Пропаст Византије из угла архимандрита Тихона Шевкунова

28/11/2018

Пропаст Византије из угла архимандрита Тихона Шевкунова

 

Аутор: Милован Балабан

Филм направљен о пропасти Византијског царства од стране Архимандрита Тихона Шевкунова, омогућује један нови увид на проблеме и узроке пропасти са којима је била суочена највећа православна империја у досадашњој историји. У филму је демонстрирана велика историјска лекција модерним речником са савременим приступом данашњем човеку. Овај филм делује као откровење једног заборављеног и далеког времена.

Филм у којем се приказује пропаст велике православне царевине делује савремено. У њему свако може да препозна, посматрајући узроке пропасти ромејског царства и причу о слабљењу данашњих православних народа и држава. Иако филм по речима аутора има за циљ да прикажe сличности историјског изазова између савремeне Русије и Византије једна од могућих поука се може односити на балканске народе које је задесила судбина слична византијској – унутрашње слабљење с једне и доминантан утицај запада са друге. Пратећи генезу проблема са којим се суочавала византијска империја сви балкански православни народи могу да нађу себе у овој причи те извуку корисне поуке.

Филм никако није антизападни, он тежи да прикаже западну цивилизацију онаквом каква јесте, или онаквом како се перцепира из аутентичног руског угла. Стратегију Запада са циљем овладавања византијским друштвом и отворено непријатељство према њој се не могу правдати данашњим са Запада форсираним „легитимним националним интересима”. Лажна је дилема да ли материјални и стратешки интереси оправдавају ратове и злочине. Но проблем је много комплекснији. Чини се да је отац Тихон желео да укаже на природу западне цивилизације која је агресивна, деструктивна и тежи непрекидној експанзији.

Када се каже у филму да је агресивна економска политика западних народа настала као продужетак њихове ратне агресије, у чијој је основи жудња за материјалним, ту се не даје никакав легитимитет наводним интересима западних држава. Они су (интереси) испољавани кроз најсуровију агресивност па је тешко говорити о њиховом „легитимитету” како се говори у неким текстовима који су писани на тему овог филма. Ово не значи ни да аутор осуђује Запад за пропаст царства, шта више он као главног виновника пропасти империје види корумпирану, декадентну и материјалним духом опчињену византијску елиту. Да је ово тако потврђују и речи оца Тихона. По њему је западни дух резултат сједињења грабежи и генијалног научног и економског стварања. Да ли је то добро или не друго је питање каже он. Дакле квалификација Запада, иако кроз филм може да се назире (кроз поруку „будимо опрезни запад није онакав какав се представља”), није нешто чему се придаје кључни значај за пропаст империје.

Аутор овакав приступ показује у читавом филму. Њему је пропаст царевине скопчана првенствено са одступањем од традиције и позитивног историјског искуства византијске елите, пре свега одступањем од модела јаке и централизоване државе што се одражавало на пад византијске економије и свеопште слабљење империје. Као резултат тог одступања (првенствено елите али и народа) империја се суочавала са низом проблема који су проистицали из главног „првородног греха” а нису могли бити решени. Шта више, сваким покушајем њиховог решења они су постајали све већи. Узалудни покушаји изласка из кризе резултирали су све већим уплитањем Запада које је опет имало за резултат фаталне последице по економску стабилност царевине. Византијска елита што из незнања што из грамзивости, почела је да прави судбоносне грешке које су биле незамисливе у ранијим вековима. Економија, ресурси, философија, наука, васпитање омладине све је постепено на упражњено место византијске духовности препуштено западним искуствима и моделима што је деловало разарајуће на ромејски национални дух и државни организам. Резултат тога је било дуготрајно и понижавајуће пропадање које се завршило коначним падом наблиставије дотадашње империје.

Значај византијске цивилизације и допринос Ромеја савременом свету се може учитавати по више основа. У Византији је створен правни систем изграђен на темељима римског права. У ромејском царству је први пут у историји створен систем школског и високог образовања, први универзитет је основан у V веку. Савремена дипломатија са свим својим правилима и принципима понашања формирала се у Византији. Оно што је такође јако битно, а што Отац Тихон наглашава је стабилан финансијски систем, који је трајао безмало хиљаду година, односно скоро до првог пада Цариграда 1204. И на крају оно најбитније. Византијска цивилизација, односно оправослављена хеленска културолошко-духовна сфера је имала капацитет да кроз нападе многих јереси одбрани изворну православну веру, формира и истраје на православним догматима, сачувавши тако и савременом свету неокрњено и спасоносно Божије откровење дато човеку.

Како би појаснили сам филм задржаћемо се на три тачке горе наведеног. На финансијама, државном уређењу и објашњењу византијског православља. У ова три стуба је била и снага, али и узрок касније пропасти империје. Византија је, као што је речено, имала најстабилнију економију у чијој је основи била јасна монетарна политика. Византијски солидус/номизма/перпер је био најдуговечнији стабилни и конвертибилни новац у светској историји. Дуговечност Византије се заснивала на трајном, иако скромном, расту привреде која је била диверсификована. Други стуб је била добро организована државна управа чија се основна и перманентна карактеристика састојала у јаком централизму. Централизам је чинио државу јединственом и дуго времена спречавао центрифугалне силе, односно јаке магнатске породице да присвајањем материјалних ресурса овладају државом и угрозе њен опстанак. Када су оне ојачале, Византија је постепеном предајом ресурса странцима почела полако да пропада што се и завршило падом империје.

У Византији је монетарна политика, баш услед јаке централизације, била чврсто у рукама државе. Једино је држава могла да кује новац и он је имаo реалну подлогу. У империји се никада није развијо банкарски систем, карактеристичан за Запад, са зеленашким моделом згртања новца од камата и креирањем истог од стране банкара практично из ничега. Дакле никада се није развио модел банкарског економског пословања који је и данас доминантан на Западу. У империји је златни новац био основни новац. Сребрног новца је било мало, а бакарни се обилато ковао за потребе локалног ситног промета. Услед горе наведеног ковани новац је у целој историји Византије представљао основну сустанцу новчане масе. Банкарског новца практично није било јер византијски банкари нису развили банкарство до нивоа банкарског креирања новца што је била пракса Запада, нарочито од пада Византије, а што се, иначе, појавило у муслиманским земљама већ током X века.

За разлику од западних земаља које су у то време биле феудалне, Византија је имала државно уређење које се заснивало на слободним људима који су у већини били сељаци са ситним поседима док су у градовима живели грађани разних професија. За државу је сељачки сталеж био најзначајнији зато што је порез сељака представљао најважнији државни приход и зато што су сељаци чинили главнину народне војске. Тек од краја XI века у Византији почиње већ спомињани процес феудализације, преовладавањем крупних имања са зависним сељацима – парицима, који ће имати низ негативних ефеката на стабилност државе и њене валуте.

Први византијски златник, солидус је почео да се кује око 310. године. Император Константин је исковао златник чија је тежина износила 4,55 грама са финоћом ковања од 98%. Он своју финоћу и вредност није апсолутно мењао све до 914. године. То значи да је византијски златник био апсолутно стабилан пуних 600 година. Прво, али крајње незнатно кварење десило се 914., тако да у периоду 914-1041. године, солидусу/ номизми је смањена финоћа са 94,4% на 90,0%. Ово мало, незнатно кварење одвијало се у  периоду од 130 година, тако да се може закључити да је укупна стабилност солидуса трајала око 730 година. Ово је гарантовало статус византијског новца као светске монете, а фискална равнотежа креирана од стране централизоване државе је додатно обезбеђивала снагу Византије као државе упркос неретко неуспешним ратовима, најчешће са муслиманима на истоку.

Принцип монетарне стабилности се толико поштовао у Византији и толико се држало до њега да је уношен у кривични закон. Казна за кршење, односно за кривотворење, је била спаљивање на ломачи. Сви и рани, али и каснији византијски закони су гарантовали стабилност вредности солидуса прописивањем његове ковничке стопе као и његов статус законског средства плаћања. Казна спаљивања на ломачи је од осмог века преименована у казну одсецања руке, што је једва блажа мера. Стабилност је учинила византијску валуту међународном, а солидус је од четвртог века стигао у Северну Европу, Доњу Саксонију, Данску, Јужну Пољску, Северну Украјину и Трансилванију а током петог и шестог века и на обале и острва Балтичког мора.

Међутим крајем XI века приступило се кварењу. Монетарну кризу је 1092. прекинуо цар Алексије Комнин. Он је у монетарни систем увео нови, нешто слабији, златник који је добио назив перпер. Монетарна криза, међутим, није избацила византијски златник из међународне употребе јер је нови златник перпер задржао унутрашњу вредност, тј. садржај злата, све до пред крај 12. века. Процес опадања улоге перпера као светског новца започет је крајем 12. века да би временом то опадање било све снажније услед кварења новца који је у међувремну постао готово стопроцентно сребрни. У 14. веку је Византија постала држава другог реда са великим финансијским проблемима због којих је у промет пуштала све слабији ковани новац, док су примат преузеле италијанске финансијске олигархије Венеција и Ђенова, које су се и развијале добрим делом на опљачканом плену из Цариграда после крсташког рата и освајања Цариграда 1204. Византијски новац је доживео практично свој крај након притужби које су Венецијанци 1303. упутили цару Андринику о дефектним царским перперима који су стигли у Венецију.

Главни узрок кварења новца је био процес феудализације који је крајем XI века добио огромне размере, да би се завршио у време династије Анђела дефинитивном победом феудалаца над централном влашћу. Захтеви феудалаца за доделом земљишта, привилегија, фискалног и судског имунитета и пронија (које су државу водиле у најамничку војску), драстично су смањивали државне приходе и повећавали њене расходе. Држава је настојала да овај јаз надомести повећавањем пореза и разним другим мерама. Све ове мере су биле безуспешне јер је процесом феудализације држава губила главне пореске обвезнике – слободне сељаке који су се претварали у кметове. Обавезе, пак, кметова (новчане, натуралне и радне) нису више припадале држави већ феудалцу и то у целини ако су феудалци располагали потпуним фискалним имунитетом. Отуда је држава све чешће посезала за кварењем новца као преосталом начину покрића недостајућих јавних прихода што је на крају довело и до пропасти перпера као светског новца. Према томе, друштвени процес феудализације а не слабљење привреде, стварао је византијској држави проблем одржавања фискалне равнотеже и монетарне стабилности па се зато феудализација може сматрати крајњим узроком пропасти перпера као домаће и међународне валуте.

Горе наведена објашњења су потребна како би се видело да је узимајући све ово у обзир архимандрит Тихон пратио пад империје. Генезу пропадања царства он почиње да прати од смрти цара Василија великог 1025. Корупција којој је Василије стао на пут некада и суровим обрачунима са византијским „тајкунима” добила је шансу да се размахне под његовим наследницима. Током читавог XI века царство је траћило огромно богатство које је Василије оставио у посебно прикупљаном стабилизационом фонду. Корупција и жеља за лагодним животом је мењала дотадашњи систем вредности византијске елите. Што је још већа невоља она је опасније подривала темеље на којима је егзистирала царевина.

Захваћена корупцијом елита је мењала свест исисавањем традиционалног духа те је долазило до дезоријентације друштва што се штетно одражавало на вођење државе, како на унутрашњем тако и на спољном плану. Империја која је некада вешто користила анимозитете варварских народа и усмеравала их у своју корист све више је постављала темеље да сама постане жртва властитих порока и интрига. Доминантна тежња дела “тајкунизиране” елите за материјалним стицањима великих богатстава заклонила је видик спољнополитичкој стратегији вођеној у претходним вековима. Услед тога у вођењу државом све су више преовладавали површност, наивност и дезоријентисаност поготову када је у питању однос према Западу.

Неспособност царева и водећих државних функционера да дефинишу спасоносну стратегију у најмању руку зачуђује када се има у виду да су имали најбогатије историјско искуство и изузетно образовану елиту. Саборни дух оличен у цркви и држави као стубовима ромејског организма постепено је круњен све израженијим материјалним индивидуалистичким стремљењима кључних чланова елите која је потпоре својих животних ставова све више налазила у католичком Западу. Ово је било фатално за империју. Индивидуалистички егоистични дух, чији се корен налазио у феудализацији империје ка резултату све израженије похлепе византијских магната, потпомогнут свесно са Запада, је као микроб разарао све што је здраво и постепено захватао један по један сегмент живота док није готово потпуно разорио и царство и његове житеље.

Када је ово постало потпуно видљиво било је касно. Но оно се могло назрети већ у време крсташких ратова. У том периоду, дакле током 12. века, почела је постепена предаја националних ресурса западњацима (као резултат превласти велепоседника и повлачења државе као супериорног заступника ромејске економије, финансија, културе, учености али и православног духа), првенствено економије у руке италијанским републикама Венецији и Ђенови. Тада је допуштено да држава изгуби контролу над финансијама. Контрола над трговином у мореузима која је била вазда у рукама државе као гарант пуњења државног буџета, прешла је у руке појединаца, и то странаца. Овим је највећи извор државне сигурности предат у руке западњацима. Следило је препуштање економских и трговинских ресурса што је изазвало пропадање домаћих предузимача. Цариград је био преплављен страном робом, али од које су профит извлачили страни улагачи. Ово је све више резултирало исисавањем државног богатства и осиромашењем народа те слабљењем империје. Када су Византинци схватили куда води оваква политика национализовали су већину западног капитала што је изазвало Венецију да плати крсташе који су дошли пред Цариград 1204. заузели га и дивљачки опљачкали.

Још један стуб дуготрајности и стабилности Византије треба поменути. Можда зато што је он био најзначајнији за империју. Византија је свој смисао највише црпила у православљу. Римски универзализам је добио своју духовну надоградњу у православном васељенском поимању света. Византија је била носилац тог духа и отуда није чудно да је из ове цивилизацијско-духовне мисије и дошло до појаве патријарха Фотија, Ћирила, Методија и других учених мисионара који су међу Словенима проширили хришћанску веру, описменили нецивилизоване своје суседе и увели их у ред културних народа. Или још више, у ред народа који чине духовно изабрање новог Израиља, што је Христова црква.

Све то је могло да се догоди после турбулентних искушења којима је била изложена православна вера, а која су била догматски прецизно дефинисана у империји заказивањем седам васељенских сабора. Све девијације и сви негативни упливи на чисту веру, на некрњено откровење, до ког су Ромеји највише држали, долазили су, што од унутрашњих негативних духовних струјања у византијском друштву што од уплива страних, нарочито исламских утицаја. Са свим искушењима се византијска духовна елита изборила, упркос турбуленцијама које су некада и више деценија потресале државу, формиравши догматски ситем и очувавши неокрњене основе хришћанске вере.

Међутим после пада Цариграда и његовог обнављања 1261., када је империја само подсећала на некадашњи свој сјај, византијска елита је, бринувши више о опстанку него о својим духовним темељима и историјској мисији, све више занемаривала круцијалне основе на којима је империја почивала. Временом је, како то обично бива за њом кренуо и народ који је основу свега до тад налазио у православљу. У то време, а нарочито после најснажнијег ударца у виду склапања Лионске уније којом се Византија духовно потчинила папи, народ, изгубивши тим ударцем смисао постојања, се почео окретати световним философијама, окултистичким култовима, разним астрологијама и мистичним сектама. Омладину која је сазревала готово да није имао ко да васпитава. Под упливом Запада и западног новца (пошто је Византија јако мало имала свог) стваране су идеолошке групације које су решење проблема тражиле опет ван Византијске традиције. Ту и тамо су се јављали интелектуалци и духовници који су покушали да алармирају елиту и народ али њихов глас је остајао „глас вапајућег у пустињи”.

Иако је стуб империје у прошлости било православље, архимандрит Тихон наглашава да је под утицајем малих етнички хомогених италијанских република у царству тада почео да главу диже грчки национални дух поткопавајући сигурносне темеље на којима је држава вековима почивала. Његов резултат је био анимозитет Грка спрам осталих царских поданика, али и нетрпељивост Јермена Словена и других према Грцима. Одушевљени за похвале које су стизале са Запада који је био на почетку епохе оживљавања античких грчких вредности (ренесанса) Грци (интелектуалци) су наивно поверовали у искреност западњачких осећања. Оно што су добијали било је само презрење и потцењивање западних народа који у својој визури нису разумели правилно ни античке, а камоли византијске Грке. Но ово све је имало за последицу даље слабљење некада моћног царства које се као епидемија ширило и одражавало на одбрамбену снагу свих балканских православних народа.

А да је одбрана била потребна била је. Наиме од XI века Византију са запада притискају италијанске републике било војно било економски и са истока Турци претежно војно. Комбинација ових притисака кулминирала је у XIV и XV веку те се држава нашла у безизлазној ситуацији. И да није имала унутрашњих проблема, да је правилно проценила намере својих непријатеља и да је дијагностификовала и применила одговарајућу терапију империја би била у великим проблемима. Али готово сигурно би их решила као што је то радила у многим случајевима у прошлости. Овако је она постала лак плен Мехмеда освајача који је 1453. пробио одбрану некада неосвојивог Цариграда, поробио становништво те срушио миленијумску империју. Беда њене елите кулминирала је по уласку Турчина у Константинопољ. Наиме када су при пљачкању града ухваћени „византијски тајкуни” и када је Мехмед видео њихово богатство упитао их је што га нису употребили за одбрану града. Себични тајкуни су сервилно ,надајући се милости рекли: „чували смо га за вас” на шта је видно изненађен Турчин наредио да им се посеку главе, а тела баце псима. На овај начин је неславно завршила византијска обездуховљена и материјално заслепљена елита.

Овај филм је свакако опомена не само руском него и свим православним народима укључујући и српски. У ширем значењу он упозорава и читав свет. Ослонац на своју духовну традицију и историјско искуство је прва и најбитнија, а опрез када су у питању „хуманистички” пројекти Запада су друга порука филма. Гледајући филм свако је у ситуацији да направи аналогију са данашњим изазовима. Поред Руса чини се да су Срби највише у стању да уоче разарајуће последице византијских грешака.

Пропусти Византије састоје се у напуштању својих традиционалних вредности и искустава што је имало за последицу усвајање туђих, западних вредности и обичаја. Резултати тог процеса су и онда и данас исти. Пропадање народа, слабљење друштва, економско сиромашење и на крају крах државе. Такође, суочавајући се са жалосном византијском судбином није тешко претпоставити епилог савремених усвајања западних вредности и сервилног испуњавања њихових захтева и интереса.

Византија је све урадила што су западњаци тражили од ње а заузврат је добила економску пљачку, војно разарање и „медијску” сатанизацију. Мржња коју су западњаци испољили према царству кроз пропаганду сковану пред напад и њено освајање још у XII веку као „империји зла” и данас траје кроз све историјске уџбенике сачињене на западу. Она се може објаснити као припрема и оправдање почињеног злочина. Сведоци смо сличних ситуација кроз читаву историју, али нарочито подсећа на данашњу ситуацију коју ствара експанзија запада на исток.

Најбитнија поука филма је да до пораза и до катастрофа долази када се дошло до напуштања вековних животних искустава који свој извор имају у православној традицији, баш као што је случај са Византијом. Ово византијску поуку кроз филм оца Тихона чини још убедљивијом и актуелнијом. То је његово најснажније упозорење. Вратимо се историјским народним изворима који су гарант националног здравља и просперитета како у духовном тако и у материјалном смислу. Инспирисан љубављу према Византији, какву вероватно само Руси имају, филм је један од ретких пројеката са православном едукативном компонентом у мору литературе и кинематографије прожете страним идеолошким духом и туђинским утицајима. Огроман је број паралела и поука, који се могу кроз гледање филма, повући између пропадања византијског и сада српског друштва. Зато сваки Србин треба да га погледа јер он осветљава историјске изазове и грешке и у великој мери објашњава и данашњу нашу ситуацију, као што и указује на спасоносне излазе.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања