РАСНА СЕГРЕГАЦИЈА У АМЕРИЦИ – ОД АМЕРИЧКОГ ГРАЂАНСКОГ РАТА ДО МАРТИНА ЛУТЕРА КИНГА

27/10/2020

Аутор: др Растислав Стојсављевић, доктор геонаука и мастер историчар

Америчка нација стварала се током XVIII и XIX века. Услед огромних просторних удаљености, дугог временског периода настајања и колониста из различитих држава, ова нација од својих почетака имала је различитости од региона до региона. Простори старе колонизације обухватали су источну обалу данашњих Сједињених америчких држава, тзв. Пиједмонт. Простор је обухватао источне падине Апалачких планина до Атлантског океана. Када су крајем XVIII века прешли ову планинску баријеру, европским колонистима (новим Америкацима) отворио се широки простор данашњег Средњег Запада, простор плодне долине реке Мисисипи са непрегледним стадима бизона и мање или више расположеним према дошљацима домородачким становништвом.

Млада америчка нација разликовала се према досељеницима који су били различитих вероисповести, али и нијансама у верским заједницама доминантне протестантске вере. Колонисти су долазили из различитих европских држава, говорили различитим матерњим језицима и свака од заједница је имала своју специфичну културу. Методом званом „амерички котао за претапање“ (metling pot) америчка нација је асимиловала постојеће различите етничке групе, стварајући једну нацију у којој ће доминирати енглески језик и хришћанска религија са свим правима човека и грађанина на темељима модерне демократије.

Још у XVII веку у трговини Британског царства постао је доминантан појам „црног троугла“. Он је подразумевао руту британских трговачких бродова који су носили сировине из Северне Америке у Британско царство. Када су доспевали у енглеске луке, сировине су истоваране и товарени готови производи који су потом продавани племенима дуж обала Западне Африке. Када би се ови бродови на афричкој обали испразнили од трговачких производа, на њих су доспевали црни афрички робови који су продавани првенствено од стране локалних имућних поглавица. Такође, у сукобима са европским колонистима један део њих је поробљаван, присилно укрцаван на бродове и слат у Северну Америку. На приобалним подручјима данашње Гане, Тогоа, Либерије и Обале Слоноваче и данас постоје географски називи Обала робова и Обала зачина који симболизују два главна ресурса којим су се снабдевали имућни британски трговци. Исти бродови који су довозили црне робове из Западне Африке у Северну Америку су пуњени сировинама које су настављале свој пут ка Великој Британији. Сматра се да је на овај начин за више од два века преко 10 милиона црних робова превезено из западне Африке до обала, а касније и плантажа САД, Кариба и Бразила.

Ропство је било највише изражено на плантажама америчког Југа, данашњег „појаса памука“ или „појаса Библије“. Црно становништво које се и није сматрало грађанима Новог света живело је и умирало радећи за беле велепоседнике.

Први правни закони младе америчке државе гарантовали су права свим грађанима на простору првобитних 13 колонија. У Декларацији независности донетој 4. јула 1776. стоји „да су сви људи створени једнаки, да су обдарени од стране њиховог Творца одређеним неотуђивим правима, међу којима су живот, слобода и тежња за срећом“. Иако ова писана изјава на први поглед гарантује права свим људским бићима на простору САД, поставља се питање на кога су мислили Томас Џеферсон и његови сарадници и да ли су сва људска бића (укључујући и црно становништво) сматрали једнаким. Ни ова прва декларација као ни каснији законодавни и судски прогласи се често нису показивали довољно функционалним да спрече спровођење правног и физичког насиља над другим маргинализованим групама. У деценијама које су уследиле многи судови, поготово у јужним америчким државама, нису показали довољну (често ни минималну) дозу спремности да у пракси уваже права свих грађана САД и спрече физичко насиље над црним становништвом.

Расне тензије су се повећале током председничке кампање 1860. године када се за првог човека Америке кандидовао кандидат Републиканске странке Абрахам Линколн. Један од најзначајнијих програма његове кампање било је спречавање ширења ропства из постојећих робовласничких у нове државе, до њеног коначног укидања. Закон о Канзасу и Небраски из 1854. године говорио је да нове државе могу саме одлучивати о томе да ли ће дозволити ропство на својој територији. Линколн је желео то да спречи. Победа Абрахама Линколна на председничким изборима крајем 1860. године дубоко је поделила америчке државе. У јануару 1861. године Јужна Каролина је напустила Унију, следило ју је још 6 држава које су прогласиле сецесију и основале Конфедеративне америчке државе. Председничку инаугурацију Абрахам Линколн је дочекао у подељеној држави. Исте године у априлу месецу, нападом снага Конфедерације на тврђаву Форт Самтер, почео је амерички грађански рат који ће трајати до 1865. године. После пет година борби са променљивим успесима на обе стране, снаге Уније (Севера) победиле су јужне државе, рат је окончан, поражене државе су принуђене да се врате у Унију и укину ропство.

Међутим, Абрахам Линколн није дочекао да се крај рата формално потпише. Свега неколико дана после предаје јужњачких снага убијен је испред једног позоришта од стране присталице снага Конфедерације. Иако није завршио свој мандат и није видео готову своју најважнију битку за правну еманципацију црног ставништва, иза Абрахама Линколна остало је наслеђе које је на искушењима и данас.

Још у задњој деценији XIX века донесен је низ сегрегационих закона, највише у јавном превозу и школству, који је настављен и после завршетка Другог светског рата. Прва већа јавна борба за доношење правних закона и одредби за спречавање расне сегрегације у свим порама америчког друштва десила се у мају 1954. године када је судија Врховног суда Ерл Ворен донео закључак да је сегрегација у школству неуставна и да је потребно отварање заједничких школа. Против ове одлуке избили су протести у Тексасу, Тенесију, Флориди и Оклахоми. Колико су старе навике и начин живота били јаки и један век после грађанског рата говори и податак да је преко 80% становништва држава америчког Југа било за одржавање сегрегације у школству.

Први одговор црног становништва десио се годину дана касније кроз бојкот јавног превоза у граду Монтгомерију, у држави Алабами. Пракса са којом су се до тада суочавали Афроамериканци у јавном превозу била је понижавајућа. По уласку у аутобус су куповали карте код возача, затим би напуштали аутобус и улазили на задња врата. За њих су у задњем делу аутобуса постојала означена места, док су у предњем делу аутобуса седишта била резервисана за белце. Уколико је аутобус био пун, Афроамериканац је морао уступити место белом суграђанину.

На крилима незадовољства које је црно становништво све више показивало према оваквом начину опхођења у јавном превозу, црни активисти су организовали иницијативу у којој је учествовала Афроамериканка Роза Паркс. Она је одбила устати белцима у јавном превозу и из тог разлога је била ухапшена. Њено хапшење је само појачало тензије у Монтгомерију у којем је крајем 1955. године почео бојкот јавног превоза од стране Афроамериканаца. Они су пут од куће до посла преваљивали пешке, често и преко десет километара у једном правцу. Неке од парола бојкота биле су: „Људи, не возите се аутобусима данас. Не возите се, због слободе.“ Последица ове одлуке је био огромни финансијски ударац на јавни превоз Монтгомерија који је изгубио око 75% својих путника. Годину дана касније, новембра 1956. године, донет је закон у Монтгомерију који је забрањивао сегрегацију у јавном превозу.

Тих година у америчком јавном мњењу све више се истиче један баптистички свештеник и борац за грађанска права. У борби за равноправност Афроамериканаца у САД користио је методе ненасиља и грађанске непослушности. Своје идеје и инспирацију црпео је из борбе индијског лидера Махатме Гандија за ослобођење Индије од колонизаторске власти Велике Британије.  Његово име је било Мартин Лутер Кинг. У то време Национална баптистичка конвенција коју је чинио савез свих цркава црнаца постала је најбројнија организација која је окупљала Афроамериканце.

Крајем 50-их година XX века у јужним државама САД наставило се са покушајима примене закона о забрани сегрегације у школству који је донео Врховни суд. У граду Литл Рок у Арканзасу избили су протести белог становништва против примене поменутих закона. У годинама које су уследиле, поготово за време Кенедијеве администрације, протести су били толико напети и интензивни да је у великом броју случајева против незадовољних грађана и белих студената на колеџима на Југу морала реаговати и Национална гарда.

Са правног аспкета о борби Афроамериканаца за основна људска и грађанска права важна је била 1963. година. Председник Џон Кенеди је тада поднео америчком Конгресу „Акт о грађанским правима“ који је законски дозвољавао Афроамериканцима право гласа. У даљем акту била је предвиђена федерална техничка и финансијска подршка свакој школи и колеџу која спроводи програме десегрегације и ускраћивање помоћи за установе које доприносе развоју расне дискриминације. Сегрегационисти су дочекали овај акт насилним протестима у више градова Југа, од којих је најжешћи био у Бирмингему у Алабами.

Новом таласу насиља Мартин Лутер Кинг се супротставио организовањем чувеног протестног марша на Вашингтон када се на Линколн меморијалу у главном граду САД скупило преко 250.000 протестаната. Тада је Кинг одржао свој чувени говор „Имам сан“ (I have a dream). Годину дана касније добио је Нобелову награду за мир. Са 35 година постао је најмлађи добитник ове престижне награде у историји.

Ипак, ни овај вид протеста у Вашингтону неће остати без последица. Свега три недеље касније у једној црначкој цркви одјекнула је експлозија бомбе постављене од стране припадника Кју Клукс клана у којој су живот изгубиле четири црне девојчице. Ове године ће бити упамћене по великим протестима, насиљу од којег неће бити поштеђен ни сам председник Кенеди који је убијен у атентату 22. новембра 1963. године.

Kao одговор на ова дешавања, председник Линдон Џонсон је јула 1964. године на предлог Конгреса потписао Закон о грађанским правима, чије су основе утемељене за време његовог претходника. Овим Законом Афроамериканцима је у потпуности дато право гласа, забрањена је свака врста сегрегације на јавним местима, обустављена је сегрегација у школама и подстакнута свака врста федералне помоћи за школе које овакву врсту акције спроводе. Члан који се односио на право Афроамериканаца да гласају на изборима са пуним правима донет је посебно и у Закону о гласачком праву годину дана касније.

Иако су ови закони наилазили на све позитивније коментаре чак и у америчким јужним државама, сегрегација је у неким сферама настављена и даље, кроз запошљавање, напредовање на послу, па чак и у америчкој војсци. Каснији амерички председници ће се успешно носити са овим изазовима низом закона, аката и других правних норми и тиме нанети одлучујући ударац сегрегационистичким снагама у Америци.

Мартин Лутер Кинг убијен је у априлу 1968. године у Мемфису, у Тенесију, док се спремао да одржи говор на једном од протеста против сегрегације у тој држави. Убијен је хицем на тераси хотелске собе у којој је одсео. Његовим убиством можемо рећи да се завршава једна вишедеценијска епоха борбе Афроамериканаца за грађанска и људска права у „колевци демократије“. Интересантно је приметити да су главни актери у борби за права ове расне мањине у САД завршили трагично. Од Абрахама Линколна, преко Џона Фицџералда Кенедија, до Мартина Лутера Кинга, много бораца за људска права Афроамериканаца су платили својим животом идеје за које су се залагали.

У 2020. години када је цела планета погођена пандемијом, у изборној години у САД расна нетрпељивост се све више помиње у америчким медијима. Иако овај проблем није до краја решен, видљиво је његово циклично појачавање без обзира из којих редова долази администрација која седи у Белој кући. Мора се истаћи чињеница да се расна сегрегација у САД у протеклим годинама, а поготово у овој пандемијској години, злоупотребљава у политичке сврхе како би се појачали утицаји на јавно мњење разних интересних група. Поготово у јеку завршних кампања за председничке изборе, можда судбоносне и најважније у протеклих неколико деценија. У данашњем глобалном хаосу наслеђе Линколна, Кенедија, Кинга и многих других знаних и незнаних остаје да живи.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања