ПУНИША РАЧИЋ

Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје и уредник Портала 083

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца од самог свог настанка имала је проблема са хрватским жељама за сецесионизмом. Хрвати су у већини, иако ослобођени српском руком, почели причу о некој великосрпскоj хегемонији која није имала реалног основа.

Како је вријеме пролазило, тензије у друштву су све више расле, а кулминација се десила 20.  јуна 1928. године током сједнице Народне скупштине Краљевине СХС.

Мало прије тога, због својих антисрпских изјава Стјепан Радић био је суочен са пријетњама из редова радикала, па му је чак савјетовано да на сједницу не долази, што је он пренебрегао и ипак дошао. Сједница је била са пуно тензија и водила се бурна распава. Опозиција је непрестано ударала у клупе, а радикали Тома Поповић и Пуниша Рачић из Црне Горе су са говорнице отворено пријетили.

Светозар Прибићевић, Србин и вођа Самосталне демократске странке, питао је Рачића да ли хоће да се у Лондону чује да се овде прети оружјем. Иван Пернар из ХСС-а је на то додао: „Нека Еуропа чује куд су Хрвати и Пречани дошли. Нека Еуропа то чује!“, на шта је Рачић одговорио да постоји дио народа који је издавао народне и интересе целе државе. На то је Пернар добацио Рачићу: „Опљачкао си бегове.“ Рачић је позвао председавајућег да казни Пернара, вратио се за говорницу и узвикнуо: „Ако га не казните, ја ћу да га казним. Ја ћу се лично обрачунати са њиме. Ко год буде покушао да се стави између мене и Пернара, погинуће!“

Увреда коју је изрекао Радић и у којој се и огледа његов шовинизам и антисрпство и која је вјероватно и била варница Србину из Црне Горе Пуниши Рачићу да запуца јесте следећа:

„Доста већ једном с тим Кајмакчаланом, реците колико то кошта да платимо, па идемо даље!“

Ипак ни предсједавајући ни већина присутних у сали изгледа нису озбиљно схватили Пунишу Рачића који је у свом крају важио за човјека од ријечи који своју ријеч не повлачи.

Председник Скупштине након ових ријечи Рачића излази из сале. Ускоро након тога долази до општег метежа и крвавих сцена. Рудолф Хорват дао је свједочанство о томе.

„У том часу извадио је Пуниша Рачић из џепа свој револвер (парабелум). Министар Вујичић, који је сједио у министарској клупи иза Рачића, ухватио га је за руку с намјером да спријечи пуцање. Истодобно је прискочио и министар Кујунџић с једнаком намјером (оба министра су били Срби; прим. нов.). Али Рачић, који је веома јак човјек, отргне се министрима. Точно у 11 сати и 25 минута страховит пуцањ из парабелума одјекне у дворани. Тане је погодило др Пернара један центиметар изнад срца. Када се Пернар срушио на клупу, наперио је Рачић свој парабелум на Стјепана Радића. То је опазио др Ђуро Басаричек, који је скочио преко стенографскога стола да Рачићу спријечи намјеру. Али Рачић се нагло окрене према Басаричеку на којега испали парабелум. Тане погоди Басаричека у слабине тако да је изашло на лијеву лопатицу, те је Басаричек одмах онесвијештен пао на под. Међутим је пред Стјепана Радића дојурио Иван Гранђа да га заштити својим тијелом. Но Рачић опет испали парабелум, те погоди Гранђу у руку. Чим се Гранђа срушио, нациља Рачић стоичком мирноћом на Стјепана Радића, којега тане погоди у трбух. Сад је према Пуниши Рачићу скочио Павле Радић. Ипак се Пуниша није збунио, него је Павлу Радићу добацио: „Ха! Тебе сам и тражио!“ И мирно нациља револвером на Павла Радића, којега погоди један центиметар испод срца тако, да се Радић одмах онесвијештен срушио на под“, свједочио је Хорват.

Како је вођа пречанских Срба Светозар Прибићевић сједио до Стјепана Радића, сви су помислили да ће Пуниша пуцати и на Прибићевића. Међутим, то се није догодило. Пуниша је сасвим мирно изашао из дворане кроз тзв. министарску собу.

Рачић се сјутрадан предао.

Пернару су београдски лекари спасли живот, као и Гранђи. Радић је умро од последица рањавања 8. августа, иако га је лично оперисао др Миливој Костић, најбољи београдски хирург; сама рана није била смртоносна, али је Радић био лошег здравља, слабог срца и имао је шећер.

Међутим, док је још лежао у болници, Радића су посетили сви српски политичари а посјетио га је и сам краљ Александар. Краљу уједининитељу лидер ХСС-а је рекао да „сада постоји само краљ и народ“, али нико није знао шта је тачно мислио; краљ је то схвати као „зелено свијетло“ за укидање парламентарног живота и увођење не како би неки рекли диктатуре, што као аутор овог чланка желим и да оспорим, већ је краљ Александар увео мјеру која је једина могућа у том тренутку, а то је ванредно стање како би се расуло које је услиједило у политичком животу и уопште у друштву средило. Радић је мало прије смрти пуштен из болнице. Дошао је у Загреб где га је дочекало неколико десетина хиљада грађана.

Рачић је осуђен на 20 година робије. Пуштен је после 13 година, 27. марта 1941. године. Не зна се тачно шта се десило са њим након окупације коју је провео у Београду; по свему судећи стрељали су га партизани из 21. српске дивизије под командом Милоја Милојевића.

Елем, директна последица описаних догађаја у скупштини били су велики протести Хрвата, захтеви за независношћу, и тако даље.

Краљ Александар је након завођења ванредног стања кренуо у реализацију интегралног југословенства, забранивши рад свим политичким странкама, па ће овакво стање потрајати све до 1931. године када је донесен и нови устав а и име државе је у складу са новом идеологијом већ поменутог југословенства промијењено у Краљевина Југославија, чији је једини искрени заточник, показаће вријеме, био управо сами краљ који је све до своје смрти покушавао да идеју спроведе у дјело.

Наравно, као и код сваког догађаја тако и код овог постоји више верзија, а једна од њих је да је читав догађај осмислио Словенац Антон Корошец како би елиминисао Хрвате из државне заједнице, јер их је сматрао непотребним. Међутим, доступни извори не дају нам никакве назнаке да Корошец, који је био и премијер након 1928, имао било какву улогу у планирању оваквог догађаја, који је оставио далекосежне последице.