Putin (I deo)

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Uvod

Kraj Jeljcinove vladavine obeležen je pretećim dezintegrativnim procesima u Rusiji. Rusija je vaučerskom privatizacijom i stvaranjem oligarhijske strukture bogatih, uklopljenih u globalni poredak, gde je država bila samo deo svetske globalne arhitekture a njen predsednik praktično aparatčik duboke države, odnosno korporacijskog sveta, postala država sa velikim socijalnim razlikama i značajnim brojem krajnje siromašnih. Osim pomenutih problema, državi je pretio i raspad. Intencija je bila da se dezintegrativni procesi koji su urušili SSSR nastave u Rusiji, kao najvećoj slovenskoj i pravoslavnoj državi.

Rusija je i tako oslabljena svojom veličinom impresionirala, a bogatstva i resursi su joj i dalje bili ogromni. Nije neočekivano što je globalna oligarhija želela kontrolu njenih bogatstava, koja se mogla izdejstvovati podsticanjem nestabilnosti. Otuda je postajala namera na zapadu da se izvrši pritisak da se i minimalan suverenitet velike države postepeno urušava. No, procesi su krenuli u drugom pravcu, što na neki način nije bilo protiv interesa globalnog poretka. Naime, Rusija će pod Putinom početi da se diže, što u kontrolisanoj varijanti nije bilo, makar privremeno, u protivrečju s interesima Amerike i NATO-a. No, ti poodmakli procesi njenog dizanja u jednom trenutku će zasmetati velikim globalnim projektantima sveta. Dotle će Putin učiniti neke stvari za oporavak države i naroda. Prvo što će od strane Jeljcina imenovani predsednik preduzeti je obuzdavanje Čečenije. To je bilo u sklopu građenja popularnosti dobijene prvo imenovanjem za premijera, a potom i postavljanjem od strane Jeljcina za predsednika, pre izbora. U okviru neoliberalnog modela, u krugu oligarha, prihvatajući pravila igre, Putin je započeo svoju karijeru i uspon. Štaviše, činjenicu da je kao Jeljcinov naslednik došao na čelo države Putin je iskoristio uz pomoć oligarhijskih struktura kako bi se oslobodio nekih popularnih ljudi, tipa Primakova, u budoćoj trci za prvog čoveka i u stvaranju medijske dominacije.

Putin – KGB igrač

Ko je bio Putin, čovek koji je uspeo makar u ograničenom smislu da rehabilituje Rusiju? Putin potiče iz radničke porodice, iz srca boljševičkog sistema. Rođen je u Petrogradu 1952, imao je braću i sestre koji su pali kao žrtve opsade Lenjingrada. Iz njegovog detinjstva i mladosti nema šta spektakularno da se izvuče. Kao produkt sistema Putin je odrastao, išao u školu, upisao studije. Ono što je možda najbitnije za njegov psihološki profil je pristupanje KGB na četvrtoj godini studija. Postoji jedna stvar koju je, po njegovim pričama, naučio u detinjstvu, verovatno poučen iskustvom, a to je njegov stav da kada mora da udari, kada mora da se konfrontira ‒ da onda udari prvi. To je ono što ga i danas neretko karakteriše, naravno ne ugrožavajući njegovu preovlađujuću opreznost.

Uglavnom, ulazak u KGB, gde se prolaze najkompleksnije pripreme i provere, promenio je i usmerio njegovu sudbinu i životni put. Boravak u KGB, kao najtvrđoj partijskoj ali i državnoj strukturi, odredio je model shvatanja sveta i Rusije kod Putina. Otud je na Zapadu, koji je prihvatio Putina kao Jeljcinov izbor, bilo zainteresovanosti za Putina. Putin je bio zanimljiv kao čovek koji je ponikao u najtvrđoj sovjetskoj strukturi, koja nije u narativu neoliberalizma, već upravo po mnogo čemu suprotna neoliberalizmu. Karakteriše je vera da Rusija treba da bude pre svega jaka kao država. Naravno, taj narativ kod Putina, deset godina pošto je propao SSSR, nije mogao imati nekadašnje obrise i nekadašnju snagu. Međutim, redefinisan i prilagođen neoliberalnom svetu svakako je prisutan u Putinovom ideološkom sklopu.

Putin i Čečeni

Državna ideologija, ideologija kojoj je cilj jaka država, videla se po Putinovom delovanju u Čečeniji, neposredno pošto je došao na vlast. U Drugom čečenskom ratu, izazvanom prelaskom čečenskih bojovnika u Dagestan, te konstantnim pretnjama terorističkim akcijama u  Moskvi, Putin je pokazao odlučnost koja nije krasila Jeljcinovu Rusiju. Ovoga puta rat je ozbiljnije vođen i doveo je tokom 2000. do slamanja čečenskih snaga. Brzom akcijom Putin je sprečio islamske snage da od Čečenije stvore bazu budućih terorističkih akcija, što bi u perspektivi moglo ozbiljno da ugrozi Rusiju.

Mnogi Čečeni videli su da je za njih koristan ostanak u sastavu Rusije, što je takođe posledica rata, jer ova imperijalna država ima vekovnu tradiciju poštovanja drugih etničkih grupacija, što je uslovilo da mnoge etničke grupe sačuvaju svoju autentičnost i tradiciju, priključujući se ruskom imperijalnom narativu. Ovo je, za razliku od Zapada koji je lomio lokalno stanovništvo u gotovo svakoj oblasti koju je kolonizovao, specifičnost Rusije. Čečeni su ovo shvatili i time su vremenom, makar velika većina njih, prestali da budu adut inostranim silama u destabilizaciji Rusije.

Čečenija ipak nije potpuno smirena, te su od strane onih nepokornih izvođeni mnogi teroristički napadi, čak ni Moskva nije ostala pošteđena antiruskih akcija i napada na civile. No, Putin je značajno sredio situaciju. Postavio je lojalnog Ahmeda Kadirova i počeo da organizuje institucije i strukturu ove federalne jedinice. Sada su se čečenske vlasti borile protiv čečenskih ekstremista, a to je nastavljeno i kada je Ahmed Kadirov ubijen. Na njegovo mesto došao je njegov sin Ramzan. U njegovo vreme počinje obnova Čečenije, a izgled grada Groznog nam svedoči koliko je uloženo i koliko su Čečeni dobili priklanjanjem Rusiji.

Učvršćivanje na vlasti

Sa druge strane Putin je krenuo u proces formiranja arhitekture vlasti. Centralizacija je bila uslov za funkcionisanje ruske države, a to u sistemu Jeljcina nije bilo moguće zbog premoći oligarha u svim sferama društva. Otud je Putin imao konfrontacije sa neposlušnim oligarsima, Gusinskim, Berezovskim i Hodorkovskim. Oni koji su prihvatili nešto što je ličilo na državotvorni narativ uklopili su se u sistem, koji je izrodio i nove oligarhe. Međutim, jačanjem države oligarsi su sve više bili upućeni na državu ili na državne i političke strukture, dok je njihov kontakt sa strancima slabio i nije više bio presudan za zadržavanje bogatstva. Naravno, ovo se pretvorilo u upućenost na Putina i političku vrhušku, koja je zajedno s oligarsima u Putinovoj Rusiji činila i čini jezgro moći.

Takođe, oligarsi su istisnuti iz medija, jer su sve bitne medije praktično držali Gusinski i Berezovski. Medijska hajka na Putina pri stradanju podmornice Kursk je ovome ukazala da mora medije nacionalizovati, zbog čega su u startu počeli da stižu prigovori novom predsedniku sa Zapada. Uglavnom, Putin je shvatio da oligarhe država mora ograničiti i držati pod kakvom-takvom kontrolom, jer će ih u suprotnom njihov kapital uvezan u globalnu strukturu transnacionalnog kapitala vezati za Zapad. Usled toga je u cilju disciplinovanja ove najopasnije grupacije ušao u konflikt sa Gusinskim, koji je ubrzo napustio Rusiju, zatim Berezovskim a na kraju je zatvorio Hodorkovskog. Ovo je bila opomena i ostalima, što je većina njih shvatila i nastavila vrlo lepo da funkcioniše i u vreme Putina.

Jačajući državu, Putin je jačao i svoju vlast. To su procesi koji su išli zajedno, procesi koje je teško u Rusiji odvojiti. Videlo se po Putinovom startu da je potekao iz struktura KGB, čuvara partijske monolitnosti, ali i države. Kada je došao njihov čovek, prirodno je da su se pripadnici tajnih službi, nekadašnji čuvari čelične države, na neki način  aktivirali, te da su bili voljni da makar malo izmene oligarhijski sistem i da bar u svetu politike steknu blagu prevlast. Otud nije čudo što je Putin, oživljavajući na neki način ono dobro iz perioda SSSR, vratio 2000. i himnu stare komunističke imperije.

Povratak Rusije na svetsku scenu

Sledeće godine se osniva Evroazijska ekonomska zajednica, čime se pokazuju obrisi Putinove vizije. To je pokušaj obnove moći i uticaja na prostorima bivšeg SSSR. ODKB je formirana 2002, u nju ulaze Jermenija, Belorusija, Kazahstan, Kirgistan, iz čega se vidi da je Putinova geopolitička vizija vezana takođe za prostor SSSR. Iako ovi savezi nisu jaki ni izbliza kao institucija na kolektivnom Zapadu, ipak predstavljaju kosture onoga što Putin namerava, a to je rad na integracijama i vezanje ovog prostora na makar labavim osnovama.

Vremenom će Putin uspostavljati sistem koji će spasiti državu. Federalne vlasti, regionalni moćnici, u Jeljcinovo vreme osamostaljeni, polako počinju sve ozbiljnije da shvataju centralnu vlast. Priklanjaju se sve tvrđoj ruci iz Moskve, čime separatizam prestaje da bude opcija, čak i u Čečeniji. Ove stvari su već bile vidljive u njegovom prvom mandatu, kada je isto tako predsednik prišao jednoj moćnoj političkoj opciji jedinstvene Rusije, kao garantu njegove vlasti i svih reformi koje sprovodi.

Treba istaći da u periodu dva mandata Putinova, 1999‒2007. Rusija ima veliki privredni rast. Ovo je uslovljeno povećanjem cena nafte i ostalih energenata na svetskom tržištu, ali i kontrolom nad državnim resursima, te pre svega nad tajkunskim bogatstvom, što je omogućilo koliko-toliko pravilniju raspodelu dobara, što je opet materijalno podiglo standard velikom delu naroda i omogućio mu da živi bolje. Vrhunac je bio na kraju drugog Putinovog mandata, kada je on već izdignut na nivo nacionalnog lidera, popularnog i neprikosnovenog.

Spoljnopolitički izazovi – širenje NATO-a

Ruska federacija je u tom periodu zadržala podnošljive kontakte sa Zapadom, iako ovaj nije gledao blagonaklono na mnoge Putinove poteze. Radikalnija konfrontacija kreće tek od 2012, kada Putin posle mandata Medvedeva ponovo ističe kandidaturu za povratak u Kremlj. Vidno je bilo još u kampanji da je zapadni svet žestoko protiv povratka Putina, smatrajući da će ruski vođa nastaviti sa politikom smanjivanja uticaja Zapada na ekonomske i političke tokove u Rusiji. Čak je američki jastreb, republikanski senator Mekejn, javno pretio Putinu, govoreći da će proći kao Gadafi ukoliko ponovo postane predsednik Ruske federacije.

Ono što je jako bitno istaći kako bi se shvatila Putinova vladavina i potezi koje je povlačio, jeste širenje NATO-a, tada aktuelno i beskrupulozno, agresivno i prodorno. U NATO su 1999. ušle Češka, Poljska i Mađarska. Savez je 2004. bio brojniji za baltičke države, Bugarsku, Rumunija i Slovačku. Ovo pokazuje da se usled agresivnog nastupa NATO-a tada već nazirala konfrontacija. Pošto su praktično sve države bivšeg Varšavskog pakta usisane u NATO, a savez počeo da se širi na prostorima bivšeg SSSR, videlo se gde je moguća buduća konfrontacija. To su Ukrajina u Gruzija. U tom kontekstu, a kao pripreme za dalju ekspanziju Zapada, izvedene su narandžaste revolucije u Gruziji i Ukrajini. Vlast je smenjena a nove vlasti su bile izrazito antiruske.

Rusija je bila u situacija u kojoj je morala da se sprema za odgovor. Otuda, uz pojačavanje ulaganja u vojsku, ojačavanje ekonomske moći, država je na ideološkom planu morala da traži osnove svog civilizacijskog postojanja. Sve to će postati jedan od prioriteta posle Putinovog povratka na vlast. Ruska intelektualna i duhovna misao se uhvatila u koštac s ovim izazovima. Aleksandar Dugin, Tihon Ševkunov, Naročnickaja, general Lebedev su samo neka od imena koja su se pojavila u javnom prostoru tumačeći rusku istoriju i pokušavajući da definišu njenu civilizacijsku misiju. Ruska vlast im nije bila pokrovitelj, ali ih je tolerisala, čak nekada i favorizovala, jer u međuprostoru, civilizacijskom vakumu, bila im je potrebna ideološka osnova zbog eventualne konfrontacije sa kolektivnim Zapadom, koja se nazirala.

Na terenu je agresivnost Zapada izazvala i prve intervencije van Ruske federacije. Gruzija, sada posle revolucije nenaklonjena Rusiji, na podstrek Zapada i NATO-a pokušala je da anektira dve pokrajine, Južnu Osetiju i Abhaziju, čije stanovništvo se izjasnilo za život u Rusiji. Znajući da se obruč oko države steže, da će svakako doći do konfrontacije, Putin je reagovao i za nekoliko dana uništio gruzijsku vojsku, a ove dve oblasti pripojio Rusiji. Uspeh je bio mali, ali značajan jer je predstavljao prekretnicu u ruskom reagovanju na sve drskije američko širenje, stezanje i obuzdavanje Rusije.

U Ukrajini, a  zbog većine stanovnika koji su bili proruski nastrojeni, dolazi do slabljenja proameričkih snaga, te povratka Janukoviča na vlast. Ovo je period stabilizacije odnosa s Ukrajinom i političke neutralnosti susedne države, što je Rusiji odgovaralo, jer je time čuvana njena bezbednost. Korumpiranost Janukovičeve vlasti, ali najviše njegovo konačno opredeljenje za Rusiju, posle ponude iz EU za pristupanje procesu stabilizacije i pridruživanja, dovešće do ponovnog pokretanja revolucije u ovoj državi. Ovoga puta revolucija je bila brutalnija, sa nesagledivim posledicama pravljenja placdarma za intervenciju u Rusiji, kao i ideološkog prepariranja stanovništva s namerom da se od ove kolevke Rusije napravi bukvalno Anti-Rusija.

Takođe, u vreme Putinovog povratka na vlast 2012.  u Siriji se Zapad uveliko spremao za sukob, što je svakako trebalo, između ostalog, da dodatno destabilizuje i Rusiju. Kako bi se bolje spremio za konfrontaciju sa slovenskom državom, Zapad pokušava da obezbedi Evropu s energentima. U tom kontekstu pokušalo se sa dovlačenjem crnog zlata iz Katara, sa naftovodom koji bi išao preko Sirije. Bašar el Asad je to odbio, što ga je pretvorilo u metu Zapada. Sirija je destabilizovana a Rusija dovedena u situaciju da mora da pomogne svom savezniku.

Zaključak

Uglavnom, do 2014. linija konfrontacije sa NATO-om bivala je sve duža, a Rusija i Putin, otkad se vratio na mesto prvog čoveka federacije, bili su u situaciji ili da mirno gledaju ekspanziju zapadne alijanse i time ugroze opstanak sopstvenog naroda, ili da se suprotstave i time rizikuju veliki, višedimenzionalni sukob sa čitavim mehanizmom kolektivnog Zapada. Vremenom, korak po korak, Putin će krenuti u drugom pravcu, što će usloviti ozbiljne posledice za  njegovu državu i narod, ali i za bezbednost i funkcionisanje globalne svetske arhitekture.