РАТ У УКРАЈИНИ: КАТАКЛИЗМА ЧОВЕЧАНСТВА

17/04/2022

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Незамисливо се догодило, те се чини као да је колективно лудило запосело несавршени разум људски! Док експлозије од бомби и ракета одјекују украјинским пространствима након руске војне интервенције, питамо се да ли се свет налази пред амбисом катаклизме новог планетарног оружаног конфликта? Да ли је човечанству толико досадило, да је спремно да поново „запали светске меридијане“ и то „дивљом ватром“, какву историја још није упамтила?! Уместо ове прилично суморне представе потенцијалне катаклизме човечанства, можда је наступио тренутак да покушамо да разумемо „геополитички тренутак“ у коме је избио нови замах тзв. „украјинске кризе“. Од почетка несреће која је задесила црноморски басен, поставља се питање – из којих разлога је руски председник покренуо ову специјалну војну интервенцију? Још више, остају недоумице због чега је то учинио баш у овом тренутку? Несумњиво, у протеклих осам година – од „крвавог Мајдана“ и насилне смене власти у Украјини – отворена питања у вези са сецесионистичким тежњама непризнатих република у Донбасу, као и присаједињење Крима и Севастопоља Руској Федерацији, до крајњих граница оптеретило је руско-украјинске међудржавне и међунационалне односе. У наведеном периоду рат је постао свакодневица за непризнате републике Доњецка и Луганска. Понекад је рат имао „нижи, а чешће виши ниво“ интензитета, али, заправо, одвијао се in continuo. До фебруара ове године у борбама у Донбасу страдало је преко 14 хиљада људи. Рат у Донбасу свакако је продуковао ужасне злочине над руским и „проруски опредељеним“ становништвом, а ти злочини почињени су од стране украјинских оружаних и паравојних снага, те са описаног аспекта посматрања дате кризе, Русија је имала изразито морално право, па и обавезу да покуша да заштити овај регион од даљег страдања. Међутим, опет постављамо питање због чега Путин ту заштиту није пружио раније, можда и 2014. године, када су помињани злочини били у јеку своје актуелности? Да ли је руски председник пуних осам година заиста очекивао да ће украјинске власти имплементирати одредбе „споразума из Минска“ или показати спремност да признају присаједињење Крима званичној Москви? Зар стање у Украјини из 2014. године није било много повољније за остварење војно-политичких циљева Русије, које је она индиректно исказала тек пре месец дана? Присетимо се – Украјина је тада била у општем политичком расулу, без организоване „централне власти“ и са легитимним и легално изабраним председником Јануковичем, који је био онемогућен у вршењу својих дужности, и то искључиво због класичног преврата који је тада изведен у Кијеву. Постоје озбиљне процене да је у протеклих осам година близу три милиона грађана Украјине напустило своју земљу, те да су ти грађани уточиште пронашли у Руској Федерацији. Многи од њих били су принуђени да „постану избеглице“, зато што су били означени као „активне присталице Јануковичевог проруског режима“. Заправо, на различите начине, поменута заједница била је ангажована или се налазила у вези са дотадашњим украјинским обавештајно-безбедносним апаратом, а многи припадници те заједнице били су део руководећих структура у оружаним снагама Украјине или у оквиру организације правно-политичког система у овој држави.

Можда бисмо могли замислити да је овој заједници Путин наменио неки сличан ангажман у „постратној Украјини“, који је имала и пре 2014. године. У описаним околностима из 2014. године, Путин је могао пронаћи и више простора за остварење својих данашњих, а вероватно и тадашњих циљева у Украјини, само да је онемогућио Јануковичу да напусти Кијев и уточиште пронађе у Русији. Нисмо сигурни да ли би постојао објективан разлог који би било која институција на политичком Западу могла употребити како би делегитимисала евентуални позив Виктора Јануковича упућен званичној Москви, да Русија изврши војну интервенцију како би био заштићен уставно-правни поредак тадашње Украјине. Вероватно у описаном, помало контрафактуалном сценарију, бројали бисмо дане до тренутка када би руске оружане снаге „избиле на Карпате, са којих би упитали остатак Европе и света – ‘да ли још неко има неки проблем са Русијом?’“ Међутим, тај позив никада није био „упућен“… Један важан разлог, због ког Путин тада није интервенисао, можда бисмо могли пронаћи у чињеници да је после 2016. године нови „станар Беле куће“ био Доналд Трамп. Да је Трамп остао амерички председник и после избора 2020. године, питање је да ли бисмо на последњој Минхенској безбедносној конференцији у фебруару 2022. године (која је прошла готово незапажено код већег дела српске јавности, укључујући и аутора ових редова), међу закључцима са њених сесија могли да прочитамо и следеће одредбе: „Русија је од 2014. године непријатељ Запада; ширење НАТО у будућности биће усмерено против Русије; руски захтеви за конкретне безбедносне гаранције неприхватљиви су…“, итд. Неколико месеци пре наведене конференције, која је на крају продуковала ове потресне и злокобне закључке, оружане снаге Сједињених Америчких Држава стациониране у Немачкој, поставиле су лансирну рампу за нове америчке интерконтиненталне ракете, развијене 2021. године (the LGM-30G Minuteman III version 2021), које су способне да носе нуклеарне бојеве главе, као и ракете средњег домета (до 2000 километара), са огромном разорном моћи и невиђеном прецизношћу (наводно, „способне су“ да погоде и прозор у стамбеној згради, уколико би постојао такав циљ). Нису ли то били довољни разлози за почетак Путинове интервенције? Није ли Бајден, све време „мамио Путина“ да Русија, коначно, крене у рат? Позната фраза о томе да „у рату прво страда истина“, једноставно је неисправна. У „игри престола“ великих сила истина страда у миру, а у рату јој се „њене убице само подсмевају“.

Најбоље доказе ових тврдњи проналазимо у страховитом „пропагандном рату“, који „бесни у Украјини“ месец дана након почетка руске специјалне војне операције или инвазије. Наравно, у овом „вртлогу пропаганде“ можемо установити да све сукобљене и „заинтересоване“ стране употребљавају и злоупотребљавају механизме тзв. „меке моћи“, како би код противника изазвали што већу штету. Ништа то није непознато у „вековним беспућима“ ратовања, још од настанка човечанства. Информације о десетинама хиљада погинулих руских војника (помиње се и цифра од 44 хиљаде!), стотинама уништених борбених апарата руске ратне авијације, десетинама погинулих највиших официра и команданата руске војне операције у Украјини, незадрживој, неизбежној и догледној пропасти политичко-економског система у Русији (што наговештава и Бајден у свом позиву да је потребно „срушити Путина са власти“), које продукују украјинске власти и медији са политичког Запада, са једне стране; затим, очигледно, изунуђене промене у тактици и плановима руских оружаних снага у Украјини, које званична Москва представља, као „легитимно смењивање различитих фаза“ у својој стратегији ратовања у односу на „кијевске власти“, са друге стране, у суштини су потпуно неважне и истински представљају савршене „егземпларе рушилачке снаге“ политичке и медијске пропаганде у регионалној и светској политичкој кризи, изазваној „ратним пожаром у Украјини“. Покушајмо да „изолујемо“ фактицитете када говоримо о наведеним питањима, који би могли да нам помогну да разумемо или предвидимо будући положај Русије након свршетка рата у Украјини, односно, њен будући геополитички положај и политичко-економски карактер поменуте велике силе. Без обзира на фуриозну одбрану украјинских оружаних снага, исход рата биће пораз Украјине. То је несумњиво и неупитно. Такође, веома је упитно да ли је руска врховна команда планирала извођење „специјалне војне операције“ из „више фаза“, односно на начин који се огледа и у садашњој констелацији снага на украјинском ратишту. Озбиљни познаваоци војних доктрина и стратегије ратовања указаће на чињеницу да су руске снаге овако обимно замишљен опсег војне операције предузеле са малим бројем оружаних снага (свега неколико десетина хиљада), а да је, заиста, у почетку изгледало да је основни циљ руске кампање освајање Кијева, уз генерисање ситуације у којој би се украјински војно-политички „врх“, убрзо, определио за одређени формат капитулације (војске или државе). Међутим, чињеница је да руски војно-политички врх никада није саопштио да се у кампањи, коју је предузео, определио за „блицкриг“ (blitzkrieg) „модел“ ратовања у Украјини. Такође, званична Москва више пута саопштила је да „…Кијев није циљ војне кампање у Украјини“. Онда се поставља легитимно питање – због чега су оклопне снаге руске армије већ у првим сатима од покретања операција усмериле своје снаге и ратне напоре у правцу украјинске престонице, где су за 48 часова „стигле“ и до кијевских предграђа, само да би тамо остале „укопане и непомичне“ већ 33 дана? Сви који тврде да је ова чињеница доказ страховитог руског пораза и некаквог војног успеха Украјине, у довољној мери не познају војну доктрину и историју стратегије ратовања руске војске у последњих два до три века. Наравно, дате доктрине и стратегије прилагођаване су изазовима историјских епоха, профилу непријатеља против којих је Русија ратовала у прошлости, као и опсегу техничко-технолошког развоја различитих видова и врста оружја и оруђа, али срж те доктрине, до данас, остала је непромењена.

Аутор ових редова (иако са потпуног лаичког становишта), казао би да је описана околност велика грешка у руским војним доктринама, што је документовано у историјатима и свих „руских ратова“ у последња два столећа, од руско-турских ратова у XIX веку – рата против Наполеона, сукоба са „европским силама“ у Кримском рату, Великог рата, Другог светског рата, посебно „чеченских ратова“, па све до интервенције у Грузији 2008. године. У „језгру руског модела ратовања“, налазе се, често конфузно замишљени ратни планови (који се готово никада не остваре, због чега долази до њихове на „брзину осмишљене“ ревизије), као и тактика, у којој у офанзивним операцијама руска војна команда ангажује мање оружане снаге (када је реч о људским ресурсима), да би након (често) катастрофалних резултата тих офанзива и незадрживог напредовања руских непријатеља, наведена команда предузимала дуготрајне реорганизације. Након реорганизације, уследила би страховита контраофанзива са значајно увећаним људским ресурсима у квантитативном смислу, која би се након „пировских окршаја“, редовно окончала великом руском победом. Поменуте оклности, такође, редовно, биле су услов због којих су Руси у ратовима трпели огромне људске и материјалне губитке, које „меримо у милионима“. Једини пут када су одступили од дате тактике било је у руској интервенцији против Мађарске револуције 1848. године, када су у незадрживој офанзиви против Лајоша Кошута, већ у старту ангажовали преко 200 хиљада ратника, што се завршило гушењем Револуције у Хабзбуршкој монархији, 1849. године.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Luhn, Alec (6. 11. 2014). „Ukraine’s rebel ‘people’s republics’ begin work of building new states”. The Guardian (на језику: енглески). Donetsk. Архивирано из оригинала на датум 26. 1. 2022. Приступљено 31. 1. 2022. »The two ‘people’s republics’ carved out over the past seven months by pro-Russia rebels have not been recognised by any countries, and a rushed vote to elect governments for them on Sunday was declared illegal by Kiev, Washington and Brussels.«

 „Общая информация” [General Information]. Official site of the head of the Lugansk People’s Republic (на језику: руски). Архивирано из оригинала на датум 12. 3. 2018. Приступљено 11. 3. 2018. »11 июня 2014 года Луганская Народная Республика обратилась к Российской Федерации, а также к 14 другим государствам, с просьбой о признании её независимости. К настоящему моменту независимость республики признана провозглашенной Донецкой Народной Республикой и частично признанным государством Южная Осетия.«

Lister, Tim; Kesa, Julia (24. 2. 2022). „Ukraine says it was attacked through Russian, Belarus and Crimea borders”. CNN. Kyiv. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања