Радикалска Застава након уједињења

query_builder

Радикалска Застава након уједињења

 

Аутор: др Милош Савин

 

Пошто је током августа 1864. године због лоше финансијске ситуације престао да излази Србски Дневник, нарастајућа српска либерална опозиција у Угарској, на челу са Милетићем, остала је без адекватног простора у штампи. Проценивши штетност овакве ситуације, пред заседање угарског сабора 1866. године, Светозар Милетић је помишљао да обнови рад Дневника, али је на концу ипак одлучио да покрене нови политички лист  Заставу. Упркос извештају мађарске полиције да Милетићево стратешко окретање Мађарима у односу на Беч има за циљ да, уз сарадњу са угарским фактором, допринесе његовој наводној идеји обнове великог српског царства, оснивање Заставе је одобрено. Милетићево окружење је сакупило довољно средстава за депозит, који је био услов за покретање политичког листа, а њему као регуларно изабраном члану Угарског сабора није било могуће забранити издавање штампе.

Застава је фебруара 1866. године почела да излази у Пешти два пута недељно. Након 46-тог броја 1867. године, седиште листа је пребачено у Нови Сад, а тек 1869. године, након трогодишњег чекања, Застави је дозвољено да уз додатну кауцију почне да излази и три пута недељно. Застава као орган Милетићеве Српске народне слободоумне странке постаје најутицајнији лист међу Србима у Угарској па и шире. Најзнаменитији новосадски и војвођански Срби друге половине 19. века исписују странице Заставе.

Утемељујући Милетићеву бескомпромисну политику, Застава почиње да смета политичким приликама Беча, Будимпеште, Загреба, али и Београда чију коруптивност и недораслост идеји свесрпског ослобођења Застава оштро критикује. Овај политички лист, орган српског либерално-опозиционог покрета, нарочито укршта копља са српким конзервативцима и клерикалцима у Угарској, које критикује због приближавања угарским владајућим структурама. Почетком источне кризе, Застава почиње да излази 4 пута недељно, али ускоро, након хапшења Светозара Милетића долази до дезоријентације у њеној уређивачкој политици. Број њених сарадника драстично опада, долази до забране њеног растурања у аустријском делу монархије.

Једном речју Застава постаје бледа сенка некадашњег утицајног листа. Кормило над њом имају умерени елементи Српске народне слободоумне странке, будући нотабилитети, који увелико спроводе политику опортунизма. Лист запада у велике дугове, а његова уређивачка политика се значајно не мења ни повратком Милетића из затвора, пошто он већ 1882. године тоне у најдубљи облик нервне болести. До кратког повратка старе славе листа долази 1883. године када уређивање над њим преузима Миша Димитријевић, доследни Милетићевац и најталентованији српски политичар у својој средини, а вероватно и шире. Ускоро Милетићева породица, која је била власник Заставе и њене штампарије, отказује сарадњу Димитријевићу и препушта је у руке нотабилитета, који увелико раде на преузимању целе странке, те усвајању новог програма, што би представљало политички дисконтинуитет са дотадашњим опозиционим деловањем. Циљ породице Милетић је да под што бољим условима прода лист и његову политику. Међутим, пропагатори политике опортунитета који су пригрлили Заставу, не желе да инвестирају новац у овај пројекат.

Под неразјашњеним околностима почетком 1885. године кормило најпознатијег опозиционог листа преузима Јаша Томић, предводник нарастајућег радикалског покрета у Војводини, а будућа оријентација Заставе као главног радикалског органа се цементира скорим браком између Јаше и Милетићеве ћерке Милице. У наредном периоду Застава постаје окосница и ударна игла Радикалне странке у Војводини. Иако Јаша Томић никада није званично био председник радикала, он је уређивао и контролисао Заставу, која је поново подигла свој утицај. Често је коришћена и за обрачун са политичким и личним противницима, од национално освешћеног часописа неретко је посртала и у каљугу тешке таблоидизације.

Застава је имала огромну моћ и утицај на јавно мнење међу пречанским Србима, многи су страховали да не буду оклеветани на њеним страницама. Лист је подржавао социјалдемократске идеје радикала, залагао се за опште право гласа, ширу демократизацију друштва, антиклерикализам и друге вредности Српске народне радикалне странке. Поред самоодбрамбеног српског национализма, оправданог местом и тренутком, Застава је неговала, као и већина других српских листова у Угарској, српску националну митологију, сматрајући да је сврха историје да мотивишући масе поучним, често неистинитим причама, допринесе политичком фанатизму.

Иако је Застава тврдила да има преко 2.000 претплатника, по прецизним подацима угарских безбедносних органа, имала је почетком новог века око 800, што је  знатно веће од либералског Браника са 600 претплатника. Застава је циљала на првом месту нижу средњу класу која је била веома бројна, па су њени примерци често ишли из руке у руку.  Број претплатника Заставе био је знатно мањи од броја чланова Радикалне странке, док је што се Браника тиче ситуација била потпуно обрнута. Радикали су развили ефикасну политичку организацију са месним одборима до тада невиђену на овим просторима.

Застава је 1914. године у светлу Великог рата прва забрањена од српске политичке штампе. До обнове листа Застава, на челу са Јашом Томићем, долази након оцепљења Војводине од Угарске, те формирања прве југословенске државе. Први број излази 14. јануара за Српску нову годину 1919. године, а у њему је Јаша Томић честитао прву слободну годину српском народу после 500 година. До падања у болесничку постељу Томић је суверено кормиларио Заставом, писао уводнике и шаљиве приче, те је до смрти 1922. године свакодневно читао.

На самом почетку поновног излажења листа, дошло је до дистингције већег броја војвођанских радикала окупљених око Јаше Томића у односу на вођу сада јединствене радикалне странке, Николу Пашића. Упркос заједничкој радикалској и националистичкој прошлости, Томић се оштро противио концепцији краља Александра да су Срби, Хрвати и Словенци један троплемени народ, што су подржавали Никола Пашић, као и многи представници радикала и демократа. Томић је инсистирао на томе, да су то три посебна народа, који су неспорно сродни. Томић се на страницама Заставе залагао за идеју о стварању велике српске државе, сматрајући да је југословенство „ујдурма“  смишљена у Бечу, а Југославија „велика болест“ подметнута Србима као кукавичје јаје. Због својих ставова Застава је од званичног радикалског органа постала више орган радикалских дисидената из Војводине. Како не би угрозио јединство Радикалне странке, Томић је инсистирао на томе да је износио своје личне ставове, а не страначке, док је већина виђенијих радикала из Војводине формално прихватила званичне ставове радикала на челу са Пашићем.

Краће време од обнове листа, главни и одговорни уредника је био Марко Вилић, који је де факто само вршио ту дужност до повратка професора Светислава Банице у Нови Сад. Баница је као младић сарађивао са предратном Заставом пред њено укидање 1914. године. Он је био песник и гимназијски професор велике научне и културне ширине. Школово се у Јени, Берлину и Пешти.  Пошто се није бавио дневном политиком у том погледу је био потпуно неискварен и готово наиван. Баницин идеал је био да Застава буде нека врста духовног вође народа, тј. врховног суда који брани интересе целог народа. Повео је жестоку акцију против корупције, захтевајући општу друштвену и законодавну борбу против ове пошасти која је обузела послератну Војводину. На тај начин, Баница се замерио на првом месту моћним радикалским првацима из предратне Србије међу којима је био знатан број великих корупционаша и ратних профитера, али је његово писање наишло на одушевљену подршку најширих маса.

У Баницином периоду дошло је до таласа незадовољства војвођанских радикала третманом Војводине и војвођанских кадрова, па и самих војвођанских радикала у новој држави. Застава је истицала да се Војводина „чистим српским срцем“ безусловно прикључила Србији, али да влада у Београду нема никаквог разумевања за политичке, друштвене и економске прилике у Војводини, да се не зна „ко пије, а ко плаћа“. Депримиран ситуацијом у друштву, Баница је напустио Заставу 1. септембра 1919. године, пошто је испословао да се врати на место професора  у Новосадску гимназију, одакле је избачен 1914. године због велеиздаје Аустроугарске и увреде величанства.

На кратко је уредништво на себе преузео Марко Вилић, да би ускоро на то место дошао чувени Јанко Перић, дотадашњи коуредник. Перић је био истакнути предратни либерал, близак пријатељ Мише Димитријевића, уредник Браника и заклети непријатељ радикала. Након повратка из заробљеништва које је провео заједно са Јашом Томићем, за разлику од већине либерала који су учествовали у формирању нове Демократске странке, Перић се окренуо радикалима и постао део најужег круга око Јаше Томића. Перић је као вишедеценијски актер дневно-политичких догађаја је био знатно флексибилнији од Банице. Жестину критике је уперио против владе коју је водила демократска странка.

У овом периоду изашао је и чувени чланак „Плачи Војводино“ у којој је замерено Београдском режиму зато што Војводину третира као краву музару „коју сви музу, а нико не тимари“. Чланак између осталог наводи следеће: „Ми Војвођани смо били први који смо без икаквих претходних погодаба на великој Народној скупштини 12.(25.) новембра прошле године решили да кидамо везе са Угарском и тражимо да будемо са Србијом једно тело и једна душа. Одрекосмо се и своје привремене владе, да и на тај начин докажемо своју лојалност према новој заједничкој нам домовини… После смо ишли још даље. Дали смо и давали смо и капом и шаком свима и свакоме… Међутим шта се догодило? У наше питоме крајеве слегоше се чете пљачкаша, разбојника и зеленаша, те немилице почеше исисавати срж и сокове запрепашћене и под утиском великих догађаја, опијене и буновне Војводине…“ Застава је пренела и сатиричну народну песму из тог времена која каже: „Срем, Банат и Бачка –слободна је пљачка!“. Унутар саме Војводине Застава је критиковала Демократску странку, те Мађаре, Немце и Јевреје, док је на Буљевце гледала веома благонаклоно. Већ у септембру 1912. године у Бечкереку је дошло до скупа радикала из Војводине (укључујући и Срем), који су фрустрирани чињеницом да главни одбор радикалне странке широм Војводине уместо војвођанског кадра за изборе кандидује србијанске радикале. На овом скупу усвојена је и Малогоспојинска резолуција, којом се тражило обнављање централног одбора радикалне странке за Војводину, те престанак унутарстраначке дискриминације над војвођанским радикалима. Главни одбор радикалне странке је одбио ову декларацију, а Пашићев лични секретар је још пре тога, приликом обиласка Срема, пренео Пашићев став да су му Војвођански радикали гори од хрватске републиканске опозиције.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language