Pseudoliberalizam Jovana Ristića – prividi političkih reformi
Autor: dr LJubiša Despotović
Kada se kao neosporni lider nametnuo Liberalnoj stranci, Jovan Ristić je već bio uveliko profilisan politički delatnik. S obzirom da je presuđujuće delovao na aktivnost i promenu političkog profila liberala, i da je u velikoj meri obeležio polički život svoga vremena, potrudićemo se da što preciznije markiramo glavne topose njegovog političkog rada, kao i njegov nadasve zanimljiv i pomalo opskuran ideološki profil. Po oceni Jovanovića, težak i zatvoren karakter, sujetna i slavoljubiva priroda, Ristić je neosporno bio i jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena. Vredan, uporan i istrajan, bio je nesumnjivo talentovan za politiku. Strog i sistematičan, kao i Garašanin, Ristić se iako nesporno obrazovan čovek, najbolje osećao u birokratskom okruženju i hijerarhiji, mnogo bolje nego u akademskom okviru. Ubeđen da se narodom može upravljati samo odozgo, on je još u početku svoje birokratske i državničke karijere u sledećoj izreci najbolje iskazao svoj omiljeni politički kredo: „Ja neću popularitet, nego autoritet“. Kao mladi političar pripadao je nekoj vrsti podmlatka stare ustavobraniteljske birokratije i političke koterije. A ženidbom ulazi i u krugove najbogatijih beogradskih porodica, a preko njih, po svedočenju Jovanovića i u krug kamarile. Bez sumnje konzervativan, još od mladosti, dalek u potpunosti onome što danas podrazumevamo pod demokratskom političkom kulturom, Ristić je potpuno racionalno i praktično prihvatio neke od postulata liberalnog korpusa ideja, pa i vođstva jedne takve političke stranke, ne iz svojih političkih i ideoloških uverenja, već iz jasne procene da je to za Srbiju, po njegovim shvatanjima najmanje loše rešenje. Takvog Jovana Ristića, protivrečnog koliko i vreme i sredina u kojoj je delovao, pokušaćemo da pratimo, s obzirom na našu glavnu tematsku orijentaciju – po učincima njegove političke delatnosti koji su imali pozitivne ili pak negativne posledice po modernizacijski razvoj Srbije.
Shvatajući politiku na krajnje racionalan i pragmatičan način, lišavajući je nepotrebnih emocija i suvišnih skrupula, ličio je u jednom delu svoje političke ličnosti na čuvenog fiorentinca, s tom razlikom što je u odnosu na njegov položaj, on bio u poziciji jednog od glavnih aktera političkog zbivanja. „On, doista, u javnim poslovima nije imao srca. Politika je za njega bila jedna jagma, u kojoj se nema kad misliti na druge.“ (1. SJSD, Vlada Milana Obrenovića, knjiga I, tom 4, str. 35) Nije delio savete, već naređenja. Čak je i svojim istorijskim, diplomatskim spisima i beleškama po tvrdnji Jovanovića, koji su bili koliko jednostrani toliko i pristrasni, davao vid „neumitnoga suda istorije“. On ni „u činovničkoj karijeri, nije puštao nikoga ispred sebe: tu je kao i u školi, bio „prvi prevashodan““. (2. isto, str. 33)
Kada je knezu Mihajlu predlagao političke reforme, koje su za ono doba, mogle izgledati liberalne, nije to činio iz svojih liberalnih uverenja, već iz razloga proste političke procene, da jedan režim, koji postane isuviše nepopularan ne može obezbediti svoju trajnost i preživljavanje ukoliko ne pristupi izvesnim reformama. Političke reforme po shvatanju Ristića, nisu bile esencijalni fokus političke promene, one su za njega imale krajnje instrumentalan karakter. Bile su metod, ili još bolje reći sredstvo, da se jedna po svom karateru autoritarna i nedemokratska vlast, očuva u uslovima iznudice. Ta u osnovi pragmatska i prakseološka dimenzija Ristićevog shvatanja politike, postaće konstanta njegovog političkog rada i delanja. Takvo shvatanje D. Simeunović je nazvao „intrareformističko.“ (3. šire videti u: D. Simeunović, navedeno delo, str. 229) Ako bismo ga mogli formulisati na veoma kratak način, mislimo da bi on mogao glasiti ovako: reforme da, promene ne! To će mu biti ideja vodilja, i čini nam se i glavno načelo njegove politike. Zavodljiva jer je pružala privid reformskog stava, a opet sigurna jer je čuvala postojeći poredak stvari. Na toj i takvoj prividnoj i zavodljivoj politici, Ristić je uspeo da pridobije liberale, i ne samo to, već i da preuzme njihovu ideologiju i program, (koji će sistematski krivotvoriti) rukovođenje strankom, i njeno instrumentalizovanje u svrhu vlastitih političkih ciljeva i interesa. „On je voleo da ga liberali smatraju za prijatelja političkih reformi, ali nije voleo da knez misli da je on njemu uz inat stupio u redove opozicije.“ (4. SJSD, tom 4, str. 36) Živan Živanović, poznati pisac apologetske istorije liberalizma i Liberalne stranke u nas, na zanimljiv i pomalo opsenarski način prikazuje i opravdava ovu Ristićevu političku „veštinu“ . Tu se kao po pravilu stvar želi izvesti na čisto načelnu ravan. „Stega državna može doista mnogo, ali ne može sve. Politička veština u pogledu „stišavanja strasti“ i sastoji se poglavito u njihovom umeravanju i razumnom popuštanju „duhu vremena“, moderirajući nove, savremene struje, da se ne izopače, ne otmu i ne okrenu protiv nosilaca vlasti. No za tu veštinu nisu mnogo marili u šezdesetim godinama. Tada se bolje svideo onaj, do duše prostiji, ali po dejstvu manje koristan način prostog i grubog ugušivanja.“ (5. Ž. Živanović, nav. delo. str. 157) No, Ristić se nije zadržao samo na načelnoj ravni, on je da bi još više ojačao i objasnio svoj političku poziciju, napisao i objavio dve političke brošure koje su tematizovale navedene političke stavove. To su brošure izašle pod naslovima „Zakonitost“ i „Reforme u Srbiji“. U ovoj drugoj, iako se pozivajući protiv demagogije, Ristić o potrebama uvođenja reformi naglašava: „Ko je, dakle, pravi prijatelj napretku, taj ne sme biti ni starovolja, ni demagog; ko hoće da olakša zadatak, koji nam je novi vladalac naš položio, da se dođe do reformi shodnih „duhu vremena i potrebama zemlje“, taj niti sme ispovedati polumere, ni teorije rušenja, već potrebu pouzdanoga, a smeloga postupanja.“ (6. šire videti u Ž. Živanović, nav. delo str. 175-177)
I na primeru ustava od 1869. godine, čiji je nesumnjivi tvorac bio upravo J. Ristić, na najbolji način se može ilustrovati njegov stav prema političkim reformama i političkim promenama. Političke reforme Ristić je doživljavao i poimao kao nužno sredstvo očuvanja vlasti, koje treba primenjivati samo u krajnjoj iznudici, umereno i površno, bez zadiranja u korenite promene. On ih je doživljavao, kako ističe Jovanović, i kao „neophodno potrebnu meru vladalačke bezbednosti.“ Čak i kad je uviđao potrebu reformi, „Ristić se nije za njih oduševljavao. On je sumnjao u doraslost našega naroda za liberalne ustanove zapada.“ (7. SJSD, tom 4., str. 83) Veran svojim konzervativnim i birokratskim poimanjem politike, Ristić je bio ubeđeni antidemokrata. „Demokratija i sloboda bile su za njega „predrasude vremena“, kojima mudar državnik treba da čini ustupke, ali od kojih ne treba da se nada stvarnoj dobiti.“ (4. isto, str. 84)
Kada je polako, ali sistematski preuzimao Liberalnu stranku (koja uzgred budi rečeno, u to vreme još nije bila defakto organizovana i registrovana kao stranka), liberali su bili jedina politička grupacija u Srbiji koja je imala određenu programsku i ideološku profilaciju. Ideološki posmatrano to je bio jedan čudan i pomalo protivrečan politički spoj, liberalnog i tradicionalnog, nacionalističkog i zapadnjačkog. Ipak, po svojoj suštini, a i po samorazumevanju samih liberala to je bio jedan reformski i modernizacijski orijentisan program. I po unutrašnjem sastavu to je bio jedan skup protivrečnih elemenata. „U liberalnoj stranci samo je varoška inteligencija zasluživala ime liberala; narodna masa išla je za tom inteligencijom ne toliko zbog njenog liberalizma, koliko zbog dinastijaštva kojim je njen liberalizam bio začinjen. Liberalna inteligencija gledala je da izmiri u sebi zapadnjaštvo i nacionalizam. (…) Liberalna inteligencija, pored dinastijaštva, imala je i svojih političkih načela; ona je htela da prenese u našu zemlju slobodoumne ustanove zapada.“ (4. isto, str. 38-39)
Valja napomenuti da se u literaturi o tom vremenu, a naročito kada je u pitanju Liberalna stranka, pravi jasna razlika, između Svetoandrejskih liberala i onih liberala koje je u doba namesništva oko sebe okupio J. Ristić. Liberali su od 1868. godine pod snažnim uticajem Ristića zauzeli jedan sasvim konzervativan politički stav, i po oceni Dragoslava Jankovića, imali malo dodirnih tačaka sa po njemu istinskim liberalima, liberalima okupljenim oko Svetoandrejske skupštine. Nema ni malo sumnje da je jedan od glavnih razloga tome bio upravo politički učinak Jovana Ristića. „Međutim, valja se još jednom podsetiti da liberalna grupa koja je vodila glavnu reč na Svetoandrejskoj skupštini nije predstavljala maticu, kasnije obrazovane, Liberalne stranke o kojoj je ovde reč, da J. Ristić, koji je bio osnivač i vođa Liberalne stranke, na Svetoandrejskoj skupštini nije bio u grupi svetoandrejskih liberala, i da su pravi liberali, oni koji su se istakli kao prvaci na Svetoandrejskoj skupštini, samo pojedinačno i iz raznih motiva odnosno u različitim okolnostima prilazili kasnije, posle 1868., Ristiću koji je uzurpirao za sebe naziv liberala, a za svoju grupaciju kasnije ime Liberalne stranke.“ I nema sumnje da se program Ristićevih liberala „bitno i suštinski razlikovao od odlučnog i pravog programa svetoandrejaca.“ (5. D. Janković, nav. delo, str. 209) I Slobodan Jovanović nedvosmisleno potvrđuje tu činjenicu da Ristić nije imao osobitih veza sa liberalima od 1858. godine. „Birokrat po ukusu, a liberal po nuždi, Ristić nije imao ničega zajedničkog s liberalima od 1858., za koje je liberalizam bio jedna vera.“ (6. SJSD, tom 4, str. 84)
Zbog važnosti ove distinkcije, podsetimo se još jednom ukratko glavnih liberalnih postulata i shvatanja, koje će Ristić, prenebreći i ignorisati u svom političkom radu. Školovani na Zapadu, liberali su po povratku u zemlju nastojali da postanu reformatori. Osetivši i iskusivši evropski način života, nisu mogli podneti, da u Srbiji dalje gledaju bedu, nepismenost, primitivizam, nasilje i surov odnos vlasti prema sopstvenom narodu. Stoga su zahtevali reforme u svakom segmentu društvenog života.
NJihov zapadni duh posebno se iskazivao na pitanjima reforme prosvete. Svesni da se loše stanje u narodu može iz korena menjati samo sistematskim obrazovanjem i opštom prosvećenošću, oni su insistirali posebno na ovom segmetu društvenih reformi. Paralelno sa tim, u programu modernizacije liberali su isticali potrebu političke emancipacije naroda, naročito insistirajući na reformi političkog sistema i ideji narodne suverenosti. „S prosvećivanjem naroda valjalo je da ide uporedo njegovo političko oslobođenje. S jedne strane, narod se ne da prosvetiti u tiraniji, – s druge strane, prosvećen narod ne podnosi više tiraniju.“ (7. isto, str. 40) U posebnom fokusu liberala bila je institucija narodne skupštine, kao izraza tradicionalne srpske sabornosti i samouprave. Na tu tradiciju oni su nakalemili zapadnu ideju narodne suverenosti. I uopšte, svo njihovo zapadnjaštvo bilo je isprepleteno i izmešano sa našom tradicijom. (7. šire videti u Milan Matić (1998) Srpska politička tradicija, Beograd, Institut za političke studije) „Nacionalni romantizam je trebalo da utemelji liberalne modernizacijske projekte – u epskoj poeziji i narodnom predanju o životu nacionalnih junaka morao se naći dokaz o vrlinama nacionalnog karaktera koje ga čine sposobnim ne samo za ratničko delo oslobođenja, već i za izgradnju demokratske države.“ (8. M. Subotić, nav. delo, str. 139) Uvereni u posebnu demokratičnost i etičnost našeg naroda, liberali su otišli toliko daleko da su iz narodnih epskih pesama izvodili čitavu političku teoriju o predispoziciji Srba za demokratske i civilizacijske vrednosti, koje smo navodno posedovali mnogo pre modernih zapadnih naroda. „Jedan od glavnih članova liberalnoga „vjeruju“ sastojao se u tome, da smo mi po krvi i rasi demokratski narod. Liberali su dokazivali da smo mi još od VII veka znali za demokratske ustanove; da kod nas državna vlast nikad nije bila tako stroga ni staleške razlike tako jake kao kod zapadnih naroda.(…) I ta naša demokratija biće iskrenija i zdravija od zapadne. Ona se neće razmekšati luksuzom civilizacije, jer mi nismo bogat narod – i neće se zatrovati mržnjom klasa, jer kod nas nema velikih imovinskih razlika.“ (8. SJSD, tom 4, str. 41) Zanimljivo je i objašnjenje liberala za postojeće loše stanje u Srbiji. To je po njihovim shvatanjima posledica petovekovnog robovanja pod Turcima, gde je narod pored teške okupacije trpeo i žestoku oskudicu u obrazovanju, prosveti i kulturi, te je zbog toga mnogo propatio, ali i potonuo u necivilizacijske uslove. „To neznanje bilo je uzrok da je on, posle tiranije turske, mirno trpeo tiraniju svojih knezova i velikaša.“ (9. isto, str. 41) Milan Kovačević je to nazvao preobražajima tlačiteljske prakse. Srbi su od svojih okupatora nasledili ontologiju nasilja kao političku praksu. I pokazalo se vrlo brzo da Srbi mogu dobro da kinje svoje sunarodnike, barem jednako dobro kao i njihovi osmanlijski uzori. (10. šire videti u M. Kovačević (1985) Preobražaji prakse, Beograd, Prosveta)
Pod jakim uticajem panslavizma i romantizma, liberali su se osobito trudili da u našoj političkoj istoriji pronađu korene modernih zapadnih demokratskih ustanova. „Liberalizam i demokratija morali su uzeti vid jedne slovenske starine da bi u očima liberala bili potpuno opravdani.“ (11. SJSD, tom 4, str. 42) Spoj nacionalizma i zapadnjaštva, modernih evropskih demokratskih ustanova i stare srpske patrijarhalnosti, liberali su bili simpatična i tipično srpska mešavina romatičarskog konzervativizma i demokratskog racionalizma. Ovakva eklektičnost nije svojstvo samo naših liberala, to je gotovo paradigmatična situacija u kojoj se nalaze sve zemlje i svi relevantni politički akteri u njima, s obzirom na rubnu poziciju na evropskoj geopolitičkoj mapi. „Granica evropskih „perifernih oblasti“ bila je zapadno od Beča i tu je stvaranje modernih industrijskih društava istorijski kasnilo.“ (12. Milorad Ekmečić (1996) Susret civilizacija i srpski odnos prema Evropi, Novi Sad, Fond Toma Maksimović, str. 30) To je onaj dobro poznat odgovor mešanja modernog i tradicionalnog, u želji da se neizbežnoj modernizaciji ne prinesu na žrtvu i oni po vlastitom razumevanju dobri nanosi tradicije koji pripadaju pokolenjima pre nas, i kojih se ne želimo odreći, jer predstavljaju deo nacionalnog identiteta, ili duha naroda kako su to više voleli da kažu naši liberali. Ipak, može se „zaključiti da je srpski liberalizam, po svojim osnovnim karakteristikama (ako ga posmatramo u svetlu tradicionalnog ruskog spora između „zapadnjaštva“ i „slovenofila“) bliži „zapadnjaštvu“ nego „slovenofilstvu“. On je, poput glavnog toka ruskog „zapadnjaštva“, tipičan primer „modernizma nerazvijenosti“, pokušaja da se sintezom tradicije i moderniteta „preskoče“ vekovi razvoja.“ (13. M. Subotić. nav. delo. str. 156)
Liberali su ostali upamćeni i po još jednom značajnom pitanju. Naime, oni su po oceni Slobodana Jovanovića, bili prvi pravi i organozovani borci protiv birokratskog režima vlasti. Politička modernizacija po njihovom shvatanju nije se mogla postići bez kritike birokratske vlasti, kao i njene supstitucije vlašću koju bi birao i kontrolisao narod. „Po liberalnom programu, narod je zapovedao, a činovništvo slušalo.“ Narodnoj skupštini u takvim okolnostima pripala je centralna uloga. „Prema zamisli liberala, naša Skupština trebala je da bude spoj narodnoga duha, oličenog u seljaštvu, i zapadnjaštva, oličenoga u inteligenciji.“ (12. isto, str. 43) Konačno, njihova glavna modernizacijska zamisao ležala je u zahtevu uvođenja širokih političkih sloboda, bez kojih Srbija nije mogla ući u krug prosvećenih demokratskih država.
Potpuno suprotno liberalnom programu, Ristić je bio vatreni branilac birokratskog sistema vlasti. Za njega je birokratska uprava bila najbolji mogući način vladanja, bez obzira na oblik političkog sistema. I u okviru ličnog režima vlasti, pa i parlamentarnog režima, birokratija je morala imati centranu ulogu. Budući da je bio u prilici da utiče na događaje, a često i da lično kreira rešenja, Ristić je nastojao i najčešće i uspevao da pod vidom političkih reformi, učini samo one promene koje neće u suštini dirati u birokratiju, u njen monopol upravljanja državom. („A kako je bilo sa razvitkom unutrašnje slobode, sa reformama? Nikako. I tu politička jačina vlade nije dopuštala koračanje i razvitak. Kad se iskale reforme i slobode, onda se ove odbijale sa izgovorom da „spoljašnja misija“ Srbije zahteva „snažnu vladu“, a kad se ukazivalo na prilike koje su za izvršenje te spoljašnje misije zgodne bile, onda se odgovaralo: nismo spremni, i odlagalo se s jeseni na proleće, s proleća na jesen. To „na jesen, na proleće“ učini, te ne bi ni reforme, ni rata, ni unutrašnje slobode, ni spoljašnje ostalog naroda srpskog“ – Svetozar Miletić „Srbija i srpski narod“ u knjizi R. Malenčić (1996) Miletić, Novi Sad, Matica Srpska, str. 183)) To će biti njegova glavna politička preokupacija i delatnost tokom decenija političkog rada.. “Očigledno, Ristić je radio u interesu birokratije.“ I kada je procenjivao političku situaciju posle Mihailove pogibije, kao namesnik koji će Srbiji podariti novi ustav, Ristić je rezonovao da je najbolje ustrojiti birokratsku vlast koja će biti srednje, a po njemu i najbolje rešenje, između opcija koje su bile u razmatranju. Lični režim nije preporučivao zbog navodne opasnosti po novog i još malodobnog kneza, a o skuštinskom sistemu vlasti nije želeo ni da čuje, jer je bio ubeđen u nesposobnost i političku nezrelost naroda da sam sobom upravlja. „Ali, ako se isključe i knez i Skupština, ko će onda vladati zemljom? Ristić je odgovarao: ministri. To su imali da budu novi gospodari države.“ (13. isto, str. 84) Jovanović to još eksplicitnije ističe: „Ustav od 1869. bio je pokušaj birokratije da se oslobodi kneževe stege, i da se, iza zaklona Narodne skupštine, načini gospodarem države.“ (14. isto, str. 85)
Vičan u političkoj demagogiji i propagandi, Ristić je nastojao da prikrije pravu političku suštinu novog ustava, i to tako što će veštom manipulacijom ubeđivati narod i kneza da su upravo oni najveći politički dobitnici. U tu svrhu smišljao je političke parole i preko mreže svojih poslušnika puštao u javni opticaj. Za ilustraciju evo nekih od njih: „Ništa o narodu bez naroda“, „sloboda s redom“, „narodni uzori slobode“,, „uzajamno poverenje vlade i skupštine“ i dr. „Sve te devize kazivale su jedno isto: Ustav od 1869. nije bio pobeda naroda nad birokratijom, nego pogodba birokratije s narodom.“ (15. isto, str. 86) To nedvosmisleno potvrđuje i V. Čubrilović: „Zato namesništvo i želi da otupi oštricu političke borbe u zemlji dajući joj ustav i privlačeći na saradnju umereniji deo Liberalne stranke. Zbog toga je zemlji trebalo dati ustav da bi se time izišlo u susret jednom delu zahteva o zavođenju liberalnih i demokratskih ustanova u Srbiji. S druge strane, i pored davanja ustava, vlast je imala da ostane čvrsto u rukama vladaoca i njegovih organa. (…) Zato je Ustav od 1869. i bio njegovo delo, bolje rečeno, delo Jovana Ristića.“ (15. V. Čubrilović, nav. delo, str. 244)
Položaj liberala u doba Ristićeve vlasti u namesništvu bio je više nego problematičan. Iako su zvanično slovili za saveznike namesničkog režima (što zbog njegove nepopularnosti u narodu i nije bila mala poteškoća) liberali praktično nisu ozbiljnije participirali u vlasti. „Liberali su bili u jednoj vrlo interesantnoj situaciji. U početku oni su dali svoj pečat namesničkom režimu, koji se, izgledalo je, njima sasvim približio, ali u praksi je bilo drugačije. Budući da se režim učvrstio, namesništvo je zavelo pravu diktaturu, koja se održavala na vlasti pomoću ministara, policijskog pritiska i aminovanja narodne skupštine.“ (16. Živan Mitrović (1939) Srpske političke stranke, Beograd, Politika, str. 61) U vladi nije bio ministar praktično ni jedan liberal. Ministri su bili ljudi iz činovničkog aparata, dakle jedan klasičan birokratski sastav. „Liberali su došli u najgori položaj u koji jedna stranka može doći: nemaju pravog uticaja na vladinu politiku, a opet za to snose svu odgovornost za nju. NJima grozi opasnost da utroše svoju popularnost za tuđ račun, – za račun Blaznavca i Ristića.“ (16. SJSD, tom 4, str. 133) I ne samo to, namesnici su se otvoreno borili protiv liberalnih ideja, gušeći ih čak i u štampi. Cenzura je bila njihovo omiljeno sredstvo borbe. Nisu se ustručavali ni od policijske prinude i nasilja. „Namesnički režim gonio je svoje protivnike. (…) Gonjena je i javna reč i šapat. (…) U opozicionoj štampi docnijega vremena iz doba liberalne vladavine, „budža i nadžak“ oglašavani su kao glavno političko oruđe liberalne stranke, jer su pojedini građani u zemlji mučki napadani i tučeni od plaćenih režimskih najmnika.“ (17. J. Prodanović (1947) Istorija političkih stranaka i struja u Srbiji, Knjiga I, Beograd, Prosveta, str. 345) A korumpiranje i drugi načini potkupljivanja viđenijih liberala, takođe su bili česti postupci u nameri da se otupi ili potpuno eliminiše njihov uticaj. Koliko je Ristić zloupotrebio liberalnu stranku i instrumentalizovao je za svoje političke interese, najbolje govore i sledeći navodi. Čak i u doba jednog apsolutiste kakav je bio Knez Mihailo, liberali su imali više prostora za rad, i nisu gubili na svojoj političkoj popularnosti i subjektivitetu. Pod Ristićem, oni nisu bili samo manipulisani, nego nešto još i gore, izgubili su identitet, i rastočili su svoju strukturu. „Pod Mihailom, liberalna stranka znala je šta hoće i imala je svoje jedinstvo, Pod Ristićem, ona se toliko zbunila i pocepala da nije mogla više ni jedan list da izdaje. (…) Što je najgore, ona ne izgleda ugušena, nego ugašena.“ (17. SJSD, tom 4, str. 133) Ristić je kako tvrdi D. Simeunović baštinio princip „korišćenja tuđe snage u politici“. (18. D. Simeunović, nav. delo, str. 239) Prethodni navodi to jasno potvrđuju. On je to činio i na unutrašnjem i na spoljno-političkom planu.
Dragoslav Janković, posebno napominje da je upravo Ristić bio glavni razlog zašto se Liberalna stranka nije i čvršće organizovala, i formalno uobličila i registrovala kao stranka. On se s obzirom na svoje gotovo dvodecenijsko učešće u vlasti, žestoko opirao, procesu stranačkog organizovanja u Srbiji. I ne samo to, on ga je svojski ometao, i odlagao do krajnjih granica svoje političke moći. U tom segmentu delovao je kao antimodernizacijski činilac. Jer je potpuno jasno, da je parlamentarni sitem vlasti bilo nemoguće organizovati u Srbiji, bez prethodno konstituisanih modernih političkih stranaka. „U tom je dvanaestogodišnjem razdoblju Ristić gotovo bez prestanka bio na vrhu vlasti u Srbiji. To je bio glavni razlog zbog koga se u tom periodu nije došlo do organizovanja Liberalne stranke kao prave, tipične političke stranke.(…) „Taj veliki birokrat“ – veli za Ristića S. Jovanović – „koji je još živeo u mislima stare policijske države, smatrao je javno politiziranje i osnivanje stranaka za nešto neprilično, pa čak i opasno.““ (18. D. Janković, nav. delo, str. 209-210. Potpuno suprotnu ocenu o političkoj vrednosti i poziciji Liberalne stranke, u vreme namesništva dao je Ž. Živanović. „Posle neprekidne vladavine od punih pet godina (1868-1873) Liberalna stranka, evo silazi sa uprave zemaljske. Za tih pet godina, a posle mučno preživljenih osam za vlade Kneza Mihaila, stranka je ova dobila svoju potpunu političku fizionomiju, a svoje biće obeležila ne malim delima i može se slobodno reći, nesumnjivim uspesima. Od stupanja novog Ustava u život, Liberalna je stranka, kroz svoje Skupštine i Vlade, jasno obeležila svoje biće, koje se nije dalo više osporeći još manje ignorisati.“ (19. Ž. Živanović, nav. delo, str. 279) Ne vidimo kako je to moguće, osim ako i mi kao i Živanović ne izvršimo poistovećivanje Ristića i Liberalne stranke, pa onda Ristićevu vlast podrazumevamo i kao vlast stranke.
Kada je kao prvi predsednik vlade, posle namesništva, od kneza Milana dobio mandat za formiranje kabineta, i tu je Ristić, i brzo i nedvosmisleno pokazao ko je gospodar situacije i ko ustvari treba da vlada. NJegov odnos prema ministrima bio je više nego premijerski. Prema njima se ophodio sa visine, naredbodavno i gotovo oholo. I na tom primeru, može se videti kako je Ristić zaista zamišljao birokratsku vlast. NJegovo zalaganje za birokratski režim nije bilo samo načelnog karaktera, bio je to ustvari i jedan vešt manevar kojim bi sebi obezbedio dominantnu poziciju u vlasti. Knez nije mogao biti zbog porekla, jedini način da vlada, bio je preko činovničkog aparata, na čijem bi čelu on bio, bilo kao namesnik, bilo kao predsednik vlade. „Sa ministrima, Ristić je postupao kao sa mlađim činovnicima; oni su mu redovno dolazili na referisanje, i on im je izdavao uputstva. Zastava je pisala, da je on „suvereni šef kabineta, vice-Knez, srpski Ruer.““ (18. SJSD, tom 4, str. 166)
Kada je i pored njegovog protivljenja došlo doba stranačkog organizovanja u Srbiji, Ristić mu pristupa, neodlučno, oprezno i u iznudici. Na to su ga terale okolnosti, i politički protivnici oličeni u radikalima i mladokonzervativcima, koji su početkom osamdestih godina, snažno istupili na političku scenu Srbije, formirajući prvu modernu stranačku strukturu i nedvosmisleno namerni da preuzmu kormilo političke vlasti u svoje ruke.
Formalno osnovana oktobra meseca 1882. godine, Liberalna stranka, neće imati zapaženijih aktivnosti više godina posle svog osnivanja. Nešto zbog samih političkih okolnosti (na vlasti su dominirali u tom periodu mladokonzervativci sa svojom naprednjačkom strankom, i radikali koji su se iskazali kao nemerljivo žestok politički oponent, kako naprednjačkoj vladi tako i kralju Milanu), a nešto i zbog sopstvenog nesnalaženja u tim okolnostima. To se nesnalaženje osobito odnosilo na liberalno rukovodstvo stranke, na čelu sa Ristićem. „…Liberalna stranka jedva da se videla i čula za vreme naprednjačke vlade, tj. sve do 1887. godine. (…) Liberali u to vreme jedva da su davali glasa od sebe.“ (19. D. Janković, nav. delo, str. 214) Stranka je zbog navedene situacije defakto obnovljena 1889., kopirajući u velikoj meri i u organizacionom, pa čak i u programskom smislu radikalne uzore. To je bio gotovo očajnički pokušaj da se Liberalnoj stranci povrati politički kredibilitet, ali kao i svaka zakasnela reakcija, nije imao adekvatne političke rezultate. “Mada se i dalje nadala, Partija je uglavnom završila svoju ulogu na istorijskoj pozornici do 1880. godine.“ (19. A. Dragnić, nav. delo. str. 78) Sudbina Liberalne stranke bila je isuviše vezana za ličnost i političku moć Jovana Ristića. S tom napomenom da je ona tu sudbinu delila samo po njenim negativnim posledicama. Kada je Ristić bio u zenitu svoje političke moći, liberali od toga nisu imali ništa više osim porasta svoje nepopularnosti, jer su zbog javne podrške Ristiću i sami trpeli posledice nepopularnih poteza i učinaka njegove vlasti. Kada je pak i sam Ristić bio izvan domašaja realne vlasti i političkog uticaja, i Liberalna stranka je sa njim tonula u dubine političke marginalizacije i bezperspektivnosti. Nakon Ristićeve smrti, stranka se još neko vreme iscrpljivala u pokušajima svog političkog preživljavanja. „Liberalna stranka, međutim, kao uostalom i druge dve stranke poslednjih godina Aleksandrove vlade, sasvim je bila kao stranka pala; ona kao politička organizacija, makar i s malim uticajem u narodu, gotovo da više nije postojala.“ (20. D. Janković nav. delo, str. 225) Pokazalo se i na ovom primeru, da je politički isuviše rizično, ono stanje vezanosti jedne političke gupacije ili stranke za jednu političku ličnost, bez obzira o kojoj se ličnosti radilo. Takva pozicija trajno i sigurno vodi u političku desubjektivizaciju same političke opcije o kojoj je reč, i u smanjenje njenog poličkog preživljavanja u onom kritičnom trenutku, kada lider izgubi svoj politički kredibilitet. Politička istorija, i bliža i dalja, puna je takvih primera. Liberalna stranka i Jovan Ristić su očigledna potvrda prethodnog stava.
„Nezavisno od toga, Liberalnoj stranci se moraju priznati zasluge u donošenju Ustava od 1869., relativno uspešno vođenje dva srpsko-turska rata i, najzad, izvojevanje nezavisnosti na Berlinskom kongresu1878. U svemu tome značajnu ulogu imao je kao neosporni predvodnik liberala upravo u ovom razdoblju Jovan Ristić, jedan od najvećih naših državnika.“ (21. M. Jovičić. nav. delo, str. 122) I M. Popović smatra da ustav iz 1869. godine uzet u celini predstavlja nesumnjivi doprinos razvoju naše ustavnosti. „Pored svih nedostataka, ustav od 1869. imao je istorijski značaj i zaista predstavljao preokret u ustavnoj istoriji. Pre svega to je bio prvi ustav koji je Srbija sama sebi dala, bez ičijeg stranog mešanja. Zatim, ovaj ustav prvi put uvodi narod u državne poslove, makar i u ograničenom obimu.“ (22. Milivoje Popović (1939): Borbe za parlamentarni režim u Srbiji, Beograd, Politika, str. 43)
Potrebno je u kratkim crtama skicirati i glavne tačke programa Liberalne stranke, od momenta kada je Jovan Ristić, preuzeo njeno vođenje. Praktično to se po tvrđenju D. Jankovića desilo od 1868. godine. Tvrdeći da vodi umerenu politiku, Ristić je pokušavao da stranački program saobrazi potrebama vremena. „U pogledu na unutrašnja pitanja, mi mislimo da ponajpre treba da čuvamo i razvijamo slobodoumne tekovine, koje je Srbija u toku svoga političkog života do sada dobila, i koje su joj duhom vremena, potrebama naroda i srećnim uspehom u borbi za oslobođenje i nezavisnost obezbeđene. Polazeći sa te osnove, naša stranka staraće se i raditi, da se ustavom i zakonima garantovane slobode naše razviju i unapređuju postupno i izmereno, no u isto vreme dosledno i neprekidno, a u saglasnosti sa istorijskim životom naroda i napretkom vremena.“ (21. V. Krestić, R. LJušić , nav. delo. str. 124) U nacionalnom pitanju liberali su bili nacionalisti, koji su zastupali svesrpsku politiku, koja je podrazumevala oslobođenje i ujedinjenje svih Srba na čitavom Balkanu. U tom cilju njihova spoljnopolitička orijentacija bila je usmerena na Rusiju, od koje se očekivala podrška i pomoć kako u vojnim tako i u diplomatskim stvarima. Druga bitna tačka bila je njihovo opredeljenje za monarhijski oblik uređenja srpske države. Kao i njihova prevashodna okrenutost dinastiji Obrenovića. Treća tačka se fokusirala na njihovom pravoslavnom eksluzivizmu i klerikalizmu. Sve vreme svoje vlasti Ristić se trudio da održava i izgrađuje dobre odnose sa Crkvom. Naročito dobre sa mitropolitom Mihajlom, sa kojim je u najvećoj meri delio svoja konzervativna, rusofilska i slovenofilska osećanja i uverenja. Po tvrdnji D. Jankovića, postojala je još jedna bitna tačka njihovog programa, koja je karakterisana kao antisemitizam. „Ristić je kao što smo ranije videli, zauzimao izrazito antisemitske stavove. (…) Antisemitizam Liberalne stranke imao je najčešće u osnovi ekonomsku motivisanost.“ (22. D. Janković, nav. delo, str. 230) Iako je često formalno menjan, program liberalni pod Ristićem, ostao je u okvirima pobrojanih tačaka, suštinski isti. „Nikako se ne bi moglo oceniti da je to bila politička delatnost jedne liberalne stranke; njihova dela i njihovi postupci u to vreme bili su ili konzervativni ili reakcionarni.“ (23. isto, str. 236) I nije to jedini primer, ali je svakako paradigmatičan primer pogrešnog političkog i ideološkog situiranja jedne političke opcije. Nisu samo Ristićevi liberali bilo zaodenuti ideološkom zastavom koja im suštinski nije pripadala. Pored toga što je to bila jedna u suštinskom smislu samolegitimacija i samoidentifikacija prema spoljašnjem političkom okruženju, bila je i instinski predmet nerazumevanja vlastitte političke pozicije, pa prema tome i njena pogrešna politička prezentacija. Zato je i bilo moguće da se jedna po svom ideološko -političkom smislu konzervativna, a po nekim ocenama i reakcionarna politička grupacija, preimenuje u jednu sasvim liberalnu i u modernizacijskom smislu naprednu opciju. Isti je ili sličan slučaj i sa srpskim mladokonzervativcima, koji su organizovani u naprednjačku stranku, iako u najvećem delu svoga programa, pa i ideološki gledano, bili liberalno orijentisana opcija, sebe doživljavali i legitimisali kao konzervativce. Iako njihov konzervativizam i antidemokratizam po nekim pitanjima nije bio sporan, čini nam se isto tako da ni njihova liberalna i evropejska dimenzija takođe nije bila ništa manje sporna. Naprotiv, njihovo zapadnjaštvo, bilo je u dobranoj meri inspirisano liberalnim uzorima, i onoj političkoj baštini Evrope koja se nesumnjivo može označiti kao moderna. U tom smislu, navešćemo samo nekoliko argumenata iz inače nimalo principijelne i odmerene polemike koja je vođena između Jovana Ristića i srpskih konzervativaca 1877. godine. Ostale antinomije ideološko-političkog karaktera, vezane su za poziciju srpskih zapadnjaka više u poglavlju posvećenom političkom profilu Napredne stranke .
Ocenjujući naznačenu polemiku, Č. Popov, s pravom ističe da „ona pokazuje još jedan trajan, kontinuiran fenomen srpskog istorijskog bića, njegovih političkih mentaliteta i osobenosti: podele, nesloge i sukobljavanja oko pitanja vlasti i prolaznih političkih interesa i u najtežim trenucima u životu naroda i države; o neretkom stavljanju interesa partije i vlasti iznad i ispred nacionalne i državne dobrobiti.“ (24. Č. Popov. (1997) Polemika Jovana Ristića i srpskih konzervativaca 1877. godine, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str. 8) Nastala u predvorju rata sa Turskom, ova polemika nije bila fokusirana samo na pitanja ratnih i antiratnih svrstavanja, nego je na prilično jasan način iskritalisala pozicije obe strane u sporu, kako prema unutarpolitičkim, tako i prema spoljno-političkim pitanjima. Nimalo uravnotežena, ona je po oštrini i težini međusobnih uvreda, na najbolji način odslikavala stepen sukobljenosti i radikalnosti tadašnjih političkih koncepcija. Ona je ustvari bila izraz ili još bolje rečeno zgusnuti otisak dubine podela i sukoba u političkom životu zemlje, kako oko pitanja njenog unutrašnjeg uređenja, tako i oko pitanja spoljnopolitičkog oslonca i saveznika koji bi podržavali nacionalne ciljeve.
U tekstu „Vlada Namesništva sa svojim ograncima i Kabinet Marinovića“, srpski konzervativci oličeni u personama Čumića, Mijatovića i Piroćanca, otvorila je polemiku, ustremivši se direktno na J. Ristića optužujići ga da je zloupotrebio situaciju maloletnosti kneževe i kao namesnik ne sačekavši povoljan trenutak i knezu i narodu nametnuo svoja ustavna rešenja. I ne samo to, već i optužba za lažno političko predstavljanje i otimanje tuđeg imena i ideologije. „Da bi ova klika glupu i prostu svetinu mogla više varati, te svoje protivnike crniti, ona dade sebi ime „liberali“, dok naprotiv svoje protivnike krsti „konzervativci“, pa čak i „reakcionari nazadnjaci“. (…) Kad se smeju oni liberalima zvati, od kojih jedan vođa u 1858. i 1859. godini pisaše najpogrdnije članke u novinama i nazivaše demagozima ljude tadašnjeg vremena, koji se rado zvaše liberali.“ (25. Č. Popov, nav. delo, str. 35) Misli se na tzv. dukatovačke članke čiji je jedan od autora bio i Jovan Ristić, u kojima su žestoko napadani Svetoandrejski liberali i njihove ideje. Nastavljajući optužbe za krivotvorenje liberalnog imena i ideja, oni se pitaju: „Kad se smeju oni liberalima zvati, kojim okolnostima prinuđeni izdaju zakon o pečatnji, koliko da zavaraju narodu oči, i da se trubi kako su izdakli zakon o slobodnoj štampi, a ovamo taj zakon vršiše kao turski hatihumajum (…) Kad se i oni smeju nazvati liberalima, kojih gdi koje vođe tuže gorko za ukunutim batinama, jer kad dođu ponovo na vladu, neće imati nikakvo snažno sredstvo da se oseti njihova usrećavajuća vladavina. (…) Kad se smeju i oni nazvati liberalima koji ne dopuštaju ni da se čuje kakvo mišljenje, koje nije onakvo, kao njihovo, koji se ne stide, na samim narodnim skupštinama neverne protokole praviti, da ugode više svojim partijašima. (…) Kad se smeju oni liberalima zvati, koji u sred skupštine samim narodnim poslanicima psuju oca zemaljskog, što ovi nemisle kao oni. O! kad bi se ovi pojedini delovi radnje naših liberala kakvom evropskom liberalu predstavili, pa bi se taj upitao, kako bi on tu radnju krstio, ne sumnjamo da je nebi karakterisao kao apsolutizam, kao despotizam, samo ne kao liberalizam.“ (26. isto, str. 36) Gornji navodi još jednom potvrđuju našu ocenu, o priličnoj konfuziji među našim političkim akterima, kada je u pitanju ideološka i politička pripadnost njihovih političkih programa, a još više njihove političke prakse. Često se dešavalo da njihova praktična delatnost nije imala mnogo dodirnih tačaka ni sa deklarisanim programom, a još manje sa proklamovanom ideološkom pozicijom i legitimacijom. Dolaskom na vlast, najčešće su išli za logikom političkih interesa, a mnogo manje za tačkama vlastitog političkog programa. U takvoj situaciji, programi i ideologija služili su najčešće kao naknadno pokriće i dekor kojim je trebalo prikriti isuviše dubok jaz između obećanog i ostvarenog. Stoga, u oceni političke pripadnosti pojedinih stranaka treba postupati krajnje oprezno i sa priličnom dozom rezerve. Mešavinom različitih političkih opcija naše su političke stranke odražavale isti onaj stepen društvenih protivrečnosti kojim je bilo obremenjeno i samo srpsko društvo toga vremena.
Nastavljajući polemiku, Ristiću se dalje zamera sledeće: da je zloupotrebio kneževu maloletnost i uprkos obećanjima da se neće dirati u promene postojećeg političkog stanja, isforsirao donošenje novog ustava i tako i kneza i narod stavio pred svršen čin nametnutih rešenja, bez ikakvog uticaja na njihov konačni izgled. Takođe, Ristić se po mišljenju srpskih konzervativaca hvalio da je „narodu u ruke dao da sam svojom sudbinom upravlja“, što po njima nije bilo blisko istini. Srbiji je po mišljenju konzervativaca bilo preko potrebna garancija tačnog vršenja vlasti, zakonitosti, i onih rešenja koja obezbeđuju kontrolu vlasti, ništa od toga, novim ustavom nije bilo garantovano. Naprotiv, mogli su se svi uveriti, tvrde oni, „da je ta vladavina prava despotska bila.“ (27. isto str. 60) I od proklamovane ministarske odgovornosti, nije ostalo ništa, do golog principa. Zloupotrebljavajući zaostalost, prostotu i neznanje naroda, nametnut im je tzv. mali ustav „kojim se poništavaju sve slobode građanske i otvara široko polje njihovom tiranskom duhu, a od odgovornosti ministarske samo jedna mašta ostaje. (…) Odgovornost ministarska ovakva kakva je, samo je majstorija namesnika kojom su umeli da glupoj gomili zaslepe oči, kao da joj se priznaje pravo da uzima ministra na odgovor i kazni, a ovamo u samoj stvari nema nikakve odgovornosti.“ (28. isto, str. 61 i 67)
Žestoke primedbe stavljane su i na ulogu, ovlašćenja, prava, a najviše način izbora i sastav skupštine. U tipično konzervativnom maniru, ne birajući odviše reči, narodni poslanici nazivani su raznim pogrdnim imenima. U želji da pokazu njihovu nesposobnost da se nose sa realnom vlašću i moći, kao i realno oskudnim ovlašćenjima narodnog predstavništva, konzervativci su prekomerno i na uvredljiv način isticali nekompetetnost narodnih poslanika u njoj. Za ilustraciju ćemo navesti jedan manje drastičan primer – „Koji nije bio na velikoj narodnoj skupštini, taj ne može sebi da predstavi onu sirotinju pameti, onu oskudicu pojma o državi i pravima i dužnostima ove prema narodu, i pravima i dižnostima naroda prema državi; taj ne može da predstavi onu ograničenost svesti svoga poziva i prava; ne može da predstavi onu ropsku poslušnost kojom se primaše kao dobro sve što od vlasnika dolazaše, što se to sve na velikoj narodnoj skupštini u punoj meri ogledaše.“ (29. isto, str. 62) Osobito snažno je bilo napadano rešenje, po kome je inteligenciji bilo zabranjeno biranje u članstvo skupštine . U njene odaje, nisu imali pristupa, ni advokati, kao i članovi činovničkog aparata. To rešenje smatrali su ne samo pogrešnim nego i pogubnim po stanje političkih i pravnih stvari u zemlji. „Inteligencija dakle, taj vođa u političkim stvarima, u zakonodavstvu, finansijama i uopšte u državnim poslovima, iz skupštine je isključena i inteligencija, na skupštini predstavljali su i predstavljaju isterani panduri, isterani pa sa nevaljalstva i telesno kažnjeni žandarmi, opštinski pisari, kojih je sva imovina njihova plata od 100 tal. godišnje, po neko seosko piskaralo, po neki sveštenik, po neki kajišar, po neki ćifta.“ (30. isto, str. 63) Kao posledica toga: „Današnja narodna skupština, prema sastavu svom nije ništa drugo nego jedna gomila sakupljena iz naroda, koja sa neznanja, gluposti ili kratkovidosti svoje, ili sa interesa ličnih pojedinaca, ili sa podlosti i nekarakternosti većine poslanika sposobna je jedino da služi za papuču na kolu državnom, kako će ovom smetati u slobodnom kretanju.“ (31. isto, str. 64)
U svom odgovoru na kritike i napade konzervativne grupe, Jovan Ristić je nastojao da opovrgne većinu upućenih primedbi. Naravno taj odgovor je bio u njegovom stilu, pisan sa nedodirljivih visina, pun samoreklamerstva i opravdanja. I Čedomir Popov naglašava da je Ristić u tekstu „Srpski konzervativci, Odbrana i kritik“ iskoristio priliku da istakne zasluge srpskih liberala, a naravno i samog sebe kao „čoveka vešta kombinovanju“.“ (32. isto, str. 18) Na kraju, za ilustraciju navodimo samo jedan po mnogo čemu karakterističan deo, u kome Ristić ističe zaslugu namesništva za davanje tzv. unutrašnje slobode narodu. „Namesnici su krunisali u zemlji delo njenog unutrašnjeg oslobođenja time što su zbrisali turski ustav, po kome se oligarhija svetska mogla titrati vlašću knjaževskom i bez kazne i odgovornosti prestolom prevrtati. Novim, čisto narodnim ustavom vlast je savetska prenesena na narodnu skupštinu, koja je već bila u 1858. godini i povratila pomenutu dinastiju. Tako je tačka političke gravitacije premeštena iz saveta u narod, gde su presto i dinastija čvrsto stojali, jer kao god što je narod dinastiju povratio, tako je on bio stran njenome prošlom padu.“ (33. isto, str. 93)
Procenjivati modernizacijski značaj političke delatnosti Jovana Ristića i Liberalne stranke, kakvom ju je on načinio, moguće je vršiti na tri nivoa. Na planu političkih ideja i ideologije to je bio jedan pseudo liberalan politički profil, koji je u velikoj meri samo imitirao liberalne uzore, ponajviše iz potrebe političke samolegitimacije. Na programskom nivou posmatrano, to je takođe bila jedna prilično eklektička mešavina nacionalnih i klerikalnih segmenata, koji su često varirali, ali bez znatnije suštinske izmene. Na praktično-političkom planu, i pored neospornih zasluga, pre svega u domenu vođenja spoljne politike, to je bila jedna neosporno nedemokratska vlast, sa snažnim autoritarnim nabojem i pečatom. Vođena idejom birokratske dominacije, činila je sve da tu dominaciju i sačuva. Stvarajući privid političkih reformi, ona je veštom propagandom i političkom manipulacijom za dugo uspevala da centar političke moći ostane sačuvan u državnom administrativnom aparatu. Tek će događaji stvaranja modernih političkih partija osamdesetih godina učiniti da se težište političke borbe premesti u i oko željenog prostora parlamentarne vlasti. Sumarnu ocenu Ristićeve političke delatnosti dao je i Slobodan Jovanović. Ne sporeći mu zasluge, ističe da je bio jedan od naših najvećih državnika XIX veka. Nije umeo da vodi masu, niti da stvara stranku. Liberalnu stranku stvorili su mu drugi, „on ju je već gotovu uzeo na poslugu“. Takođe nije umeo ili nije želeo da se dodvorava ni vladaocu ni narodu. Nastojao je da oni idu za njim. „Demokratija i vladalac trpeli su stoga tutorstvo jednog birokrata koji nije imao ničega ni od dvoranina ni od demagoga.“ „NJegova su glavna dela: Ustav od 1869. i turski ratovi. Ustav od 1869. preneo je zakonodavnu vlast sa činovničkog Saveta na seljačku Skupštinu; turski ratovi doneli su nam državnu nezavisnost i otvorili put za Makedoniju.“ (34. SJSD, tom 5, str. 41-42) Po svom načinu rada Ristić je bio oportunist. U svemu tražeći svoju meru stvari. I stranku i zemlju vodio je, ističe Jovanović, sporo i oprezno, ali bez „vrdanja i kolebanja“. „U ozbiljnim prilikama, bio je odmah tražen iako nije bio voljen.“ Očigledno, Ristićeva najbolja strana u politici bila je gotovo strasna želja za ostvarenje i očuvanje srpske državne nezavisnosti. Tom vrhovnom cilju bio je podređen njegov politički rad. U tom segmentu njegove političke delatnosti bio je nesumnjivo uspešan. „U onome vremenu u kome je živeo, Ristić je i morao i trebao biti fanatik državne nezavisnosti.“ (35. isto, str. 42)
Valja na kraju još jednom istaći da se liberalizam u Srbiji pojavio u trenutku kada je postojalo malo realnih pretpostavki i socijalnih subjekata koji bi ovu ideju i ideologiju duboko ukorenili u srpsko još za te ideje nepripremljeno tlo. Stoga je sa liberalizmom kao i sa drugim stvarima koje su nam dolazile iz Evrope, išlo prilično teško, uz mnoga kolebanja i zaokrete. Bila je to gotovo zakonita pojava za zemlje kao što je bila Srbija. „U maloj seljačkoj državi, bez industrije i građanske klase, u pocepanom srpskom narodu, liberalizam je bio i ostao pretežno ideja. Kao prve generacije nacionalne inteligencije, liberali su utemeljivači nauke, ali i organizatori države. Vlast je bila glavno sredstvo svih reformi, a pomoću nje se nije moglo razviti ni pravo građansko društvo. Oni su se, gotovo u jednoj generaciji, od pobunjenika i kritičara pretvorili u birokrate i konzervativce.“ (36. Latinka Perović (1985) Srpski socijalisti 19. veka, II, Beograd, Rad, str. 273)
Ostavi komentar