Путин (II део)

29/10/2022

Аутор: Милован Балабан, историчар

Други део Путинове владавине, односно период од његовог повратка на место првог човека Русије 2012, карактерише све значајније конфронтирање са западним центрима моћи, пре свих америчком администрацијом и дубоком државом. Како се ради о две карактеристичне цивилизације, сукоб је, поготово када је почео у Украјини, добијао све апокалиптичније размере. Наиме, конфронтација између две цивилизације и на западу и на истоку доживљава се као судбоносна, као она која промовише два погледа и доживљаја света. Руска мисија задржавања тајне безакоња, дефинисана још пре неколико векова, као и америчка мисија доминације светом, обе утемељене у Библији (али различито тумаченој), све више долазе до изражаја, што сукоб чини дубљим и тежим за контролисање.

Поставља се питање како је уопште дошло до сукоба у Украјини и каква је његова генеза. Почетак неспоразума наступа када за руску безбедност до крајњих граница проширени НАТО изрази интерес да се и Украјина прикључи овој војној алијанси. На самиту у Букурешту 2008. године председник Џорџ Буш изражава могућност да Украјина аплицира за чланство у НАТО-у и да заједно са Грузијом уђе у савез. Овим би Русија била угрожена у егзистенцијалном смислу, што су уосталом и знали велики амерички стратези попут Бжежинског. Украјина је та која чини Русију великом силом, а њено измештање из руске интересне сфере ствара услове да се Русија сломи.

Отуда је овај предлог упалио аларм код руског председника Путина. Схватило се да партнерство са Западом не значи амортизовање његових амбиција за светском доминацијом, чак и када Русија није имала намеру да се врати у светску арену као суперсила, већ је хтела да у светској хијерархији заузме пристојно место, односно да се на неки начин уваже њени интереси. Ирационалне претензије политичког Запада спречавале су договор око Украјине као највиталнији за интерес Русије. Неутралност је била Русији прихватљива, односно украјинско несврставање у један од два табора. Но, Запад је то константно игнорисао што је на крају довело до сукоба, а опет натерало и Путина да реагује и постане агресиван – агресиван у покушају спречавања Запада да дође у ситуацију да судбоносно ослаби и уруши Русију.

Дакле, може се рећи да је ширење НАТО-а на простор Грузије, а поготово Украјине, морао да изазове сукоб. После наранџасте револуције 2004. и насилних промена које су се тада догодиле, на власт се после неколико година враћају снаге које могу да се окарактеришу као проруске или као оне које теже неутралности државе. Отуда од 2009. до 2010. имамо друге неутралне трендове у Украјини. Под вођством Јануковича долази до балансираније политике у којој Украјина остаје на европском путу, али одустаје од НАТО-а као циља, што у Русији ствара један доживљај сигурности.

Цена гаса је усаглашена, односно Русија је смањила цену овог енергента суседу као гест добре воље услед политике која сада није угрожавала егзистенцијалне интересе највеће словенске државе. Тензије су се од покушаја аплицирања Украјине у НАТО 2008. смириле, а сама Украјина је почела да функционише уравнотежено, све више се ослањајући на свог великог суседа, на којег је и природно упућена. Но, такав развој ситуације није одговарао глобалним центрима моћи, што се видело из потеза који ће уследити.

Средњи курс Украјина је примењивала практично до 2013. када је ЕУ понудила Украјини Закон о стабилизацији и придруживању. Овај потез ЕУ поделио је друштво, док ни Русији ово није одговарало. Отуда је она понудила Украјини да смањи цену енергената за још трећину, а затим и да петнаест милијарди долара да гласи на државне обвезнице. На овакву понуду ЕУ и Запад нису могли одговорити. Штавише, споразум који је Европа нудила био је штетан по Украјину, док је руска понуда обезбеђивала стабилан развој држави.

Отуда се Запад, пре свега Америка, одлучио за генерисање кризе како би Украјину одвојио од Русије. Постало је јасно да Украјина не може остати у режиму статус кво, већ ће превагнути на једну или другу страну. Изговор за потпаљивање кризе јесте одустајање Јануковича од споразума са ЕУ, што је проузроковало организовање демонстрација у Кијеву под изговором да већина народа не подржава политику званичне власти. Умешаност западних структура у кризу је очигледан, а пуч и смењивање свих легалних структура власти у држави је диригован са Запада, што се најочитије видело када су демонстранте обилазили амерички политичари, какав је Викторије Нуланд, али и други.

Промена власти је условила организовање источног проруског отпора, док је Путин реаговао припајањем Крима, где је већ у марту одржан референдум, а Крим прикључен Руској Федерацији. Ово је појачало отпор на Истоку који је Русија помагала. Нова власт у Украјини ојачана десним сектором извршила је офанзиву на Исток, али је противофанзива довела до пат-позиције и покушаја ЕУ и Русије да реше кризу. Тако су настали споразуми Минск 1 и Минск 2 у којима је Украјина требало да остане целовита држава, а да проруске покрајине добију статус аутономних што ће гарантовати национални у економски идентитет и безбедност. Испоставило се да Украјина није ни намеравала да испоштује овај договор и да се од тада, а уз помоћ Запада, спремала за рат и за коначни обрачун са руским фактором у држави.

Реакција Путина на ове догађаје била је половична, а као таква предмет расправа и данас. Наиме, ако би реаговао, Путин би изазвао конфронтацију са читавим Западом и НАТО-ом, док, с друге стране, уколико би игнорисао догађаје у Украјини, изгубио би статус не само озбиљног лидера већ и Русија више не би била доживљавана као озбиљна сила, како у свету тако и у очима сопствених грађана. И једно и друго решење имало би своје рискантне димензије. Отуд је Путин применио неку врсту половичне акције. Анектирао је Крим, а снаге у Донбасу је помогао и учествовао у преговорима који треба да доведу до посебног статуса ових области у оквиру Украјине.

Многи замерају Путину што није ушао у Украјину тада, што има основа, али није лако проценити колико је Русија тада била спремна за такав корак. Углавном, Путин је био у незавидном положају те је морао да покаже велику опрезност. Рукавица му је постепено бацана, а он је морао да балансира између спречавања експанзије НАТО-а и чувања егзистенцијалних интереса Русије. Дотле је морао Русију да спрема, идеолошки а и војно, за евентуални сукоб. У том контексту Русија је идеолошки уобличавала свој пут суверене демократије, а војска је унапређивана и подизана.

После маестралног припајања Крима, а затим и споразума Минск 2, сукоб је ушао у фазу замрзнутог конфликта. Русији су уведене санкције које су допринеле да држава наредних неколико година покрене своје потенцијале, нарочито у пољопривреди, што ју је, уз окретање на привредну и економску сарадњу са Кином, учинило још независнијом у односу на Запад. Истовремено наставља се освешћивање Руса који све више увиђају праве намере Запада. Но, заиста је питање колико се руски народ освестио, нарочито у великим градовима, где тада (а и данас) још увек постоји јака вредносна компатибилност са неолибералним светским поретком.

Замрзнутост конфликта је била привремена, то су знале и једна и друга страна. Отуд се уз Путиново спремање Русије за евентуални сукоб, као и стварање алтернативе глобалном поретку у виду окупљања другог пола света у организацијама типа БРИКС и других, и сам Запад спремао за решавање проблема на истоку Украјине. Наравно силом, тако што је наоружавао украјинску армију спремајући се да зада коначан ударац проруским снагама и буквално дође на границу Русије са Украјином која и није ушла у НАТО, али је ова алијанса на широка врата ушла у државу преобликујући свест народа и усмеравајући је у правцу доживљаја Русије као егзистенцијалног непријатеља.

Ојачана Русија увек је схватана као нешто што треба да се слаби и круни. Ехо самосталности у свету, који Запад контролише а промовише га јака Русија, може колективни Запад довести у велики проблем и угрозити његову доминацију. Отуда је Украјина спремана за посреднички рат са Русијом јер се схватило да Русија не може дозволити потирање свог становништва, чиме би њен утицај у Украјини потпуно нестао, НАТО би дошао на границе велике словенске државе и тако се приближио њеном центру скративши простор, а тиме и шансу за одбрамбено деловање ове велике државе.

Западне структуре, додатно после 2015, почињу да се интересују за Путина, анализирају га и детаљно проучавају покушавајући да предвиде његове будуће потезе, јер то је постало од виталног значаја за западни пројекат притискања и слабљења Русије. Оно што су приметили Ангела Меркел и Кери јесте то да Путин живи у свом свету, не разуме реалност, те да гура Русију у правцу који неће бити добар за човечанство и за руски народ. Другим речима, ако погледамо ове констатације из другог угла, можемо рећи да Путин не живи више у свету глобалне „реалности”, те да схвата да све мање има шансе да се договори са светским западним елитама, па због тога мења свој начин понашања и окреће се себи и покушају да направи један алтернативни свет који ће бити у складу са интересима Русије, као и да спреми државу за евентуални рат који је све извеснији.

Тако долази до 2022. године када Путин бива у ситуацији или да учини офанзивни потез и уђе у Украјину, или да препусти народ Донбаса истребљењу или преумљењу, а тиме и допусти наставак експанзије и приближавање НАТО-а Русији. Невоља је што је Путину потез уласка у Украјину изнуђен, што он није имао иницијативу у овој кризи, што је реаговао на потезе противника. Но, питање је да ли је било и могуће другачије поступати, нарочито од 2014. када се Јанукович повукао, побегао са власти, а није као рецимо Асад у Сирији бранио државу од прозападних опозиционих групација.

Током ових година Порошенко, а потом и Зеленски, имали су све оштрију реторику, а обруч око Донбаса се стезао, те као што смо рекли претило је уништење народа на истоку државе. Понижење би у случају уништења овог народа за Русију било још веће и болније, како у свету тако и у сопственој јавности. Такође, Путин је морао реаговати због могућности да Запад добије одлучујућу стратешку предност, нарочито када је у питању евентуално нуклеарно одмеравање снага. Опет, Путин је знао да га реакција уводи у још жешћи рат са колективним Западом, но она је бивала све извеснија и све неминовнија.

Крајем 2021. почело је да се спекулише, а и Зеленски је тражио да Украјина почне да развија нуклеарно наоружање. Овај пројекат, без сумње инициран на Западу, из срца дубоке глобалне државе био је аларм за Путина. У јануару следеће године он је практично сломио и био је свестан да мора ући у конфронтацију. Тада се обратио јавно Западу и тражио да се НАТО врати на своје границе из 1997, чиме би била анулирана сва ова проширења на Источну Европу. Запад је био шокиран овим захтевом, али и свестан да га је својом политиком довео у ситуацију да употреби такву реторику.

Путин је дакле сломио и ушао је у Украјину. Сматрао је да ће брзо решити сукоб. Сломити украјинску војску, свргнути марионетску прозападну владу и као победник сачекати преговоре са Западом, пре свега Америком. Хомогеност Запада и одлучност да наоружа Украјину и ратује до последњег Украјинца га је ипак изненадила. Ово је подстакло наставак процеса отрежњења и схватања ирационалности Запада, односно глобалне дубоке светске државе, која је спремна да запали цео свет како би задржала светске ресурсе и истима прикључила контролу над руским огромним богатством.

Међутим, ипак морамо констатовати да он није имао другог избора. Исто тако сада је јасно да је и Запад изненађен економским одговорима Руске Федерације. На Западу се мислило да ће Русија бити брзо бачена на колена, што се није десило. Са друге стране, Европа трпи велике последице санкција уведених Русији, што је и природно, јер су упућени једни на друге, док англосаксонски свет још од Мекиндера има стратешки план да природну усмереност Европе и Русије насилно прекине и тиме ослаби и једну и другу.

Русија сада покушава да реализује своје циљеве по цену великих жртава, док Америка пре свих покушава да исцрпи Русију и евентуално утиче на унутрашње незадовољство и немире који би уздрмали руску власт. За сада то није могуће, али оно што је сигурно највише, уз украјински народ страда Европа, пре свих Немачка, што постаје све очигледније са наставком и ескалирањем конфликта. У сваком случају ово је сукоб гиганата који је још увек отворен са неизвесним исходом, с тим да Русија заиста нема избора, јер се бори за егзистенцију и свој опстанак као озбиљне и у светским оквирима битне државе.

Глобални поредак хоће да учврсти своју доминацију, али и да инсталирањем неке нове власти у Русији, у неко догледно време, овлада ресурсима што би му омогућило сигуран развој у наредним деценијама, па и вековима. Са друге стране, Путин би требало да иде ка томе да дефинише Русију мимо глобалног Запада, као неку врсту модерне Нојеве барке, уточишта једног алтернативног, или боље речено правог света, узурпираног западним експанзионизмом и стварањем „нове нормалности”. Да би се то десило, Русија и њен народ морају се редефинисати, проћи кроз озбиљну катарзу и вратити изворним  православним вредностима. Хоће ли Путин финале своје владавине, најбитније у свом дугом политичком стажу, искористити за ове циљеве, остаје да се види. Оно што је сигурно, судбина Русије, али и света, умногоме зависи од унутрашње катарзе руског друштва, као и њеног првог човека – Владимира Владимировича Путина.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања