Putujuće pozorište Šopalović – između stvarnosti i umetnosti

30/10/2020

Autorka: Tijana Mitrović

Sažetak: Rad se bavi dramom Putujuće pozorište Šopalović koja pokazuje zapostavljeno mesto pozorišta u društvu u vreme okupacije u Užicu. Prikazuju se razlike među građanima i glumcima kako između sebe tako i odnos jednih prema drugima. Stvarnost kao ohola i nespremna za umetnost i  pozorište kao metafizički beg od surove stvarnosti.

Ključne reči: pozorište, stvarnost, okupacija, građani, glumci, predstava

Kod Ljubomira Simovića imamo često prisutnu temu rata, kako u poeziji tako i u drami. Putujuće pozorište Šopalović je treća po redu Simovićeva drama, a druga njegova drama koja je dobila Sterijinu nagradu.[1] Ova drama bi mogla da se posmatra i kao skup svih dotadašnjih Simovićevih pesničkih impresija o okupaciji (Simovićeve pesme koje se bave ovom temom: Okupacija Užica, Vešala na Žitnoj pijaci u Užicu, Soldatuša…).                                                                                                                             Radnja ove drame se odvija u njegovom rodnom gradu Užicu čiju je istoriju verovatno dobro poznavao, kao i prilike tokom Drugog svetskog rata. Takođe, Simović na duhovit način prikazuje tadašnji mentalitet građana i tipizirano ponašanje karakteristično za male varoške sredine. Prisutno je preplitanje dve stvarnosti, one egzistencijalne, ratne koju žive građani Užica u teškim uslovima okupacije, straha i gladi i one nematerijalne koju predstavljaju glumci kao označitelji svega metafizičkog i bezvremenskog. Već u prikazu prve scene možemo da zaključimo kakve su društvene prilike. Početak drame je smešten na rakijsku pijacu, mesto gde su se pre okupacije bezbrižno skupljali građani, a oko nje se nalazi kafana i pekara, sajdžija. Ono što ruši ovu naizgled bezbrižnu scenu jesu zidovi sa nemačkim proklamacijama koje uzvikuju:  WARUNG! BEKANNTMACHUNG! VIKTORIA! I crne zastave, zatim i kukasti krst koje je obojilo Užice u tu boju. Toj boji prkosi glumačka putujuća svita koja izvodi scenu iz Šilerovih Razbojnika. Dalje u drami ćemo imati razvijen opozitan odnos između sveta glumaca i građana. „To svesno ili nesvesno preplitanje, razdvajanje ili poklapanje stvarnosti i pozorišta, to što se granica između njih briše, krije, premešta i iznenada se pojavljuje na neočekivanim mestima, to je osnovna igra ove drame.“ (Simović 1985:8)

Čemu glumci u oskudna vremena

Prikazom odlomka predstave glumci najavljuju predstavu koja će se održati to veče, ali ranije nego što je uobičajeno, zbog policijskog časa. Već u samoj najavi predstave glumci nailaze na negodovanje građana koji se bune protiv izvođenja u ratnim vremenima. Uzvikuju da je Užice crno od zastava, da su streljanja, glad, izbeglice na sve strane. Prvi sukob se javlja sa ženama građankama od kojih su neke navedene samo kao prva, druga, treća – time Simović briše njihova individualna svojstva i predstavlja ih kao ukupni glas ovog grada, dok su Dara i Tomanija imenovane iako je to samo u funkciji predstavnica ostalih građana. One stupaju u konflikt sa članicama trupe, Jelisavetom i Sofijom. Sa njima se oslikava mentalitet Užica koje glumice nazivaju kurvama i barabama, na šta one burno reaguju, braneći se. Kada ostanu same na sceni Dara i Tomanija govore o akciji koja treba da se izvrši. Iako su one te koje znaju sve šta se dešava u Užicu Dara izgovara : „Što manje pitaš manje znaš, a što manje znaš, mirnije živiš.“ (Simović 1985:36) Provlačeći se kroz dramu još nekoliko puta kao glasnogovornice vidimo da su ipak izabrale da više znaju. One učestvuju u napadu na Sofiju optužujući je da je nemačka kurva i režu joj kosu, jer je ta kosa ono što je razlikuje od njih, a sve što je drugačije, u njihovom svetu nije prihvatljivo. Iako su protiv pozorišta koje im donose glumci, građanke uživaju u svom ličnom pozorištu u kome su one i reditelji i gledaoci. Kada iznose tela načelnika i Anđe Karamanović svaka uzvikuje svoju rekonstrukciju događaja šta se zapravo desilo, dok jedna pošto ne vidi baš najbolje šta se dešava uzvikuje „Trebalo je da zauzmemo bolje mesto!“ (Simović 1985:89)                                                                                                                                             Svađu na rakijskom trgu između građanki i glumica prekida Milun, podnarednik gradske staže, saradnik okupatora koji odvodi glumce u policiju. On je sav posvećen svom činu da čak i ne pravi razliku između drvenog mača i hladnog oružja i tako zahteva od Filipa da odloži rekvizit.  Njegova neupućenost u dramsku umetnost se vidi i tako što ne veruje Vasiliju da je to njegov pravi indetitet, jer ga je Filip nazvao Stefanom dok je u zanosu govorio svoju ulogu iz jedne predstave. Milunove rečenice su obeležene uzvičnicima dok je govor karakterističan seoskom podneblju ovog kraja: kazo, ukraj, šćeri, leb. On uživa u svom trenutnom položaju jer je on jedina veza između zatvorenika i spoljnog sveta, tako da mu se građani dodvoravaju da bi dopremio neophodno zatvorenicima. Naglašava da bi time reskirao da ga pošalju na front, ali kada Blagoje nudi flašu rakije u zamenu ne odbija, nego dodaje da je rekao dve. Takođe on uz čašicu rakije prenosi dalje šta se dešava u stanici i tako priča o smrti načelnika Domazeta i Anđe Karamarković. Njegov odnos prema pozorištu se vidi kada uzima dozvolu i čak uz reči Jelisavete Vasiliju: „Zašto mu ne pokažeš neće je pojesti“ (Simović 1985:76) on  uzima dozvolu i zaista je pojede. Predstava putujuće družine nikada se neće odigrati, jer više ne postoji dokaz da je dozvola ikada postojala dok se Gina i Blagoje kao poslušni građani slažu sa svim što on kaže.

Sa Ginom se upoznajemo dok stoji za koritom od koga se ne odvaja i nad kojim proklinje svoj život, ali do kraja ostaje nad njim. Prema svom suprugu Blagoju koji se ne odvaja od flaše rakije kao ona od korita, nema milosti. Kod Gine nema ničega prećutanog ni skrivenog. Njen odnos prema glumcima je sličan kao kod ostatka građana, ali s tim što ona svoje negodovanje ne krije. Lepotu Sofijinu ne vrednuje, smatra da je lepa samo zato što je nova, tuđa i lepo obučena. Njen muž vidno opčinjen Sofijom izgovara: „Glumci su boemi, i umetnici, i svetski ljudi!“(Simović 1985:52) Kada je ugledao Sofiju izjavljuje da se oseća kao soba u koju su uneli ljubičice. Takvim izjavama učinilo bi se da smo konačno našli nekoga ko razume pozorište i život glumaca, ali i  to je bilo samo prividno. Kada se ušunjaju i izvrše napad na Sofiju, do tada povučen i zanesen Blagoje sa georginom na reveru postaje okrutan naslednik Dropca. Od ljubomorne pomisli da je on nije dostojan, a Drobac jeste, pada mu krv na oči, seče Sofijinu kosu, obeležje njene lepote i na njega se prenose krvavi tragovi. Posle izvršenog napada jedino se Gina pita: „Šta smo ovo učinili?“ (Simović 1985:86) Može se zaključiti da se samo kod Gine pojavila griža savesti nakon napada, jer ona napada zato što Sofiju smatra kurvom koja je legla sa batinašem njenog sina, a mogli bismo reći da je majčinska ljubav ipak ono presudno što oslikava Ginin lik. Posle smrti Filipove i oslobađanja njenog sina Sekule ona želi da se izvini glumcima i zahvali, ali pozdrave šalje po Simki jer: „Mora da pere veliki veš“(Simović 1985:92). Blagoje se vraća flaši, Gina ostaje za koritom i reklo bi se da je sve ostalo isto kao i pre dolaska glumaca, samo krvavi tragovi njihovog nedela prema Sofiji ostaju.

 

Pokretne daske koje život znače

Za predstavnike umetnosti i pozorišta Simović bira glumce iz putujućeg pozorišta. Njihov odnos prema stvarnom životu i životu prema pozorištu može se gradacijski poređati. Od Vasilija i Jelisavete koji jasno odvajaju život i glumu, preko mlade Sofije koja i u najmračnijim danima ima moć da vidi lepotu umetnosti do Filipa Trnavca koji stvarni život uopšte ni ne vidi, niti želi da ga vidi.

Vasilije je vođa trupe koji svoj poziv vidi kao zanat kojeg se ne odriče čak ni u teško vreme okupacije. Kada ga Simka upita kako mogu da glume kada je rat, on odgovara da je on u pozorištu kao što je pekar u pekari, apotekar u apoteci. A zatim joj objašnjava šta je pozorište za njega: „Znate li vi gospođo šta je pozorište? Sedite u Užicu, a na deset metara od vas – počinje Engleska! Na samo deset sekundi hoda od vas – počinje deveti vek.“ (Simović 1985:64) Za njega pozorište predstavlja brisanje prostora i vremena. U pozorištu vidi mogućnost slobode saznavanja svih istina i svih vremena iz prošlosti. Samo na sceni glumac može postati bilo ko. Iako se bori protiv birokratije i papirologije on poseduje papir sa dozvolom koji Majcen zahteva da bi ih pustio na slobodu. Dakle, on je svestan vođa koji iako ne podržava sve nametnute obaveze, ipak ih izvršava. Rešen je da ne odustane od svog poziva, čak se i povinuje okupatoru time što izvodi Šilera, nemačkog pisca, njemu je bitno samo da pozorište i dalje živi i postoji. Brine o finansijama trupe, smišlja kako da plati zakup i prenoćišta, muči se sa Jelisavetom oko prenošenja i postavljanja rekvizita dok Filip i Sofija zaneseno šetaju Užicem. U nedostatku rekvizita ponavlja kako dobar glumac i od jednog lonca može da stvori čuda, sećajući se starca iz Ivanjice i njegove multipraktične šajkače. On veruje da talenat glumca ne može zaustaviti nikakav nedostatak rekvizita ili čak i pozornice (nastupali bi u kafani) i u tome se vidi koliko se izveštio posle mnogih godina čergarenja.

Od Vasilija se retko odvaja Jelisaveta i ona bi se mogla nazvati njegovom desnom rukom. Ona se ponaša kao velika poznata glumica i posle svađe sa varošankama izgovara: „Sita sam naše zaparložene provincije! Sita sam slepaca!“ (Simović 1985:34) Odsečno odgovara svima i moglo bi se reći da je ona Ginin ekvivalent, ali sa druge strane, kao predstavnik glumaca. Nezadovoljna je ulogama koje dobija, jer sve češće tumači muške likove i setno se seća dana u Beogradu: „Igrala sam u Beogradu, u ‘Manježu’! Spremali smo Pižeove ’Srećne dane’, to su zaista bili srećni dani! Ja sam imala prelepu žensku ulogu.“ (Simović 1985:52) i njeno dalje sećanje prekida ružna stvarnost i zvuci pucnjeva. Prilikom probe ona ne može da prebaci svoj govor u muški rod, a na kritiku Sofije odgovara joj da onda ona glumi grofa, ali Sofija kaže da onda ne bi imao ko da glumi Amaliju. Ona do te mere smatra Jelisavetu nekompatibilnom za glavnu žensku ulogu da pre predlaže Vasilija za tu ulogu nego nju. Ali ipak i dalje u Jelisaveti ima životnog poleta i to se najbolje vidi kada savetuje Simki da skine crninu i obuče belu haljinu i stavi crveni cvet u kosu. Ona se bori protiv stvarnosti, ali ne tako što će od nje pobeći već joj se suprostaviti i narugati.

Zagonetna užičanima, prelepa i mlada glumica Sofija opčinjava i one koji joj se dive i one koji je kritikuju. A ona je opčinjena Đetinjom i lepotom oko nje. Poput vodene vile ona često obitava pored vode i tamo se oseća najlepše i najsigurnije. Izrazito je senzitivna na mirise, oseća miris lubenice, cveća u vreme kada niko na njih ne obraća pažnju u strahu od pucnjeva. Ne brine za egzistencijalna pitanja niti nudi pomoć Jelisaveti pri raspakivanju, već je poziva sa sobom da uhvati još malo sunca i izjavljuje da se nikad nije lepše osećala. Mesto glumca u svetu vidi ovako: „Možda glumac pokazuje zašto uopšte vredi da se čovek prehrani i preživi.“ (Simović 1985:64) Ona u umetnosti vidi spas čoveka, jer on tada postaje ljudsko biće i na taj način se razlikuje od životinje jer nije protkan samo od egzistencijalnog. Dok Vasilije tačno zna razliku između pozorišta i života, jer ono za njega prestaje na rampi, Sofija se pita: „A gde je u stvari, granica između života i pozorišta? Da li je granica tamo gde je rampa? I da li ta granica uopšte postoji?“(Simović 1985:66) Ona shvata da granica postoji, ali bi da je obriše, jer u životu pozorišta i življenju prema njemu nalazi spas od surove stvarnosti. Upravo je dobro igranje jedne prethodne uloge spasilo kada se našla sama sa Drobcem, saradnikom okupatora koji je zbog načina ophođenja prema zatvorenicima dobio ime. On je zatiče samu pored reke posle kupanja i nečujno joj prilazi i počinje razgovor začuđen što ga se ne plaši. Ona ga svojom pričom otvara i vidimo nekog drugog Dropca sem onog koji je u planini silovao koze (po rečima građana), batinjao i ostavljao krvav trag za sobom. Kasnije saznajemo da se Sofija od njega spasila tako što je govorila reči travare iz komada Prognani kralj. Za razliku od Filipa koji spontano prenosi pozorište u stvarni svet Sofija prenosi lažni duh kihotizma ona se pravi da ne zna ko je Drobac  i počinje da glumi. (Vidi: Pavlović-Samurović 1995:84) Ovo je put kada se pozorište prebacilo u realnost i na taj način spasilo Sofiju. Ona je pokrenula kod Dropca sećanje na detinjstvo, kad su pekli tikve i od njih pravili fenjere. Da Drobac krije neku veliku tajnu i bol saznajemo iz toga što kaže da nana leči od velike tuge, a da je tuga kad : „To ti je…kad ne da disati.“ (Simović 1985:82). Magijska moć Sofijine kose je ranije tog dana začarala Dropca koji njenu lepotu vidi: „Ko da si mi skinula krv sa očiju“ (Simović 1985:84). Posle tog razgovora vidimo da je ona u Dropcu pokrenula dobrotu koja je obrisala krvave tragove greha koji su ga pratili, samo što on odlazi u smrt jer je vidi kao jedini spas od sebe samog i svojih dela. Ovaj neobičan susret pored reke se može objasniti i time što je Simović dao Sofiji neke magijske moći da preobrati: „Ova Sofijina vezanost za vodu, kao i njena neobična lepota, daju joj neka svojstva mitskog bića, ona podseća na vilu iz usmene poezije koja u vodi isceljuje ili pak kažnjava junake.“ (V. Jovanović 2011:75) Reči Simke da se Drobac obesio Sofija nije čula, ali je ostala zahvalnost građana što ih je spasila od dalje torture i mučenja.

Onaj kome pozorište ne prestaje kada se spusti zavesa i onaj koji ceo život vidi kao niz asocijacija koje podsećaju na reference iz raznih komada je Filip Trnavac. „Neprestano na pola puta između objektivne realnosti (strah, rat, glad, senke vešala) i pozorišne iluzije (svet Šekspira, Šilera, Čehova), on slično Serevantesovom Don Kihotu odbija da prihvati stvarnost onakvu kakva ona jeste, ružnoću i teskobu svakodnevnice i sa lakoćom prelazi u svet pozorišne fikcije.“ (Pavlović-Samurović 1995:82) On je mlad glumac sa čijom se smetenošću susrećemo već u prvoj slici kada Vasilija naziva Stefanom iz jedne od uloga što zbunjuje slabo obrazovanog Miluna. Njegovo mešanje realnosti sa pozorištem stvara niz komičnih scena kao kada Simki govori da joj je srnetina preslana i kečiga služena uz vino dok im ona postavlja samo pečenu tikvu. Filip tada uopšte ni ne vidi Simku već gospođu Simoni, udovicu iz komedije Poslednje leto i u njegovoj svesti verovatno su se pojavile te razne đakonije umesto samo bezukusne tikve. U kritičnom momentu rasprave kada je Gina saznala da Simka ima aferu sa njenim sinom dolazi do još jedne situacije kada se Filipu pali „pozorišna lampica“ i on izgovara: „Draga majko, prigrli ovu ženu, onako kako je ona mene prigrlila na svoje rascvetale grudi“ (Simović 1985:72) i na taj način stvara novu konfliktnu situaciju. Nakon niza komičnih scena kada se učinilo da je sve ovo sa Filipom samo bezopasan zanos, on strada, jer kada je video leševe izgovara reči iz svoje uloge koja priznaje ubistvo i užička vlast, nenaviknuta na pozorište puca i on pada mrtav. „Trnavac plaća životom pravo da živi ličnu sudbinu, da ostvari svoj san“ (Petar Marjanović 1997:266) Da je njegov život ceo bio posvećen samo pozorištu, videli smo, a da želi u njemu da ostane vidimo iz njegovog testamenta gde zaveštava svoju lobanju da predstavlja u nekom pozorištu jadnog Jorika. Sahranjen je u masovnu grobnicu, ali Vasilije se nada da će upravo kao Jorik, njegova lobanja pronaći put do nekog pozorišnog Hamleta.

Stvarnost je mogla uticati na pozorište, ali ona na njima ne ostavlja nikakav neizbrisiv trag, čak i Sofija, kao oštećena stavlja na glavu periku koja joj vraća lepotu koju je imala i oni iako praznih džepova nastavljaju dalje za svojim ciljem – odigravanjem što više predstava. Ali ipak, umetnost je ta koja pobeđuje i ona je nekoliko puta preobrazila stvarnost. Tako smo na početku imali glumce koji igraju odlomak iz visoke klasične drame – umetnost koja ne obraća pažnju na stvarnost i koja je zatvorena sama u sebi, zatim Filip koji zbunjuje umetnošću život oko sebe, Sofija sa njenim Prognanim kraljem, mesto kada umetnost počinje da utiče na život i na kraju Filip u njegovoj poslednjoj sceni i uzdizanje umetnosti putujućih glumaca do tragedije. (Vidi: Hristić 1987:165) Simović je ovom dramom prikazao moć pozorišne umetnosti i veru glumaca u svoj poziv koji odlazeći da dalje nastupaju iako je vreme okupacije odgovaraju Mejcenu na pitanje da li im smeta da im na pozornicu pada senka vešala, jer umetnost kao bezvremena nalazi svoj put i u najgorim vremenima.

Literatura:

Jovanović V. Biljana (2011). „Refleksi usmene poezije i tradicionalne kulture u drami ‘Putujuće pozorište Šopalović’ Ljubomira Simovića“, Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku br 44. Novi Sad: Matica srpska.

Marjanović Petar (1997). „Putujuće pozorište Šopalović“ Srpski dramski pisci XX stoleća. Novi Sad: Matica srpska.

Pavlović – Samurović Ljiljana (1995). „Duh Kihotizma u drami ‘Putujuće pozorište Šopalović’ Ljubomira Simovića“ Zbornik Matice srpske za slavistiku 48-49. Novi Sad: Matica srpska.

Simović Ljubomir (1985). Putujuće pozorište Šopalović. Beograd: Jugoslovensko dramsko pozorište.

Simović Ljubomir (1985). „Iz pisma Dejanu Mijaču“, Putujuće pozorište Šopalović, Beograd: Jugoslovensko dramsko pozorište.

Hristić Jovan (2002). „O drami Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića“ O traganju za pozorištem, Zrenjanin: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“.

[1]Ocenjivačka komisija 31. Jugoslovenskih pozorišnih igara Sterijinu nagradu dodelila je Ljubomiru Simoviću za tekst savremene drame Putujuće pozorište Šopalović, u režiji Dejana Mijača u uzvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, 1986. godine

O autorki:

Tijana Mitrović je osnovne studije završila na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, na Odseku za srpsku književnost. Trenutno piše master rad. Koordinator je lokalne Kancelarije za mlade. Živi u Bajinoj Bašti. Radovi su joj objavljivani u časopisu  KULT, učestvovala je na Desničinim susretima.

Foto: privatna arhiva

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja