Аутор: др Милош Савин, историчар
Фокус овог рада је на периоду функционисања Српске народне радикалне странке у Војводини, након пуштања њеног политичког предводника Јаше Томића из затвора, па све до укидања Српске црквено-школске аутономије 1912. године. Већи део овог историјског периода на власти у Угарској, односно Мађарској, је била Либерална странка коју је спајањем са Деаковом странком 1875. године формирао Калман Тиса. Иако се Тиса 1890. године, исте године која је почела суровим убиством (клањем) Мише Димитријевића од стране Јаше Томића, повукао са чела мађарске владе, његова странка је владала све до 1905. године, а власт након тога су фрагментарно или у целости вршили деривати поменуте странке. Овај период карактерише нагли економски развој целокупне Угарске, али и њно чвршће политичко везивање за пангермански експанзионистички покрет, који ће кулминирати избијањем Првог светског рата. Ову историјску грешку ће мађарска држава по окончању Великог рата платити огромним територијалним и националним губицима.
Јаша Томић је због бруталног убиства био осуђен на доживотну робију. Може се рећи да је његовим убилачким актом влада мађарских либерала у домену своје политике према Србима доживела неку врсту win-win ситуације. Без за сада утврђеног утицаја угарских власти најталентованији српски политичар у угарској, Миша Димитријевић, сурово је убијен, док је не мање амбициозни Јаша Томић као починилац овог злочина доживотно склоњен са политичке сцене и јавног живота, добивши сасвим одговарајућу затворску казну у тадашњој пракси. На изборима који су одржани 1890. за српски народно-црквени сабор, гласачи су казнили радикале – либерали су добили 24, а радикали 11 мандата, оставши заједно у опозицији. Док је Томић у затвору, на чело „Заставе“ је доведен новопечени српски радикал из Бјеловара, Стеван Јовић. Он се наивно и без икаквог писаног уговора латио овог посла, преселивши се са супругом и петоро мале деце у Нови Сад.
Након годину и по дана, због одређених неспоразума унутар редакције, Милетићи су му дали отказ у сред зиме, те се Јовић за петоро мале деце буквално нашао на улици без огрева и хлеба. Није имао среће у борби за новинарски хлеб, а након шест месеци је покушао да се запосли као геометар, али баш тада долази до новог обрта. Априла 1893. године поново постаје уредник „Заставе“, наравно без икаквог уговора. Убрзо је дошло до нових критика на Јовићеву делатност. Спочитавано му је да је превише критиковао либерале и конзервативце, а премало денационализаторску политику угарских власти. Радикали, махом сомборски, и Јовићево окружење су другачије тумачили и сам програм радикалне странке у односу на поједине виђеније партијске људе. Ситуација је претила да доведе до значајног идеолошког раскола унутар радикала. До сукоба је дошло пошто је Јовић у „Застави“ објавио извештај са новосадског месног одбора радикалне странке који је саставио Ђока Крушедолац. У овом извештају се наводило како у Новом Саду није дошло до легитимног збора свих чланова странке, већ само до уже конференције којом су руководили Пера Попадић и Божа Поповић. Претпоставља се да је иза овог извештаја у ствари лично стајао Јовић, због нетрпељивости између њега и поменуте двојице радикала. Крушедолац није прихватио аргументе да су Попадић и Поповић одустали од сазивања општег збора због високих трошкова и немогућности да се исти одржи због интензивних пољопривредних радова, већ је у томе препознао скривене намере. Сутрадан у „Застави“ је дошло до демантија од стране учесника конференције, који је такође објављен у њој. Након тога, „Застава“ је објавила обавештење у коме се позива на опрез према клерикалцима који су се увукли у радикалске редове са циљем да их разбију. Миша Михајловић председник посланичког клуба радикала на српском црквено-школском сабору је за Петровдан 1893. године заказао велики сверадикаласки збор, на коме би се спречиле даље поделе. Недуго потом јавила су се дисонантна мишљења која су оспоравала Михајловићево право да закаже овакав збор. Под утицајем појединих радикала, Славко Милетић је сматрао да је Јовић крив за сва размимоилажења. Радикалима је сметало и Јовићево дружење са Јованом Јотом Грујићем једним од најутицајнијих конзервативних политичара, некадашњим уредником клеро-конзервативног Србског народа, блиског мађарској влади и Обреновићима. Јавно је инсистирано да Јовић раскине пријатељство са Грујићем, што је овај одбио, сматрајући да не може странка да му диктира са киме ће приватно да се дружи. Милетићев син и Милицин брат Славко је поново отпустио Јовића. Јовић се поново нашао на улици, али овај пут знатно политички искуснији и јачи. Решио је да покрене сопствени политички лист и путем њега се обрачуна са свима који су кумовали његовом отказу. Наступио је велики страх у радикалским круговима пошто је део радикалских бирача почео да симпатише Јовића.
Да би се покренуо нови политички лист у Угарској, била је неопходна велика кауција. Средства за њу је требало да прикупе сомборски радикали, али они су били финансијски исцрпљени због куповине деоница новоизграђеног млина. Ипак, обуставили су штампање свог гласила и читаоце преусмерили ка Јовићу. Радикалска фракција окупљена око Јовића је предлагала да се нови лист назове „Нова Застава“, али се он одлучио да се лист зове „Стража“, те да стражари како „Застава“ и Радикална странка „не падну у руке народних изрода“. Због немогућности да се обезбеди кауција, „Стража“, са седиштем у Новом Саду, је почела да излази као неполитички лист.
Временом је „Стража“ скренула десно у односу на почетне радикалске традиције, што се осетило по благонаклоности према обреновићевској Србији и угарској влади. Немилосрдни новинарски рат је експлодирао између „Страже“ и „Заставе“. „Застава“ је оптуживала Јовића да није прави Србин, већ православни Хрват, чији је циљ да рушењем „Заставе“ доведе у питање издржавање тешко болесног Светозара Милетића. Председник радикалне странке Ђура Цвејић је имао разумевања за Јовићево деловање и сматрао да треба до дође до измирења са њим. Поједине радикалске новине попут „Вршачког гласника“ су оправдавали Јовићеве потезе, међутим, део који се залагао за његово потпуно искључење из радикалских редова је имао превагу, па је Јовић избачен из странке. Спремност да се измири је истицао и сам Јовић. Ђура Цвејић је био против избацивања Јовића, залажући се за неку врсту унутарпартијског плурализма.
„Стража“ је оптуживана да директно сарађује са Јованом Јотом Грујићем и Миланом Димитријевићем Грозним, што радикали никада нису успели да докажу, али што је са историјске дистанце ипак белодано, упркос што су тада то и Јота и Грозни демантовали. Недостатак принципијелности у Јовићевом листу је видљив и по томе што су поједини конзервативни политичари успевали да уз новчану надокнаду обезбеде наручене чланке. До званичног преображаја „Страже“ у политички лист дошло је 1894. године, када она постаје орган новоформиране Јовићеве Независне српске народне радикалне странке, која је у свом програму тврдила да ће се најрадикалније борити за очување и проширење Српске црквеношколске аутономије у Аустроугарској.
Независни радикали су се залагали за ослобођење и уједињење српства на Балкану уз ослонац на Мађарску. Председник мађарске владе, Шандор Векерле, је буквално дао новац на руке, који је Јовићева жена положила за плаћање кауције како би „Стража“ постала политички лист. Добијена је и субвенција од мађарске власти. Због оваквог развоја догађаја, део радикала који су следили Јовића као ватреног радикала га је напустило, али њих су ускоро наследили, у истом броју, радикали склонији умереној политици. Број претплатника „Страже“ није био занемарљив – између 860 и 870. Већину претплатника су чинили учитељи, адвокати и богати сељаци, док су је у Хрватској читали махом државни службеници. Уситњавање српског опозиционог покрета је био кључни разлог због којег су мађарске власти подржавале „Стражу“.
За време Томићевог боравка у затвору на иницијативу радикала Емила Гавриле и либерала Стевана Малешевића отпочела је извесна комуникација између две странке о стратешким тачкама сарадње. Озбиљност и политички потенцијал ове сарадње је пао у очи стратезима мађарске либералне странке, па је смишљен план како би се поново разорила српска опозициона сарадња. Године 1896. напрасно су усвојене све жалбе Јаше Томића и он је уз очигледан договор са мађарским меродавним круговима, који још увек није документован, пуштен на слободу. Због чињенице да са Томићем на слободи реално није више постојала могућност сарадње радикала са либералима.
Ову тезу поткрепљује чињеница да је угарска влада наредила Стевану Јовићу да обустави издавање „Страже“, листа радикалских дисидената који је током боравка Томића у затвору значајно цепао радикалну странку. Поново је омогућено јачање „Заставе“. Пре формалног враћања Томића на место главног уредника „Заставе“, последњи покушај сарадње радикала и либерала извршен је 1897. поводом избора за Српски народно-црквени сабор. Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године на Спасовдан, објавиле заједнички проглас Србима бирачима у коме су позвале на јединство. Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета својим јединством – избори за Српски народно-црквени сабор су довели до велике победе уједињених либерала и радикала. Клерикалци су на изборима освојили свега 8 мандата, а уједињена опозиција 65, од чега је било 37 либерала и либералних самосталаца и 28 радикала. Приликом договора о сарадњи између либерала и радикала које су водили либерал Стеван Малешевић и радикал Емил Гаврила, пред изборе, договорено је да престане странчарење, а да „Браник“ и „Застава“ привремено скину називе странака са насловних страница. Због договореног и учињеног, дошло је до жестоке реакције против тадашњег уредника „Заставе“ и радикалског првака Гавриле, који је иначе пропагирао много тешњу сарадњу и измирење између српских опозиционих партија. Гаврила је због критика напустио редакцију „Заставе“, а повратком Јаше Томића 1898. године на њено чело престала је могућност било какве сарадње између радикала и либерала. Испоставиће се да је постојао и мање осветљен повод за ово размимоилажење. Из приватне преписке сазнајемо да је постоја тајни договор између Гавриле и још двојице најзначајнијих првака радикалне странке, који није испоштован. Али о њему никада нико није проговорио. Јасно је да је други радикал упућен у тајну био Ђура Красојевић, али немогуће је још демаскирати трећег. Управо сазнање ко је трећи послужило би истраживачима као путоказ у даље расветљавање приче. Гаврила је напустио на извесно време Војводину и посветио се националном раду са Србима у Босни, укључујући и српски опредељено становништво муслиманске вероисповести. До трзавица које нису довеле до цепања Радикалне странке дошло је приликом избора за посланике за Српски црквено-народни Сабор 1896. године, када су Ђура Красојевић и Миша Михајловић направили тактички договор са клерикалцима о ротацији два изборна места, без икаквих консултација са централним одбором странке.
У страху од снаге уједињене опозиције која је победила на изборима, патријарх је хитно отпутовао у Пешту на консултације са мађарским властима, како би издејствовао подршку за своју политику и спречио формирање заједничког опозиционог клуба у Сабору. Патијарх је имао намеру да задобије и подршку за спречавање формирања саборског одбора. Петровдански сабор је отворио комесар мађарске владе, односно краљевски комесар, барон Федор Николић, који је позивајући се на краљевски рескрипт октроисао дневни ред Сабора и наметнуо као обавезу да се Сабор изјасни о уставу који је поднео саборски одбор. Овакав поступак је био супротан свим важећим правним актима. Као реакцију на ово либерали, на челу са Политом, предложили су адресу цару, коју је саборска већина усвојила. Радикали су били против ове адресе захтевајући јачу реакцију у виду граваминалне адресе. Због гласања за либералски предлог и сврставања уз Српску либералну странку, радикали су из својих редова искључили Милана Божеског, дугодишњег истакнутог члана, који је након туцинданског убиства, преузео уређивање „Заставе“, оправдавајући Томићев убилачки поступак често и неумесним аргументима. Међутим, већ за следећу саборску одлуку којом је констатована немогућност рада, а која је донета 26. јула, гласали су јединствено и либерали и радикали и самосталци.
Након доношења ове одлуке, комесар је даљи рад Сабора отказао на неодређено. С обзиром да је Јаша Томић и званично преузео уређивање „Заставе“, Српска либерална странка је на конференцији одржаној 2. новембра 1898. године донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње. Јаша Томић никада није био формални председник странке, били су то Ђура Цвејић и Ђура Красојевић, али је као уредник „Заставе“ био суштиниски лидер ове организације. О ситуацији која је у том моменту задесила Српску либералну странку најбоље говоре речи њеног председника др Илије Вучетића: „Полит се повукао, а ја не могу на себе примити терет руковођења партијом. Нема људи! Нико не жели радити, примити одговорност.“
Општа пасивизација је захватила Српску либералну странку, у тренутку док су радикали бујали. Радикална странка се организовала од месних одбора до централног одбора и прерасла у политичку машинерију до тада непознату на овим просторима. Пред изборе за Угарски сабор 1901. године, настала је специфична ситуација. Наиме, још од 1887. године када је истекао последњи мандат Мише Димитријевића, и када је дошло до званичне поделе на радикале и либерале, ниједан српски опозициони посланик није изабран на изборима за Угарски сабор. До договора између српске опозиције није могло да дође што је умањивало шансу за улазак у парламент. Либерална странка је и поред дисонантног мишљења Тихомира Остојића, решила да ипак треба изаћи на изборе, за разлику од њих радикали су се определи за бојкот.
Како радикалски бојкот не би помогао либералима да се дигну из политичког и организационог пепела, радикална странка је најстрожије забранила својим члановима да на било који начин учествују у изборним радњама. Сви кандидати либералне странке су изгубили изборе, међутим на изборима у новобечејском срезу је убедљиво победио др Љуба Павловић, радикал који је одлучио да се оглуши о страначку дисциплину.
Павловић је постао први српски опозициони посланик после 14 година, и први у двадесетом веку. Био је добар лекар, хуманиста и добротвор и био је убеђен у своју победу, а питање је да ли би га његова радикална странка уопште кандидовала за посланика, да није бојкотовала изборе. Павловић није пристајао ни на какву сарадњу са мађарским владајућим круговима, а ускоро ће се показати да странка која га је искључила из својих редова није била толико доследна по истом питању. Павловић је добио подршку српских либерала, али је поред зближавања са њима, инсистирао да је он српски опозиционар без страначких обележја. Павловић се заједно са словачким послаником Веселовским и румунским послаником Валдом, жестоко противио мађаризацији и залагао за потпуну равноправност свих народности Угарске.
Изборе јануара 1905. године српски либерали су дочекали потпуно неспремни, те су се определили за пасивност. За разлику од њих, радикали, који су већ три године владали српским аутономним органима, у изборну кампању су ушли жестоко и организовано, истичући чак седам кандидата за посланике. Међутим, од свих српских опозиционих кандидата, победу је поново однео само независни српски опозициони кандидат у Новом Бечеју лекар Љуба Павловић. Поред кандидата мађарске владе, Павловић је у свом срезу потукао и најистакнутијег кандидата радикалне странке Миту Мушицког. Павловић је победио као ванпартијски кандидат, за њега су гласали сви либералски гласачи и значајан део локалних радикалских гласача. Јаша Томић није могао да прихвати Павловићев успех, упркос томе што се Павловић на Угарском сабору јуначки борио за српска права.
Томић је оркестрирао до тада невиђено блаћење и вређање Павловића, путем „Заставе“ и радикалне странке. Павловић је то тешко подносио, и потонуо је у стање дубоке резигнираности и разочарења. На следећим, ванредним изборима годину дана касније није се ни кандидовао. По још увек недокументованој причи, доктор Љуба Павловић је запао у одређене дугове према српским финансијским заводима, којима су у то време почели да руководе радикали, који су покушавали и да му на тај начин загорчају живот. Такоће, по овој тези, нашавши се у безизлазној ситуацији, јавно осрамоћен од стране радикала, Павловић је извршио самоубиство.
Избори за Црквено-народни сабор 1902. године представљали су кључну победу радикала, не само у Сабору већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима. Добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике. Управо овај сазив Сабора учвршћује нас у уверњу да је постојао договор радикала са угарским структурама. Наиме, у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање сабора. Овај пут, међутим, српска вероисповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су затекли све измирене трошкове и вишак од 800.000 круна у каси.
Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве те оставили дуг од 800.000 круна. Наиме, радикали су одузели имовину од цркава и манастира и прогласили је за имовину аутономије којом су они управљају. На овај начин су спровели своју антиклерикалну политику, али је читав период њиховог управљања обележен корупцијом, проневерама и аферама. Тако је беочинска цементара одузета беочинском манастиру, а потом продата новом власнику блиском угарској влади. Током свог деловања радикали су начинили велики број прекршаја, који ће касније бити правно објашњење за укидање целокупне српске народно-црквене аутономије 1912. године. Радикале су 1910. сменили српски самосталци из Хрватске, пактирајући са новом угарском владом, са којом радикали нису били у добрим односима, вративши се опозиционом деловању.
Око др Миладина Свињарева, чувеног новосадског акушера, крајем прве деценије двадесетог века окупила се група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством. Ова група је позната под називом младорадикали или Српстваши по политичком листу Српство који су покренули.
Остваривши апсолутну победу на изборима за Српски црквено-народни сабор, радикали су од 1902. до 1910. године, имали потпуну контролу над српским аутономним институцијама, а мађарске власти су им толерисале разне злоупотребе. Младорадикали су такође били заинтересовани за сарадњу са мађарским странкама, али из разлога спречавања злоупотреба. Управо у периоду младорадикалског зенита основана је Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом, на коју се ослањао Драгутин Куен Хедервари, председник мађарске владе и некадашњи хрватски бан. Младорадикали су желели да делују управо кроз оквире Националне странке рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане.
Кључна личност за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био је велики жупан Бела Матковић. Он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа „Српство“ који је угледао светло дана 16. марта 1910. године. Недуго затим, угарска влада је одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа.
Српствашима као младим и образованим људима је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. Без директног везивања подржавали су искључиво реформске потезе Националне странке рада. Међу Српствашима најпознатији су били др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник „Заставе“). Томићеви радикали су их пежоративно окарактерисали као „подрепаше“ и „Тисине мале капларе“. На збору у Жабљу априла 1910. године младорадикали су формирали Српску народну странку у Угарској. Социјалне теме су биле доминантне у односу на дневну политику у садржају листа „Српство“.
Политички, „Српство“ је раскринкавало радикале и указивало на њихове бројне злоупотребе, док је на Српском народно-црквеном сабору подржавало рад српских самосталаца из Хрватске. „Српство“ је пропагирало српско-хрватску коалицију у којој су учествовали самосталци, а критиковало радикале који су се томе противили. Лист је излазио два пута седмично, а штампан је у хиљаду примерака, чиме је озбиљно конкурисао „Застави“ и „Бранику“. У жељи да лист излази четири пута недељно и да постане финансијски стабилнији, Српстваши 1911. године путем жупана Матковића су издејствовали да поново добију субвенцију мађарских власти, што су радикалска „Застава“ и Српски глас кикиндских демократа, дочекали на нож. Од Ђорђа Поповића, уредништво над „Српством“ је лично преузео др Миладин Свињарев. Лист ништа у свом писању није променио, а остао је бескомпромисан и када је на уредничкој позицији Свињарева наследио Љубомир Апић. Тек када је уредништво 1912. године преузео контроверзан неоконзервативац Милан Л. Поповић променило се политичко усмерење листа. Поповић се трудио да лист предњачи незамерању званичној мађарској политици. Поповић је деловао са позиција српског национализма и мађарског патриотизма, па је сходно томе сматрао да до ослобађања и уједињења целог српског националног простора на Балкану може и треба да дође само политиком српског ослањања на мађарске политичке чиниоце. Критиковао је начин на који се води политика у Краљевини Србији оцењујући га као „страшан и сраман“, а народ у Србији као „непросвећен и неповерљив“. Када је дошло до Првог балканског рата, „Српство“ мења свој курс и у потпуности и без резерве стаје на страну Краљевине Србије. Др Миладин Свињарев одлази као добровољац у Србију, где ће касније бити одликован орденом Светог Саве. Поповић је због залагања за интересе Србије у рату, више пута новчано кажњаван и затваран.
Остави коментар