Пустиња Атакама

Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Од пустиња које се налазе у тихоокенаском појасу највећа по површини је Атакама и заузима 105.000 km². Смештена је између Пацифика на западу и планинског система Анда на истоку, а паралелно с обалом Пацифика. Једини пут који пресеца пустињу је ауто-пут Pan-American, а путници који пролазе овуда имају прилику да се осете као да су на некој другој планети. Такође, данас се до Атакаме стиже веома једноставно. Сваког дана из главног града полеће десетак авиона ка Калами, рударском граду у подножју Анда. Туристи који желе да посете пустињу из Каламе се обично запуте ка југоистоку где се на неких 90-ак километара налази једно од најстаријих села на целом континенту – Сан Педро де Атакама.

Атакама представља пространу висораван од 300 m надморске висине у приобаљу до 2500 m надморске висине у подгорини Анда. Висораван је меридијанског правца пружања и састоји се од планинских гребена и спуштених плитких удубљења. У попречном профилу пустиње (запад–исток) издваја се неколико морфоструктурних елемената. Уску аридну приобалну равницу ширине до 2 km чини пустиња која је ограничена местимично Приобалним Кордиљерима. Ширина планина варира од 20 до 60 km, док висина достиже 2335 m (Cerro Colupo). Приморске планине, висине до 1000 m, састоје се од кредних кречњака и пешчара, наталожених преко кристаластих стена. Источно од Приобалних Кордиљера се налази Пампа де Тамаругал. То је шалитрена пустиња која је добила назив по дрвету тамаругу. Северно од града Антофагаста простиру се пустињске високе равнице (1200–1500 m надморске висине). Део су меридијанско издужене удолине између Планинских и Главних Кордиљера.

Три фактора утичу на формирање пустиње Атакама. Први, јужнотихоокенаски максимум изазива постојане ветрове у правцу приобаља. У источном делу јужнотихоокенаског антициклона дувају јаки ветрови, што изазива инверзију температуре ваздуха на висини од 300 до 1500 m. Ваздух изнад те зоне инверзије је сув, а као резултат те сушности и термичке инверзије количина падавина је незнатна. Друга је хладна Перуанска струја која тече дуж обала Перуа и Чилеа појасом ширине 180 km. Температура воде износи од 15 до 18° С. Ваздух се у додиру са водом хлади брже него ваздух на већој висини, при чему настаје следећа аномалија: дебео слој хладног ваздуха простире се испод топлих слојева. На висини од 3000 до 9000 m образује се до 400 m дебео слој облака, који спречава загревање приземних слојева атмосфере. Влага која је садржана у ваздуху се кондензује и изнад северночилеанског и централноперуанског приморја, на дужини од 500 km формирају се густе магле (каманчака). Те магле смањују сунчеву радијацију и испаравање воде, а нарочито у зимским месецима. Треће, Анди су баријера ваздушним масама које се формирају над Пацификом и Анталнстким океаном. Појединих година климатска равнотежа буде нарушена необичном појавом топле океанске климе познате под називом Ел Нињо.

Клима Атакаме се разликује од климе осталих тихоокенских приобалних пустиња. Садржај влаге у ваздуху је мањи, клима тропска, прохладна (просечне температуре ваздуха су 0–25°С). За приобалну зону Атакаме карактеристична су мала дневна колебања температуре ваздуха, релативно ниске температуре вазуха и честе магле. Ваздух у приобалном појасу има велику релативну влажност 70–88%, па узани део приобалне пустиње добија влагу на рачун густе магле која зими обавија приморске планине. Магла се не простире по целој Атаками, већ Приобалне планине задржавају скоро сву маглу, и због тога се у унутрашњости пустиње не осећа утицај океана. Пустиња Атакама сматра се и најсувљим местом на свету, где у појединим деловима киша није падала више од четири стотине година. На обали Тихог океана, под утицајем хладне морске струје, средње температуре ваздуха најтоплијег месеца су неколико степени ниже у односу на одговарајуће географске ширине.

С обзиром на то да је ово најсушније место на свету, Атакама није богата великим водотоковима, рекама, језерима и сл. У пустињском пределу Чилеа, у региону Норте Гранде, налазе се само мањи потоци који често пресуше, изузев реке Лоа. Она је и најдужа река ове земље, а дуга је око 440 km и налази се у регији Антофагаста. Лоа извире у Андима, на висини од 4277 km. Тече јужно кроз оазу Чиу Чиу, а затим западно од града Каламу, да би након тога скренула ка Тихом океану, где се и улива. Значајна је чињеница да је то једина река у пустињи Атакама која не пресушује.

Сушна клима на Перуанској обали и пустиња Атакама резултат су Хумболтове струје. То је океанска струја која тече према северу дуж западне обале Јужне Америке. Још се назива и Перуанска струја. Име је добила по немачком природњаку Александру Фон Хумболту. Ова струја је обично спорија и плића у поређењу са већином океанских струја. Такође, једна је од највећих морских струја јер преноси воду на веће удаљености. Тече према северу из јужног дела Тихог океана, носећи воду хиљадама километара, тада се меша са топлом водом на екватору што и означава њен крај. Струја је хладна, осим током Ел Ниња. Ел Нињо настаје када се, обично крајем децембра, масе топлих екваторијалних вода крећу од севера према југу и прекривају хладну воду. Ова појава се дешава просечно сваких 7 година и све је израженија.

На територији Чилеа, пре доласка Шпанаца, живела су малобројна племена Индијанаца. Тај период се назива предколонијални. Два племена су се истакла по свом утицају на данашње друштво у Чилеу, а то су племе Атакамено и племе Араукано. Племе Атакамено насељавало је претежно северни део земље, а највише захватајући провинције Антофагаста и Тарапака. Живели су у великим заједницама које су сличне данашњим селима. Бавили су се сточарством и земљорадњом. Златно доба овог племена било је између 900. и 1350. године, након тога губе самосталност и бивају прикључени Инкама. Оне су заузеле велики део северних провинција, и већину централне долине, око реке Аконкагве. Са централних Анда су све више и више продирали у унутрашњост Чилеа. Ово продирање праћено је низом ратних сукоба са племенима која су живела на овом простору, између осталих и са племеном Араукано. Ипак, Инке нису успеле да победе ово племе, као што су то успели са племеном Атакамено.

Пацифички рат који је трајао од 14. фебруара 1879. године до 20. октобра 1883. године био је рат између Чилеа и уједињених снага Перуа и Боливије. Рат је избио због сукоба Чилеа и Боливије око контроле над пустињом Атакамом. Ово подручје било је веома богато рудама минерала које су експлоатисале чилеанске компаније. Влада Боливије покушала је да подигне порезе и искористи раст самих прихода од рударења. Већина радника били су Чилеанци који су се побунили и тражили од власти да интервенишу, што је на крају и довело до кризе и рата. У рат је увучен и Перу који је био у тајном савезу са Боливијом. Рат је имао поморску и копнену фазу.

Последице овог рата су те да је Боливија препустила Чилеу целу своју пацифичку обалу, као и провинцију Антофагаста па од тада нема излаз на океан, а самим тим је и пустиња Атакама припала Чилеу. И дан-данас овај рат оставио је последице по друштво Перуа и Боливије, односно и даље постоје препреке у нормализовању односа ових држава и Чилеа.

Током 19. века Атакама је била позната по производњи натријум-нитрата (шалитре). Шалитра се експлоатисала у удолини (централна депресија) и у неколико приморских басена. Због тога рударство бележи брз развој у другој половини 19. века, када се изграђују и луке, као и железница. До половине прошлог века Чиле је имао светски монопол над производњом нитрата. У Атаками се налази 170 напуштених рударских градова (Chacabuco, Humberstone, Santa Laura, Oficina Anita) где се вршила експлоатација шалитре. Они су након проналаска синтетичког нитрата затворени, крајем 19. века. Рударски град Chacabuco је касније претворен у концентрациони логор за време режима Пиночеа.

Најпознатије налазиште бакра је Чукикамата (Chuquicomata), на југу Пампе де Тамаругал у западној подгорини Анда, на 2800 метара надморске висине. Ескондида је рудник са највећом производњом бакра на свету.

На северу Чилеа, 98 km од Каламе, налази се мало и мирно насеље које дочекује туристе из целог света, Сан Педро де Атакама. Овај град се налази на скоро 2500 m надморске висине, на северној ивици Салар де Атакама, у области од великог археолошког али и туристичког значаја. Куће су од черпића, односно непечене цигле, неке су префарбане, а неке нису. Доста њих је и заграђено зидом од око 2 m висине. Налази се у једној од оаза које свој настанак дугују кишама које је произвела „боливијска зима“ у Атаками. Овај град био је главни развојни центар Атакамењо културе, па се овде може погледати и сама историјска прошлост Сан Педра у Археолошком музеју Падре ле Паиге, као и у селу Тоур, у близини града. Место је било насељено још пре око 800 година пре нове ере. Овде постоји и главни трг где има доста дрвећа која обезбеђују хлад, као и црква која је саграђена у 17. веку а од материјала је коришћен кактус који расте у Атаками, а који је веома чврст и користи се у грађевинарству. Осим кактуса у изградњи је коришћено и блато, а црква је једна од ретких виших зграда у самом месту.

Антофагаста је град на северу Чилеа, главни град истоимене регије и главна лука у заливу Морено. Име потиче вероватно из језика кечуа и значи „Село на веиком пољу шалитре“. Био је боливијски град све до 1879. године, када га је заузео Чил, што је и означило почетак Пацифичког рата. Раст је почео 1866. године након „бума“ нитрата, као и открића сребра у Караколесу 1870. године. Град је пре свега велико индустријско средиште, ту су рудници бакра и сумпора. Поред ливница и рафинерија, постројења за прераду руде и сумпорне киселине постоје развијена је и прехрамбена индустрија и производња рибљег брашна, као и бродоградилиште. Антофагаста је и највећи град на северу Чилеа, и битан комуникациони центар на Панамеричком аутопуту. Има и међународни аеродром, а железницом је повезан и са градом Оруро у Боливији и Салтом у Аргентини.

Пустиња Атакама је због својих специфичних услова дом великог број фосилних остатака, али и најстаријих мумија на свету. Иако су Египћани остали највише упамћени по процесу мумификације својих мртвих, мало је позната чињеница да су неколико хиљада година пре њих овај процес познавали и становници Атакаме. Научници су открили да су први људи који су насељавали овај предео били народи културе Чинчоро, и да су баш они први мумифицирали своје мртве пре 7000 година. Процењена старост стотина остатака који су некада припадали овој ловачко-сакупљачкој заједници сеже далеко у прошлост од око 5450 године пре нове ере па све до 890. године нове ере.

Занимљивост је да мумификација није била резервисана само за вишу класу, као што је то случај у Египту, већ је била ритуал који су практиковали сви слојеви друштва. Током протеклих деценија локално становништво је спорадично проналазило мумифициране остатке, јер су тела закопавана близу површине. Остаци су део темеља града Арика. Чак су и радници током копања канализационих цеви пронашли „слојеве и слојеве“ мумија. До сада је откривено на стотине њих. То земљиште садржи висок проценат природног арсена, што је вероватно допринело и високој смртности становништва, као и великом броју побачаја. Једна од претпоставки јесте и да је њихову смрт убрзавало мазање манганом традиционалне сврхе, пошто је био токсичан, па нису ни били свесни да штете свом здрављу.

Геотуризам је облик туризма који валоризује посебне појаве у природи, а овде се  баш такве појаве могу и видети. Камење које хода је природан феномен који се везује за пустињу Атакаму. Постоји неколико теорија због чега камење „хода“. Неке од њих укључују гравитацију, ветар, клизавост сланог земљишта, нагле температурне промене или комбинацију више наведених фактора. За сада поузданог научно доказаног објашњења нема. Ипак, треба напоменути и да се ова појава дешава ретко и права је срећа наићи на њу.

Месечева долина име је добила по сличном изгледу површине Месеца. Смештена је на неких 30 km од града Сан Педро де Атакама. Има невероватну формацију песка и камена, као и текстуру и боју која личи на површину месеца. Постоје многа сува језера које због састава, односно соли чине белу површину, што такође подсећа на површину месеца.

Салар де Атакама је највеће налазиште соли у Чилеу, окружено високим планинама и вулканима. Простире на површини од 3000 km². Станиште је великог броја андских птица као што су ружичасти фламингоси. Високи вулкани као што су Ликанкабур, Акамрачи, Ласкар и Агуас Калиентес доминирају подручјем. Ово налазиште је треће по величини у свету а такође има и највеће светско налазиште литијума.

Сматра се да је Чиле најбоље место на свету за посматрање ноћног неба. Ван великих градова је чист и квалитетан ваздух, низак ниво честица. У неким деловима земље постоји мало или нимало светлосног загађења. Пустиња Атакама има око 300 ведрих ноћи сваке године. Подручје је суво, има већу надморску висину и изузетно је мрачно. Баш из ових разлога овде се може наћи више од 50% светских астрономских пројеката на земљи. Већина опсерваторија смештена је на северу земље, а астротуризам почиње да се развија од 1998. године када је отворена опсерваторија Мамалука, прва туристичка опсерваторија која је и данас међу најпосећенијима у земљи. Највећа астрономска опсерваторија на свету се налази управо овде. ALMA (The Atacama Large Millimeter/submillimeter Array) се састоји од 66 антена које се протежу по овом неплодном пејзажу. Овај објекат може да се обиђе, могу се видети контролна соба, лабораторије и антене. Староседеоци овог подручја, али и генерално Јужне Америке, имали су посебан однос према ноћном небу. Читава села била су поређана према сазвежђима, обожавали су Сунце, Месец и звезде и на разне начине их користили за праћење времена.

Пустиња Атакама као један од најсушнијих региона у држави нема велику густину насељености. Ипак, са геополитичког аспекта она представља велику стратегијску дубину Чилеа у односу на Перу и Боливију. Овај регион је Чиле освојио ратом и као јака економска војна сила Јужне Америке ће умети да у случају опасности овај регион и одбрани.