Privilegije Leopolda I Srbima 1690–1695.

Rakocijev ustanak

Autor: dr Miroslav Jovičin, istoričar

Kada je 9. novembra 1689. godine u Prizrenu izdahnuo slavni carski general Eneja Silvije Pikolomini, austrijski balkanski korpus je doživeo veliki udarac. Uskoro, prvih dana januara naredne, 1690. godine, carska vojska je poražena kod Kačanika, što je izazvalo veliku zabrinutost u Beču. U turskoj vojsci se osetila nova strategija velikog vezira, ,,energičnog i mudrog” Mustafe Ćuprilića (Keprili), koji se zarekao da će povratiti izgubljene teritorije.

Ipak se desio preokret nabolje zaslugom feldmaršala Ludviga Badenskog i novopostavljenog ambicioznog generala Ludviga Veteranija, pobudio je novu nadu i olakšanje na Dvoru. Do Leopolda I je dospela Veteranijeva optimistična i lakomislena procena da bi se ,,sa pobunjenim hrišćanima i 12.000 regularne vojske neprijatelj mogao pobediti, čak proterati sa Balkana.” U takvom raspoloženju  i očekivanju konačne pobede Leopold je carskim pečatom 6. aprila osnažio Invitatoriju, koja je u srpskoj istoriografiji često smatrana i prvom privilegijom. Zvaničan naziv dokument je nosio Litterae invitatoriae i on je predstavljao poziv balkanskim narodima da se pridruže carskoj vojsci, ustanu na oružje i dignu na Turke. Uz to car je tražio u Invitatoriji da po mogućnosti toj vojsci obezbede hranu i drugo što joj je za izdržavanje potrebno. U Invitatoriji car napominje da posle oslobađanja od Turaka, balkanske zemlje državno-pravno pripadaju kraljevini Ugarskoj i da su njemu kao kralju Ugarske pravno potčinjeni. Oslobođenim narodima, budućim carskim podanicima, car obećava carsko-kraljevsku milost i blagonaklonost. Ona bi se sastojala u nejasno navedenim povlasticama koje se tiču svih prava svoje veroispovesti i izbora vojvode, izuzeća svih javnih tereta i danka, kao i slobodnog uživanja dobara, pokretnih i nepokretnih. Naposletku, tu je i careva patetična stilska figura u maniru dvorske epistole (poslanice): ,,Radite Boga radi, da povratite veroispovedanje, spasenje, bezbednost vašu, bez straha pređite na našu stranu”. U nastavku rečenice stoji i naredbena poruka da se kuće i rad u polju ne ostavljaju, što znači da Invitatorija nije poziv na seobu već naprotiv, Srbi su trebali Leopoldu tamo gde jesu.

Invitatorija je sastavljena u ratnom predahu, kada je iz udaljene bečke perspektive, po mišljenju carevih savetnika izgledalo da su turske snage u tolikim pogibijama satrvene. Pozivno pismo na ustanak nije značilo ništa novo na balkanskom ratištu, jer Srbi i ostali hrišćanski narodi su se već borili na austrijskoj strani. Srpska milicija je uzela učešća u jedinicama generala Pikolominija, potom Veteranija, kao i dobro uhodana saradnja pećkog patrijarha Arsenija III Čarnojevića i srpskih prvaka sa austrijskim generalima, što je u Beču bilo dobro znano. Invitatorija je carskom milošću označila postojeće stanje, učešće Srba i hrišćanskih Arnauta (Klimente) u tom ratu. Taj carski proglas je nastao kao posledica onog Veteranijevog naivnog predviđanja skore pobede nad Turcima, uz pomoć balkanskih ustanika. Invitatorija je bila lukavo sročen poziv cara na potpunu mobilizaciju, ali tako da pobunjenim hrišćanima bude uručen preko pećkog patrijarha.

Smatra se da tekst Invitatorije nije originalan, već da je njegova sadržajna zavisnost od tekstova jednog od dva poznata memorijala. Ovaj dokument se, po prvom mišljenju, oslanja na Memorijal o uspostavi Ilirskog kraljevstva grofa Đorđa Brankovića, dostavljen u leto 1688. godine; po drugom na Memorijal carskog pukovnika Luiđija Marsiljija. Danas je izvesno da je sastavljena prema predlošku, što pokazuje da carevi savetnici nisu poznavali prilike, čak ni balkansku istorijsku geografiju. To se vidi u prvom delu Invitatorije, gde se navode hrišćanski narodi ,,po svoj Albaniji, Srbiji, Miziji, Bugarskoj, Silistriji, Iliriji, Makedoniji, Rasciji.” Te tobožnje zemlje su čisto literarnog porekla i neodređenog značenja, a potiču iz starih poimanja provincije Ilirik. Na primer, za Srbiju je korišćen njen pravi naziv, zatim Mizija, rimski izvorni naziv Mezija, pa srednjovekovni latinski naziv Rascija. Ilirik je mogao da obuhvati Srbiju sa širom okolinom. Takve proizvoljnosti i neobaveštenosti sastavljača ovog zvaničnog teksta o geografskom položaju i etničkom sastavu balkanskih zemalja govore o nepouzdanom sadržaju tog dela Invitatorije. Pojam vojvode je takođe bio dosta neodređen, bez obrazloženja čiji bi to vojvoda bio. Treba reći da je to pravo preuzeto iz Marsiljijevog Memorijala: pojam plemenski vojvoda je preuzet od Arbanasa, dok je despot vojvoda, kako ga je zamišljao i predlagao grof Đorđe Branković (1645–1711) i kako su ga Srbi tada zamišljali.

Invitatorija je danom carskog potpisa, a pogotovu danom uručenja patrijarhu Arseniju III već izgubile svoju političku važnost, samim time i pravnu valjanost. Datiran  6. aprila 1690. godine, dokument je tek 16. juna u Beogradu bio prosleđen srpskom patrijarhu, koji je početkom te godine bio primoran da zauvek napusti svoje arhijerejsko sedište. Tog trenutka je bio mnogo udaljen od svoga naroda i ratnika kojima je Invitatorija bila upućena. Nije sasvim jasno zašto je toliko dugo prenošena iz Beča do Beograda, ali je izvesno da u ratom izmenjenim okolnostima sredinom juna meseca nije mogla imati nikakvo obavezujuće stvarno dejstvo. Efemerna priroda Invitatorije pisana i uručena u danima kada se stanje na balkanskom ratištu brzo menjalo, nije izbegla sudbinu svog nastanka.

Arsenije III Čarnojević, latinski Arsenius Csernovich, (1633–1706), rođen je u Bajicama kod Cetinja, a preminuo u Beču. Bio je svetac Morački, čudotvorac srpski, arhiepiskop pećki i patrijarh srpski od 1674. godine do svoje smrti. Od 1690. godine do kraja života uznosio je titulu crkvenog poglavara pravoslavnih Srba u Habzburškoj monarhiji. Na osnovu od Leopolda I dobijenih privilegija, izvršio je prvu organizaciju Srpske pravoslavne crkve na području Austrijskog carstva. Arsenije III se prezivao Martinović, jer je pripadao tom bratstvu, ali je iz istorijskih razloga uzeo prezime Čarnojević.

Leopold I je uz Invitatoriju istog dana uputio  i lično pismo srpskom patrijarhu. U nekoliko rečenica car odaje visoko priznanje Arseniju III za saradnju sa austrijskim snagama:

Više puta nam je dostavljeno koliko Vam na srcu leži bezbednost i napredak stvari hrišćanske, sa zadovoljstvom smo razumeli da ste o ovome izvrsne dokaze dali, idući naruku vernom  pokojnom generalu Pikolominiju, dok se tamo bavio (…) da se zajedničkim snagama zbaci turski jaram, odnosno da Srbi, pridruživši se našim snagama svakim načinom potpomognu da se varvarsko otomansko carstvo ponizi i ugasi (…) primite moje visoko obećanje carske i kraljevske milosti, koju ću danom prilikom i živim dokazom posvedočiti.

Srpskom patrijarhu i njegovim visokom kliru, naviklim na pregovaračka natezanja sa turskim vlatima nisu promakla nedovoljno jasna obećanja Invitatorije, pa ih uglađeni dvorski stil carevog ličnog pisma nije umirio. Sumnja u čiste careve namere poticala je iz uvida da u oba carska dokumenta nema ni reči o pravima crkve i njenih arhijereja kakva su imali u Turskom carstvu. U takvim okolnostima, zabrinut za sudbinu naroda i crkve, verovatno naslućujući nadolazeću neminovnost, ali i neizvesnost seobe u Ugarsku, patrijarh je 18. jula sazvao crkveno-narodni sabor u Beogradu. Već tada je bilo jasno da će se Beograd teško moći održati u rukama Austrijanaca.

Beogradski sabor održan je uz učešće pet episkopa, sedam igumana, petnaest narodnih starešina. Učesnici toga sabora nisu bili samo iz Srbije pod turskom vlašću, već i iz Srema u Ugarskoj. Najugledniji i najobrazovaniji među episkopima bio je vladika jenopoljski Isaija Đaković, koji je upravo na tom saboru dobio izuzetnu diplomatsku misiju pregovarača na bečkom dvoru. Među narodnim prvacima isticao se knez Jovan Rašković, kapetan starovlaški. Igumani su bili trojica iz Srbije, račanski, sopoćanski, i studenički, a četvorica iz Srema: hopovski, remetski, bešenovački i šišatovački. NJihovi lični potpisi i pečati, ispod potpisa i pečata patrijarhovog, nalaze se na Kredencionalu (registar, lista birača, u ovom slučaju punomoćje za pregovore) kojim je sabor opunomoćio episkopa Isaiju Đakovića za pregovarača s carem. Zakazan u kritičnim, odsudnim danima posle pada većeg dela Srbije ponovo u turske ruke, kada su srpski duhovnici i ustanici s narodom prilazili zidinama Beograda, sabor je imao političko-diplomatski karakter. Na njemu je utvrđen odnos srpskog naroda prema budućem suverenu, jer birano je između dva zla. Izabrano je znatno manje zlo i usledio je odgovor na njegovu Invitatoriju. S velikim podaničkim oprezom i taktom na saboru su doneta tri dokumenta: Kredencional episkopa Isaije Đakovića, Punktovi, srpski zahtevi i Pismo patrijarha Arsenija III caru Leopoldu I. U Kredencionalu stoji:

Ovo će pismeno Isaija Đaković, poslanik srpskoga naroda, pokazati caru i kamarili; on će pristupiti pred presto carski kao zastupnik na ovoj povelji potpisanih. Potpisani mole cara da njihovom poslaniku veruje i da se na njih siromahe smiluje. Oni obećavaju da će caru biti verni do poslednje kapi krvi. Srbi se obraćaju Leopoldu kao preuzvišenoj kruni carskoj, ali i kao svetlomu kralju našemu.

Punktovi:

Traži se: 1. Potpuna sloboda pravoslavne crkve; 2. Samostalan izbor arhiepiskopa srpskog nacionaliteta; 3. Arhiepiskopske vlasti po običaju i pravima pravoslavne crkve u svim krajevima gde bude živeo srpski narod pod suverenitetom carskim; 4. Sloboda duhovenstva od desetka i od ukonočavanja; 5. Da se ove crkve koje su Turci oteli povrate pod vlast patrijarhovu; 6. Arhijereji imaju pravo vizitacije crkava i manastira.

Patrijarhovo pismo:

Car se svečano uverava da mu je izaslanika poslao sakupljeni narod sa svih strana srpskih zemalja i polovine Bugarske, i to kako duhovni tako i vojnički i građanski red (…) da izraze radost što se srpski narod posle 301. godine oslobodio turskog ropstva i ujedinio u države carstva habzburškog (…) Srbi priznaju cara Leopolda, ugarskog i svog kralja, što je naznačeno i u adresi: Presvetlome rimskom caru Leopoldu prvom Ugarskomu, Srbskomu, Blgarskomu kralju.

Iz prvog i trećeg dokumenta izbija duboka poniznost molitelja, što je u retorskoj formi obraćanja vladaru verovatno stilizovao episkop Isaija Đaković po kome je takav stil bio dobro poznat, dok su Punktovi bili sastavljeni u vidu zahteva. NJihova suština je u crkvenoj samoupravi, odnosno u autonomnom, privilegovanom položaju Srpske crkve, kakvu je imala pod Turcima. Pada u oči da se ne spominju svetovna prava, pa ni pravo na izbor vojvode. Na Beogradskom saboru bilo je čak petnaest narodnih starešina, da li su oni tražili da se uvrste svetovna prava i izbor vojvode pa to nije prihvaćeno, ostaće nedokučivo. O nesporazumu takve prirode nisu ostavljani nikakvi pismeni tragovi. Može se samo naslućivati da je hijerarhija smatrala da je samouprava Srpske pravoslavne crkve u rimokatoličkoj zemlji jedino važna austrijskoj carevini. Takvu autonomiju privilegije podrazumevaju jemčeći njome ostala svetovna, nacionalno-politička prava, što je u stvari bila velika zabluda.

Srpski, a posebno austrijski i mađarski istoričari su imali različite pretpostavke i tumačenja Velike seobe i srpskih privilegija. Punktovi Beogradskog sabora i pregovori Isaije Đakovića potom u Beču, kao i prva privilegija 21. avgusta 1690. godine su im dali prava na različito tumačenje. Politički, verski, vojni i privredni interesi dvora s jedne strane, i srpski pretežno verski interesi sa druge strane, ostaće jednim delom pod velom tajne. Episkop Đaković je u Beču sa velikim uspehom zastupao srpske zahteve. U toku pregovora, carevi savetodavci su pripremili tekst prve privilegije, a srpski poslanik je bio upoznat s konceptom, koji je izazvao njegovo neslaganje i zahtev da se unesu ispravke u vidu dopuna važnih za Srbe. Naime, u nabrajanju oblasti na koje se odnose privilegije izostavljena je Ugarska s Hrvatskom. Po tome bi se moglo naslutiti da Dvor tada nije mislio na dalja povlačenja vojske, već samo na ratovanja na Balkanu, pa prema tome ni na seobu Srba. U isto vreme u Beču je bilo odlučeno da se u pregovorima sa Srbima ne pominje srpski starosedelački živalj u Ugarskoj.

Isaija Đaković je morao da računa kako sa seobom, tako i sa Srbima preko Save i Dunava, pa je podneo svoje obrazloženje. Đaković ističe da u toj predstavci u ime pravoslavnih na krajnjoj granici Ugarske, Hrvatske, čitave Rascije i Jenopolja, podneo caru usmeno izvesne zahteve o slobodnom ispovedanju vere. Car mu je obećao da će stanovništvo Grčke, Bugarske, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su još pod Turcima, uzeti pod zaštitu. Car je to zaista i učinio svojom diplomom koju sada izdaje, ali u toj diplomi ne spominje se srpsko stanovništvo Ugarske i Hrvatske. Na zahtev da se izmeni tekst prve privilegije episkopa Đakovića je motivisala briga o Srbima severno od Save i Dunava, posebno u Baranji i Slavoniji. Tamo su starinom Srbi bili gusto naseljeni, a gde su samo za nekoliko godina posle proterivanja Turaka 1687. godine bili izloženi strahovitom rimokatoličkom prozelitizmu. Caru i Isaiji je bilo dobro poznato da su Srbi u Baranji, pa čak i kaluđeri manastira Grabovca (situiran u Mađarskoj, južno od Budimpešte, idući od Seksarda prema Bonjhadu), pod jezuitskim nasrtajima aprila 1690. godine, bili prinuđeni da u Pečuju potpišu ugovor i tekst unije. To je bilo samo tri meseca pre bečkih pregovora o privilegiji. Da je episkop Isaija Đaković prihvatio prvobitni tekst privilegije, stvorila bi se bezizlazna situacija jer bi sav srpski narod, starosedeoci i tek doseljeni, našao u oblastima koji nisu pod zaštitom privilegija.

Kako se episkop Isaija držao veoma energično, morali su bečki krugovi popustiti. Tekst već spremljene privilegije, proširen je rečenicom kojom se vlast srpskog patrijarha proširuje i nad pravoslavnima u Ugarskoj i Hrvatskoj (nes pop in Hungariae et Croatiae). Bio je to diplomatski uspeh srpskog poslanika, velik uspeh pravoslavne, a osetan poraz rimokatoličke jerarhije, koja je, nema nikakve sumnje, bila najvažniji carev savetodavac, osobito kada je u pitanju bilo pravoslavlje. Ovaj svoj mali poraz rimokatolički prelati su dobro upamtili. U carevom popuštanju srpskim zahtevima treba videti njegovu državničku računicu: privilegovana Srpska crkva će bolje ispuniti svoja obećanja koja su se ticala srpskih ratnika u vojevanju s Turskom.

I

U pregovorima episkopa Isaije savetodavac mu je bio grof Đorđe Branković, koji je tada živeo pod civilnim nadzorom  u takozvanom „dvorskom špitalu”, ali je njegova uloga u tim pregovorima sasvim nejasna. Prvom privilegijom Leopolda I od 21. avgusta 1690. godine ispunjeni su srpski zahtevi izneti u Punktovima Beogradskog sabora. Car se obraća srpskom arhijereju u svečanom tonu :

Časnom, Odanom, Nama ljubeznom Arseniju Čarnojeviću, Srbalja istočne crkve grčkog obreda arhiepiskopu, episkopima i svima drugim crkvenim i mirskim staležima, kapetanima i potkapetanima, najposle celom opštinstvu istoga obreda i naroda srpskog. U pomenu srpskih vojnih starešina i ponovnom pozivu na oružje protiv najžešćeg dušmanina hrišćanskog   sagledavaju se najvažnije okolnosti u kojima je prva privilegija potvrđena carskim pečatom.

Ujedno car objavljuje da je uvažio srpske molbe i odlučio: da se Srbi mogu slobodno i dalje držati običaja srpske pravoslavne crkve i starog kalendara, a da im nikakvi, ni svetovni ni crkveni staleži ne smeju smetati. Srbi mogu slobodno i samostalno između sebe postavljati arhiepiskopa koga crkveni i svetovni staleži između sebe izaberu; da rečeni arhiepiskop slobodno može raspolagati sa svima pravoslavnim crkvama, da može posvećivati episkope i raspoređivati kaluđere po manastirima, da može samostalno graditi hramove, gde bude trebalo, i nameštati srpske sveštenike po pojedinim mestima; jednom rečju, da kao i do sada bude na čelu pravoslavne crkve i njene verske zajednice, te da ima vlast raspolaganja, iz sopstvene crkvene vlasti, a po povlasticama dobijenim od ranijih ugarskih kraljeva, u celoj Grčkoj, Raškoj, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i Hercegovini, kao i u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde god ima Srba i dokle god budu verni i pokorni; da crkvenom staležu pravoslavnom arhiepiskopu, episkopima, monasima i duhovnicima svake vrste ostane sopstveno pravo raspolaganja u crkvama i manastirima, tako da im u tome niko ne može smetati; da crkveni stalež ostane oslobođen od desetka, danka i ukonočavanja; da osim cara, nikakva svetovna vlast ne može zatvarati ili zarobiti ljude crkvenog staleža, nego da tim ljudima kad nešto skrive jedino arhiepiskop ima vlast suditi i kažnjavati ih crkvenim kaznama (…) najposle neće se dozvoliti da niko od crkvenih ni od svetovnih ljudi čini kakve smetnje srpskom arhiepiskopu ili episkopima pri njihovom obilaženju radi nadgledanja manastira i crkava ili radi pouke naroda i opština (…).

Dok su onih avgustovskih dana dvorski kaligrafi ispisivali i ukrašavali prvu srpsku carsku privilegiju, te za Srbe prelomne 1690. godine, austrijska vojska se povlačila prema Beogradu, a ispred i iza nje kretala se velika masa srpskog življa. Dugo putovanje, početak seobe, praćeno neizvesnošću je počelo.

Patrijarh Arsenije III Čarnojević, episkopi, duhovnici i manji broj ljudstva iz pratnje prešli su Savu posle Beogradskog sabora. Zabeleženo je da su se kretali desnom stranom Dunava, preko Baranje, gde su saznali za prisustvo i akciju jezuitskih misionara, ali i o formalno pounijaćenim Srbima. Preko Budima, gde je u podgrađu Taban zatekao znatan broj starosedelačkog srpskog življa, patrijarh je stigao u Komoran, poznat još od XV stoleća po srpskim šajkašima, koji su kraj zidina tvrđave imali drevnu crkvu. Za vreme duge turske vladavine Ugarskom, Komoran je bio na drugoj strani granične linije: austrijsko utvrđenje koje je držala carska vojska i srpski šajkaši. Mnogi su imali pomađarena prezimena, ali su se u srpskoj pravoslavnoj opštini držali čvrsto kao komoranski hristijani Srbi. Tu je, među svojima, patrijarh dočekao episkopa Isaiju, koji mu je predao privilegije Leopolda І. Srpski arhijereji su se mogli uveriti da je tekst carske diplome povoljan i da zadovoljava srpske zahteve iznete u Punktovima Beogradskog sabora. Međutim, dalo se primetiti da postoji vešta zamka u delu rečenice u kojoj se Srbima obećavaju tražena prava, ali  dokle god budu verni i pokorni, što je moglo izazvati sumnju da će se privilegije tumačiti uslovno i na štetu Srba. Tu nepovoljnu klauzulu Srbi ni kasnije nisu mogli izbeći. Upravo ta uvijena, a opaka odredba zadavaće Srbima teške udarce izricane javno, a podsticane tajno. Iza nje su stajali carevi savetnici iz rimokatoličkih krugova.

Za vreme osmanlijske vladavine Ugarskom, Srbi su se u većem broju doseljavali u Budim. NJihovo je podgrađe Taban, koje su nazivali budimska dolna varoš rascijanska. Za vreme velike seobe Srbi su ovu varoš mnogoljudno naselili, i u njoj zatekli staru crkvu uz koju je bio i omanji vladičanski dvor, sedište budimskih episkopa. U nemačkim, odnosno mađarskim izvorima i gravirama Budima, Taban je nazivan Raitzen Stadt, Raczvaros. U Komoranu su Srbi imali dobro organizovanu crkvenu opštinu, koju su nazivali hristijanski sabor ili komoranski hristijani Srbi. Na čelu ovih sabora bio je crkveni otac, patrijarh s crkvenim sinovima, episkopima. Srpska pravoslavna crkva priznata je privilegijama de iure za ustanovu javnog prava pod suverenitetom Habzburške monarhije.

U celini posmatrano, srpski pismeni zahtevi i pregovori Isaije Đakovića u Beču govore o tome da je do velike seobe Srba i izdavanja privilegija došlo per modum pactі, dakle, na osnovu ugovora koji ima državnopravnu težinu. Srbi nisu u seobi prešli u Ugarsku kao nezvani gosti, kako su neki istoričari smatrali, njihov status utvrđen je ugovorom s austrijskim carem. Car je istovremeno bio ugarski, a od tada i njihov kralj. Potvrđen privilegijama, on je imao tipično feudalni karakter. Taj status se postepeno menjao iz više razloga, ali i stoga što je Habzburška monarhija postupno prelazila na apsolutistički sistem vladavine. Srpski prvaci su sa olakšanjem prihvatili prvu privilegiju, ali su u isto vreme, još tada, u Komoranu, bili suočeni s velikim nevoljama. Pored njihovog posebnog, privilegovanog položaja, muke su zadavale ugarske županijske vlasti i Rimokatolička crkva, posebno nadbiskup ostrogonski, primas Ugarske, Leopold grof Kolonić. Uprkos carskoj privilegiji, vodeći rimokatolici u državi nisu hteli da znaju ni za kakav izuzetan položaj srpske crkve i naroda. Da bi se obezbedili od ugarskih lokalnih vlasti i kongregacija, Srbi su zamolili cara da se privilegije osnaže i preko Ugarske dvorske kancelarije, što im je i dato posebnim patentom, tzv. Protekcionom diplomom od 21. decembra 1690. godine, kojom se, zapravo, potvrđuje prva carska privilegija od 21. avgusta 1690. godine, pa se ističe da je Leopold Srbe, sa svim njihovim pripadnicima, imanjem i dobrima, primio pod svoju zaštitu, staranje i pokroviteljstvo i da ih preporučuje zaštiti, odbrani i pokroviteljstvu ugarskih staleža i šta više tim staležima naređuju da ubuduće umesto samog kralja i u njegovo ime brane i zaštićuju od svakog smetanja i štite arhiepiskopa, episkopa, sveštenstvo i svetovnjake pravoslavne crkve (…). To je najviše što su Srbi u godini velike seobe formalno dobili od vladara čiji su postali podanici.

Formalna prava stajala su na jednoj, a stvarna prava na drugoj obali srpskog položaja u Habzburškoj monarhiji. Te su obale često bile nepremostivo razdvajane. Problemi su nastajali i zato što je srpski narod bio naseljen bez smišljenog plana, bolje reći rasparčan u nekoliko županija. Otuda se već od prvih dana postavljalo pitanje jedinstvene teritorije, ali i svetovne vlasti. Istaknuti Srbi svetovnog staleža prihvatali su ideje grofa Đorđa Brankovića, koji je tada imao pravno nejasan status poluzatočenika. On je, kako se smatra, ponovo pokrenuo pitanje srpskog vojvode, položaj na koji je odavno pretendovao. Pored narodnih prvaka, Brankovićevu nameru prihvatile su i vojničke starešine. Vladalo je mišljenje da je narodu, uz crkvenog, potreban i svetovni poglavar u liku grofa Đorđa Brankovića, kao od cara postavljenog vojvode. Zaboravljalo se pri tome da privilegijama Srbima nije data mogućnost da imaju drugu internu vlast osim crkvene.

Obe strane, i doseljeni Srbi i Dvor znali su da im uskoro predstoji vojevanje na južnom, turskom ratištu. Zbog toga su srpske narodne starešine smatrale da se pitanje srpskog vojvode neće moći izbeći. U isto vreme je u Dvorskom ratnom savetu planirano regrutovanje i osnivanje posebne vojne jedinice, racke milicije. I dok je Đorđe Branković, potpuno potisnut iz javnog života, provodio prazne dane u starom dvorskom špitalu, njegovo ime je, sa različitim prizvukom izgovarano i na srpskoj i na austrijskoj strani. Dalji događaji će se brzo i nepredvidljivo odvijati, bez saznanja ko bi mogao da odnese pobedu. Ispoljiće se srpska naivnost i bečko dvorsko lukavstvo u ophođenju s podanicima. Isprva se činilo da će srpski zahtevi vezani za postavljanje Đorđa Brankovića za vojvodu biti ispunjeni. Bečkom zatočeniku iznenada je Leopold I obnovio raniju diplomu i neočekivano ga podigao u red ugarskih grofova. Kako se moglo očekivati, izdanje grofovske diplome nije ostalo bez posledica. Kada su se u martu 1691. godine na poziv Beča, zbog formiranja racke milicije, sastali u Budimu srpski glavari i saznali onde za potvrdu Brankovićeve diplome, izvikan je i izabran Branković za starešinu i despota srpskog naroda. Ovaj čin bio je samo posledica tadašnjeg raspoloženja. Posred stranog elementa i u tuđoj državi, spremajući se da ratuju kao carevi saveznici, šta je bilo prirodnije za narodne glavare, nego da se okupe oko čoveka koji im se, silom prilika, sam nudio? Posredi je bilo raspoloženje bez dubljeg poimanja i stvarnih mogućnosti za uspeh ovog čina.

Srpskim prvacima i narodu bilo je dosta života u tuđini i nasilja, koja su teško podnosili tim pre što su bila u suprotnosti s njihovim pravima. Srbima se tada ratovalo s Turcima, zbog čije su ofanzive i izbegli u Ugarsku, a u njihovoj svesti je bila žarka želja da, uz učešće moćne carske vojske, oslobode sve srpske zemlje i da, sada u povratku, prekorače svoje pragove. U Budimu okupljeni kapetani i starešine su, izvikavši grofa Đorđa Brankovića za svog vožda i vojvodu, zamišljali oslobođenu, poluvazalnu Srbiju pod okriljem kraljevine Ugarske, odnosno Habzburške monarhije, budući da su cara Leopolda І priznali za svog kralja. Tako su zamišljali povratak slobode obećane u prvoj privilegiji. To mišljenje je delio i bečki zatočenik Branković, osobito kada je do njega stigla vest da je u Budimu izabran za vojvodu. Na Dvoru se drukčije mislilo i odlučilo. I pored srpskog zahteva, i druge po redu molbe grofa Đorđa Brankovića da se pusti na slobodu, to nije ispunjeno.

Raspršile su se srpske nade. Umesto oslobođenog Brankovića, koga su već videli kao srpskog vojvodu, carskom diplomom od 11. aprila 1691. godine Srbima je određen podvojvoda, vicegeneral, negde nazivan kao Vice Duktor Rascianae militiae, inače oficir u carskoj službi, Komoranac Jovan Monasterlija. Monasterlija je bio Srbin, koji je lakše govorio mađarski i nemački nego srpski. Svečanu instalaciju obavio je komandant Budima baron Arej Zaga, na budimskom brdu Sv. Gelert, iznad srpske varoši Tabana, u prisustvu srpskog patrijarha, sedam episkopa, naroda, srpskih kapetana i regrutovanih vojnika. U Beču su smatrali da je pitanje srpskog vojvode konačno rešeno. Očekivala se samo vest o broju budućih srpskih ratnika za predstojeći pohod. Srbi nisu mogli biti zadovoljni ovim rešenjem, ali su, po svoj prilici, umireni od hijerarhije, pokazali pokornost. Iako je bilo očito da im je Monasterlija „naturen”, Srbi su naivno smatrali da je on samo privremena zamena grofu Đorđu Brankoviću. U svojim molbama upućenim Dvoru uporno su i dalje pokušavali da ga oslobode, ali to nije urodilo plodom. Neraspoloženje je tinjalo, pa su se neko vreme nosili mišlju da ne učestvuju u ratu s Turcima. U isto vreme patrijarh Arsenije III Čarnojević vodio je svoju politiku. NJemu je odgovaralo rešenje s podvojvodom Jovanom Monasterlijem, koji je naimenovan samo za zapovednika srpske milicije. Čovek starog kova, konzervativan po uverenju, ali i po političkom iskustvu stečenom za turske vlasti, patrijarh nije hteo da trpi svetovnoga starešinu. Radio je na tome da u narednoj privilegiji ta vlast bude njemu dodeljena. Bio je to prvi sukob interesa hijerarhije i srpskih vojnika i narodnih starešina. Prevagnule su namere patrijarhove, bile su istovetne c carskim. Desilo se to u leto iste, 1691. godine, u vreme priprema carske vojske za rat s Turcima. U armiji Ludvika Badenskog, pod komandom vicegenerala Jovana Monasterlija u pobedničkoj bici kod Slankamena, Srbi su učestvovali sa 10.000 vojnika. Bio je to njihov slavni uspeh koji se dugo pamtio i cenio na Dvoru. Ta burna godina donela je i drugu carsku privilegiju.

II

Druga privilegija, od 20. avgusta 1691. godine, izdata preko Ugarske dvorske kancelarije, upućena je na prvom mestu Srbima u Ugarskoj i Slavoniji, a potom i u ostalim oblastima. U prvom delu ponovljen je tekst prve privilegije, dok je u drugom delu važan dodatak:

 Leopold izbeglim srpskim staležima daje nova obećanja i povlastice: da će se na svaki način truditi da Srbe pobedonosnim oružjem što pre vrati u njihove zemlje i sedišta; da želi da Srbi ostanu pod vođstvom sopstvenih vlasti i da mogu nesmetano uživati od vladara dobivene stare privilegije služiti se svojim običajima; sem toga kralj pristaje, za slučaj ako pravoslavno lice umre bez dece i krvnih rođaka, da celo njegovo imanje pripadne arhiepiskopu i crkvi, a isto tako ako umre arhiepiskop ili koji episkop da cela njegova zaostavština pređe na arhiepiskopiju; najposle naređuje da svi pravoslavni Srbi imaju zavisiti od arhiepiskopa kao svog crkvenog poglavara i to kako u crkvenim tako i u svetovnim stvarima.

Drugom privilegijom ispunjeni su u punoj meri zahtevi patrijarha Arsenija, ali je zapečaćena sudbina grofa Đorđa Brankovića . Ta privilegija je, pored ostalog, ustanovila jednu vrstu srpske lokalne teokratije, što je bilo protivno očekivanjima narodnih prvaka i oficira. To će u XVIII stoleću izazvati one poznate, često ružne trzavice, optužbe, čak i žestoke svađe između tek stasalog srpskog građanstva i hijerarhije. Te neuljudne raspre, koje su nanele veliku štetu tada tako potrebnoj saradnji duhovenstva i graždanstva, a koje su se često ticale novca, ogoljeno pokazujući gramzivost prvih, stizale su, kao primeri srpske nesloge, i do Dvora. Još je gore što su te raspre unosile nemir u narod.

Dajući patrijarhu i svetovne nadležnosti, Dvor je postupio držeći se tzv. personalnog prava datog duhovnom licu, arhijereju, kojim je započeo formalno utvrđivanje odnosa sa srpskim narodom regulisanim privilegijama. Srpskim svetovnim staležima ostavljena je mogućnost da se ispolje na planu ratničkom, privrednom (trgovina, zanatstvo) i delimično prosvetnom. U biti, prosveta i umetnost, kultura u opštem smislu, bile su dugo pod strogim patronatom crkve i volje arhijereja. Feudalno zbrinuti zemljišnim posedima, koje im je Dvor odredio, obogaćeni arhijereji su koristili svoja svetovna prava, ali su izdašnije pomagali samo crkvenu umetnost, posebno arhitekturu i ikonopis, dok za druge vidove građanske kulture uglavnom nisu imali razumevanja.

U Beču su bili zaprepašćeni kada je patrijarh 28. juna 1694. godine podneo molbu Leopoldu I da  potvrdi sedam episkopa na reorganizovane i zaokružene episkopije. Patrijarhova molba je preko Ugarske dvorske kancelarije bila data na mišljenje Koloniću. Kolonić je dao mišljenje da u Ugarskoj nema mesta za dve vere i da patrijarhovu jurisdikciju treba ograničiti na nove došljake u Sentandreji i okolini. Patrijarh Arsenije III beše tada u veoma teškom položaju. Trebalo je da se odluči da li da sa svojim Srbima pristane uz cara, ili da se odazove pozivu kneza Rakocija. Ni jedna ni druga strana nije pružala povoljne izglede. Bečki dvor je obećavao patrijarhu proširenje privilegijalnih povlastica, ali tek kada se budu sredile prilike u Ugarskoj. Srbi su, međutim, imali prilike da osete koliko su bečka obećanja nesigurna i kako su bečki politički faktori gotovi da, prema potrebi, svaki čas pređu bezobzirno preko sadržine privilegija. Još su manje poverenja ulivali Mađari, sa kojima su Srbi već prvih dana po prelasku u Ugarsku došli u veoma oštar sukob. Zbog toga je on kao vrhovni predstavnik srpske crkve i naroda, voleo da pristane uz cara, jedinu legitimnu stranu.

Trećoj carskoj privilegiji, od 4. marta 1695. godine, prethodili su za Srbe važni događaji vezani za crkveni život. Patrijarh je boravio u kanonskoj vizitaciji srpskim parohijama i manastirima u Slavoniji i Hrvatskoj, sve do manastira Lepavine, s ciljem da učvrsti pravoslavlje u krajevima gde se osećala najveća presija Rimokatoličke crkve, kao i da uredi crkve i manastire, pouči srpske kaluđere, i potčini ih zakonitoj duhovnoj vlasti, a sve to u skladu sa svojim pravima navedenim u privilegijama. Bila je to veoma uspešna misija, pa je uskoro posle njegovog odlaska oživeo novi snažan pokret protiv unije koji je očuvao pravoslavlje i srpstvo u tim oblastima. Potom je patrijarh preduzeo crkveno-administrativno uređenje srpskih eparhija osnovanih u Ugarskoj još pod turskom vladavinom, a u sastavu obnovljene Pećke patrijaršije, 1557. godine. Arsenije III je postavio i posvetio episkope na upražnjene eparhije i osnovao novu, Pečujsko-sečujsko-sigetsko-mohačku eparhiju, da zaštiti Srbe u Baranji od Pečujske biskupije i jezuitske akcije. O postavljenju novih episkopa, mahom svojih pridvornih kaluđera iz Patrijaršije, obavestio je cara i zamolio da potvrdi njihovo naimenovanje po eparhijama. Patrijarhovoj predstavci od 28. juna 1694. godine žučno se suprotstavio kardinal Kolonić i ostali biskupi, revoltirani protivunijatskim radom pravoslavne hijerarhije. Kolonić je, čak, navodio da uspešna patrijarhova aktivnost sprečava samo delovanje Rimokatoličke crkve i njene misije među pravoslavnim Srbima, Rumunima i Grcima, već da na taj način ugrožava i političke interese Monarhije. Suprotstavio se i postavljanju pravoslavnih episkopa na upražnjene eparhije jer bi se tako desilo da u istoj eparhiji sede dva episkopa, rimokatolički i pravoslavni što bi bilo protivno kanonskom pravu Katoličke crkve, ali i državnom pravu srednjovekovnih ugarskih kraljeva. Na kraju svog podneska kardinal Kolonić predlaže da se patrijarh velikim obećanjima privoli na uniju, a ukoliko to odbije, da se njegova arhijerejska prava svedu samo na okolinu Sentandreje. Mišljenje kardinala Kolonića bilo je u suprotnosti s pravima datim Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a utvrđenim privilegijama. Bilo je to , jasno se osetilo, pre izlivena mržnja nego stav.

U isto vreme su carevi savetnici obaveštavali o sve izrazitijoj svetovnoj aktivnosti srpskog patrijarha, posebno o tome da je popravio odnose sa grofom Đorđem Brankovićem. Patrijarh se u Beču odista sastajao sa Brankovićem, potom je, neočekivano, stigla i njegova molba za puštanje sužnja na slobodu. Patrijarh je to učinio pod pritiskom javnog mnjenja. I odluke crkveno- narodnog sabora u Baji, januara 1694. godine, koji su pripremili patrijarh i oficiri s Monasterlijem, neprijatno su iznenadile Dvorski ratni savet i vladara. Zabrinjavajuće je bilo to što Srbi, rasejani po prostranstvima Panonije, zahtevaju da se nasele na užoj, svojoj teritoriji. Tražili su da to bude Mala Vlaška i Srem sa Slavonijom, gde su odranije bili gusto naseljeni i gde su imali jaka duhovna uporišta, od fruškogorskih manastira do Orahovice, Pakre i Lepavine. Tu bi, kako su predlagali, živeli pod upravom svojih starešina, priznajući vlast ugarskog kralja. Otpisom Dvorskog ratnog saveta od 31. maja 1694. godine srpskom zahtevu nije udovoljeno. Upućeni su radi odbrane granice na Đulinsko polje, oblast između Moriša i Kereša, a manjim delom u Srem i Slavoniju. Car nije izašao u susret srpskim željama, koje su se, u krajnjoj liniji, ticale ѕeraratum territorium , na šta su u Beču bili osetljivi. U isto vreme car nije udovoljio ni predlozima kardinala Kolonića da u Ugarskoj nema mesta za dve vere. Verska prava su formalno bila zagarantovana i prvom i drugom privilegijom, a zasebna etničko- teritorijalna oblast ni prvom, ni onom drugom. Sve što se odnosilo na verska prava moglo je biti ometano, što su lokalne vlasti i činile. I dalje su županijske vlasti sprečavale kanonske vizitacije pravoslavnih episkopa, dok je s druge strane rimokatolički klir energično zahtevao desetak.  Oba postupka bila su suprotna slovu privilegija.

Svoju tužbu zbog kršenja srpskih zajemčenih prava izneo je patrijarh caru za vreme boravka u Beču, početkom 1695. godine. Zapravo, posredi su bili zahtevi da se uklone postojeće smetnje, da se potvrde novopostavljeni episkopi i da im se omogući vršenje arhijerejskih dužnosti u eparhijama. To je izazvalo ponovo oštre proteste kardinala Kolonića. Iako je uglavnom delio mišljenje svog najistaknutijeg duhovnika, car je, zbog ponovne turske opasnosti, čak najavljene ofanzive, zbog potrebe da srpski graničari učestvuju u tom ratu, izašao u susret zahtevima srpskog patrijarha. To je i ozvaničio novom privilegijom.

III

Treća carska privilegija objavljena je pet godina posle velike seobe. Upoznavanjem s njenim sadržajem stiče se utisak da ona uglavnom potvrđu je one pređašnje; drugim rečima, da su poštovane prethodne dve privilegije, do ove treće ne bi ni došlo, car bi samo posebnim ukazom imao da potvrdi novoustoličene episkope. Međutim, nevolja je bila u tome što je za to kratko vreme srpski narod i pored privilegija trpeo žestoke udarce sa raznih strana. To kratko vreme života u zbegu u Ugarskoj, prepuno životnih nedaća koje je podnosio izbegli srpski narod, najsažetije i najsugestivnije je opisao jeromonah Mihailo Ravaničanin: Svojih domova i manastira i svakog dobra lišeni, a ovde nikakvo dobro nismo našli. I probavismo ovde 4 godine po zlu dobra čekajući, i ne dočekasmo. Carski oslonac se pokazao nepouzdanim: prethodne privilegije su izneveravane gotovo u svim oblastima Ugarske, iako su Srbi redovno i požrtvovano ispunjavali svoju najtežu, ratničku obavezu.

Treća privilegija od 4. marta 1695. godine nije naslovljena patrijarhu, zastupniku srpskog naroda, kao prethodne dve, već je kao neka vrsta carevog cirkulara upućena drugoj strani: austrijskim i ugarskim ličnostima i institucijama, kako crkvenim tako i građanskim i vojnim, od kojih je zavisila sudbina populis rascianis. Tim dokumentom car upoznaje sve ugledne i odgovorne da mu se obratio srpski patrijarh predstavkom o ugroženosti crkve i naroda, ističući srpske ratne zasluge. Zbog njihovog „lepog i plemenitog” dela, car naglašava da je uzeo Srbe u zaštitu privilegijama iz 1690. i 1691. godine. I pored najviše zaštite usuđuju se neki stanovnici obojega staleža bez obzira na kraljevu volju i dopuštenje uznemiravati arhiepiskopa i narod srpski u prastarom vršenju njina obreda ili im smetati u crkvenoj upravi ili ih prinuđivati na davanje desetka koji im ne pripada, što je skopčano s velikom štetom po Srbe a sa opasnošću za kralja. Kako se iz ovog vidi, car-kralj je odista uputio oštar ukor svima koji su se ogrešili o Srpsku crkvu, ali i o carske privilegije date Srbima.

Teško je reći u kojoj je meri bilo dokraja iskreno, ali je izvesno da je bilo shodno onovremenim prilikama. U toj privilegiji vladar naređuje (…) da arhiepiskopu ostane nepovređeno staro dostojanstvo i vlast postavljati episkope svoje vere, jer mu ovo po pravu i običaju njegove vere pripada; da se primaju i utvrđuju oni episkopi koje je arhiepiskop dotle postavio da mogu u određenim okružjima (distriktima). Svoju službu mogu nesmetano vršiti, krivce popravljati i kažnjavati, ubirati svitak i crkvene prihode koji im pripadaju po propisima crkve i po starom običaju i obavljati svoje zvanje. Svu svoju službu mogu bez kakve štete po prelate i Rimokatoličku crkvu obavljati. Sav narod srpski nastanjen po gradovima, varošima i granici ili ma gde se nalazio u ugarskim zemljama po uputstvu ili dozvoli Dvorskog ratnog saveta može slobodno ispovedati svoju veru i vršiti njene obrede bez ikakva straha (…) Da srpski narod ostane oslobođen desetka onako kako je bio oslobođen još po trećem članu petog dekreta kralja Matije i poslednjem članu dekreta kralja Vladislava, ali da taj desetak upotrebi za izdržavanje i platu episkopa svoje crkve, a da mu se smetnje od strane prelata i komorskih činovnika ne smeju činiti. Zato kralj, da bi Srbio stali u nesmetanom uživanju svojih sloboda i da bi se u darovnim pravima bolje osećali i tim više utvrdili mržnju protiv otomanskog tiranstva (…) uzima arhiepiskopa, episkope srpski narod pod svoju osobnu zaštitu i pokroviteljstvo, poverava ih zaštiti i odbrani ugarskih staleža i redova, i naređuje svima da, kad god od arhiepiskopa ili episkopa budu umoljeni, ovima za čuvanje dobijenih prava i povlastica pruže pomoć, potrebnu odbranu i zaštitu protiv svakog nezakonitog i nasilnog napadača i uznemirioca dokle stvari budu ovako stajale kako je u privilegiji rečeno.

Ako se uporede patrijarhova predstavka i careva treća privilegija, uočiće se da su tada de iure osujećene presije rimokatoličkih prelata i ugarskih staleža. Stvarnost je, međutim, donela drukčije odnose. Ne bez povoda, jer su se i u ovom pokroviteljskom, milosrdno intoniranom tekstu našle pravne i političke zamke. Naime, zaslužene i čvrsto obećane srpske povlastice uslovljene su u navedenoj privilegiji izričitom odredbom: ako su bez štete za prelate i Rimokatoličku crkvu. To je davalo priliku Rimokatoličkoj crkvi da samovoljno proglasi ono što je za nju štetno, i da se uz takvo pokriće suprotstavi šizmaticima, Racima, pa čak i da u zvaničnim tekstovima upotrebljava te pogrdne termine za pravoslavne Srbe. Za prelate Rimokatoličke crkve je i samo postojanje pravoslavlja u Ugarskoj bilo štetno, što su u svojim mišljenjima podnetim vladaru otvoreno navodili. Mogućnost za različita i nedobronamerna tumačenja privilegija nalazi se i u onoj završnoj i opštoj napomeni: dok stvari budu ovako stajale. Može se smatrati da ove vešto postavljene klauzule menjaju vrednost svih obećanja, zapravo, da menjaju bezuslovni smisao privilegije. No, treba se setiti da slična ograda stoji i u prvoj privilegiji, kojom se obećava da će Srbi imati svoja prava dokle god budu verni i odani, čime su bili izloženi ne samo stalnoj proveri, nego i mogućnosti sasvim relativnog i subjektivnog procenjivanja njihove vernosti i odanosti. Otuda je ispunjenje ovih rastegljivih i nemerljivih pojmova političkog karaktera uvek moglo biti dovedeno u pitanje, u čemu je i ležala mogućnost za razna sumnjičenja.

Tri privilegije Leopolda І čine temelj državnopravnog položaja srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji. O čvrstini tog temelja stiče se potpuniji utisak kada se izbliže sagledaju mogućnosti srpskog naroda da ostvari svoja prava. Država je bila opterećena ratovima, dugim unutrašnjim administrativnim promenama i reformama, a to je veoma mnogo uticalo na život njenih pravoslavnih podanika. Najčešće na njihovu štetu. Posle treće privilegije, u toku narednih deset godina, do svoje smrti 1705. godine, Leopold I nije više izdavao Srbima diplome slične sadržine. Potonji naslednici prestola objavljivali su samo potvrde ili konfirmacije Leopoldovih privilegija. Josif I je obnarodovao svoju konfirmaciju 1706. godine, Karlo VI ( III) 1713, a Marija Terezija 1743. godine. Poslednja decenija vladavine Leopolda I, kraj XVII i početak XVIII stoleća ispunjena je ratnim događajima i drugim, važnim političkim, koji su i te kako uticali na srpska privilegijalna prava, a potom i na konfirmacije privilegija. Srpski husari i pešadinci požrtvovano su se borili kako na južnim, turskim ratištima, u vojni za njih oslobodilačkoj, tako i na udaljenim, zapadnim, onom na Rajni i onom za špansko nasleđe.

Opsada Temišvara 1696. bila je uzaludna, a bitka kod Hetina na Begeju porazna. U izvorima je ostalo zabeleženo da su se srpski ratnici hrabro borili pod komandom podvojvode Jovana Monasterlija. Iduće, 1697. godine, Dvorski ratni savet je komandu trupama na turskom ratištu poverio mladom vojskovođi, princu Evgeniju Savojskom. Uspeh nije izostao. Bila je to velika pobeda carskog oružja 1. septembra kod Sente. Uglavnom, zaslugom Srba koji su prelomili bitku i požrtvovano se borili. Smatra se da ta bitka označava završetak dugotrajnog i obostrano iznurujućeg Velikog bečkog rata (1683–1697), koji se vodio na širokom prostoru Panonije i Balkana, u oslobađanjima i gubljenjima utvrđenih gradova i čitavih oblasti, najčešće nastanjenih srpskim življem, i uz učešće srpskih ratnika. U toku diplomatskih pregovora koji su sledili posle bitke kod Sente, patrijarh Arsenije III je u leto 1698. godine, u Beču upoznao ruskog državnog sekretara Prokopija Bogdanoviča Voznjicina s teškim položajem srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji. Želja je bila da srpske privilegije budu osnažene predstojećim mirovnim ugovorom. Srpsko obraćanje Rusiji nije, na žalost, zadovoljilo željena očekivanja, a nisu urodile plodom ni molbe grofa Đorđa Brankovića upućene ruskim pregovaračima u Beču da se zauzmu za njegovo oslobođenje. Rusija je gledala svoje globalne diplomatsko-političke i vojne interese, koji su, bar delimično, tada zavisili i od Austrije. U toj imperijalnoj politici pravoslavne Rusije, srpsko pitanje u Habzburškoj monarhiji nije ni zapaženo. A Srbi su i dalje gledali na Rusiju kao na Mesiju.

Kao posledica bitke kod Sente, najvažniji istorijski događaj zbio se 26. januara 1699. godine u Sremskim Karlovcima. Posle dužih diplomatskih pregovora sklopljen je mirovni ugovor između zaraćenih strana, Austrije i Turske uz učešće zainteresovanih evropskih država. Pored odredbi Karlovačkog mira, izraženih u dvadeset tačaka, tada je povučena granica po kojoj je Banat ostao pod turskom vlašću, Bačka, Baranja i Slavonija pod austrijskom državnom upravom, dok je Srem prepolovljen. Nova granica je pratila tokove Moriša i Tise, prelazila Dunav kod Slankamena i kosom linijom presecala Srem do Sremske Mitrovice, pa nastavljala Savom, na zapadu Unom, da bi ispod Dinare odelila Austriju od Mletačke Dalmacije. Najneprirodnije je bio podeljen Srem: na donji, jugoistočni, turski deo, i severozapadni, austrijski. Karlovačkim mirom nisu se raspršile dirljive nade Srba u Ugarskoj da će njihove zemlje biti oslobođene i da će se vratiti u zavičaj. NJihova duboko doživljavana samoobmana izgravirana je i na bakroreznom antiminsu (liturgijsko platno na kojem su prikazana stradanje Hristovo i njegovo polaganje u grob) 1708. godine, gde piše da je taj sakralni predmet Krušedolske mitropolije va mesto patrijaršije Pekskie znovu učinjene, dokle bog dast i prestol pekski dobie se! Uspeli su Srbi da svoj položaj baš tada osiguraju, dok je Beč preduzeo mere da njihove zahteve obesnaži i da ih iskoristi. Stiče se utisak da su se ponovili raniji srpski politički zahtevi: patrijarhov protest zbog povrede privilegija, aktivnost grofa Đorđa Brankovića i njegove uzaludne molbe i žalbe upućene caru u Beču, ali i caru Petru Prvom, zaštitniku pravoslavlja. Umesto da bude oslobođen, nesrećni grof je 1702. godine završio kao doživotni zatočenik u Hebu, severno od Praga, udaljen od Srba, a time i od nacionalnih poslova i ličnih i političkih ciljeva. Ipak, njegovo zatočeništvo u Hebu bilo je, možda, najvažniji period njegovog pustolovnog života. Jedino plodan, u svakom slučaju, jer tada su nastale Hronike.

Relativno mirne prilike poslužile su Austriji da oslanjajući se na srpsku miliciju, organizuje Potisko-pomorišku i Posavsko-podunavsku vojnu granicu. Time se Austrija za duže vreme osigurala, ne samo u vojnom, odbrambenom smislu, rešila je i problem nezadovoljnih Srba. To je  zadiralo i u njihovo shvatanje privilegijalnih prava. Bilo je očito da su Srbi, samo za nekoliko godina vojevanja protiv Turaka, prihvatili vojnički život kao stalno zanimanje. Oguglali su na egzercire, marševe i na bitke. Srbi su opisani kao rođeni vojnici koji u mirno doba ne staju mnogo, dok u ratno doba ne treba brinuti za regrutovanje. Zatim da ne dezertiraju neprijatelju, da usled postova koje drže staju manje nego drugi, pa čak i da ređe poboljevaju nego drugi! Ova pohvalna ocena grofa Jozefa Bartenštajna, predsednika Ilirske dvorske deputacije, data s visine, gotovo da je bila ponižavajuća. Jeftina, a izuzetna vojska živi zid protiv Turaka kako je napisao putopisac Fridrih Vilhelm Taube. Živi zid, to nije bila samo stilska figura. Svedena isključivo na vojne vlasti pod komandom carskih generala, Vojna granica je, zapravo, bila vlasništvo carske kuće. Srbi su postali patrimonium domus Austriacae što je lepo zvučalo, ali više kao počast, koja je laskala srpskim oficirima. Srbi su bili podeljeni na one u posebnom statusu Vojne granice, na seljake u Provincijalu ili Paoriji i na malobrojno građanstvo koji je živelo u varošima.

Posle Karlovačkog mira i uređenja Vojne granice, u Beču se smatralo da je nastupilo pravo vreme da se slomi otpor srpskog pravoslavlja. Prošlo je desetak godina od prve privilegije, a udar je došao neočekivano, u isto vreme od Rimokatoličke crkve i državnih vlasti. Bio je to pravi napad na utvrđena prava srpskog patrijarha i na opšta prava pravoslavnih Srba data carskim privilegijama. Smatra se čak, da je tada počelo javno gonjenje patrijarha, što se očitovalo u pokušaju da se zabrane kanonske vizitacije, a arhijerejska jurisdikcija svede na najužu teritoriju, kako je to ranije predlagao kardinal Kolonić. Bilo je drastičnih primera povreda privilegija, među koje svakako spada i careva naredba od 3. avgusta 1700. godine da se šizmatici u Pečuju moraju sjediniti s Rimokatoličkom crkvom. Inače biće proterani iz grada i gradskog područja. Sve je ukazivalo na to da je Leopold I, posle završetka bečkog rata i uspostavljanja mira na turskoj granici, promenio odnos prema pravoslavnim podanicima. Dojučerašnji zaštitnik privilegija, sada ih je sam ugrožavao. Ovoga puta srpske nedaće nisu dolazile samo od lokalnih vlasti i pojedinih biskupija već i od vladara. Takve promene u carevom odnosu prema pravoslavlju usledile su opet pod uticajem kardinala Kolonića. U čvrstoj nameri da ostvari načelo jedinstvene religije u državi, on je pojačao svoj uticaj na vladara i svoju političko-misionarsku aktivnost da, uz pomoć vlasti, dođe do sjedinjavanja šizmatika s rimskom crkvom. U takvoj atmosferi najave progona car je 8. marta 1703. godine obavestio Budimsku subdelegovanu komisiju da zabrani patrijarhu Arseniju III bespravno nošenje patrijarške titule, prepisku sa Turcima, kao i saziv generalnog sinoda, koji je Arsenije bez znanja careva sazvao.

Te, 1703. godine izbio je mađarski, anti habzburški ustanak „kuruca” pod vođstvom kneza Ferenca II Rakocija i grofa Mikloša Berčenjija. Bio je to snažan oružani pokret za odbranu starih staleških prava mađarskog plemstva koja je Austrija ukidala prisvajajući sebi potpuno pravo nasleđa na Ugarsku. U povremeno silovitim okršajima između carske vojske i ustanika, koji su zavladali čitavim oblastima, Srbima nije bilo dopušteno da ostanu neopredeljeni. Proglasom od 9. avgusta Rakoci je pozvao Srbe da se priključe ustanicima obećavajući im veće slobode na tlu Ugarske : Znajući da je ovaj uvek naoružani i oružju vični narod srpski ne mali deo žalosti i progona u našoj državi podnosio (…) htedosmo ovim našim pismom obznaniti da ne čekajući ni dana ni časa, već da odmah skoče na oružje i obvežu se na uslugu našoj miloj otadžbini. Ako to učine, obavezujemo se da će od oca na sina, s kolena na koleno, biti u takvoj slobodi da nigde nikom neće davati danak (…). U istom pozivu sledila je i stravična pretnja: Ali, ako se desi protivno, da ne ustanu, ili možda da protiv nas oružje podignu (…) to ćemo ih, bez ikakvog milosrđa, klati i seći, a ni decu nećemo štedeti. Ako nam Bog blagoslovi naše oružje konačno ćemo ih iskoreniti u našoj mađarskoj otadžbini.

Razmahom ustanka, koji se širio gotovo po čitavoj Ugarskoj, Srbi su u pojedinim gradovima, a osobito u selima Pomorišja, Bačke i Podunavlja, gde su bili najgušće naseljeni, osetili svu tragičnu ozbiljnost svog položaja. Bilo je i onih koji su prilazili mađarskim ustanicima.

Iako povređen zbog stalnih kršenja privilegija, što je tih godina s narodom teško preživljavao, srpski patrijarh se baš u ime tog naroda nije mogao ogrešiti o vernost i odanost carskom domu, na šta su ga obavezivale privilegije. Bio je dosledan, izabrao je legitimnu stranu. Razumljivo, tako su postupili i istaknuti srpski oficiri, graničarski zapovednici, Hadži Mojsije Rašković, Jovan Popović Tekelija, Cekula Vitković i drugi . Na carskoj strani ostao je i Jovan Monasterlija, čije je zvanje srpskog podvojvode reorganizacijom carske vojske, izgubilo svaki značaj, pa je imao samo čin kapetana srpske milicije. Srbi su ušli u nov, unutrašnji rat, koji se vodio za prestiž austrijskih, odnosno mađarskih interesa. Ni slutili nisu da će iz tog tuđeg rata baš oni izaći s najvećim vojnim, ali i civilnim žrtvama. Smatra se da je u toku Rakocijevog ustanka u raznim bitkama učestvovalo oko 25.000 Srba, što starosedelaca, što doseljenih oko 1690. godine, među kojima je bilo mladića koji su u Ugarskoj dorasli do oružja. To mnoštvo Srba na bojnim poljima uzbuđivalo je vođu ustanka: Blagi Bože! Da li iz zemlje niče taj silni Rac, ili pada iz neba kao kiša?

Žestoka borba protiv carevih neprijatelja izazvala je razjareni bes i krvavu osvetu. Rakocijevi kuruci ustremili su se na srpska naselja, palili, ubijali nejač i žene, ostavljajući iza sebe zgarišta, što je opisano i u Grabovačkom letopisu: (…) pleniše najpače rod Srbskij (…) decu v kolevkah sekoše i mnogija besčislenaja zla sotvoriše, koje zdje v krace izvestiti nevazmožno. Togda i sveštenoga čina ne poštediše, jegde sej sveti monastir porobiše.

Najteže je stradala srpska Baranja, ili šire uzevši Podunavlje, Raczország, Ratzenland, kako je ovaj deo Ugarske označen u starim hronikama. U županijama Stonobeogradskoj, Tolnanskoj, Šomođskoj i Baranjskoj, srpska naselja su tada satrvena. Ostali su stihovi koje su pevali Rakocijevi ustanici 1708. godine:

Megéget Ráczország, megmaradt harom ház / Izgore Srpska zemlja, ostadoše tri kuće

Elesett négy ezer, megmaradt három száz.    / Padoše četiri hiljade, ostadoše tri stotine.

Pesma se odnosi na uništavanje srpskih naselja kod Šimontornje i Seksarda. Zločini kuruca izazvali su srpsku osvetu. Posle zauzeća Pečuja i Šikloša, jedna jedinica srpske milicije surovo se osvetila mađarskom življu i rimokatoličkom kliru. Bila je to odmazda za događaj od 1. februara 1704 , kada su kuruci ušli u Pečuj i poklali oko 1.400 Srba. Naposletku, ostaje saznanje da taj rat spada u najteža iskušenja kroz koja je prošao srpski narod u Ugarskoj.

U toku Rakocijevog ustanka sišli su sa scene najvažniji učesnici austrijsko-srpske političke drame: preminuli su, jedan za drugim, car Leopold I (1705), patrijarh Arsenije III (1706) i kardinal Kolonić (1707). Sva trojica su bili duboko zainteresovani za srpske privilegije; car i kardinal na jednoj strani, jačoj i odlučnijoj, patrijarh na drugoj, slabijoj, zavisnijoj. Budući da su kratko vreme nadživeli cara, patrijarh i kardinal su svaki na svoj način, bili u prilici da kod naslednika prestola Josifa І, nastave svoja, sasvim oprečna zalaganja za sadržaj potvrde privilegija, pro et contra. Moglo se očekivati da će u carevoj konfirmaciji biti pomenute srpske žrtve i zasluge za habzburški carski dom u bitkama s mađarskim ustanicima, budući da je Srbe i dalje trebalo vešto držati u uverenju da su privilegovani. Međutim, vladaru se nije žurilo. Istini za volju, Josif I je neposredno posle stupanja na presto, izdao dva akta o poštovanju srpskih prava, što je navedeno samo u opštim crtama. Bilo je to početkom 1706. godine, kada su Srbi najviše ratovali, ali i najviše stradali, i kada su Dvoru bili najpotrebniji.

Nezadovoljna postupkom novog vladara, srpska strana je pripremila opširnu predstavku koju je patrijarh podneo krajem februara ili početkom marta iste godine. Može se samo naslućivati da je taj vešto diplomatski uobličen srpski podnesak nastao na ovog puta neutvrđenom saboru srpskih crkvenih, građanskih i vojnih prvaka, kao što se to u sličnim narodnim poslovima zajednički činilo. Na takvo mišljenje navodi i jedna rečenica iz careve konfirmacije: Pošto smo milostivo rasudili razumne molbe spomenutog patrijarha i arhiepiskopa Arsenija Čarnojevića i staleža celoga plemena, srpskog ili ilirskog naroda. Znamenita srpska predstavka podeljena je u dva odeljka. Prvi ima 18 tačaka i obuhvata sve povlastice od cara Leopolda I (…) na osnovu kojih je organizovana sva srpska crkveno-narodna samouprava pod austrijskom vlašću. Sva ta prava izložena su redom i gotovo od reči do reči onako kako su data u privilegiji od 20. avgusta 1690. godine. Drugi deo izlaže u 24 tačke zahteve patrijarhove i narodne, koji su imali zadatak da dopune ili bolje protumače privilegijalna prava i otklone smetnje koje su činjene predstavnicima Srpske crkve i naroda pri njihovom radu na duhovnoj organizaciji uopšte i pri otporu protiv unijaćenja, kao i pri sređivanju i uređivanju političkih odnosa (S. Simeonović Čonkić: Srpske privilegije, 61).

Josif I je srpsku predstavku dao na mišljenje nešto pre toga očevom, a sada svom savetniku, kardinalu Koloniću, koji je navodeći srpske zahteve, od tačke do tačke, dao tajnu informaciju, uputstvo za ponašanje prema tim zahtevima. Iz te informacije, srpskoj strani tada nepoznate, izbija lukava, čak perfidna, politika Rimokatoličke crkve prema pravoslavlju, kao i trajni uticaj takve politike na vladare Habzburške monarhije. Srbi su tada mogli samo da naslućuju Kolonićev uticaj na formulacije privilegija. U tekstu kardinalove informacije ispoljena je otvorena namera da se uz pomoć državne vlasti pravoslavlje prisili na uniju. NJegovi predlozi dati vladaru, iza kojih nesumnjivo stoji Rimska kurija, teže tom cilju. Ipak, iznenađuje samo ogoljenost takve politike koju je zastupao kardinal Kolonić. Zbog toga njegova informacija i privlači pažnju. Dinko Davidov za neumereni prozelitizam Kolonića kaže: Nazivajući, u jednoj prilici, patrijarha Arsenija III „sinom samoga đavola” (solius Diaboli filius), u kiptećoj mržnji, kardinal Kolonić se našao pred sopstvenim likom u ogledalu.

Literatura:

1. Davidov, D. (1994). Srpske privilegije carskog doma, Galerija Matice srpske, Novi Sad;
2. Istorija naroda Jugoslavije II, Beograd, 1960;
3. Radonić, J. (1929). Đorđe Branković: despot „Ilirika”, Beograd;
4. Simeonović Čonkić, S. (1941). Srpske privilegije, u: Vojvodina I, Novi Sad.