Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Познати канадски економиста и професор Мајкл Чосудовски годинама упозорава на опасност од избијања нуклеарног рата који је непосредна последица дубоке светске економске кризе. Своје знање и искуство о светским дешавањима преточио је у многим књигама од којих су најпознатије: Глобализација сиромаштва и нови светски поредак (2003), Амерички „рат против тероризма” (2005), Сценарио за Трећи светски рат: опасност од нуклеарног рата (2011), Дуги рат против човечности (2015) и др.
Чосудовски је своје проницљиве анализе савремених међународних односа заснивао на систематском прикупљању чињеница, уз закључак да је основни узрок садашњег светског хаоса последица примене идеологије неолиберализма, која производи перманентне ратове, нестабилност, сиромаштво, глобалне пандемије и као таква представља озбиљну претњу да свет гурне у катастрофу нуклеарног рата. Као проминентни критичар доктрине неограниченог војног интервенционизма Чосудовски је један од оних „звиждача” у западној интелектуалној јавности који указује на опасну атмосферу унутар америчког политичког и војног естаблишмента која је заснована на веровању да је могуће добити нуклеарни рат. Поводом кризе у Украјини он је више пута упозоравао светску јавност на могућност избијања „нуклеарног армагедона“”, посебно у околностима дубоке системске кризе која погађа америчко и остала западна друштва.
Мишел Чосудовски је интелектуалац који подржава изградњу света мултиполарности, али упозорава да је реч о дуготрајном процесу. За будућност човечанства највећа опасност је у политици Америке и природи њеног система који је заснован на ратној економији. Као историјски пример једне такве оријентације Чосудовски наводи конгрес у Ђенови који је одржан 1923. године, а на којем је Совјетски Савез предложио документ о мирној коегзистенцији, који су западне силе одбациле. Америка је на овом скупу била само посматрач, али је њен ауторитет у западном свету био пресудан после Версајске конференције 1918. године када је успостављен „нови европски поредак” на премисама тзв. Декларације у 14 тачака председника Вудро Вилсона. Иза те декларације су стајали исти они корпоративни кругови који су учествовали у преузимању америчког банкарског система и каснијем финансирању светских ратова, револуција и државних удара током 20. века. На основу тога Чосудовски наглашава да је реч о једном континуираном великом рату који угрожава саме темеље људске цивилизације.
Између два доба
Седамдесетих година 20. века догодиле су се тектонске промене у међународној политици. Под утицајем колапса светског привредног система и демонстрација из 1968. године дошло је до извесног отрежњења у владајућим круговима обе тадашње суперсиле. Свест о могућности тоталног нуклеарног уништења подстакла је трагања за новим формама међусобне сарадње чија је суштина била у нагласку на „технолошкој револуцији” која је релативизовала идеолошке и геополитичке поделе и наметнула потребу изградње другачијег економског, политичког и друштвеног система. Уз то Америка је тада била погођена трауматичним „вијетнамским синдромом”, уз пораст расних и социјалних тензија које су додатно дестабилизовале средиште светског капитализма. Бжежински је излаз из оваквог стања видео у радикалном преиспитивању дотадашњих праваца америчке политике, а што је образложио у књизи Између двају епоха. Америчка улога у технотронској ери (1970).
Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике. Са формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. По његовом мишљењу, америчко друштво ушло је у нову развојну фазу која се битно разликовала у односу на „свог индустријског претходника”. Под утицајем технологије и електронике формирало се „ново технотронично друштво” које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом друштву, аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко-аристократске елите прешло на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десио се феномен „деперсонализације економске моћи”, а слободан проток људи, роба и капитала постали су темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности”. У таквим околностима Бжежински уочава потребу за темељним преструктурирањем светског поретка.
За елитистичке кругове чије је интересе заступао Бжежински, највећи проблем је било постојање националних држава, односно одговор на питање како „дипломатију држава” прилагодити интересима корпоративних кругова? Поједностављено речено, како наведеним променама прибавити једну врсту легитимитета. Тада је и настала идеја о постепеном преузимању надлежности државе од стране мултинационалних корпорација, посебно у правнонормативној сфери. Промовисана је нова парадигма епохе – глобализација, која је представљала квалитативно нови вид интернационализма. За разлику од идеолошког оптимизма марксиста који су одумирање државе предвиђали на одређеном степену развоја производних снага и последично производних односа, у процесима глобализације (о којима пише Бжежински) држава одумире тихо и без помпе, уз постепен пренос типично државних надлежности на транснационалне чиниоце, тј. логиком коју намеће крупни капитал. Истине ради треба нагласити да су тадашњи елитистички кругови предвиђали отпоре остварењу оваквог сценарија па су велику пажњу посветили улози медија који треба да „пасивизирају масе”, али и савременим технологијама које су у стању да обезбеде ефикасан надзор над сваким појединцем, што делује као остварење орвелијанске визије будућности човечанства.
Нова контракултура
У социолошкој литератури контракултура је означена као друштвени покрет који се у Америци појавио средином шездесетих година 20. века. Мада није егзистирала као унисон покрет, нема сумње да су у контракултури биле уочљиве две тенденције: прва која је прокламовала идеју о потреби успостављања „нове левице”, и друга која је кроз тзв. хипи колоније промовисала алтернативни животни стил и као таква представљала критику традиционалистичког начина живота америчке средње класе. Мада су разлике између поменутих тенденција биле прилично јасне (прва је окренута колективизму, а друга се обраћала индивидуи – прим. аутора) њихова заједничка обележја биле су тежње ка идејама бунта и ослобађања.
Занимљиво је да су у круговима западне елите идеје контракултуре најпре означене „као инфантилне” али је, по свему судећи, процењено да би њихова промоција кроз мас-медије (радио, телевизија, филм, популарна рок музика) могле да буду вишеструко корисне за интересе елитистичких кругова, као својеврсна замена за демократију која је још тада била у дубокој кризи, посебно на европском тлу (Хантингтон). У тзв. духовној равни најпотпунију подршку идеологији „нове контракултуре” пружао је тзв. псеудорелигијски покрет Ново доба.
Мада нема прецизних доказа о његовим оперативним структурама, нема сумње да је реч о покрету који делује у широком друштвеном спектру (политика, привреда, култура, наука и образовање, масовни медији). Присталице овог покрета се нпр. баве еколошким темама, затим климатским променама, проблематиком наводне пренасељености планете, потом глобалним миграцијама, али и акушерством у складу са природом, здравом исхраном или психотренингом. Упркос различитом праксису, унутрашње јединство присталица покрета засновано је на нарочитом „мистичном односу према животу, који се храни контактима са натприродним силама”.
Упркос елементима мистицизма, овај покрет остварио је огроман утицај на доносиоце стратешких одлука у западним друштвима. Као нетачно се показало уверење да је „наука најјача препрека на путу конституисања схватања присталица Њу ејџа”. Штавише, оријентални мистицизам показао је способност стапања са научним знањима. Примера ради, данас многи парапсихолози сарађују са окултистима, а до синтезе учења дошло је чак и у физици, као најрационалнијој грани науке. Покрет је остварио велики утицај и у филозофији, медицини, образовању, економији и политици, што га закономерно претвара у револуционарну групу „најуспешнијих и најобразованијих људи, који према Несберну и Ебурдину „одређује основне правце америчког начина живота”, чије су основе управо седамдесетих година доведене у питање.
Постлиберална стварност
После окончања Хладног рата (1989) настала је масовна политичка свест која подстиче процес делегитимације владајућих структура. У таквим околностима, држава не може ефикасно да помаже приватни сектор и одржава државу благостања. Уз то, процес глобализације је изменио друштвену основу многих покрета – нарочито левичарске оријентације – чији је фокус не толико на класним, колико здравственим и еколошким темама. Све то изазива напетости унутар светског система и појаву таквих механизама владања који се суштински ослањају на апарат безбедности. Прва жртва у таквим околностима је тзв. „лева рука државе” (израз француског социолога Пјера Бурдијеа) која симболички означава ускраћивање подршке и помоћи дефаворизованим друштвеним слојевима.
Валерштајн истиче да се у периоду 1968–1989. догодила таква промена основе друштвене стварности – која је последица развоја светске капиталистичке економије – те се, кроз непрестану тежњу да стално акумулира капитал, приближила свом теоријском идеалу, а то је потпуна промена свега. Ту промену можемо уочити у бројним новим друштвеним реалностима: степену механизације производње, уклањању просторних ограничења у размени роба и информација, дерурализацији света, скорој исцрпљености екосистема, високом степену монетаризације радног процеса и свеопштем конзумеризму. Све ове околности доприносе вишеструким напетостима система и повећању осећаја несигурности, развоју разних облика криминала, перцепцијама о недостатку правде у судским системима и порасту бруталности полиције. Мада је реч о појавама које су постојале и раније – оно што је обележје ове епохе јесте да их већина људи види као нове или далеко распрострањеније него раније, па је главни резултат свега ширење светског хаоса.
Амерички филозоф своје анализе о свету будућности заснива на процени о наставку процеса делегитимације држава којима ће бити тешко да осигурају минимум унутрашње безбедности, али и да избегну конфликте на међудржавном нивоу. Валерштајн је предвиђао да наредних деценија на геокултурној сцени неће бити доминантног заједничког дискурса. За светски систем највећи проблем у будућности биће питање решавања неједнакости, односно одсуство демократије. Он проницљиво опажа да је успон капитализма као система у којем је настала материјална производња изгледа уклонио свако оправдање неједнакости, било да се оно испољава у домену материјалног, политичког или друштвеног. Управо због тога свету је за излазак из садашњег хаоса неопходан један релативно егалитаран, демократски историјски систем.
(наставиће се)
ЛИТЕРАТУРА:
- Бурдије, П. (2019). Сигнална светла: прилози за отпор неолибералној инвазији, Завод за уџбенике, Београд
- Валерштајн, И. (2005). После либерализма, Службени гласник, Београд
- Вукашиновић, М. (2022). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
Остави коментар