у оцени тезе, према којој је, уистину, недопустиво да је једна велика сила (у овом случају, нуклеарна и друга војна сила на свету) у стању да допусти такве непримерене утицаје на креирање државне војне стратегије. Међутим, у претходна два блога покушали смо да укажемо на „злу коб вечне симбиозе олигархије и државе” у Русији.
Могућност исправности уверавања, која долазе из званичног Кијева и са политичког Запада, у вези са фрапантном неприпремљеношћу руских оружаних снага и војно-политичког руководства Руске Федерације за овај рат, огледа се и у чињеницама да су се руске снаге у првим данима интервенције у великој мери ослањале на тактику војно-десантних операција у дубини украјинске територије, односно иза тзв. „непријатељских линија”. Свакако, циљ је био јасан. Снажним „упадом” десантних снага и руских командоса у стратешке објекте (војне базе, електране, командна места, аеродроме, итд.), Русија је желела да изазове потпуну конфузију и расуло у јединицама украјинских оружаних снага и конкретну у одбрамбеним положајима, који би се нашли под руским нападом. Осим операције на аеродрому Гостомељ у Кијевској области, све десантне операције руских командоса завршиле су се потпуним неуспехом. Такође, трагична ситуација у којој су руски тенкови, оклопна возила и механизација, људство и друго наоружање, након муњевитог продора до Кијева и Черњигова (и то свега неколико сати после почетка операција, 24. фебруара ове године), ту и остали „заглављени” преко месец дана, да би се на крају повукли са запоседнутог простора, терен потпуно препустили украјинским владиним снагама, а онда се прегруписали у областима Донбаса, изазива оправдану саблазан!
Остали су нејасни мотиви за улазак руских трупа у наведене области, те непознанице, због чега дате снаге нису успеле да поразе украјинску војску, за коју су сами руски војно-обавештајни и безбедносни кругови пред почетак рата тврдили да се налазе „пред колапсом”. Министар спољних послова Руске Федерације, Сергеј Лавров, недавно је изјавио да су руске снаге запоселе делове Кијевске и Черњиговске области, како би за себе „везале већи број јединица украјинских оружаних снага, те на тај начин растеретили фронт у Донбасу,… а да је повлачење тих истих снага наређено из симболичних разлога, односно као знак добре воље, због минималних успеха, постигнутих у току мировних преговора између зараћених стрна у Истанбулу.”
Такође, председник Путин и министар Лавров више пута су нагласили да „Кијев никада није био циљ руске специјалне операције”. Оправдање да су руске снаге биле ангажоване у Кијевској и Черњиговској области из стратегијско-тактичких разлога, како би након више од месец данa након запоседања поменутог простора биле прегруписане на крајњи исток Украјине, неодржива су и вероватно нетачна. Не бисмо морали да будемо стручњаци из домена војне стратегије и тактике, да бисмо разумели, да тек сад, након повлачења руских снага, украјинска војска која је била концентрисана у околини Кијева и Черњигова, долази у прилику да се у пуном капацитету ангажује на „источном ратишту” и то у тренутку када почиње, нова, тзв. „друга фаза” руске специјалне операције.
Са друге стране, звучи невероватно да руска врховна команда до сада није ангажовала „свеже снаге” у рату, односно да се број од око 160 хиљада војника, до данас није повећавао. Такође, мобилизација у знатнијем опсегу није спроведена, а то посебно није учињено у великим градским центрима попут Санкт Петербурга и Москве. Не можемо да „умакнемо” утиску да се руски војно-политички врх ослонио на одређене обавештајне податке прикупљене од стране „Пете службе” Федералне службе безбедности (ФСБ), која је изгледа уверила Кремљ да је стање у украјинским оружаним снагама „очајно, те да се оне налазе пред крахом”, како смо раније и описали. Истовремено, пружена су и уверавања да локално становништво са симпатијама очекује промену власти у Украјини и могућност руске војне интервенције, те да ће народ похрлити на улице градова и села, како би руску војну силу дочекао са „цвећем у рукама”. Посебно је то очекивано у областима Харкова, Херсона, Маријупоља и Одесе. Наравно, не без разлога.
У датим областима и наведеним великим градским центрима до 2014. године, а делимично и касније, живело је становништво са снажним проруским сентиментом, па и идентитетским опредељењем. Управо, центри отпора „крвавом Мајдану” налазили су се у овим градовима. Међутим, они су у „крви угушени”, те 2014. године, када је и изостала војна интервенција Руске Федерације, широког карактера. Велики део локалног становништва из ових области, уточиште је потражило у делу Донбаса под руском контролом, као и у самој Русији. Преостало становништво плаши се да јавно искаже своја осећања или лојалност, јер добро се сећа „слика живих људи у пламену”, у Одеси, 2014. године.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
- Paul D’Anieri. Ukraine and Russia: From Civilied Divorce to Uncivil War. – Cambridge University Press, 2019. – 282
- „Владимир Путин подписал указ о признании ЛНР и ДНР”. РИА Новости (на језику: руски). Приступљено 21. 2. 2022.
- „UK says: The Russian invasion of Ukraine has begun”. Al Arabiya English (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2022.
- Taylor, Chloe. „’Invasion of Ukraine has begun,’ UK minister says, as Putin orders troops into breakaway regions”. CNBC (на језику: енглески). Приступљено 22. 2. 2022.
- Parekh, Marcus. „Russia-Ukraine latest news: Kremlin dismisses threat of sanctions, saying ‘we are used to it’”. The Telegraph (на језику: енглески). ISSN 0307-1235. Приступљено 22. 2. 2022.
- BBC : Why has Russia invaded Ukraine and what does Putin want?
Остави коментар