РАТ У УКРАЈИНИ – ГОДИНУ ДАНА ПАКЛА

22/02/2023

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Паралелно са посустајањем руске војне иницијативе у оружаном сукобу у Украјини, државе чланице НАТО или оне земље чије владе показују афинитет према ступању у чланство Северноатлантског савеза, наједном су „остале преплављене таласом бриге за ’терористичку позицију’ Русије према различитим светским меридијанима”. Потребно би било да се све те државе које су одлучиле да генеришу трајну изолацију Руске Федерације од свих западних политичких процеса подсете да су војно-оружани ангажмани НАТО-а, као и водећих светских сила у овом савезу, од 1994. године па до данас одговорни за смрт неколико милиона људи широм света. Уз уважавање жртава разних НАТО агресија, није потребно да сада набрајамо све државе које су биле погођене бруталним војним интервенцијама овог суштински неоимперијалног војно-политичког савеза. Из тих разлога, било је оправдано питање Мика Воласа, европарламентарца из Ирске, Европском парламенту приликом изгласавања поменуте резолуције у Русији: „Ако се сложимо да је НАТО убио милионе људи, зар није ова резолуција о Русији заправо врхунац апсурда?” Међутим, цео свет је постао апсурдан од момента када су Кина и Русија изразиле намеру да у међусобној трговини „заобиђу” долар. Цео свет је постао апсурдан од тренутка када је постало јасно да ће Северни ток 2 и Турски ток ојачати енергетске и привредне релације између Русије и остатка Европе, посебно Немачке. Цео свет је постао апсурдан када је ниво увоза енергената у Индију експоненцијално увећан само у 2021. години. Све апсурде изазвала је неоимперијална тежња Сједињених Америчких Држава и њених савезника да сачувају своје позиције доминантне геополитичке, политичке и економске моћи до средине овог столећа, а у јасном „светлу” да од доласка Владимира Путина на власт у Русији и успона Кине од 2001. године, планета не може да остане геополитички монолитна „мапа” под надзором политичког Запада. Осим силом! И сила је „проговорила”.

Рат у Украјини никако није био узрок овог великог геополитичког слома већ његов повод. Намере кијевског режима Зеленског да своју државу „учлани у НАТО”, уз године терора над руским и русофоним становништвом у Донбасу, изазвали су Русију да, практично у „ходнику своје куће”, коначно реагује. Да ли је та реакција у виду специјалне војне интервенције реализована на адекватан начин, посматрано са руског војно-политичког, посебно војно-стратешког и војно-тактичког аспекта, дискутабилно је питање. Такође, неупитно је да постоји и руски неоимперијализам. Која велика сила у историји, као и данас, није имала макар и сегменте империјалистичке политике у самој агенди свог постојања? Побогу, ниједна велика сила не би могла да буде „велика”, да истовремено није и „империјална”. Међутим, велика жеља аутора овог текста јесте да разуме аргументе појединих геополитичких аналитичара и критичара руске спољне политике и још више геополитике руског света, који упорно убеђују и јавност у нашој земљи да „руски империјализам има малигни карактер”, док је империјализам колективног Запада или његових водећих центара политичке моћи заправо „здрав и благодатан за људске душе”. Нису ли то аргументи и следбеника секташких групација које они представљају као своје „верују“? Са описаним идеолошко-политичким и геополитичким позицијама свих сукобљених страна излишно је да очекујемо крај рата у 2023. години. Напротив! Велика иницијатива украјинских оружаних снага у последњих неколико месеци донекле посустаје. Консолидација унутар јединица руских оружаних снага, почела је. Све то указује да ће зимски период (када је због временско-атмосферских и георељефних услова отежано извођење ширих ратних операција на тој територији) бити искоришћен како би обе сукобљене стране извршиле допуну ресурса логистичко-материјалног карактера и свакако прегруписавања својих војних снага.

Постоји мноштво снимака или фотографија масовних убистава, хапшења цивилног становништва, премлаћивања и разних видова тортуре (чак и жена и деце), направљених од стране – гле чуда, самих украјинских бораца! Наведена документа бестијалности и ратних злочина приказивана су у ударним терминима телевизијских емисија у оквирима електронских медија под контролом кијевског режима у Украјини. Такође, у првим данима након извршења поменутих злочина дата документа масовно су дељена на друштвеним мрежама, али после свршетка операције евакуације становништва, које живи на десној обали Дњепра у Херсонској области (углавном на територији под контролом Руске Федерације), ионако слабашно интересовање светских медија за масовне злочине које су починиле украјинске војне снаге нагло је, а вероватно и трајно, усахло. Постављамо питање, који је разлог навео саме Украјинце да доказе својих злочина евидентирају на тако бруталан начин, те да их, готово у „нултом времену”, приказују својој, али и светској јавности?

Одговор на поменуто питање открива и известан став кијевског режима према могућностима постизања било каквог мировног споразума са Руском Федерацијом, посебно у 2023. години, а једнако, описани кораци „документовања садизма” вероватно нам откривају и намере оружаних снага Украјине, као и њихових „протектора из НАТО-а” у извесно ратној наредној години. У протеклих неколико месеци све политичко-војне и безбедносне кораке који су предузимани од стране кијевског режима могли бисмо да опишемо као „истински труд да до непостојећег мировног споразума са Москвом никада ни не дође”. У међувремену, ухапшен је поглавар Украјинске православне цркве Московског патријархата, митрополит Онуфрије, а на мети острвљеног безбедносног апарата кијевског режима нашли су се храмови, посебно манастири, који се налазе под јурисдикцијом ове једине канонски устројене православне помесне цркве у Украјини (која је, додуше само декларативно, пре неколико месеци направила раскол са Московском патријаршијом). Све ове потезе „злочиначке страсти” кијевског режима могли бисмо да посматрамо са три аспекта. На првом месту, приказивањем сопствених ратних злочина над цивилним становништвом кијевски режим желео је да „пошаље поруку” грађанима Украјине у вези са „могућом судбином сваког појединца, који би се дрзнуо” да у рату са Русијом пружи макар и „платонску наклоност” према идеји руског света.

Са друге стране, поруку су послали и Москви да никаква веза између ова два словенска народа, посебно не она релација која би се заснивала на егзистенцији Украјине у „домену руског света”, више није могућа. Такође, званични Кијев показује намеру да у неким недогледним мировним преговорима увећа сопствени „политички значај и капитал”. Исто, јасно је ставио до знања Русији, али и политичком Западу, да га мировни споразум, осим оног који би подразумевао повлачење руског војно-политичког система изван међународно признатих граница Украјине, једноставно не интересује. Уосталом, не би требало ни да постављамо питање да ли у Кијеву постоји неки политичар или државни руководилац који би, када би дошао у прилику, смео да стави свој потпис на евентуални мировни споразум са Русијом и то у овом тренутку, очигледне украјинске војне иницијативе. Уколико и постоји та особа у Кијеву, сасвим исправно и мудро, за сада „ћути”, јер ако би проговорила, вероватно би се „преселила на онострани свет”. Свакако, не би била прва. Русији је можда и стало до одређеног мировног процеса.

Међутим, шта би мировни процес, па чак и мир, у коме би нпр. званична Москва дошла у прилику да инкорпорира присаједињене територије у састав својих граница и са позиција међународног јавног права, донео Руској Федерацији? Свакако, то не би био мир трајног карактера. Милитаризована и националистички острашћена Украјина представљала би сталну претњу за руске државне интересе у црноморском басену, али и за политичке границе Русије. Такође, Сједињене Америчке Државе, које су једине геополитички профитирале у овом рату, у датим околностима, биле би принуђене да уложе велики напор и последњи „атом свог политичког ауторитета” да приволе кијевски режим да прихвати на овај начин описани мировни споразум са Русијом. Сада остављамо по страни чињеницу да САД апсолутно није стало до почетка било каквог мировног споразума између званичних Кијева и Москве. Такође, та Украјина брзо би и формално постала чланица НАТО-а и на наведени начин Русија опет не би дошла у прилику да „обузда геополитичку и војно-стратешку опасност” на својим јужним границама и уопште у црноморском басену. Такође, руска безбедносна политика, као и свакодневни, мирнодопски живот њених грађана, били би уздрмани непрестаним герилским ратовима на „јужном крилу Русије”, али и терористичким активностима милитантних група које би се налазиле под контролом кијевског режима и НАТО-а. Дакле, овај рат завршиће се поразом или победом Русије или Украјине. Победа за Русију била би означена околношћу према којој је комплетна територија Украјине стављена под њену војно-политичку контролу, док би једина победа за актуелни кијевски режим била потпуно протеривање руског војно-политичког система изван међународно признатих граница ове унесрећене источнословенске земље. Наведене перспективе отварају поглавље „тоталног рата” који ће „угушити” све перспективе тешке 2023. године.

 

ИЗВОРИ:

„President has made all necessary decisions to defend the country, the Armed Forces are actively resisting Russian troops – Adviser to the Head of the Office of the President”. president.gov.ua. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

 „General Staff of the Armed Forces of Ukraine: Operative information as of 10.30”. mil.gov.ua. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

 „Ukraine says 50 Russian troops killed, four tanks destroyed”. Reuters. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

 „Военные взяли в плен первых российских оккупантов, которые сегодня вторглись в Украину (фото)”. Unian. Приступљено 24. 2. 2022.

„Russia Attacks Ukraine: As It’s Happening”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

 „On the ground: Russian forces take control of an air base near Kyiv, Ukraine”. CNN. Архивирано из оригинала на датум 24. 2. 2022. Приступљено 24. 2. 2022.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања