PRISAJEDINJENJE IZ 1918. GODINE – BUDUĆNOST VOJVODINE

21/12/2018

PRISAJEDINJENJE IZ 1918. GODINE – BUDUĆNOST VOJVODINE

 

Autor: Msr Ognjen Karanović, istoričar

Jedan od najvažnijih događaja u istoriji srpskog naroda, ali i na ovim prostorima dogodio se u novembru 1918. godine. Nema sumnje, Prisajedinjenje iz 1918. godine pripada krugu istorijskih događaja koji će zauvek ostati „upisani zlatnim slovima“ u kolektivnoj svesti i pamćenju srpskog etnosa i ostalih zajednica koje su učestvovale u realizaciji tog događaja. Impozantni napori državnih organa Republike Srbije, ustanova srpske nauke, umetnosti, prosvete i uopšte kulture u našoj zemlji, da putem prigodnih manifestacija u obeležavanju ovog jubileja, javnosti približe saznanja o istorijskim događajima, stanjima i procesima, kojima su „ovi prostori svedočili“ pre jednog veka, istovremeno su pokazali i jasnu svest, ali i nameru da kao društvo u celini na dostojanstven način obeležimo veliki jubilej – jedan vek od PRISAJEDINJENJA SREMA, BAČKE, BANATA I BARANJE Kraljevini Srbiji, na koji je naša država, putem prigodnih programa ukazala krajem novembra 2018. godine. U istorijatu ovih prostranstava, kao i u istoriji srpskog naroda, jubilej višegodišnjice, pa i stogodišnjice određenog istorijskog događaja, uglavnom poseduje veoma specifične karakteristike, koje se obično ogledaju u činjenici da nakon više decenija, kao i posle jednog stoleća, rezultati istorijskih događaja, stanja i procesa iz prošlosti, ne opstanu do dana kada bi trebalo da bude obeležen taj njihov jubilej. Prisajedinjenje današnjih prostora Vojvodine matici Srbiji od pre jednog veka predstavlja grandiozan uspeh višestoletne državotvorne misli prečanskih Srba i drugih nacionalnih zajednica u severnoj srpskoj pokrajini, koji se održao i nakon stotinu godina, ali koji danas predstavlja i jednu trajnu i neopozivu kategoriju savremene političke zbilje. U kojim parametrima istorijsko-naučnih i političko-kulturoloških kategorija je potrebno da posmatramo čin Prisajedinjenja i koji je značaj Zbora u Rumi od 24. novembra 1918. godine i Velike narodne skupštine Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji od 25. novembra 1918. godine, pokušaćemo da otkrijemo u našem narednom izlaganju.

Po­lo­žaj srp­skog na­ro­da u Ba­na­tu, Bač­koj, Ba­ra­nji i Sre­mu, kao i osta­lim de­lo­vi­ma Austro­u­gar­ske, sve do sep­tem­bra 1918. bio je ne­po­vo­ljan, a nji­ho­va bu­duć­nost kraj­nje ne­iz­ve­sna. Okolnosti su se, me­đu­tim, pro­me­ni­le ka­da je pro­bi­jen So­lun­ski front, a srp­ska voj­ska kre­nu­la u ju­riš za oslo­bo­đe­nje ze­mlje. Već 1. no­vem­bra ona je ušla u Be­o­grad i iz­bi­la na Sa­vu i Du­nav. Bilo je ja­sno da je kraj ra­ta bli­zu i da će Austro­u­gar­ska do­ži­ve­ti po­raz ko­ji će za­pe­ča­ti­ti nje­nu sud­bi­nu. Već 3. no­vem­bra Austro­u­gar­ska je pot­pi­sa­la ka­pi­tu­la­ci­ju, a ši­rom ca­re­vi­ne na­stu­pi­li su pro­te­sti i ko­me­ša­nja ko­ji će ubr­zo do­ve­sti do nje­nog ras­pa­da. Svi ti pro­ce­si ni­su mi­mo­i­šli ni naš na­rod na pro­sto­ru da­na­šnje Voj­vo­di­ne. Sr­bi pre­ča­ni ose­ti­li su da je na­stu­pio tre­nu­tak da nji­ho­va ve­kov­na te­žnja za uje­di­nje­njem ovih kra­je­va sa Sr­bi­jom naj­zad bu­de i re­a­li­zo­va­na. U svim de­lo­vi­ma Ba­na­ta, Bač­ke, Sre­ma i Ba­ra­nje, ali i dru­gih kra­je­va u ko­ji­ma je ži­veo naš na­rod osni­va­ni su na­rod­ni od­bo­ri ko­ji su pre­u­zi­ma­li vlast i po­če­li is­ti­ca­ti svo­je po­li­tič­ke ci­lje­ve. Pr­vi ta­kav od­bor osno­van je 31. ok­to­bra u Ve­li­kom Beč­ke­re­ku (Zre­nja­ni­nu) i na nje­go­vom če­lu se na­la­zio Slav­ko Žu­pun­ski. Naj­va­žni­ji, no­vo­sad­ski od­bor osno­van je 3. no­vem­bra. Nje­ga je predvodio Ja­kov Ja­ša To­mić, sva­ka­ko naš naj­zna­čaj­ni­ji pre­čan­ski po­li­ti­čar to­ga vre­me­na, glavni ured­nik li­sta „Za­sta­va” i vo­đa Ra­di­kal­ne stran­ke. Ovaj Vr­šča­nin, ko­ji je ve­ći­nu ži­vo­ta pro­veo u No­vom Sa­du, a go­to­vo ceo Pr­vi svet­ski rat u za­ro­blje­ni­štvu, ima­će i naj­va­žni­ju ulo­gu u do­ga­đa­ji­ma ko­ji će do­ve­sti do uje­di­nje­nja Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje sa Sr­bi­jom. Do­dat­nu si­gur­nost u bor­bi za svo­je ci­lje­ve pru­ža­la im je srp­ska voj­ska ko­ja je od­mah po ka­pi­tu­la­ci­ji Austro­u­gar­ske pre­šla Du­nav i Sa­vu i pre­šla na te­ri­to­ri­ju da­na­šnje Voj­vo­di­ne. Još pre ka­pi­tu­la­ci­je Ni­ko­la Pa­šić je voj­vo­di Ži­vo­ji­nu Mi­ši­ću upu­tio de­pe­šu u ko­joj se ka­že: „Pri­mir­je sa Austro­u­gar­skom bi­će usko­ro pot­pi­sa­no. Hi­taj­te naj­br­že ići u Bo­snu, Ba­nat, Srem i osta­le kra­je­ve u ko­ji­ma ži­vi naš na­rod…” To je i ostva­re­no. Srp­ska voj­ska je u No­vi Sad ušla već 9. no­vem­bra, gde joj je priređen sve­ča­ni do­ček, a do po­lo­vi­ne no­vem­bra iz­bi­la je na li­ni­ju Bes­te­re­ce–Mo­riš–Su­bo­ti­ca–Pe­čuj–Dra­va, ko­ja je ozna­če­na kao de­mar­ka­ci­o­na zo­na do okon­ča­nja pre­go­vo­ra i for­mi­ra­nja no­vih me­đu­dr­žav­nih gra­ni­ca. Va­lja, me­đu­tim, re­ći da je No­vi Sad oslo­bo­đen još u no­ći 27. oktobra, i to za­slu­gom pot­po­ruč­ni­ka Bo­ška Pa­vlo­vi­ća, ko­ji je, po po­vrat­ku vo­zom iz zarobljeništva, s gru­pom voj­ni­ka za­u­zeo ključ­na me­sta u gra­du i ti­me, prak­tič­no omo­gu­ćio formi­ra­nje no­ve vla­sti. Međutim, ta­da se još ni­je zna­lo na ko­ji na­čin će ide­ja o uje­di­nje­nju sa Sr­bi­jom bi­ti re­a­li­zo­va­na. U ve­zi s tim po­ja­vi­la su se dva pred­lo­ga.

Pr­vi je bio da se uje­di­nje­nje spro­ve­de pre­ko Na­rod­nog ve­ća Slo­ve­na­ca, Hr­va­ta i Sr­ba u Za­gre­bu, od­no­sno da ovi kra­je­vi pr­vo uđu u sa­stav Dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca (pro­gla­še­ne 27. ok­to­bra 1918. godine), pa da se on­da uje­di­ne s Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom. Dru­gi pred­log, iza ko­ga je sta­ja­la ve­ći­na na­ro­da i naj­ve­ći broj voj­vo­đan­skih po­li­ti­ča­ra bio je da se Ba­nat, Ba­ra­nja i Bačka pr­vo uje­di­ne sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom, pa da on­da ta­ko uje­di­nje­ni kre­nu u da­lje in­te­gra­ci­je. Ko­nač­na od­lu­ka da se pri­hva­ti ovaj dru­gi pred­log do­ne­ta je 17. no­vem­bra na pri­lič­no bur­nom sku­pu na­rod­nih ve­ća odr­ža­nom u Ma­ti­ci srp­skoj, u No­vom Sa­du. Tom pri­li­kom Ja­ša To­mić izgovo­rio je ču­ve­ne re­či: „Da mi pr­vo ob­u­če­mo srp­sku ko­šu­lju, pa tek on­da ju­go­slo­ven­ski kaput.” Ta­da je od­lu­če­no i da 25. no­vem­bra bu­de odr­ža­na Ve­li­ka na­rod­na skup­šti­na Sr­ba, Bu­nje­va­ca i osta­lih Slo­ve­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji, na ko­joj će ova od­lu­ka bi­ti i ozva­ni­če­na. Iz­bo­ri za ovu skup­šti­nu odr­ža­ni su ta­ko što je na sva­kih hi­lja­du sta­nov­ni­ka bi­ran po je­dan po­sla­nik na­rod­nog od­bo­ra. Iz­bo­ri su vr­še­ni jav­nom akla­ma­ci­jom, a pra­vo gla­sa ima­li su mu­škar­ci i že­ne sta­ri­ji od 20 go­di­na, što je bi­lo na­pred­no za to vre­me. Za­to je me­đu po­sla­ni­ci­ma bi­lo i se­dam že­na. Ina­če, po­sla­ni­ci za ovu skup­šti­nu su uglav­nom bi­ra­ni iz re­do­va srp­skog i osta­lih slovenskih na­ro­da, što je ob­ja­šnja­va­no či­nje­ni­com da osta­li na­ro­di već ima­ju svo­je od­bo­re ko­ji za­stu­pa­ju nji­ho­ve in­te­re­se. Na taj na­čin, iz svih de­lo­va Ba­na­ta, Bač­ke i Ba­ra­nje, iza­bra­no je 757 de­le­ga­ta ko­ji su pri­su­stvo­va­li No­vo­sad­skoj skup­šti­ni. Od to­ga bro­ja, 578 su bi­li Sr­bi, 84 Bunjevci, 62 Slo­va­ci, 21 Ru­sin, še­sto­ri­ca Nem­ci, pe­to­ri­ca Hr­va­ti i Šok­ci i je­dan Mađar. Velika na­rod­na skup­šti­na Sr­ba, Bu­nje­va­ca i osta­lih Slo­ve­na u Ba­na­tu, Bač­koj i Ba­ra­nji odr­ža­na je u po­ne­de­ljak, 25. no­vem­bra 1918. Skup­šti­na je odr­ža­na u sa­li Grand ho­te­la „Ma­jer” – da­na­šnjoj zgra­di Voj­vo­đan­ske ban­ke na Tr­gu slo­bo­de, u cen­tru No­vog Sa­da. Skup­šti­nu je otvo­rio uni­jat­ski pro­ta Jo­van Hra­ni­lo­vić, kao naj­sta­ri­ji po­sla­nik, a pred­se­da­vao joj je Ig­njat Pa­vlas. Na po­čet­ku skup­šti­ne Ja­ša To­mić odr­žao je go­vor ko­ji je po­čeo re­či­ma: „Ko­sov­ski mu­če­ni­ci, sreć­no vam oslo­bo­đe­nje. Mi ni­smo sa­mi. Zar mo­že bi­ti, a da vi to ne vi­di­te da se u ovoj dvo­ra­ni nala­zi i srp­ska pet­sto­go­di­šnja isto­ri­ja, do sa­da tu­žna, a sa­da oza­re­na i na­sme­ja­na. Mo­že li bi­ti da vi u zra­ku ove dvo­ra­ne ne vi­di­te na­še ve­li­ke mr­tve – duh nji­hov. Mo­že li bi­ti da ne vi­di­te ka­ko na pro­zo­re uda­ra­ju pa­hu­lji­ce be­log sne­ga, a u tim pa­hu­lji­ca­ma je duh onih ko­ji se još ni­su ni ro­di­li i ko­ji će tek do­ći, duh bu­duć­no­sti na­še. Je­smo li do­bro ura­di­li? Ako pitamo sr­ce, ka­za­će nam – uči­ni­li ste po me­ni, ako pi­ta­mo pa­met – i ona će nam to isto kaza­ti.

Na sli­čan na­čin, o po­tre­bi uje­di­nje­nja sa Sr­bi­jom i stva­ra­nju je­din­stve­ne ju­žno­slo­ven­ske dr­ža­ve go­vo­rio je i ka­to­lič­ki sve­šte­nik Bla­ško Ra­jić, Bu­nje­vac iz Su­bo­ti­ce. Po­tom je glasovima svih po­sla­ni­ka po­tvr­đe­na od­lu­ka o uje­di­nje­nju sa Kra­lje­vi­nom Sr­bi­jom, kao i od­lu­ka da ona ubu­du­će za­stu­pa in­te­re­se sta­nov­ni­ka Ba­na­ta, Ba­ra­nje i Sre­ma. Va­žno je re­ći da je na Novosad­skoj skup­šti­ni is­tak­nu­ta i oba­ve­za da se svim ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma, ko­ji su na prostoru da­na­šnje Voj­vo­di­ne ta­da či­ni­li oko po­lo­vi­ne sta­nov­ni­ka, ga­ran­tu­ju sva pra­va: „Nesrpskim i ne­slo­ven­skim na­ro­di­ma ko­ji osta­ju u na­šim gra­ni­ca­ma obez­be­đu­je se sva­ko pra­vo ko­je že­le da, kao ma­nji­na sa­ču­va­ju i raz­vi­ja­ju svo­je na­rod­no bi­će.” Za­šti­ta istih pra­va zatražena je i za Sr­be i osta­le Slo­ve­ne ko­ji će se na­ći iz­van gra­ni­ca no­vo­u­spo­sta­vlje­ne države. Na skup­šti­ni su iza­bra­ni i no­vi or­ga­ni vla­sti – Na­rod­na upra­va za Ba­nat, Bač­ku i Ba­ra­nju (pokra­jin­ska vla­da), či­ji je pred­sed­nik bio Jo­van La­lo­še­vić, kao i Ve­li­ki na­rod­ni sa­vet. Sa odlu­ka­ma No­vo­sad­ske skup­šti­ne upo­zna­ta je srp­ska vla­da, ko­ja je od ta­da za­stu­pa­la nje­ne interese, ali i Na­rod­no ve­će u Za­gre­bu, a po­sred­no i dru­ge dr­ža­ve. Svo­ju po­sled­nju sed­ni­cu Narod­na upra­va za Ba­nat, Bač­ku i Ba­ra­nju odr­ža­la je 11. mar­ta 1919. godine, ka­da su iza­bra­ni posla­ni­ci iz ovih kra­je­va za pri­vre­me­nu skup­šti­nu Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca. Uzevši u obzir navedno možemo konstatovati i dodati da sagledavanje pozicije Vojvodine od strane raznih političkih, institucionalnih i vaninstitucionalnih opcija i ideološka usmerenost, iz koje umnogome proizilazi sagledavanje pozicije Pokrajine, ima osnovu u dva ključna politička, ideološka, pa i civilizacijka stava. Kod jednog, upražnjavanog u proautonomaškoj opciji, provejava mišljenje da je Vojvodina pre svega kosmopolitski, multikulturalni, multietnički i multikonfesionalni projekat i da je takva bila od svojih početaka. Odnosno da je kosmopolitizam bio njena ključna ideološka komponenta, naročito od XX veka, te da su Srbi i pored najvećeg doprinosa njenom uspostavljanju i istorijskom razvitku, bili samo jedna od etničkih zajednica kroz istoriju građenog zajedničkog vojvođanskog regionalnog i nad-nacionalnog identiteta.

Sa druge strane, suverenistička opcija je sklonija jednom „srpskom identitetskom“ stavu gde se Srbi doživljavaju kao nosioci subjektiviteta ovog prostora, a Vojvodina kao pokušaj ostvarenja autonomne srpske oblasti, oslonjene na istoriju i tradiciju celovitog srpskog nacionalnog korpusa, tada u okviru multinacionalne Austrougarske monarhije. Dakle, Srbi se doživljavaju kao najkonstitutivniji faktor „vojvođanskog subjektiviteta“ koji prirodno teži (i kroz istoriju i danas) povezivanju sa ostalim delovima srpkog nacionalnog korpusa sa ciljem egzistencije u jednoj državi. U izgradnju subjektiviteta su pozvani i ostali narodi na tlu Vojvodine, uz nuđenje potpune ravnopravnosti, ali sa zadržavanjem naglaska o najkonstitutivnijem srpskom narodu što treba da usmeri oblast u pravcu nedeljivosti i zajedničkog upravljanja u pravcu izgrađivanja sveukupne srpske državnosti. Kraće rečeno, iz ovog stava proizilazi opredeljenost Vojvodine ka Srbiji i postepenoj manjoj ili većoj utopljenosti u srpsku državotvornu ideju gde bi pokrajini ostala njena autonomija, ali bez suverenističkih i „državotvornih“ elemenata. Zagovornik drugog shvatanja autonomije, uslovno rečeno kosmopolitskog, bio je pre svega Beč i krugovi sa terena odani Beču, a kasnije u XX veku i, ipak, malobrojni slojevi građanske klase. Ovaj vid autonomije je podrazumevao multinacionalnost regije, činovnike delegirane iz samog centra Monarhije i njoj u svemu odane (kao i protivnike „srbijanskog“ centralizma u XX veku), te od strane Beča potpunu kontrolu svih političkih i društvenih tokova na autonomnoj teritoriji. Danas zagovornici kosmopolitiskog (ili sve više proklamovanog vojvođanskog identiteta) imaju neretko nešto nalik stavu da se centar upravljanja autonomnom pokrajinom treba preneti iz Beograda (ili makar oslabiti veze sa glavnim gradom Srbije) i izmestiti u institucije EU, sa jakim uplivom i susednih država na događaje i kretanja severne srpske pokrajine, što ovakve projekcije za pokrajinu približavaju onim rešenjima koje je za istu imao Beč tokom egzistiranja ovog prostora u okviru Austrijske, a kasnije i Austrougarske monarhije. Centar nove države srpskog i drugih južnoslovenskih naroda (osim Bugara) posle 1918. godine bio je Beograd te je sve gravitiralo njemu pa i političke stranke. Međutim, pozicija centra Beograda je inspirisala mnoge narode i političke pokrete da gledaju u njemu, kao i u srpskom narodu sveukupno, najodgovorniji faktor stabilnosti i prosperiteta države. Otud su u jugoslovenskoj državi često pravljene široke koalicije protiv trenutne vladajuće koalicije koja je neretko karakterisana kao velikosrpska i hegemonistička. U takvoj atmosferi, uperenoj najčešće protiv najbrojnijeg naroda izjednačavajući poteze vlasti sa čitavim narodom, uz stalan rad na dezintegraciji i slabljenju države koji je najčešće bio inspirisan iz Zagreba, stvarale su se osnove za promaljanje autonimističkih ideja na prostoru Vojvodine. Pokret u tom pravcu nije bio jak tokom perioda između dva rata. No, većinom se držao kosmopolitske ideološke paradigme usled toga što su centri koji su ga inspirisali bili van srpskog nacionalnog korpusa. Najčešće, kao što smo gore već napomenuli, u Zagrebu što potvrđuje recimo i sudbina Bunjevačko-šokačke stranke, koja se zalagala za autonomiju Vojvodine. Ona se vremenom podelila na sekularno-nacionalno krilo koje je od 1927. godine pristupilo Hrvatskoj seljačkoj stranci i klerikalno krilo Blaška Rajića koji je osnovao autonomističku Vojvođansku pučku stranku, koja je programski bila gotovo identična Slovenskoj ljudskoj stranci i Hrvatskoj pučkoj stranci. Povezanost sa većim centrima malobrojnih autonomističkih pokreta je logična usled nemogućnosti da takvi pokreti zbog svoje malobrojnosti i slabog uporišta u narodu egzistiraju na prostoru Vojvodine. No, mnoge etničke zajednice se nisu upustile u forsiranje pravca autonomije.

Posle 1931. godine dolazi do obnove političkog života nakon prestanka Šestojanuarske diktature, te okupljanja oko Vojvođanskog pokreta, pre svega od strane samostalnih demokrata, ali u njemu su bili i Hrvatska seljačka stranka koja je delovala na ovim prostorima predvođena Josipom Đidom Vukovićem. Pokret je pravljen u kontekstu ujedinjenja čitave opozicije protiv vladajuće Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice koja je vladala u koaliciji sa Slovencima Korešeca i Muslimanima Mehmeda Spahe, a njoj se priklonio i deo demokrata, pa čak i neki nezadovoljni radikali. Ovaj pokret je bio heterogen pa se može reći da su o eventualnoj autentičnosti prostora Vojvodine njegovi pripadnici imali različita mišljenja. Malobrojni radikali i demokrate su imali praktično jedini cilj obaranja vladajuće koalicije. Nacionalne manjinske zajednice su se, kako su verovale, pozicionirale oko nosilaca buduće vlasti, dok su jaču želju za autonomijom, ali ipak nedovoljno iskristalisanu, imali Samostalni demokrati. Sa druge strane HSS je prirodno gravitirala Hrvatskoj gde je, nekad otvoreno a nekada prikriveno, videla i prostore Vojvodine te je zato njeno autonomaštvo kosmopolitskog karaktera više bilo taktičkog tipa. Dakle, autonomija „srpske identitetske ideološke paradigme“ nije uhvatila korene između dva rata iz jednostavnog razloga što su vojvođanski Srbi smatrali Jugoslaviju za svoju državu te nisu imali potrebu za isticanjem autonomnih zahteva. Jedina srpska stranka koja je imala nešto nalik na autonomaške aspiracije je ipak bila bez značajnijeg uporišta u narodu, Samostalna demokratska stranka, ali su njeni savezi sa vojvođanskim krilom HSS, kao i gravitiranje autonomaša iz Bunjevačko-šokačke stranke prema istom HSS, davali malobrojnom autonomističkom krilu značajan vid korespodencije sa proseparatističkim težnjama Zagreba. Malobrojna autonomaška opcija između dva rata je stalnim otporom centralističkom Beogradu (kako je on doživljavan sa te strane tadašnjeg bezmalo čitavog opozicionog političkog spektra), vremenom sve više uvijana u autonomaško-kosmopolitsku ideološku paradigmu čime je udarila osnovu da se jedan sud (koji se zove autonomaštvo i težnja Srba da ostvare teritorijalnu autonomiju u okviru Habzburške monarhije) vremenom ispunjava novim sadržajem što je došlo do izražaja u komunističkoj Jugoslaviji.

Posle Drugog svetskog rata komunisti su krenuli u pravcu konstituisanja ovih prostora u autonomnu pokrajinu uzevši za osnovu autentičnost Vojvodine kao istorijske kategorije. No, njihov naum je imao sporne osnove. Naime Vojvodina do tada, osim perioda 1848-49. godine kada je postojala nepriznata Srpska Vojvodina i perioda 1849-60. godine kada je egzistirala oblast Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat, u dugom istorijskom periodu nije ni postojala. Prisajedinjenje Srbiji 1918. godine su izvršili odvojeno sa jedne strane Banat, Bačka i Baranja i sa druge Srem te su Srbi pitanje Vojvodine smatrali manje više zaključenim. No, tokom trajanja „Prve Jugoslavije“ pitanje Vojvodine počeli su da aktiviraju malobrojne stranke i pojedinci iz srpskog nacionalnog korpusa (motiv je bio ekonomske prirode najčešće poreska opterećenost stanovnika ovog prostora), kao i stranke sa centrima u Zagrebu, najčešće sa taktičkim motivima u cilju pritiskanja centralne vlasti zarad ostvarenja svojih nacionalnih, često separatističkih zahteva. Retorika ovih pokreta najčešće je bila usmerena ka predstavljanju kosmopolitskog karaktera autonomaštva čime je njegova istorijska, srpska identitetska suština preinačavana u skladu sa interesima novih zagovornika autonomije. Sa tog stanovišta se pošlo i kada se konstituisala Vojvodina u okviru nove Jugoslavije. Ona je proizašla iz ideološkog koncepta nove države koji je podrazumevao apriornu krivicu velikosrpske buržoazije, a samim tim posredno i srpskog naroda što joj je davalo obeležje tvorevine austrijskog stila, a što je stvorilo uslove, ali i potrebu obezbeđivanja mehanizama pritiska na dominantni narod u državi i održavanja istog u položaju permanentnog obuzdavanja. Pomenuti koncept protivan je autentičnom istorijsko-identitetskom principu na kome je rođena ideja o Vojvodini, on je vremenom zahvatao najpre novoformiranu pokrajinsku elitu, koja je borbu za autonomiju sve više shvatala kao borbu za očuvanje sopstvenih privilegija, ali je i među najbrojnijim srpskim narodom, iako se nije nikada presudnije ukorenila, pokušavala da izgradi neku vrstu dvojnog identiteta. Cilj je bio stvoriti jak regionalni subjektivitet na temeljima multietničnosti i nadnacionalnosti koji vremenom može da preraste u nešto više. Pomenuti koncept danas je pobeđen, verovatno i zauvek, a osnova vrednosti te pobede nalazi se, upravo u činu Prisajedinjenja iz 1918. godine.

 

 

 

 

 

 

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja