Autor: Milovan Balaban, istoričar
Radikalna stranka, osnovana formalno 1881, nije bila samo politička organizacija. Ona je bila pokret, te stoga možemo govoriti o fenomenu ovog masovnog narodnog pokreta, donekle i revolucionarnog, koji je zahvatio Srbiju u drugoj polovini XIX veka. U sklopu moderne političke stranke, a istovremeno i pokreta, radikali su izgradili kulturno-politički obrazac koji je u budućem vremenu bio preovlađujući u Srbiji. Srbija posle radikala nije izgledala kao do tada.
Kontekst svakog događaja je bitan, pa tako i kontekst nastanka radikalskog pokreta. Ono što treba istaći kako bi se objasnila uloga radikala u srpskoj istoriji, jeste formiranje različitih mentaliteta koje su Srbi razvili u različitim imperijama. Ono što je svim delovima našeg naroda bilo zajedničko jeste da se usled gubitka sopstvene države kod Srba razvija negativan odnos prema samoj državi, njenom aparatu i činovništvu, što će posle tzv. radikalske revolucije biti donekle promenjeno, a što je svakako zasluga ove političke formacije.
Srbima je tokom dugog perioda bez države krovna organizacija bila crkva, što jeste stvorilo duh sabornosti, oko onog pravoslavnog i svetosavskog, onog suštinskog uz mnoge mentalitetske, pa i civilizacijske razlike. Sabranost srpskog društva kroz delovanje crkve, izrodila je jednu vrstu seoske demokratije, vertikalne, održavane i zasnovane na duhovno-istorijskoj vertikali kroz sećanje i proslavljanje svetih careva i arhiepiskopa, što je opet gledano iz zapadnoevropskih, odnosno modernih okvira, bila srednjevekovna logika funkcionisanja i poimanja nacije i države.
Diskontinuitet sa nemanjićkom državom bio je dug, što je uslovilo da stvaranje nove države, kao i navikavanje naroda na državni aparat, bude veliki izazov. Moderno vreme donosilo je nove izazove. Srpske vođe se ugledaju prvo na turski državni sistem, što je i logično jer su odrasli i živeli u tom ambijentu. Nešto kasnije, polovinom veka, počinju da gledaju na Zapad, koji postaje orijentir za formiranje države i njenih institucija.
Vesternizacijom će početi da se stvara činovnički aparat. Tada se vide začeci građanske klase, činovnika, industrijalaca, bankara itd. Razvijenija Evropa, ali i civilizacijski prijemčivija, prirodno je bila u fokusu interesovanja srpske građanske klase, stvarane, između ostalog, na evropskim univerzitetima. Međutim, u gradovima je bilo samo oko 10% stanovništva tadašnje Srbije, od čega je opet većina bila u Beogradu. Oni su praktično vladali Srbijom, dok je seosko stanovništvo bilo u nekoj vrsti pasive.
Političke stranke, kao produkt ustavnog i svakog drugog razvoja Srbije, promeniće gorepomenuto stanje i uvući seosko stanovništvo u aktivniji oblik političkog organizovanja. Kada kažemo političke stranke, pre svih mislimo na radikalnu stranku, koja će aktiviranjem i organizovanjem seoskog stanovništva postati najsnažnija stranka, što do tada nije bivalo u Srbiji. Krajem 70-ih godina XIX veka u skupštini je već delovao radikalski klub, sastavljen od poslanika od kojih su neki bili na Zapadu, ali koji su došli s idejama da političku moć, a samim tim i bazu, prošire na celu Srbiju, suprotstavljajući se nastalom poretku i vlasti sada već formirane krupne buržoazije.
Većina radikala bili su saputnici Svetozara Markovića, dakle, pod uticajem socijalističkih ideja. Revolucionarni momenat, uprkos transformaciji u okviru parlamentarne monarhije i potpunog prihvatanja demokratskih načela, ostaće prisutan kod radikala do Timočke bune 1883. godine. Nakon toga, parlamentarni model će potpuno preovladati. Takođe, Balkanska federacija prisutna u idejama Svetozara Markovića, kod radikala će dobiti srpski fokus. Još nešto će biti promenjeno u odnosu na ideje Svetozara Markovića. Radi se o ideji da se sitni seljački posed kolektivizuje, što je bilo suprotno tradiciji, ali i već uspostavljenoj praksi u Srbiji. Radikali će prihvatiti realno stanje, te će u njihovom programu sitni seljački posed biti afirmisan i postati jedna od okosnica programa.
S takvim, već formiranim pogledima, grupacija oko Nikole Pašića je januara 1881. godine osnovala Narodnu radikalnu stranku. Tu su bili, osim Nikole Pašića: Jovan Đaja, Pera Todorović, Petar Velimirović, Aca Stanojević, LJuba Stojanović, kasnije Milovan Milovanović. Dakle, to je grupa intelektualaca, koji su kao i njihove kolege naprednjaci i liberali, većinom studirali na Zapadu i pokušavali jedan model zapadne varijante društva da primene u Srbiji. Bili su pod uticajem britanskih, a naročito francuskih radikala koji su se pojavili još u Francuskoj revoluciji.
Definisali su se kao centristi, više kao levo orijentisani (ali i nacionalno i rusofilski), okrenuti ka narodnim masama, dok su liberali i naprednjaci bili elitističke stranke. Vremenom su se naprednjački i liberalni elitistički krugovi, usled građanskog života, odvajali od naroda, smatrajući ga na neki način nedostojnim da učestvuje u upravljanju državom. Otuda će radikali, igrajući na momenat širokih narodnih masa, obezbediti uspeh i ogromnu, do tada neviđenu podršku jednoj političkoj partiji. Kod radikala će mesto naći Dimitrije Katić, seoski tribun, a poslanička grupacija je bila okupljena oko Adama Bogosavljevića, nezavisnog seoskog tribuna. Dakle, potpuno drugačiji pristup od elitističkih vladajućih stranaka, koje će narednih godina biti praktično oduvane sa srpske političke scene.
Radikale su, baš kao i naprednjake i liberale, vodili obrazovani ljudi, školovani većinom na Zapadu. No, oni su bili fokusirani na najbrojnije seosko stanovništvo, što im je obezbedilo političku prevagu i masovnost već narednih nekoliko godina. Fokusiranost na seosko stanovništvo vidi se i u njihovom programu, u kom se ističe zalaganje za smanjenje poreza. Takođe, takvo zalaganje se prepoznaje kroz borbu za skupštinu kao pravo narodno predstavništvo, gde će svi imati pravo glasa. Imovinski cenzus treba da se izbaci, da svi dobiju pravo glasa, a da skupština bude jednodomna, odnosno, da kralj nema pravo imenovanja poslanika, kao što je bilo važeće po tadašnjem Ustavu donesenom 1869. godine.
Bitna novina u funkcionisanju radikalne stranke jeste stvaranje jake infrastrukture. Na taj način, seosko stanovništvo je aktivno uključeno u politički život države, uvezano u jedan sistem, usled masovnosti izuzetno jak. Čitava unutrašnjost, uporedo sa seoskim slojem, uključuje se u pokret. Sitna buržoazija, dakle, sitni činovnici, trgovci i industrijalci, ulaze u politiku čime se praktično aktivira sve stanovništvo, dakle, sve strukture društva postepeno ulaze u politička kretanja u Srbiji. Ovo, do tada nedovoljno aktivno stanovništvo, a najbrojnije, postaje osnova biračke mase radikala, nadmoćnije od konkurentskih patrija.
Ono što je možda najbitnije, seosko stanovništvo (kroz aktivnost u radikalnoj stranci i uz osećaj da neko štiti njihove interese, ma koliko se to nekada samo tako prikazivalo) počelo je da širi svoje vidike, ali što je još bitnije, da se na neki način konektuje sa državom, da počne da doživljava državu kao nešto ne strano već njegovo i da shvata opšte interese u modernom, državnom smislu.
Koliko je ovo bilo uspešno, koliko je običan svet istinski dobio svog zastupnika u radikalima, te koliko je ovim revolucionarnim preokretom zaista bio uključen u državu, druga je priča. Ono što je bitno još jednom podvući jeste to da su radikali prvi vezali i priveli običnog čoveka državnom interesu i zainteresovali ga da se počne baviti državom, osećajući je kao nešto zajedničko i njegovo.
Već krajem 80-ih godina radikali će dobijati ogroman procenat glasova i nadmoćno će pobeđivati liberale i naprednjake. Samo zahvaljujući kralju, ove stranke će do kraja veka učestvovati u političkom životu i u vlasti države. Radikali će posle Timočke bune, kada vide da revolucionarne borbene metode donose više štete nego koristi, početi da se priklanjaju mirnijim metodama osvajanja vlasti, što će rezultirati, a usled nadmoćnosti u biračkom telu, formiranjem (krajem 80-ih godina) prvih radikalskih vlada, naravno, sa druge dve stranke – liberalima i naprednjacima.
Ekspertska vlada, formirana posle poraza na Slivnici, biće usmerena ka pisanju novog ustava, za koji su se radikali zalagali od svog osnivanja. Ustav će biti donesen 1888. godine, a predstavljaće jedan od najdemokratskijih ustava tadašnje Evrope, ali i krunsku pobedu radikala, od početka usmerenih ka donošenju jednog takvog akta. Skupština je bila jednodomna, pravo glasa se potpuno proširilo, budžet po ustavu donosi skupština, što je jako bitno – jer ko donosi budžet taj praktično vlada. Zakonodavnu inicijativu kralj će sačuvati, što će ga spasiti da ne ostane samo ceremonijal majstor. Međutim, kada se sve sabere, ovo je bila pobeda radikala.
Ipak, narednih desetak godina, posle abdikacije kralja Milana i nestabilne i autokratske vladavine Aleksandra, neće se steći uslovi da se u praksi realizuju tekovine radikalskih ostvarenja i donošenja Ustava. Međutim, od 1903. godine, posle promene dinastije i dolaska na presto Petra Karađorđevića, dolazi do demokratizacije Srbije i stvaranja uslova da sav rad i delatnost radikala dođe do punog izražaja, jer će tada zaživeti tekovine svega onoga za šta su se borili od svog osnivanja, pa tokom poslednje dve decenije XIX veka. Borba je bila iscrpljujuća, ali možda presudna da se u Srbiji instalira parlamentarni sistem, realizovan najozbiljnije i najsnažnije u periodu od 1903 – 1918. kada je Srbija bila dovoljno jaka da oslobodi Staru Srbiju i u Velikom ratu stvori jednu veliku državu.
Ostavi komentar