Радикална странка у Војводини од настанка до 1918.

query_builder

Радикална странка у Војводини од настанка до 1918.

Аутор: др Милош Савин

Термин радикализам (од radix – лат. корен) означава низ политичких покрета у Европи са краја XVIII и прве половине XIX века. Радикални покрети су се углавном залагали за корените реформе као што су опште право гласа, републиканизам, антиклерикализам,  демократизација друштва, слобода штампе, праведнија редистрибуција капитала…  Преласком у капиталистичку фазу развоја у период у либерализма, у западној Европи долази до огромне кумулације индустријског капитала код малог броја људи. Радикали не споре капитализам, али захтевају његову максималну корекцију из угла ниже и средње класе.  Радикални покрети се могу окарактерисати као грађанска политичка левица. Први радикали се појављују у  Енглеској крајем XVIII века, где траже реформу парламентарног система. У Француској радикале препознајемо кроз Републиканску, Радикалну и Радикално-социјалистичку странку, а у периоду Треће републике (1871-1940.) радикали постају најзначајији политички фактор. У другој половини XIX века, радикални покрети махом еволуирају у социјално либералне странке. Многе данашње европске политичке партије левог центра потичу директно од радикалних покрета. Постоји значајна разлика између западноевропских и средњеевропских радикала, а још већа између њих и источноевропских радикала.  Ова рзлика, у мањој размери је видљива и када поредимо српске радикале у Војводини и радикале у Србији XIX века, и поред тога што им је српски етнос предстаљао оквир политичког деловања. Занимљиво је да је Јован Јовановић Змај предлагао радикалима у Војводини да уместо термима српска народна радикална, користе термин српска коренита странака, што ипак није прихваћено.

У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Светозарем Милетићем и њеног прерастања у одушевљени масовни национални покрет Срба у Војводини 1872. године, у Нови Сад долази и у њему живи и делује социјалиста Светозар Марковић. Управо у том периоду долази до извесне ревизији Бечкеречког програма Српске народне слободоумне странке, а Милетић и његов покрет постају мета владама из Будимпеште, Беча, Загреба и Београда, као и српског клера из Сремских Карловаца. Марковић долази у Нови Сад као политички емигрант из Србије, упркос томе он активно шири социјалистичке идеје међу Србима у Војводини, прецизније у јужној Угарској. У исто време као опозиција Милетићу подржан од стране мађарске владе, на политичку сцену ступа и српски клерик Герман Анђелић. Анализом директних историјских извора, пре свега преписке истакнутог милетићевца Стевана Малешевића и других тадашњих политичких првака, можемо донекле да оспоримо досадашње виђење повода за боравак Светозара Марковића у Новом Саду. Ново откривени извори упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма.  Већ 1873. године долази до првих знакова нехомогеног политичког деловања у Милетићевој странци, што је свакако последица синхронизованих притисака на њу, али чињенице да су се многи стари кадрови „борили, борили па уморили“, односно одлучили се за опортунију, мање опозициону политику. Такође назиру се и класне диференцијације на маргимама странке, пре свега због размимоилажења у чувеној пансрпској либералној организацији Уједињена омладина српска, те издвајања Нове омладине. Окосницу Нове омладине чинила је група вршачких социјалиста окупљених око Лазе Нанчића, Јаше Томића, Косте Лере, Браће Токин… За време једног од Милетићевих боравака у затвору 1871. у Вршцу је одржаба последња скупштина (старе) Уједињене омладине српске. Том приликом дошло је до сукоба мишљења између кључне личности Уједињене омладине Владимира Јовановића и социјалисте Светозара Марковића. Иако у основи хумане, идеје Светозара Марковића су биле прилично ретроградне у датом тренутку. Формиране су под огромним утицајем руских народњачких социјалиста, потпуо су негирале потребу за капиталистичком фазом друштвеног развоја. Претпостављале су да је могуће из заосталог турског феудализма прећи директно у социјализам, очувањем појединих реликата феудалне привреде. Посебно су ове идеје биле неуклопиве на подручју Војводине где је капитализам био у развијенијој фази у односу на Србију. Вршачки социјалисти су прихватили Марковића као свог „духовног оца“. Битно је напоменути да ни Нанчић ни Томић нису били део пролетаријата, већ студенти, изданци богатих вршачких трговачких породица.  Вршац у то време има више становника него Нови Сад, а вршачки социјалисти врше снажан утицај на национални, културни, публицистички и политички живот своје средине. Иако опчињени Марковићем, кроз неку врсту политичког синкретизма они су и ватрене присталице Милетића, због чега су познати и под називом Тићевци или Тићи. До првог озбиљнијег размимоилажења са социјалистичким покретом долази 1875. године поводом Херцеговачког устанака. Лист немачке социјалдемократске странке Volksstaat (Фолксштат – народна држава) је негирао народноослободилачки карактер устанка, фалсификовао политичке околности, те етикетирао устанике као плаћенике руског царизма. Нанчић и Томић су упутили протесно писмо, образлажући детаљно због чега они као српски социјалисти подржавају устанак. Њихова реакција није објављена, а лично Виљем Либкнехт је оптужио представнике Нове омладине да су шовинисти, а не социјалисти. Можемо са сигурношћу потврдити да је овај догађај био вододелница након које ће Нова омладина, социјализам заменити грађанским радикализмом и српским самоодбрамбеним национализмом. По питању решења источне кризе, Томић одустаје од концепта швајцарске конфедерације у корист идеје о великој српској држави на балкану.

Нова омладина на иницијативу новосадске групације, а на челу са Ђуром Красојевићем, потоњим дугогодишњим председником Радикалне странке, 1880. године је ушла у фазу стварања сопствене политичке организације. Иако декларативно није наведено у позиву за омладинску скупштину, било је јасно да преовлађује незадовољсто због херметичности Бечкеречког програма Српске народне слободоумне странке, те жеља да се он допуни социјалним питањима. На самој скупштини Миша Димитријевић, перјаница старије омладине и најближи Милетићев сарадник је активно опонирао оваквом левом скретању, истичући да нови омладинци нису довољно посвећени српском националном курсу, те да су њихове намере према Милетићевом покрету разбијачке.

Током Милетићевог последњег боравка у затвору из кога ћи изаћи са огромним последицама, група виђенијих чланова његове странке (тзв. нотабилитети), уплашена да их не задеси његова судбина, почиње да спроводи умерену опортунистичку политику.   По повратку из затвора, тешко нарушеног здравља, Милетић у намери да се обрачуна са нотабилитетима заказује страначки збор у Новом Саду. Свесни да су то буквално последњи трзаји у Милетићевој каријери, нотабилитети на збору остају пасивни, процењујући да ће ускоро бити у прилици да преузму целу странку. Уместо очекиваног сукоба између Милетића и нотабилитета, долази до сукоба између радикала и Милетића. Руководство странке се изјашњава против ревизије Бечкеречког програма, а против њих жестоко иступа Јаша Томић инсистирајући са се прогласом допуни „питањем хлеба“. Томићу лично контрира Милетић, који каже да Јаши као социјалисти нема места на збору Српске народне слободоумне странке. Новосадски збор је јасно осликао будућу поделу странке на либерале, нотабилитете и радикале. Нова омладина тј. радикали након збора окрећу се критици Милетићеве странке. Томић поспрдо проглашава Милетића за народносног Папу, а Нанчић тврди да је народна странка трула и да јој следи скори расапад. Радикали инсистирају на томе да је народу преко главе и Народне странке и Заставе, те да га занима само хлеб. Милетић већ 1882. године тоне у најтежу фазу болести, губећи везу са реалношћу све до своје смрти. Након краћег периода преузимања уредништва Заставе из нотабилитетстких руку од стране Мише Димитријевића, те њеног враћања на некадашњу политичку линију, Застава поново долази под контролу нотабилитета. Циљ Милетићеве породице, у чијем власништву се Застава налазила је био да је услед великих дугова прода, надајући се да ће је нотабилитети откупити.

Недуго после званичног размимоилажења са Милетићем  већ 1884. радикали су се нашли у позицији да бране милетићеве тековине и Бечкеречки програм од нотабилитета који покушавају да преузму странку. Наиме, те године нотабилитети у Будимпешти организују ужу конференцију виђенијих представника Српске народне слободоумне странке, са намером да због предстајећих избора одустане од бечкеречког програма и његових захтева као нереалних и застарелих, а да се усвоји нови реалнији и опортунији. Либерали бојкотују овај скуп, Миша Димитријевић  одлази у Будимпешту, где лобира и одвраћа поједине делегате од учешћа на скупу. За разкику од либерала, Ђока Милосављевић, радикал из Вршца, активно учествује на састанку, спорећи његову легитимност и право да мала група самопозваних представника може да оспори програм који је усвојен на великом збору срба бирача. Нотабилитети прихватају ову сугестију те сазивају велики збор Срба бирача у Великој Кикинди, коме се одазвало више хиљада бирача из 52 општине. И овај збор либерали су бојкотовали, а радикале је најватреније заступао Ђока Милисављевић, коме у се прикључили Јаша Томић, Лаза Нанчић и Мита Николић. Томић иступа против промене Бечкеречког програма, захтевајући само његову допуну социјалним питањима. Ово ће убудуће бити начело радикалне странке. Велика већина бирача је подржала нотабилитетске захтеве, те гласала за усвајење новог Кикиндског програма. Нотабилитети су изгласали и Заставу као свој званични орган, међутим нису показивали нарочиту жељу да сакупе новац и откупе је дефинитивно од породице Милетић. До невероватног обрта дошло је 1885. године, када је породица на место новог уредника поставила Јашу Томића, који се убрзо након тога венчао са Милтићевом ћерком Милицом, чиме је Застава постала радикалски орган. Поставши Милетићев зет и уредник Заставе, Томић је покушао да преузме и целу Српску народну слободоумну странку, чему су се противили либерали окупљени око Мише Димитријевића, Полита, Вучетића и Малешевића.

До озбиљне конфронтације између радикала и либерала ће доћи након избора за српски народно-црквени Сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног Браника Мише Димитријевића и радикалске Заставе.  До формализације постојања две странке доћиће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић и Михаило Полит Десанчић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка. Управо овај део либералног центра представља тему овог рада.

Недуго након издвајања нотабилитета, спроводећи политику обарања Кикиндског програма, лишен уплива у Заставу, користећи мање читан недељник Српско коло као орган своје опозиционо-либералне агитације, 13. јуна 1884. године у Шајкашком изборном срезу, на допунским изборима на посланичко место које је Милетић због болести напустио, за посланика на Угарском сабору изабран је либерал Миша Димитријевић. Димитријевић је био једини српски опозициони посланик.

Како би сачували привид јединства српски опозиционари, и либерали и радикали су у име још увек формално јединствене Српске народне слободоумне странке, заказали велики збор бирача странке за Видован 27. јуна 1885. године, у намери да заједничким снагама, уз велике напоре да се међусобно истрпе, спрече уплив нотабилитета у Српски народно-црквени сабор. Виши интерес је захтевао од Томића и његових радикала да сачувају пред бирачима јединство опозиционе странке. Угарска власт, иако је одобрила одржавање бирачког збора у Сомбору, окарактерисала га је изразито непријатељским за мађарску политику и патријарха Анђелића, и 18. јуна наложила среским начелницима да се свим средствима постарају да се што мањи број Срба са њиховог подручја одазове позиву на сомборски збор. Увелико свестан поделе преосталог дела Српске народне слободоумне странке на радикале и либерале, свестан неопходног јединства ради спаса српске аутономије од нотабилитета као продужене руке Угарске владе, Јован Јовановић Змај је Србе позвао на збор под мотом: Одбац’мосада све што браћу дели. Главну реч на збору су водили Миша Димитријевић и Јаша Томић, а придружио им се и Змај, што је презентовало реалну слику на Српске народне слободоумне странке, поделу на либерале, као странку континуитета, радикале који су континуитет баштинили са националним делом програма, али тражили његову допуну социјалном политиком и Змаја као помиритеља (а касније радикала). У очима српских бирача на овом скупу је сачувано јединство и демонстрирана слога у борби против политике угарских власти и патријарха Анђелића, обе фракције су предложиле Змаја на списак заједничких кандидата за изборе и формирано је заједничко извршно тело странке, средишњи одбор који је био задужен за предизборну агитацију. Упркос притисцима од стране Угарских власти и акцији клерикалаца и нотабилитета, Сомборски збор је био најмасовније српско окупљање које је „по величини и одушевљењу надмашило Милетићев збор у Бечкереку и све омладинске скупштине шездесетих и седамдесетих година.“ Показано јединство, иако привремено, на Сомборском збору, појачало је решеност угарских власти да свим силама потпомогну успех Срба са умереним осећањима, како су они називали нотабилитете, на изборима за Српски народно-црквени сабор.

Победа либерала и радикала привремено окупљених око заједничког циља, односно у оквиру средишњег одбора Српске народне слободоумне странке је била импознантна. Упркос невиђеним притисцима Угарске владе, са листе (прецизније: списка) средишњег одбора формираног на Видовданском сомборском збору изабран је велики број посланика. Од укупно 68 изабраних посланика, 62 је одмах по завршетку избора прихватило програм и ступило у редове Српске народне слободоумне странке са циљем да се изборе за санацију и обновоу српске аутономије.“ По Димитрију Кириловићу од укупно 75 посланика, 63 изабрано са бирачке листе средишњег одбора Српске народне слободоумне странке, док је знатан део од преосталих 12, одмах по верификацији мандата такође приступио стрнаци – но незнатна разлика у броју не умањује суштину ове велике победе.

„Сабор је отворен 23. септембра 1885. у присуству краљевог комесара Едварда Чеха. Пошто је прочитао краљеву одлуку о своме постављењу за комесара и пошто је поздравио сабор, све то на мађарском језику, посланици Миша Димитријевић и Јаша Томић изјавили су са жалбом да је пословни језик сабора српски и да очекују да ће убудуће краљевски комесар општити са сабором на српском језику.“ Ово је уједно био и последњи тренутак привидног јединства кроз које је све време манифестован ривалитет либерала и радикала, односно њихових првака. Већина саборских посланика ће остати на страни континуитета, односно либерала. Одбор петнаесторице је за свог председника изабрао др Илију Вучетића, а најактивнији члан поред њега био је Миша Димитријевић. У састав одбора нису ушли радикали.

Схвативши да не постоје могућности да парира Димитријевићу и либералима, њему се супротставио Јаша Томић. Томића су још два радикала посланика подржала у залагању да сабор прекине са радом док се не исправе све повреде аутономије које су констатоване на предлог одбора петнаесторице. Знајући да опозиционим, радикалнијим ставом може само ојачати своје политичке позиције у српском народу, уредник Заставе је 3. октобра поднео оставку на место посланика румског среза.

Пошто су поразили нотабилитете, либерали као носиоци политичког континуитета и радикали који су имали Заставу, отпочели су отворену конфронтацију. Обзиром да су се политичке странке у том периоду окупљале искључиво пред изборе, приликом покушаја таквог окупљања 1887. и формало ће се поцепати у две српске опозиционе странке. Поред изборних радњи једини страначки органи који ће у међупериоду носити политичке активности била су странчка гласила.

Обзиром да је Томић ког су либерали окарактерисали као „политичког ђувегију“ располагао са Заставом, Миша Димитријевиће је већ 17. октобра 1885. године објавио први број Браника, који ће наредне две године бити језгро око кога ће се окупљати српски либерали из Угарске, а након тога и званичан орган Српске либералне странке.

Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. Либерали су радикале доживљавали као нежењени елемент у народу и странци, као нешто што социјализмом покушава да подиђе широким масам на рачун културних институције, интелигенције и демократских начела у којима су препознавли себе.

Додатно затезање односа између српских либреала и радикала окупљених око Томића, представљало је објављивање брошуре Томићеве супруге и Милетићеве ћерке Милице под називом Некоји „пријатељи“ Милетићеви у којој је Димитријевића и српски либерални центар окупљен око Браника описала у изразито негативном контексту, посебно наглашавајући да је Миша Димитријевић на разне начине покушавао да се домогне Заставе. Чињеница да се једна жена путем политичког памфлета обрачунава са политичким неистомишљеницима у оквиру патријархалног српског опозиционог корпуса, представљала је велики политички преседан. Миша Димитријевић је исте године одговорио својом брошуром Мало више светлости у којој је побио све наводе Милице Томић и изнео своје виђење ствари. „Вођена логиком осрамоћене жене истеране на брисани простор, Милица му је одговорила новом још несрећнијом књижицом: Извртање није светлост. “Даља полемика је настављена на страницама Браника и Заставе, а Димитријевић је написао: „Жена што ме на мегдан изазива само је скутоноша, а за њеним штитом стоји вајни јунак, подла кукавица којој образ подноси да се испод женске кецеље сакрива… њен одважни господар и уредник Заставе, главом сам г. Јаша Томић.“

Током јануара пред читаоце је изашла и брошура Михаила Полита Десанчића под називом Рецимо коју. Полит се са три године закашњења супротставио Кикиндском програму, који је међу бирачима одавно био одбачен. Иако се успротивио политици нотабилитета Полит је сматрао да је било какво даље препуцавање са њима непотребно, обзиром да они нису имали лошу намеру, већ су били у заблуди, негујући другачије илузије од већине народа. Полит је жестоко критиковао радикале који су агитацију против Кикиндског програма злоупотребили за прикупљање политичких поена тако што су најниже слојеве дизали социјалним обећањима.

Већ 22. јануара 1887. године Браник је обавестио читаоце: „Чувени наш сународник др М. Полит Десанчић, чије су речи некада налазиле одјека у целој Европи, био је околностима натеран на дуго ћутање. На корист народне ствари, на радост његових пријатеља, он је ево опет проговорио!“

Лаза Нанчић, најближи Томићев сарадник, тада већ тешко болестан, је ускоро одговорио Политу брошуром Рецимо и ми коју, у којој је оптужио Полита за неучешће на Сомборском збору и пасивизацију у тренутку када је од њега очекивано да заузме Милетићево место на челу странке, што је по Нанчићу Полит избегао плашећи се да попут Милетића не заврши у затвору. Након Нанчићеве брошуре је дошло до жестоке расправе између радикалске Заставе и либералског Браника, који је узео Полита у заштиту. Радикали су се још жешће окомили на Михаила Полита Десанчића, а либерали наставили да га још упорније бране речима: „Оборене су све угледније личности Српске народне слободоумне странке. Остао је још недотакнут др Полит, па сад треба и њега оборити! Тако мисли Јаша Томић. Па ко да заступа онда српску народну слободоумну странку – питамо ми. Зар Јаша Томић – наопако!“

У покушају да сачува форму још званично постојеће Српске народне слободоумне странке, кроз континуитет опозиционо-либералног деловања и покушај да дистанцирајући радикале оствари што бољи резултат, Миша Димитријевић једини српски опозициони посланик на Угарском сабору се почетком марта прогласом обратио Србима бирачима, након чега је уследио и званичан позив Србима бирачима да се окупе 19. априла у Србобрану.

Судбоносни збор је био одржан у Сентомашу (Србобрану) 19. априла 1887. године. „На овом збору је и формално извршен дефинитивни расцеп на „браниковце“ и „заставаше“, односно либерале и радикале. Већ на претконференцији где су биле заступљене обе стране,  избио је сукоб око утврђивања дневног реда. Радикали су захтевали да се претресе Бечкеречки програм, а либерали да се о томе не расправља. На почетку самог збора, обе стране су предложиле свог кандидата за председника збора: либерали Полита а радикали Ђуру Цвејића. До споразума није могло доћи и збор је растурен интервенцијом полиције. Обе стране су се бесомучно оптуживале за неуспех збора. Посебна оптужба је ишла на рачун Томића, што је хтео „да сву могућу масу небирача увуче на збор“ и што није одустао од свог захтева да се бечкеречки програм прошири „питањем хлеба“… Већ 23. априла Браник је позвао „све родољубе на нов општи бирачки збор, који ће се одржати у Новом Саду 1. маја 1887. године“, наглашавајући да „ко не жели да се в. бечкеречки програм… мења, и кога у тој жељи не руководи никаква примисао, добро нам је дошао.“Збор је донео одлуку да се присталице овог програма организују у посебну странку која ће задржати име старе Српске народне слободоумне странке, а Браник ће бити њен службени орган.“ Неколико дана касније Томићеви радикали су одржали збор на ком су формирали своју странку под називом Целокупна народна слободоумна странка. Она ће у јавности бити препозната као радикална, а 1891. године ће и сама истаћи тај назив, званично се назвавши Српска народна радикална странка.

На изборима за угарски сабор 1887. године Јаша Томић се кандидовао у шајкашком изборном срезу, традиционалном упоришту Михајла Мише Димитријевића. Као свог кандидата угарска влада је подржала Милоша Димитријевића, некадашњег кулпинког посланика. У овој ситуацији опште конфузије Томић је успео само да откине гласове Миши Димтријевићу и на тај начин да обезбеди победу владиновца. Нотабилитети су покушали да представе ове изборе као свој успеш, тврдећи да су добили четири посланика, међутим ни један од наведених посланика није био искључиво њихов, пошто их је све предложила и угарска владајућа странка, а међу њима је било и Срба владиноваца који су редовно добијали изборе као владини кандидати и које нотабилитети уопште нису ни подржали. Захваљујући неслози до краја XIX века ни један српски опозициони посланик из Војводине није изабран за угарски сабор.

Крајем 1889. године кулминирао је либералско-радикали сукоб који се жестоко водио полемиком између Заставе и Браника. Ова епизода односа између две српске опозиционе партије резултирала је 4. јануара 1890. године (на Туциндан) убиством Мише Димитријевића које је ловачким ножем, са предумишљајем, извршио Јаша Томић, на новосадској железничкој станици пред очима Димитријевићеве супруге и најближег пријатеља Николе Јоксимовића, уредника Браника.  Као повод за овај Томићев акт сматра се подругљиво писање Браника о писму Милице Милетић 1884. године, свом тадашњем веренику Бранку Петровићу, у коме му је обећавала да ће када се венча са њом у мираз добити Заставу и место уредника у њој. Браник је констатовао да писмо најбоље показује на који начин и по коју цену се долазило до уредништва Заставе након Милетићевог оболевања. „Убиство, доиста, није извршено само из политичких мотива, на чему је било тежиште оптужнице, нити само из личних и породичних разлога, на чему је инсистирала одбрана. Убиство је било последица врло сложених односа између сукобљених…“ Ривалитет између Димитријевића и Томића је трајао готово једну целу деценију. Јаша Томић је након овога првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је 1890-1896. одробијао у затвору у Вацу. Најизвеснија солуција због чега је дошло до овако драстичног смањења казне је договор Јаше Томића са извесним угарским мериторним круговима, или безбедносним структурама. Док је Томић био у затвору на иницијативу радикала Емила Гавриле и либерала Стевана Малешевиће отпочела је извесна комуникација између две странке о стратешким тачкама сарадње. Због чињенице да са Томићем на слободи не постоји могућност сарадње са либералима, највероватније је и пуштен. Ову тезу поткрепљује чињеница да је угарска влада наредила Стевану Јовићу да обустави издавање Страже, листа радикалских дисидената који је током боравка Томића у затвору значајно цепао радикалну странку. Поново је омогућено јачање Заставе.

На изборима који су одржани 1890. за српски народно-црквени сабор, гласачи су казнили радикале – либерали су добили 24, а радикали 11 мандата, оставши заједно у опозицији.

Пре формалног враћања Томића на место главног уредника Заставе, последњи покушај сарадње радикала и либерала извршен је 1897. поводом избора за Српски народно-црквени сабор. Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године на Спасовдан, објавиле заједнички проглас србима бирачима у коме су позвале на јединство.

Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета својим јединством – избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала. Клерикалци су на изборима освојили свега 8 мандата, а уједињена опозиција 65, од чега је било 37 либерала и либералних самосталаца и 28 радикала.

У страху од снаге уједињене опозиције која је победила на изборима, патријарх је хитно отпутовао у Пешту на консултације са мађарским властима, како би издејствовао подршку за своју политику и спречио формирање заједничког опозиционог клуба у Сабору. Патијарх је имао намеру да задобије и подршку за спречавање формирања саборског одбора.

Петровдански сабор је отворио комесар мађарске владе, односно краљевски комесар, барон Федор Николић, који је позивајући се на краљевски рескрипт октроисао дневни ред Сабора и наметнуо као обавезу да се Сабор изјасни о уставу који је поднео саборски одбор. Овакав поступак је био супротан свим важећим правним актима. Као реакцију на ово либерали, на челу са Политом су предложили адресу цару, коју је саборска већина усвојила. Радикали су били против ове адресе захтевајући јачу реакцију у виду граваминалне адресе. Због гласања за либералски предлог и сврставања уз Српску либералну странку, радикали су из својих редова искључили Милана Божеског, дугодишњег истакнутог члана, који је након туцинданског убиства, преузео уређивање Заставе, оправдавајући Томићев поступак често и неумесним аргументима.

Међутим, већ за следећу саборску одлуку којом је констатована немогућност рада, а која је донета 26. јула, гласали су јединствено и либерали и радикали и самосталци.  Након доношења ове одлуке, комесар је даљи рад Сабора отказао на неодређено.

Обзиром да је Јаша Томић и званично преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је на конференцији одржаној 2. новембра 1898. године донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње. О ситуацији која је у том моменту задесила Српску либералну странку најбоље говоре речи њеног председника др Илије Вучетића: „Полит се повукао, а ја не могу на себе примити терет руковођења партијом. Нема људи! Нико не жели радити, примити одговорност.“ Општа пасивизација је захватила Српску либералну странку, у тренутку док су радикали бујали. Радикална странка се организовала од месних одбора до централног одбора и прерасла у политичку машинерију до тада непознату на овим просторима. Радикали 1902. године освајају већину на изборима за Српски црквено-школски сабор, а на изборима за Угарски сабор 1906. добијају 3 посланика.

Избори за Црквено-народни сабор 1902. године представљали су кључну победу радикала, не само у Сабору већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима. Добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике. Управо овај сазив Сабора указује учвршћу је нас у уверњу да је постојао договор  радикала са угарским структурама. Наиме у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање сабора. Овај пут, међутим, српска веросиповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су су затекли све измиране трошкове и вишак од 800.000 круна у каси. Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве те оставили дуг од 800.000 круна. Наиме, радикали су одузели имовину од цркава и манастира те је прогласили за имовину аутономије којом су они управљају. На овај начин су спровели своју антиклерикалну политика, али је читав период њиховог управљања обележен, корупцијом, проневерама и аферама. Тако је беочинска цементара одузета беочинском манастиру, а потопом продата новом власнику блиском угарској влади. Током свог деловања радикали су начинили велики број прекршаја, који ће касније бити правно објашњење за укидање целокупне српске народно црквене аутономије 1912. године.  Радикале су 1910. сменили српски самосталци из Хрватске, пактирајући са новом угарском владом, са којом радикали нису били у добрим односима, вративши се опозиционом деловању.

0Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language