ПУЧ У НДХ 1944. ГОДИНЕ СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

25/12/2021

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

Завера Вокић-Лорковић средином 1944. године представља покушај министра унутрашњих послова Младена Лорковића и министра оружаних снага Анте Вокића да формирају коалициону владу са Хрватском сељачком странком (ХСС), са циљем да напусте Силе Осовине и уз помоћ Хрватског домобранства придруже Независну Државу Хрватску Савезницима. План је потекао из ХСС, која је такође била укључена у преговоре са Савезницима. Завера се завршила масовним хапшењима и погубљењем главних завереника, укључујући Лорковића и Вокића. На пут успеха наведене завере стао је усташки обавештајно-безбедносни апарат, који је имао развијену инфраструктурну мрежу. Усташка обрана (касније Обрамбена служба), позната и као Уред III, вршила је надзор над свим логорима у НДХ. Оснивању УНС-а, укључујући и тај уред, у августу 1941. године, претходило је формирање првих логора на територији НДХ, за шта је био задужен Мијо Бабић, повереник Главног усташког стана и човек од највећег Павелићевог поверења још из емигрантских дана. Тако је у пролеће и лето 1941. године основана група логора Госпић – Јадовно – Паг, логор Даница код Копривнице, логор Крушчица код Травника, логор Ђаково у истоименом месту и многа друга стратишта. Након што су херцеговачки устаници почетком јула 1941. године убили Бабића, организација и формирање логора у НДХ бивају поверени Вјекославу Максу Лубурићу, усташи и емигранту, који је дошао на чело Уреда III, новоформираног УНС-а. Он је као гост Гестапоа боравио у Немачкој десетак дана у октобру 1941. године како би се упознао са системом концентрационих логора у тој земљи и касније применио стечена знања у НДХ. По повратку је реорганизовао логоре у НДХ, временом укинуо већину оних који су до тада постојали и преживеле логораше пребацио у новоосновани логор, односно систем логора Јасеновац. О брзини убијања у тим логорима смрти сведочи и допис УНС-а од 24. априла 1942. године, у коме се наглашава: „Zapovjedničtvo ustaške nadzorne službe, slobodno je izviestiti, da je sabirni i radni logor u Jasenovcu u mogućnosti primiti neograničeni broj zatočenika.“ Усташка одбрана на челу са Лубурићем посебно се истакла у спречавању пуча Лорковић-Вокић, који је назван по тадашњим министрима МУП-а и оружаних снага, који су у августу 1944. године покушали да хрватску државу одвоје од Сила Осовине и прикључе је Савезницима због све извеснијег пораза Немачке. Након тог догађаја, Павелићево поверење у Лубурића постаје апсолутно и он је до краја рата и бега у иностранство имао неограничену власт у НДХ. Како се истиче, „по Павелићевом наређењу, Лубурић је са својим људима требало да у одређени час дође на Тушканац, где би после седнице владе ухапсио Лорковића и Вокића. Ово је углавном и уследило, само што после седнице владе није извршено хапшење, него су стављени у кућни притвор, а касније суђени од суда Павелићевог Тјелесног здруга“ и коначно стрељани.

Међутим, да бисмо свеобухватно могли разумети околности, стања и процесе који су условили наведену заверу, односно пуч у Независној Држави Хрватској 1944. године, морали бисмо претходно сагледати политичку ситуацију у земљама Осовине, које у времену очигледне кризе у силама Тројног савеза и његовог дефинитивног пораза покушавају да очувају сопствену независност, па и постојање. Због пораза које су осовинске снаге претрпеле од Савезника, неке државе осовине покушале су да промене страну, па је 1. августа 1944. године на Тајланду збачен пројапански лидер Плаек Фибунсонгкрам, а 23. августа 1944. године, када се Црвена армија приближила Румунији, румунски краљ Михаил извео је пуч против диктатора Јона Антонескуа и придружио се Савезницима. Недуго након пуча у Румунији, Отаџбински фронт у Бугарској свргнуо је пронемачку бугарску владу, 2. септембра 1944. године. Три дана касније, Совјетски Савез објавио је рат Бугарској, а убрзо и окупирао североисточни део ове земље. Бугарској војсци наређено је да не пружа никакав отпор. Бугарска се Савезницима придружила 8. септембра 1944. године. Дана 15. октобра 1944. године, регент Мађарске, Миклош Хорти, објавио је да је Мађарска напустила рат, те је затражио примирје са Совјетским Савезом. Као одговор на то, Немци су покренули операцију Панцерфауст, ухапсили Хортија и поставили Ференца Салашија, лидера Странке стреластих крстова, за вођу Мађарске. Мађарска је наставила да се бори против Црвене армије на страни Осовине до краја рата. Немци су 24. августа 1942. године напали Стаљинград. Битка код Стаљинграда завршила се немачким поразом 2. фебруара 1943. После ове победе, рат се окренуо у корист Совјета. Савезничка инвазија на Сицилију покренута је 9. јула 1943. године, а недуго затим Бенито Мусолини је свргнут и ухапшен 25. јула. Истог дана, италијански краљ Виторио Емануеле III Савојски именовао је Пјетра Бадоља за новог италијанског премијера и 8. септембра 1943. године потписао безусловну капитулацију Италије. Почетком операције Оверлорд, на „Дан Д“, 6. јуна 1944. године, односно са искрцавањем Савезника у Нормандији, постало је очигледно да ће Силе Осовине рат изгубити за мање од годину дана.

У тој ситуацији, Влатко Мачек, председник Хрватске сељачке странке, сматрао је да ће Британци подржати само демократску или антикомунистичку хрватску државу. Због тога је мислио да ће Савезници на крају извршити инвазију на далматинску обалу и подржати његову странку у намери да формира будућу антинацистичку, односно „неусташку“ хрватску владу. Такође, претпоставио је да ће хрватски домобрани подржати ХСС када почне савезничка инвазија на Далмацију. Три члана руководства ХСС – Аугуст Кошутић (потпредседник), Људевит Томашић (заменик секретара и представник који је већ био у контакту са Савезницима), као и Иванко Фаролфи – добили су задатак да воде преговоре са Британцима. Фаролфи је био најактивнији и био је задужен за одржавање контаката са официрима хрватске војске, страначким вођама и страним обавештајним службама. Младен Лорковић је имао план да разоружа немачку војску на територији Независне Државе Хрватске, омогући формирање нове хрватске владе, у којој би окосницу чинио ХСС, те на крају да позове све савезничке војске да изврше инвазију на територију НДХ. Такође, веровао је да ће ХСС спречити бивше југословенске власти да поново успоставе предратни поредак, а с друге стране, био је сигуран да Мачек не би дозволио успостављање комунистичке власти у НДХ. У јулу 1944. године Вокић је одржао састанак на којем је истакао да ће, након што Савезници нападну Балкан, немачке оружане снаге морати бити разоружане. Немци су били свесни да се Хрватска може придружити Савезницима. Младен Лорковић, обављајући дужност министра спољних послова (касније је разрешен дужности и премештен на положај министра унутрашњих послова), схватио је да Силе Осовине губе рат и да је време да НДХ пређе на страну Савезника и објави рат нацистичкој Немачкој. Уз сагласност шефа државе, Анте Павелића, министри Лорковић и Вокић ступају у контакт с врхом Хрватске сељачке странке, и који су, због идеолошке блискости са западним Савезницима и својих међународних веза, могли да покушају да постигну споразум са Коалицијом Уједињених народа, према коме би НДХ једноставно прешла на савезничку страну. Хрватска сељачка странка одбила је да сарађује у таквом покушају, уколико не би било предвиђено уклањање Павелића са положаја поглавника НДХ, те је скован план према коме је Лорковић требало да постане „шеф државе“, док би Вокић обезбедио подршку војске овом државном удару. Такође, Младен Лорковић би објавио декларацију о прекиду веза НДХ са Силама Осовине и објави рата Немачкој. Вокић је склопио заверенички договор са официрима Хрватског домобранства, који су показивали идеолошке сипмпатије према ХСС и Влатку Мачеку, као и са онима који су били противници усташког режима. У ствари, неки извори говоре како је и сам Мачек био идејни покретач завере, те да би, у случају њеног успеха, он преузео власт у НДХ.

Намера је била да се снаге НДХ ставе на располагање новој влади НДХ, те да буду спремне, како би у садејству са НОВЈ и ЈВуО, у датом тренутку извршили удар, а потом пружили отпор немачким снагама, када савезничке снаге изврше инвазију на Балкан и отворе четврти фронт у Европи. Изгледа да је Вокић остварио извесне успехе и да је удар био у изгледу. Практично неометано, у редовима домобранства ширена је пропаганда, коју су идеолошко-политички доводили у везу са ХСС, а много официра већ је сарађивало са Вокићем и Лорковићем. У сврхе припремања јаких војних снага за прелазак на страну Савезника, што је подразумевало и сукоб са немачком војном силом, у редовома домобрана почело је ширење опширних летака ХСС у августу 1944. године. Изгледа да су завереници Павелића обавештавали о свим предузетим корацима, те да је он био укључен у одређене аспекте завере, што нам говори да је извесно знао за чињеницу да Савезници не обећавају сарадњу, али и за фактицитет да ХСС не пристаје на могућност да Павелић остане на челу НДХ. Из датих разлога, Павелић обавештава немачког велепосланика Кашеа о постојању антинемачке завере, 21. августа 1944. године, да би затим, 30. августа 1944. године била одржана седница Владе НДХ, на којој је Лорковића и Вокића разрешио са њихових положаја и дужности.

Историчари углавном сматрају да је Анте Павелић био информисан о завери и то од самих завереника. На састанку Владе 30. августа 1944. године, Вокић је настојао да одбрани своју улогу у завереничком подухвату, са тврдњом да је Павелић покренуо иницијативу за промену лојалности НДХ у рату и то речима: „Поглавниче, све што смо учинили, учинили смо према вашим заповиједима и с вашим одобрењем, па према томе не знам зашто бих ја требао сносити одговорност“. Потпредседник владе Џафер Куленовић и многи други бранили су их, али без успеха. У следећих неколико дана ухапшени су и Милутин Јурчић, шеф државне полиције, неколико десетина војних официра, те неколицина вођа ХСС, међу њима и Људевит Томашић и Иванко Фаролфи. Титови партизани изложили су британским савезницима своје негативно мишљење у вези с разговорима са завереничким кланом у НДХ, чиме је успех сарадње завереника и чланица антихитлеровске коалиције био онемогућен. Снаге НОВЈ ухапсиле су истакнутог првака ХСС Аугуста Кошутића 1. октобра 1944. године. Иначе, Кошутић је био задужен за везу завереника са НОВЈ и официрима из британске савезничке мисије на подручју под контролом партизана. Вокић и Лорковић завршили су у Лепоглави, где су стрељањем погубљени у априлу 1945. године, кад се војска НДХ почела повлачити са тог подручја. Након пропасти пуча и хапшења више од 60 људи, Павелић је 18. октобра 1944. године посетио Хитлера, када му је изнео захтеве у вези са хрватском војном силом. Хитлер је прихватио захтеве у вези са јачањем оружаних јединица НДХ и допустио да се редови Домобранства и Усташке војнице формално уједине у Хрватске оружане снаге и устроје у дивизије и корпусе, што је спроведено 1. децембра 1944. године. Међутим, није допустио да оружане снаге НДХ имају посебну врховну команду. Функција „главног заповједника Хрватских оружаних снага НДХ“ имала је тек формалан значај. Оружане снаге НДХ и даље су остале под врховном командом немачке војске.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА:

 

Bulajić, Milan (2001). Jasenovac na sudu: Suđenje Dinku Šakiću. Beograd: Muzej žrtava genocida, Stručna knjiga.

Matković, Hrvoje (2002). Povijest Nezavisne Države Hrvatske. Zagreb: Naklada Pavičić.

Neubacher, Hermann (1958). Sonderauftrag Südost. Goettingen: Musterschmit-Verlag.

Мирковић, Јован (2014). Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија / Crimes against Serbs in the Independent State of Croatia – photomonograph. Београд: Свет књиге, Музеј жртава геноцида.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања