Путин (I део)

Аутор: Милован Балабан, историчар

Увод

Крај Јељцинове владавине обележен је претећим дезинтегративним процесима у Русији. Русија је ваучерском приватизацијом и стварањем олигархијске структуре богатих, уклопљених у глобални поредак, где је држава била само део светске глобалне архитектуре а њен председник практично апаратчик дубоке државе, односно корпорацијског света, постала држава са великим социјалним разликама и значајним бројем крајње сиромашних. Осим поменутих проблема, држави је претио и распад. Интенција је била да се дезинтегративни процеси који су урушили СССР наставе у Русији, као највећој словенској и православној држави.

Русија је и тако ослабљена својом величином импресионирала, а богатства и ресурси су јој и даље били огромни. Није неочекивано што је глобална олигархија желела контролу њених богатстава, која се могла издејствовати подстицањем нестабилности. Отуда је постајала намера на западу да се изврши притисак да се и минималан суверенитет велике државе постепено урушава. Но, процеси су кренули у другом правцу, што на неки начин није било против интереса глобалног поретка. Наиме, Русија ће под Путином почети да се диже, што у контролисаној варијанти није било, макар привремено, у противречју с интересима Америке и НАТО-а. Но, ти поодмакли процеси њеног дизања у једном тренутку ће засметати великим глобалним пројектантима света. Дотле ће Путин учинити неке ствари за опоравак државе и народа. Прво што ће од стране Јељцина именовани председник предузети је обуздавање Чеченије. То је било у склопу грађења популарности добијене прво именовањем за премијера, а потом и постављањем од стране Јељцина за председника, пре избора. У оквиру неолибералног модела, у кругу олигарха, прихватајући правила игре, Путин је започео своју каријеру и успон. Штавише, чињеницу да је као Јељцинов наследник дошао на чело државе Путин је искористио уз помоћ олигархијских структура како би се ослободио неких популарних људи, типа Примакова, у будоћој трци за првог човека и у стварању медијске доминације.

Путин – КГБ играч

Ко је био Путин, човек који је успео макар у ограниченом смислу да рехабилитује Русију? Путин потиче из радничке породице, из срца бољшевичког система. Рођен је у Петрограду 1952, имао је браћу и сестре који су пали као жртве опсаде Лењинграда. Из његовог детињства и младости нема шта спектакуларно да се извуче. Као продукт система Путин је одрастао, ишао у школу, уписао студије. Оно што је можда најбитније за његов психолошки профил је приступање КГБ на четвртој години студија. Постоји једна ствар коју је, по његовим причама, научио у детињству, вероватно поучен искуством, а то је његов став да када мора да удари, када мора да се конфронтира ‒ да онда удари први. То је оно што га и данас неретко карактерише, наравно не угрожавајући његову преовлађујућу опрезност.

Углавном, улазак у КГБ, где се пролазе најкомплексније припреме и провере, променио је и усмерио његову судбину и животни пут. Боравак у КГБ, као најтврђој партијској али и државној структури, одредио је модел схватања света и Русије код Путина. Отуд је на Западу, који је прихватио Путина као Јељцинов избор, било заинтересованости за Путина. Путин је био занимљив као човек који је поникао у најтврђој совјетској структури, која није у наративу неолиберализма, већ управо по много чему супротна неолиберализму. Карактерише је вера да Русија треба да буде пре свега јака као држава. Наравно, тај наратив код Путина, десет година пошто је пропао СССР, није могао имати некадашње обрисе и некадашњу снагу. Међутим, редефинисан и прилагођен неолибералном свету свакако је присутан у Путиновом идеолошком склопу.

Путин и Чечени

Државна идеологија, идеологија којој је циљ јака држава, видела се по Путиновом деловању у Чеченији, непосредно пошто је дошао на власт. У Другом чеченском рату, изазваном преласком чеченских бојовника у Дагестан, те константним претњама терористичким акцијама у  Москви, Путин је показао одлучност која није красила Јељцинову Русију. Овога пута рат је озбиљније вођен и довео је током 2000. до сламања чеченских снага. Брзом акцијом Путин је спречио исламске снаге да од Чеченије створе базу будућих терористичких акција, што би у перспективи могло озбиљно да угрози Русију.

Mноги Чечени видели су да је за њих користан останак у саставу Русије, што је такође последица рата, јер ова империјална држава има вековну традицију поштовања других етничких групација, што је условило да многе етничке групе сачувају своју аутентичност и традицију, прикључујући се руском империјалном наративу. Ово је, за разлику од Запада који је ломио локално становништво у готово свакој области коју је колонизовао, специфичност Русије. Чечени су ово схватили и тиме су временом, макар велика већина њих, престали да буду адут иностраним силама у дестабилизацији Русије.

Чеченија ипак није потпуно смирена, те су од стране оних непокорних извођени многи терористички напади, чак ни Москва није остала поштеђена антируских акција и напада на цивиле. Но, Путин је значајно средио ситуацију. Поставио је лојалног Ахмеда Кадирова и почео да организује институције и структуру ове федералне јединице. Сада су се чеченске власти бориле против чеченских екстремиста, а то је настављено и када је Ахмед Кадиров убијен. На његово место дошао је његов син Рамзан. У његово време почиње обнова Чеченије, а изглед града Грозног нам сведочи колико је уложено и колико су Чечени добили приклањањем Русији.

Учвршћивање на власти

Са друге стране Путин је кренуо у процес формирања архитектуре власти. Централизација је била услов за функционисање руске државе, а то у систему Јељцина није било могуће због премоћи олигарха у свим сферама друштва. Отуд је Путин имао конфронтације са непослушним олигарсима, Гусинским, Березовским и Ходорковским. Они који су прихватили нешто што је личило на државотворни наратив уклопили су се у систем, који је изродио и нове олигархе. Међутим, јачањем државе олигарси су све више били упућени на државу или на државне и политичке структуре, док је њихов контакт са странцима слабио и није више био пресудан за задржавање богатства. Наравно, ово се претворило у упућеност на Путина и политичку врхушку, која је заједно с олигарсима у Путиновој Русији чинила и чини језгро моћи.

Такође, олигарси су истиснути из медија, јер су све битне медије практично држали Гусински и Березовски. Медијска хајка на Путина при страдању подморнице Курск је овоме указала да мора медије национализовати, због чега су у старту почели да стижу приговори новом председнику са Запада. Углавном, Путин је схватио да олигархе држава мора ограничити и држати под каквом-таквом контролом, јер ће их у супротном њихов капитал увезан у глобалну структуру транснационалног капитала везати за Запад. Услед тога је у циљу дисциплиновања ове најопасније групације ушао у конфликт са Гусинским, који је убрзо напустио Русију, затим Березовским а на крају је затворио Ходорковског. Ово је била опомена и осталима, што је већина њих схватила и наставила врло лепо да функционише и у време Путина.

Јачајући државу, Путин је јачао и своју власт. То су процеси који су ишли заједно, процеси које је тешко у Русији одвојити. Видело се по Путиновом старту да је потекао из структура КГБ, чувара партијске монолитности, али и државе. Када је дошао њихов човек, природно је да су се припадници тајних служби, некадашњи чувари челичне државе, на неки начин  активирали, те да су били вољни да макар мало измене олигархијски систем и да бар у свету политике стекну благу превласт. Отуд није чудо што је Путин, оживљавајући на неки начин оно добро из периода СССР, вратио 2000. и химну старе комунистичке империје.

Повратак Русије на светску сцену

Следеће године се оснива Евроазијска економска заједница, чиме се показују обриси Путинове визије. То је покушај обнове моћи и утицаја на просторима бившег СССР. ОДКБ је формирана 2002, у њу улазе Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргистан, из чега се види да је Путинова геополитичка визија везана такође за простор СССР. Иако ови савези нису јаки ни изблиза као институција на колективном Западу, ипак представљају костуре онога што Путин намерава, а то је рад на интеграцијама и везање овог простора на макар лабавим основама.

Временом ће Путин успостављати систем који ће спасити државу. Федералне власти, регионални моћници, у Јељциново време осамостаљени, полако почињу све озбиљније да схватају централну власт. Приклањају се све тврђој руци из Москве, чиме сепаратизам престаје да буде опција, чак и у Чеченији. Ове ствари су већ биле видљиве у његовом првом мандату, када је исто тако председник пришао једној моћној политичкој опцији јединствене Русије, као гаранту његове власти и свих реформи које спроводи.

Треба истаћи да у периоду два мандата Путинова, 1999‒2007. Русија има велики привредни раст. Ово је условљено повећањем цена нафте и осталих енергената на светском тржишту, али и контролом над државним ресурсима, те пре свега над тајкунским богатством, што је омогућило колико-толико правилнију расподелу добара, што је опет материјално подигло стандард великом делу народа и омогућио му да живи боље. Врхунац је био на крају другог Путиновог мандата, када је он већ издигнут на ниво националног лидера, популарног и неприкосновеног.

Спољнополитички изазови – ширење НАТО-а

Руска федерација је у том периоду задржала подношљиве контакте са Западом, иако овај није гледао благонаклоно на многе Путинове потезе. Радикалнија конфронтација креће тек од 2012, када Путин после мандата Медведева поново истиче кандидатуру за повратак у Кремљ. Видно је било још у кампањи да је западни свет жестоко против повратка Путина, сматрајући да ће руски вођа наставити са политиком смањивања утицаја Запада на економске и политичке токове у Русији. Чак је амерички јастреб, републикански сенатор Мекејн, јавно претио Путину, говорећи да ће проћи као Гадафи уколико поново постане председник Руске федерације.

Оно што је јако битно истаћи како би се схватила Путинова владавина и потези које је повлачио, јесте ширење НАТО-а, тада актуелно и бескрупулозно, агресивно и продорно. У НАТО су 1999. ушле Чешка, Пољска и Мађарска. Савез је 2004. био бројнији за балтичке државе, Бугарску, Румунија и Словачку. Ово показује да се услед агресивног наступа НАТО-а тада већ назирала конфронтација. Пошто су практично све државе бившег Варшавског пакта усисане у НАТО, а савез почео да се шири на просторима бившег СССР, видело се где је могућа будућа конфронтација. То су Украјина у Грузија. У том контексту, а као припреме за даљу експанзију Запада, изведене су наранџасте револуције у Грузији и Украјини. Власт је смењена а нове власти су биле изразито антируске.

Русија је била у ситуација у којој је морала да се спрема за одговор. Отуда, уз појачавање улагања у војску, ојачавање економске моћи, држава је на идеолошком плану морала да тражи основе свог цивилизацијског постојања. Све то ће постати један од приоритета после Путиновог повратка на власт. Руска интелектуална и духовна мисао се ухватила у коштац с овим изазовима. Александар Дугин, Тихон Шевкунов, Нарочницкаја, генерал Лебедев су само нека од имена која су се појавила у јавном простору тумачећи руску историју и покушавајући да дефинишу њену цивилизацијску мисију. Руска власт им није била покровитељ, али их је толерисала, чак некада и фаворизовала, јер у међупростору, цивилизацијском вакуму, била им је потребна идеолошка основа због евентуалне конфронтације са колективним Западом, која се назирала.

На терену је агресивност Запада изазвала и прве интервенције ван Руске федерације. Грузија, сада после револуције ненаклоњена Русији, на подстрек Запада и НАТО-а покушала је да анектира две покрајине, Јужну Осетију и Абхазију, чије становништво се изјаснило за живот у Русији. Знајући да се обруч око државе стеже, да ће свакако доћи до конфронтације, Путин је реаговао и за неколико дана уништио грузијску војску, а ове две области припојио Русији. Успех је био мали, али значајан јер је представљао прекретницу у руском реаговању на све дрскије америчко ширење, стезање и обуздавање Русије.

У Украјини, а  због већине становника који су били проруски настројени, долази до слабљења проамеричких снага, те повратка Јануковича на власт. Ово је период стабилизације односа с Украјином и политичке неутралности суседне државе, што је Русији одговарало, јер је тиме чувана њена безбедност. Корумпираност Јануковичеве власти, али највише његово коначно опредељење за Русију, после понуде из ЕУ за приступање процесу стабилизације и придруживања, довешће до поновног покретања револуције у овој држави. Овога пута револуција је била бруталнија, са несагледивим последицама прављења плацдарма за интервенцију у Русији, као и идеолошког препарирања становништва с намером да се од ове колевке Русије направи буквално Анти-Русија.

Такође, у време Путиновог повратка на власт 2012.  у Сирији се Запад увелико спремао за сукоб, што је свакако требало, између осталог, да додатно дестабилизује и Русију. Како би се боље спремио за конфронтацију са словенском државом, Запад покушава да обезбеди Европу с енергентима. У том контексту покушало се са довлачењем црног злата из Катара, са нафтоводом који би ишао преко Сирије. Башар ел Асад је то одбио, што га је претворило у мету Запада. Сирија је дестабилизована а Русија доведена у ситуацију да мора да помогне свом савезнику.

Закључак

Углавном, до 2014. линија конфронтације са НАТО-ом бивала је све дужа, а Русија и Путин, откад се вратио на место првог човека федерације, били су у ситуацији или да мирно гледају експанзију западне алијансе и тиме угрозе опстанак сопственог народа, или да се супротставе и тиме ризикују велики, вишедимензионални сукоб са читавим механизмом колективног Запада. Временом, корак по корак, Путин ће кренути у другом правцу, што ће условити озбиљне последице за  његову државу и народ, али и за безбедност и функционисање глобалне светске архитектуре.