Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Седамдесетих година прошлог века, под утицајем велике побуне из 1968. године, догодиле су се фундаменталне промене у међународној политици. Тада је спроведена идеја „ресетовања” светског капитализма у његовом средишту САД на основама о којима је писао Бжежински у свом капиталном огледу Између два доба (1970). Хладноратовска конфронтација попримила је нова обележја, односно дотадашња „стратегија обуздавања СССР-а” замењена је „концепцијом прикривених акција” где је нагласак био на обавештајном деловању унутар комунистичког блока. Та околност подразумевала је флексибилнији приступ према „комунистичким елитама” и уопштено идеологији комунизма. Свакако најзначајнији потез је било укључење Кине у светски привредни систем (1971–1978), што је совјетску номенклатуру приморало на бројне уступке на спољашњем и унутрашњем политичком плану. У исто време на Западу је спроведена мобилизација свих ресурса на темељима трилатерализма (савез САД, Европа, Јапан) уз касније придруживање Римокатоличке цркве која се после избора папе Војтиле 1978. године отворено придружила овом „антикомунистичком конзорцијуму”.
Криза демократије
Стратези „новог светског поретка” посебно су се бавили унутрашњим политичким приликама у земљама Трилатерале. У средишту анализа нашао се модел демократије којим се бавио истакнути члан СИО и ТК Семјуел Хантингтон који је за потребе елитистичких кругова написао оглед под насловом Криза демократија (1976). Хантингтон је у овој анализи пошао од претпоставке да је демократија као механизам политичке организације друштва у основи застарео и неефикасан механизам решавања све сложенијих друштвених проблема. За њега је основни критеријум стања демократије у једном земљи позиција крупног капитала. Из тог угла посматрана америчка демократија је добила очекивано највише оцене, док је европски модел демократије у овој анализи био изложен жестоким критикама. За Хантингтона је највећи проблем европске демократије у чињеници да „изазива претерана очекивања код људи”, уз напомену да је реч о скупом експерименту – посебно на социјалном плану. Због тога је лек за болести европске демократије не у промовисању више демократије него у њеном обуздавању.
Под утицајем ове анализе на европском тлу појавила се идеја о „новој левици” која је одустала од идеолошке марксистичке фразе о капитализму, постепено напуштајући поље заштите интереса радника, студената и осталих дефаворизованих друштвених слојева. Бурдије је овај проблем анализирао у ширем друштвеном контексту, који је касније описивао једном од својих најпознатијих симболичких метафора о „левој и десној руци државе”. Тако је појаву друштвене патње повезивао са све мањим новчаним издвајањима у областима образовања и социјалних давања чија је министарства називао „левом руком државе”, насупрот све већим издвајањима за „десну руку државе” коју симболизују министарства силе и сектор финансија. Однос између ове две руке државе је такав да, под изговором глобализације, десну руку државе заправо више и не занима шта ради лева рука државе.
За француског социолога је поразно што се један овакав тренд догодио за време владавине социјалиста који су допринели не само даљем обезвређивању јавне ствари и државе благостања, већ су у медијима величали предузетнички дух приватног предузећа „као да је предузеће једина средина у оквиру које се испољава предузетништво”. Бурдије се супротстављао стварању утиска о немоћи политике у односу на економију, наглашавајући да је моћ политичара суштински и даље велика, и да се испољава у домену симболичког. Оно што представља проблем је недостатак покретачких идеала и професионализација саме политике која искључује појаву надахнутих личности. Наиме, модерна дефиниција ове делатности се знатно променила и то тако што су политичари преузели језик економске рационалности, не водећи много рачуна о социјалним последицама једног таквог приступа. Бурдије је на многим конкретним примерима у Француској оног доба (раст преступништва, алкохолизам и наркоманија) доказивао бесмисао модела „доминације тржишта над остатком друштва”. Отуда постаје много схватљивија његова констатација о краху државе благостања.
Крај историје
После бурних реакција интелектуалне јавности на објављивање есеја о крају историје, амерички политиколог Френсис Фукујама је 1992. године објавио и целовиту студију под насловом Крај историје и последњи човек. У суштини овај рад замишљен је као разрада раније изнетих теза, али и настојање да се на дубљи филозофско-историјски начин појасне ставови изнети три године раније.
Фукујама је свој приказ историје западних идеологија и друштвених система засновао на хегелијанизованој Платоновој психологији према којој је људско биће поприште сталне борбе између тимоса (покретача страсти) и логоса (покретача рационалних одлука). На овој основи људска друштва је могуће поделити на ауторитарна којима управља тимос (разне варијанте фашизма и комунизма) и демократска којима доминира логос (либерално капиталистичка). Из оваквог посматрања друштва, позиције појединца, власти, силе, недемократских и нелибералних идеологија, произилази и поједностављено тумачење о планетарној победи либералног капитализма које уједно представља и крај историје. Фукујама је при крају књиге ипак извео мали отклон у односу на сопствено прорицање историје из 1989. године, указујући на „обездуховљеност и недостатак унутрашње енергије” као обележја западних либералних друштава, да би у чланку Рефлексије о крају историје, пет година касније (1995) довео у питање своју полазну претпоставку констатацијом да је либерал-капитализам само најмање лош међу свим до сада познатим друштвеним системима. Тако је суштински довео у питање и теорије о крају геополитике.
Занимљиво је да су се теорије о „крају геополитике” појавиле упоредо са завршетком Хладног рата, као и да су у промовисању оваквих ставова предњачили углавном етаблирани западни интелектуалци. Реч је о својеврсном историјском парадоксу који као такав одудара од опште линије развоја геополитичке мисли на Западу после 1945. године. Наиме, посебно у англоамеричком свету, геополитичка истраживања не само да нису прекинута него су додатно разрађивана, тако да нема ни говора о некаквом дисконтинуитету у односу на класике англосаксонске геополитике (Мекиндер). Штавише, чак су многе претпоставке немачке геополитике, која је била јавно проскрибована због „нацистичког греха”, уграђене у савремене атлантистичке интерпретације „географске осе историје”, а што је посебно дошло до изражаја у процесу разарања југословенске државе (1991–1999).
Један од најистакнутијих следбеника „геополитичког релативизма”, ослоњеног на Фукујамину теорију о крају историје, свакако је Едвард Лутвак, саветник у америчким дипломатским и војним круговима. Он се сматра постмодерним утемељивачем геоекономије – особеног научног правца чије је карактеристике детаљно појаснио у студији Турбокапитализам: победници и губитници у светској привреди (1999). Овај аутор истиче да ће у постхладноратовском периоду употреба војнополитичке силе бити замењена средствима економске принуде. На тај начин биће успостављен потпуно другачији планетарни амбијент заснован на економским сучељавањима, посебно у областима међународне трговине и индустријама високих технологија. Лутвак је допуштао могућност жестоких економских конфронтација и међу дојучерашњим савезницима у Хладном рату (САД, ЕЗ, Јапан), али је у потпуности одбацивао идеје о војним сукобима јер „демократије међусобно не ратују”. Идеолошки оптимизам о наступајућој ери геоекономије, која треба да замени геополитику, заснивао је на улози „нетериторијалних чинилаца у светској економији, посебно у светској трговини”, а што се показало као утопијска слика света. Наиме, упркос процесима глобализације, националне државе су се наметнуле као ефикасни регулатори економских процеса, првенствено због тога што не могу да следе искључиво економску логику која би занемаривала остале интересе унутар њихових граница.
Посткатастрофизам
На овом месту укратко вреди указати на теорије Жака Аталија, које су европски пандан Фукујамине неомондијалистичке визије света. Атали се, за разлику од Фукујаме, креће у оквирима строгог прагматизма и износи став о тзв. трећој ери коју описује као „еру новца”. У овој ери прва последица је укидање „геополитичког дуализма копно – море” и настанак посебне геоекономске верзије мондијализма која простор своди на искључиво економску реалност. Аталијев геоекономски приступ подразумева постојање три региона: америчког, европског и тихоокеанског, између којих нема никаквих разлика и противречности, јер су економски и идеолошки модели потпуно исти. За ову концепцију неомондијализма све друге реалности као што су народ, културне, верске, етничке или друге разлике, немају никакав значај, јер је све подређено берзама, рудним богатствима, информационим системима и уопште једном трговачком поретку. Ова концепција мондијализма заснована је на постојању светске владе која има све оперативне полуге да усмерава и одржава један овако замишљен пројекат. Додајмо и да је по Аталију крај историје породио појаву „глобалних апатрида” који се искључиво руководе и смисао живота виде у економској логици.
Овај есеј завршавамо веома занимљивом анализом Института за међународна политичка истраживања из Милана. Реч је о футуролошком истраживању проф. Карла Сантороа (посткатастрофизам) које у условима „свеопште кризе” делује врло актуелно. Санторо заступа гледиште да се читаво човечанство налази у прелазном стадијуму од хладноратовске двополарности ка мондијалистичкој верзији вишеполарности (схваћене као код Аталија – прим. аутора). То практично значи да постојеће међународне организације, попут УН и осталих, носе трајни отисак хладноратовске сучељености и као такве нису у стању да одговоре изазовима савременог света. Пошто цео свет носи снажан печат Хладног рата, он у свом футуролошком сценарију предвиђа „раздобље цивилизацијских катастрофа” после чега ће се догодити: даље слабљење међународних институција, затим јачање националистичких покрета у некадашњим земљама Варшавског пакта и Трећег света, потом дезинтеграција традиционалних блокова и епохе ратова ниског и средњег интензитета. Проф. Карло Санторо закључује да ће претња планетарног хаоса приморати различите блокове да успоставе нове међународне институције с огромним овлашћењима, као и да ће коначно бити установљена планетарна држава којом ће управљати јединствена светска влада. Нису ли политичке и правне последице кризе изазване савременим ратовима манифестација онога о чему је писао проф. Санторо?
ЛИТЕРАТУРА:
- Фукујама, Ф. (1997). Крај историје и последњи човек, CID, Подгорица
- Дугин, А. (2004). Мондијализам, у: „Основи геополитике”, Екопрес, Зрењанин, стр. 111–119.
- Степић, М. (2016). Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд
Остави коментар
Остави коментар