“Princ Đorđe Karađorđević – senka nad Srbijom”

“Princ Đorđe Karađorđević – senka nad Srbijom”

Autor: Milovan Balaban, istoričar

Početkom 1929. godine kralj Aleksandar je zaveo lični režim. Raspustio sve političke stranke, uveo zabranu političkog okupljanja i uspostavio, kako je rekao u proglasu, neposredni kontakt sa narodom. Ne ulazeći u opravdanost, ili eventualnu neopravdanost, ovoga čina možemo konstatovati da su u tom trenutku svi Aleksandrovi politički takmaci bili lišeni prava učestvovanju u političkim odlukama, kao i u formulisanju i sporovođenju strateškog smera države koji je sada kralj kreirao. Ovaj čin je završetak jednog procesa (i otvaranje naravno drugog) u kojem je jugoslovenski kralj imao mnogo takmaca, počevši od organizacije “Ujedinjenje ili smrt” (Crna ruka) pa do mnoštva političara, među kojima je dominatna figura bio Nikola Pašić.

Uz konstataciju da je država uglavnom kao stub posleratnog “Versajskog sistema” bila jedan od stubova tadašnjeg evropskog poretka, a kralj dominatna figura u unutrašnje-političkoj turbulentnoj sceni, te da je država uz sve moguće unutrašnje i spoljašnje neprijatelje (a bilo ih je mnoštvo) stajala čvrsto na kursu jugoslovenstva i čuvara evropskog versajskog sistema, moramo konstatovati da kao da je senka nad zemljom, ali i dinastijom stajala figura princa, bivšeg prestolonaslednika i brata kralja Aleksandra, princa Đorđa. Bivši prestolonaslednik je bio tada već nekoliko godina zatočen u Toponici, bolnici za lečenje duševnih bolesti. Istovremeno kao da se sudbina poigrala sa braćom te je jedan bio na vrhu državne i društvene lestvice dok je drugi bio na njenom dnu. Kako je do toga došlo?

Nepuna pola veka ranije prin Đorđe je rođen na Cetinju kao prestolonaslednik srpske krune. Kralj Petar već sit emigracionog života nastanio se u Cetinju, gde se oženio sa kneginjom Zorkom, najstarijeom ćerkom knjaza Nikole Petrovića. Iz tog braka 1884. se rodila ćerka Jelena, potom čerka Milena, koja je kao dete preminula. No, rođenje ženske dece nije proslavljano spektakularno u crnogorskom patrijarhalnom društvu, i knez Petar je očekivao rođenje sina prestolonaslednika (nadajući se da će se vratiti na presto Srbije, presto svoga oca Aleksandra, sina Voždovog).

Uz pucnjavu pušaka i pucnje iz kubura obeleženo je 08.09.1887. godine rođenje sina, kako se verovalo prestolonaslednika srpske krune. Bio je ovo izuzetan događaj u životu kneza Petra, verovatno i najizuzetniji, iako je sledeće godine na svet došao drugi sin Aleksandar. Treći sin Andrej rođen je 1890., ali je preminuo nakon tri nedelje. Bile su to godine kada se mislilo o povratku na srpski presto, veličala i prepričavala na Cetinju slavna istorija Karađorđevića, kada su se čitali stihovi NJegoša iz “Gorskog Vjenca” posvećenih prahu oca Srbije.

Đorđe je bio motiv da već sredovečni knez Petar ne gubi nadu i dobije dodatne motive u angažovanju oko povratka na presto. Smrt kneginje Zorke je unela senku u optimizam koji je zahvatio porodicu Karađorđević, uprkos, za jednu kneževsku porodicu skromnom imovnom stanju, pošto je sva imovima Karađorđevića u Srbiji bila konfiskovana. No, da bi deci obezbedio pristojno obrazovanje knez Petar odlazi 1894. godine sa Cetinja i stiže u Ženevu, gde zakupljuje skromnu kuću, a Đorđa upisuje u građansku školu.

Posle završetka četvorogodišnje nastave knez Petar vodi porodicu u Pariz. Namera mu je bila da im pokaže svoju drugu otadžbinu. U Parizu se zadržavaju nekoliko meseci, kada sinovi Đorđe i Aleksandar odlaze u Rusiju, na različite vojne akademije. Đorđe je služio u Aleksandrovskom puku, namenjenom pored plemićkih sinova i regrutima iz građanske ruske klase. Dakle škola nije bila najelitnija što se poklapalo sa imovinskim stanjem kneza Petra ali i njegovom principijelnom skromnošću.

Đorđe je već na akademiji pokazao svoj nestašan duh, koji se primećivao još na cetinjskom dvoru kneza  Nikole. Takođe tu pokazuje sklonost ka izbegavanju prikazivanja svog prinčevskog porekla, što su možda prvi znakovi njegove ne baš izražene zainteresovanosti za vlast. Uglavnom uz nestašluke u kojima je on bio zapažen nije primetno nešto bitno što Đorđa izdvaja od njegovih vršnjaka. Školovanje u Rusiji Đorđe je prekinuo posle Majskog prevrata u Srbiji, kada se porodica doselila u Srbiju, a knez Petar zaklevši se nad Ustavom na parlamentarnu vladavinu preuzeo krunu i postao Kralj Srbije.

Prin Đorđe je u tom trenutku postao zvanični prestolonaslednik te je zbog toga, za razlikuz od Aleksandra, povučen iz Rusije i nastanio se u Srbiji. Namera je bila da se upozna sa Srbijom, srpskim narodom i srpskim mentalitetom. O Srbiji je on slušao od svoga oca, koji ga je učio junaštvu i ponositosti srpskog naroda. Isto tako odrastajući u crnogorskoj prestonici on je mogao da uz narodne pesme i stihove NJegoševe da stekne utisak o Srbima kao jednom mitskom narodu, a državu da doživi u zavetnom smislu, kako ga je i otac učio ali i vaspitalo bogato kosovsko predanje.

Dolazak u Srbiju nije razvejao njegova ubeđenja o zemlji i narodu stečena u mladosti i detinjstvu, ali je susret sa realnošću doneo i nove momente u njegovom shvatanju naroda i zemlje u koju je došao i kojom je trebao da vlada. Ovaj nesklad će bivati sve izraženiji, a njegovo razočaranje sve veće, što će uz njegovu isključivost i netalentovanost za osetljive političke finese (prožete čestim intrigama u srbijanskom političkom životu) i dovesti do njegovog odricanja od prestola.

Iako mu je kralj Petar odmah odredio učitelje (među kojima je bio i Mihajlo Petrović, zvani Mika alas, sa kojim je Đorđe ostao prijatelj do kraja života), organizovao život pod strogim nasdzorom francuskog majora Levasela i preduzeo sve kako bi se princ što bolje pripremio za presto koji treba da preuzme, Đorđe je pokazivao značajnu dozu samovolje. Može se reći da je on bio čudo za Beograd, koji je tada imao oko 100 000 stanovnika. Princ koji je do tada obišao mnoge svetske prestonice i gradove kao da je u maloj sredini, a još kao prestolonaslednik, osetio bujanjem mladalačkog ponosa, što je nadimalo njegov ego, ionako sklon potrebi dokazivanja i manifestacijama raznih spektakularnih stvari do tada neviđenih u malom Beogradu.

Često je viđan kako jaše Topčiderom noću, boravio je neretko sa alasima svoga učitelja i profesora Mihajla Petrovića. Ostali su poznati njegovi ekstravagantni potezi kada je jahajući prelazio zamrznutu Savu. Sante leda su pucale pod njim uz zaintersovano posmatranje radoznalih beograđana i vrisku beogradskih devojaka. Ubrzo pošto je došao u Srbiju dobio je automobil i brzom vožnjom po beogradskoj kaldrmi beograđane nenaviknute na automobil je zapanjivao i fascinirao. U jednoj takvoj vožnji, kako sam svedoči, poručnik koji mu je bio u pratnji je ispao iz auta, što je princ primetio tek nakon nekoliko stotina metara kada je zaustavio limuzinu.

Sve ovo je dalo povoda i osnova da se priča o prinčevoj samovolji. No, razlozi za ovakve priče su bili dublji. Oni su bili kombinacija stvarnog bahatog prinčevog ponašanja i smetnje koju su u pojedinim dvorskim i političkim krugovima izazivali stavovi samog prestolonaslednika. Po mnogim istoričarima kralj Petar je bio marioneta u rukama zaverenika od kojih se formirala dvorska kamarila. Ona je odlučivala praktično sve, što je uz uticaj političara svodilo ulogu staroga kralja u državnom i političkom životu na simboličnu. Usled toga svi su na kamarilu gledali sa strahom znajući da im nekada i sudbina zavisi od njihovog stava. No, Đorđe se nimalo nije bojao ovog centra moći u državi. Štaviše otvoreno, bez imalo takta, znao je da im kaže da će onoga trenutka kada dođe na vlast svima njima da slomi vratove.

Svoju hrabrost i otvorenost pokazivao je i prema mlađim zaverenicima, ambicioznim i opasnim, koji će 1911. formirati organizaciju “Ujedinjenje ili smrt”, moćnu i uticajnu sve do Solunskog procesa. Usled toga, kako se pretpostavlja ali ne može istorijski da dokaže, počeli su da se kuju planovi za trovanje princa Đorđa. Takve informacije nalazimo u dnevnicima oficira koji su bili zabrinuti za sopstvenu sudbinu i uticaj ukoliko bi prestolonaslednik preuzeo presto. No, ako ovo i nije dokazivo sigurno je da je januara 1907. odjeknula eksplozija u kući prinčevoj i da je uništena prostorija u kojoj je ovaj najčešće boravio. U tom trenutku Đorđe je bio u drugoj prostoriji te je čudom sačuvao život u ovom klasičnom atentatu.

Priroda Đorđa je najsnažnije došla do izražaja u vreme aneksione krize. Austro-ugarska je anektirala Bosnu i Hercegovinu što je izazvalo ogroman revolt u srpskom društvu, kako u eliti tako i u narodu. Bosna je smatrana srpskom zemljom i to u Srbiji niko nije dovodio u pitanje. Ali pod uticajem spoljnjeg faktora, pre svega Nemačke i Britanije na Srbiju je vršen pritisak da prihvati aneksiju. Ostala je jedina maglovita nada u Rusiju. No i Rusija se od 1878. u mnogim ugovorima obavezala da će prihvatiti anaeksiju kada do nje dođe. Kako bi pokušali da  opipaju puls Rusije i videli potpuno na čemu su kralj i vlada Stojana Novakovića su uputili u misiju ka ovoj pravoslavnoj zemlji starog političkog vuka Nikolu Pašića i prestolonaslednika Đorđa. Misija je trajala od oktobra do decembra, a princa je primio, pored ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandra Izvoljskog, i sam ruski car Nikolaj II Romanov. Uz svo razumevanje za nezadovoljstvo u Srbiji Rusija nije mogla da spreči aneksiju i tražila je da Srbija prihvati faktičko stanje i čeka neka bolja vremena, pošto se pitanje Bosne, po Rusima, nije moglo rešiti bez rata.

Đorđe je u vreme aneksione krize držao zapaljive govore pred 20 000 demonstranata u Beogradu. Zapalio je Austro-ugarsku zastavu i predstavljao najtvrdokorniju ratnu struju. Čak i kada su srpski političari, zajedno sa kraljem, videli da moraju da se povuku o ovom konfliktu Đorđe je još dugo ostao pristalica rata sa dvojnom monarhijom, čak i po cenu da Srbija bude usamljena u takvom poduhvatu. Ovi događaji su, sa jedne strane utvrdili Đorđeve protivnike da on usled netaktičnosti i nedostatka političke iznijansiranosti ne može da vlada, dok je sa druge strane princ zaista dobio značajne simpatije u narodu.

No, napovoljni događaji po princa su krenuli ubrzano da se nižu. Na prijemu u ruskom poslanstvu povodom rođendana cara Đorđe je rekao ruskom poslaniku da je njegov car lažov pošto je obećao da će pomoći Srbiji, dok je austro-ugarskom poslaniku odbrusio da mu je car lopov i lupež jer krade tuđe zemlje. Ovakvi ispadi su davali sve više povoda za intrige protiv spornog princa što se sve prenosilo u štampi stvarajući atmosferu afera i podele za i protiv prestolonaslednika. Svojim potezima on je navlačio na sebe moćne i uticajne krugove društva, štampu koja je izveštavala o skandalima princa, kao i obaveštajne krugove, pre svega Austro-ugarske što je svedočio francuski poslanik u Beogradu. On  je u izveštaju za svoju vladu potvrdio da je princ okružen austrijskim špijunima, kojih je tada bilo u Beogradu pregršt kao posledica dugogodišnje vezanosti Srbije za dvojnu monarhiju..

Povod za njegovu abdikaciju bio je nesrećni slučaj sa njegovim poslužiteljem Stevanom Kolakovićem. NJega je Đorđe početkom 1909., ljut što nije isporučio pismo jednoj devojci, udario a ovaj je ubrzo posle toga preminuo. Iako je slučaj bio nesrećan, jer je Kolaković (za koga je između ostalog utvrđeno da je bio austrijski državljanin) imao dve kritične kile, Đorđe nije mogao da izdrži pritisak i doneo je odluku o abdikaciji. Stari kralj je pokušao da ga odgovori, smatrajući kako je često govorio da je Đorđe njegova krv a Aleksandar krv knjaza Nikole, ali princ je ostao neumoljiv. Marta meseca 1909. Đorđe je zvanično abdicirao u korist svoga brata Aleksandra, ni ne pomišljajući koliko će ta odluka umati uticaja na njegov daljnji život.

Kao princ, član kraljevskog doma Đorđe je morao prihvatiti pravila ponašanja koja je njegov status iziskivao. Sa jedne strane on je to teško shvatao a sa druge često je korišćen kao sredstvo raznim političkim i vojnim krugovima kako bi vršili pritisak na prestolonaslednika a od 1914. i regenta Aleksandra. Aleksandar mu u Balkanskim i Prvom svetskom ratu nije davao komandne položaje što je ovoga iritiralo i teralo da se prijavljuje kao običan vojnik. U Prvom svetskom ratu je i ranjen u bitci na Mačkovom kamenu. Posle oporavka, pošto verovatno zbog Aleksandrove surevnjivosti a i zbog Đorđeve hirovitosti, za njega nije bilo mesta u vojsci vreme je provodio u Francuskoj, iako je žarko želeo da bude na frontu.

Na trenutak je stigao u Solun, gde je pokušao da spreči Aleksandra da se obračuna sa Apisom i Crnom rukom. Nije uspeo u tome ali je navukao dodatni bes regenta. Posle rata tražio je da mu se reguliše status člana kraljevskog doma. U ove nesuglasice između njega i Aleksandra bila je uključena čitava štampa, mnogi političari podgrevajući sukob pokušavajući da naude jugoslovenskom kralju, što se odražavalo na stabilnost novostvorene države, koja je ionako imala mnogo neprijatelja sa strane. Pre svega revizionističke sile, poražene u velikom ratu kojima se priključila i Italija potraživajući Dalmaciju i bivajući u tom periodu najozbiljnija pretnja Jugoslaviji.

Posle kratkog pomirenja braće krajem 1922. godine Đorđe je opet posle dve godine počeo da poteže svoja prava, pre svega na apanažu, auto i adekvatan dom koji bi odgovarao članu kraljevske porodice i omogućio život dostojan člana dvora. Alkeksandar je imao drugačija razmišljanja. Smatrao je, što je bilo i predviđeno dvorskim statutom, da bi bilo dobro da odredi princu Đorđu mesto življenja van Beograda. Odlučio je da to bude grad Niš. Naravno Đorđe je to odbio a pošto je smatrao da pitanja koja je potegao i stvari koje je tražio nisu povoljno rešene po njega štampao je brošuru koju je pokušao da rasturi po državi. U brošuri je teško optuživan kralj što je sve moglo imati negativne posledice za dvor ali i čitavo jugoslovensko društvo izazivajući u njemu nove turbulencije. Čini se da je ovo konačno slomilo kralja Aleksandra. On je doneo odluku da se princ Đorđe internira u baranjski dvorac Belje gde je pregledan i gde mu je ustanovljena dijagnoza koja je podrazumevala šizofreniju i potrebu interniranja radi lečenja.

Posle godinu dana, 1926. princ je prebačen u Toponicu, duševnu bolnicu kraj Niša. Uroš Jekić, tada mladi psihijatar, kasnije je svedočio da Đorđe nije bio lud već da je to bila politička dijagnoza. Imajući u vidu da su postojala dva izveštaja psihijatara, od kojih je prvi podrazumevao blaže psihičke devijacije, pa pošto nije bio povoljan za kralja i nije davao alibi internaciji princa Đorđa, pribeglo se ponovnom pregledu koji je rezultirao nepovoljnijim izveštajem o zdravlju princa. Ova tvrdnja Jekića se može uzeti kao merodavna. Istina princ nije bio duševni bolesnik, ali se vremenom, dobrim delom i usled pritisaka koji su neminovni pratilac života ljudi u visokim strukturama društva, kod njega razvila manija gonjenja kao posledica umišljenosti, jakog ega i osećaja sopstvene bitnosti. Sigurno da je bio običan čovek ne bi dopao duševne bolnice, a pitanje koliko bi se simptomi i razvili, kao i da li bi bilo uslova za tako nešto. Bilo kako bilo princ je do 1941. boravio u Toponici, kad su ga oslobodili Nemci nudeći mu krunu, koju je on odbio.

Posle okupacije princ je jedini od Karađorđevića ostao u državi. Oženio se u poznim godinama sa Radmilom Radonjić, iz plemena NJeguša, sa kojom je živeo 25 godina u braku. Komunistička vlast mu je dala penziju, ostavila jednu kuću na Dedinju i automobil. U novim uslovima, kada nije bio politički bitan i zanimljiv, Đorđe je živio potpuno normalno. Nemiri i manije gonjenja su nestale pošto i nije bilo povoda za njih. Ipak ostaje na kraju pitanje da li je princ bio duševni bolesnik.

Na takvo pitanje čini se ne može potpuno da odgovori čak ni psihijatrija jer su tanke linije koje dele duševno obolelog od zdravog čoveka. Niz međunijansi su karakteristični za ljudsku psihu. Možda može nešto kazati duhovna oblast. Veliki duhovnici, sveti Oci Crkve, kada govore o ljudskim gresima kao najveću spominju gordost. Po njima postoji dve vrste gordosti. Jedna koja napada početnike i izaziva psihičke devijacije i druga koja napada podvižnika kada savlada sve druge strasti. Dakle drugom se ne možemo baviti, prosto jer smo daleko od savršenosti. Kod prve je, kažu oni, karaakteristična svojevoljnost čoveka koga je obuzela, agresivnost, netolerancija, bučan govor, grubi pokreti, neposlušanje itd. Dakle mnogo toga što možemo da vidimo u karakteru princa Đorđa. Ona se, po kazivanju duhovnika, leči neuglednim načinom života (kod Đorđa vidimo suprotno životnu situaciju u kojoj je bio i koja mu je bila namenjena), surovim potčinjavanjem (odnosno poslušanjem koje gord čovek doživljava kao potčinjavanje) i životnim nevoljama u koje čovek upada. U ovom svetlu kada sagledamo Đorđa možemo zaključiti da je ovakav opis možda najbolji pokazatelj njegovog duševnog stanja. On nije duševni bolesnik, ali mere koje je preduzeo Aleksandar (ne ulazeći u motive), iako nepotrebne striktno uzimajući u obzir prinčevo psihičko stanje, verovatno su pomogle da se umiri narav Đorđa, dok je promena državnih okolnosti u komunizmu (kada Đorđe više nije bio bitan i nije mogao svojim postupcima, namerno ili nenamerno, da talasa društvo) uticala da se njegov buran i nemiran duh potpuno umiri. Ovo je rezultiralo njegovim najmirnijim periodom života, kada se uostalom i oženio i rekli bi proveo tri decenije živeći kao sav ostali svet, doživeo duboku starost i umro u 85. godini života 1972. godine.