Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Радован Калабић, српски историограф и књижевник, родио се 1960. године у Бијељини. Дипломирао је на Филолошком факултету Београдског универзитета где је магистрирао 1987. године. Објавио је више од стотину радова у стручним часописима и научним публикацијама. Био је сарадник у Новостима, НСПМ, Студенту, Видовдану, Новом стандарду, и главни и одговорни уредник: Радио Индекса, часописа Видици, Новинарство и недељника Београдске новине. Од 2004. до 2008. године је председник Матице исељеника Србије. Докторирао је 2020. године на Универзитету „Слобомир” у Бијељини.
Као истакнути јавни делатник учесник је бројних трибина и научних скупова у земљи и иностранству. Посебна тема Калабићевих истраживања односи се на раздобље Другог светског рата и откривање затамњених истина о страдању Срба у овом великом светском сукобу. Његове монографије Равногорски венац и Српска емиграција доживеле су више издања. Калабић је приређивач Равногорске историје и аутор споменице написане у част генерала Драже Михаиловића. Из мноштва његових књига читалачку пажњу понајвише привлачи капитална трилогија Под прекорним погледом историје која је доживела чак шест издања. Овај истакнути историограф се бавио личношћу великог дипломате Милована Миловановића Балачка и свакако је најзаслужнији за појаву дела Марка С. Марковића, једног од интелектуалних првака српске емиграције који је живео и преминуо у Паризу. Ту је и књига Грофовска времена која је штампана у пет издања.
Посувраћивање историје
У својој бриљантној трилогији Под прекорним погледом историје, Калабић упозорава на појаву „посувраћивања српске историје”. Реч је о изразу који је први употребио велики мислилац Слободан Јовановић, а који се односи на намеру наших непријатеља да нам задају смртоносне ударце на наше најсветије датуме. Калабић посебно указује на сакралност Видовдана и Косовског завета који у српској метаисторијској свести представљају симболе опредељења за вечни живот и Царство небеско.
Он уочава да се кнез Лазар са косовским јунацима, прихватајући битку са вишеструко надмоћнијим непријатељем, јасно определио да иде Христовим путем и стопама Светог Саве, показујући на личном примеру да косовска жртва није узалудна, јер се као таква завршава у Христовом васкрсењу. Зато је косовска идеја делатна и победничка, а Косовски бој 1389. године преломни догађај у српској историји, који је Србима омогућио да опстану и после формалног губитка државе 1459. године.
Нема никакве сумње да су сви потоњи српски непријатељи итекако били свесни ове чињенице. Управо због тога се за Видовдан везују многи прекретнички историјски догађаји, који су испоставило се имали дубоко антисакрално значење, попут потписивања Тајне конвенције са Аустроугарском 1881. године, убиства Фердинанда у Сарајеву 1914. године, Резолуције Информбироа 1948. године, али и догађаји новијег датума, од којих је свакако најзначајнији изручење председника Слободана Милошевића Хашком трибуналу 2001. године.
Када указује на својеврсно „сакрално значење историје”, Калабић подсећа и на друге познате прекретнице. Са становишта светске историје једна од најзначајнијих била је Француска револуција коју наш историограф описује као епизоду „безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа”. Позивајући се на капитално дело Марка Марковића Истина о Француској револуцији, Калабић описује „геноцид у Вандеји” као парадигму револуционарног терора јакобинских фанатика. Нарочито је била потресна судбина становника Лиона који је у то време био индустријски центар и град са мноштво прелепих црквених архитектонских здања. Под изговором борбе против реакционара у овом граду је масакрирано око две хиљаде његових становника јер су се, по мишљењу ултрајакобинских кругова, дрзнули да остану верни миропомазаном краљу Лују Шеснаестом. Уништењем светиња у овом граду руководили су злогласни јакобинци распоп Фушеа и пропали глумац Ербоа , по налогу сатанистичког реда илумината, који је 1. маја 1776. године основао језуитски свештеник Адам Вајсхауп. Реч је о сатанистичком култу који је на чудан начин преживео векове историје и био дубоко укључен у све тајне револуционарне догађаје, попут бољшевичке револуције у Русији када је трагично страдала друга миропомазана руска царска породица Романов.
Русија као библијски Гог
Нема сумње да су потреси у свести западног човека, о којима пише Калабић, првенствено последица својевременог црквеног раскола, којим од тог тренутка почиње одбројавање историје Запада. Агресивно негирање и дистанцирање од хришћанства постаје сврха његовог постојања. Раскол на самом Западу и појава протестантизма додатно су заоштрили однос према православљу. Тако је протестантско месијанство америчке геополитике попримило изразито антируски карактер, без икаквог наизглед разумног и логичког утемељења.
Постоји једно посебно протестантско есхатолошко учење које се назива диспензацијализам, а о којем у својим радовима често пише Александар Дугин. Његова суштина је посебној улози коју је Бог доделио „протестантским Англосаксонцима” који ће у „последњим временима” заједно са „народом Израиља” бити нападнути од „империје зла” (Русије – прим. аутора). Према овом пророчанству пред крај времена биће поново формирана држава Израел (интересантно, формирана после Другог светског рата 1947. године) која ће бити изложена најезди „библијског Гога” (Руса, Евроазијаца), након чега ће „англосаксонски хришћани бити узнесени на небо као на космичком броду или летећем тањиру” и тамо сачекати крај рата. Затим ће се с „протестантским Христом” спустити на земљу где ће их дочекати Израелци који су победили Гога и који ће одмах прећи у протестантизам, после чега ће отпочети царство хиљадугодишње заједничке владавине над остатком света.
Мада је реч о екстравагантној теорији, она се свакако не може потцењивати. Напротив, још за време Кримског рата 1855. године њу је јасно формулисао евангелиста Џон Каминг када је руског цара Николаја I поистоветио са библијским Гогом (оличењем зла). Ватрени диспензацијалисти били су и аутор најпопуларније Библије на енглеском Сајрус Скофилд, затим евангелистички проповедник Хал Линдзи, чији је верни следбник био председник Реган, као и чувени ТВ-евангелиста Џери Фолвел, познат по учешћу на затвореним седницама генералштаба америчке војске на којима је диспензацијалистички сценарио тумачио у кључу могућег атомског рата са Совјетским Савезом (тзв. атомски диспензацијализам). То овим ставовима даје значење нечега што одређује главни ток америчке политичке мисли, независно од тога ко се налази на власти, демократе или републиканци.
Да закључимо. Појава русофобије на Западу, посебно у САД, није феномен једног политичког тренутка, већ процес који има снажно „богословско” утемељење које се у суштини своди на доследну демонизацију једне другачије непријатељске цивилизације у свим њеним аспектима: од богословског, културног и историјског, до геополитичког, етичког, политичког и социјалног.
Света Русија
Русија се налази у средишту евроазијског континента, и тај положај са сакралне тачке гледишта није нимало случајан. Штавише, посматрано из ове перспективе, руски народ стиче својство живог субјекта једне „мистичне Евроазије”. Русија је православна земља којој је према црквеном предању поверена посебна есхатолошка мисија „Трећег Рима”. Већ сама та чињеница руској сакралности даје један нарочит тајанствени смисао. Историчар религије Мирча Елијаде изнео је занимљиво запажање о томе да је „природа нешто што је условљено културом”, тј. „да неки закони природе варирају у зависности од тога шта подразумевају под природом народи ове или оне културе”. Ова околност је неспорно на одлучујући начин утицала на слику о Русима као носиоцима православља, али и на формирање хришћанског идеала „Свете Русије”.
Занимљиво је да се овакав идеал није формирао нити у Риму, нити у Византији, иако њихова оданост хришћанству није била ништа мања. Дакле, изгледа да оно што руски народ чини посебном појавом у светској историји, није само његова оданост хришћанској традицији, него и ништа мања оданост једној древнијој архетипској представи на коју се хришћанска доктрина једноставно надовезала. У том смислу могуће је посматрати и једну врсту метаисторијског континуитета, који се провлачи све до данас преко лингвистичких архетипова садржаних не само у митовима и легендама, него и у обредима и симболичкој парадигми руског православља. На овом месту навешћемо свима познати канонски пример летњег обележавања Светог Илије, који је заправо попримио карактеристике древног аријског Ила, Бога грома (из истог корена ил потиче руска реч солнце, која је у првобитном индоевропском језику значила благодатну светлост). И свакако низ других.
Александар Дугин у свом капиталном делу Мистерије Евроазије веома темељно обрађује појам „унутрашњег континента – митске Русије”, указујући на руску сакрално-географску димензију која садржи два потпуно опречна симболичка значења. То су појмови белог и црвеног, појмови светлости и таме. Занимљиво је да је управо овај дуализам садржан у самој идеји „Свете Русије”. Већ смо истакли да је идеја светог у архетипској представи повезана са светлом (белим) као оличењем добра, као духовним извором. Али насупрот томе је појам црвеног (од корена рос, Русија, на хебрејском едом – ад, што има значење црвене земље). Та „црвена земља” је у древној аријској традицији симбол демонског, или симбол изопачења некадашње свете земље, и место пребивања у претходном поглављу поменутог библијског Гога (симбола таме, врло укорењеног у протестантској слици света). Дугин у својим истраживањима посебно указује и на још један детаљ: симболичку улогу руског цара „као свештеног центра унутрашњег континента Русије”. У поређењу са византијским василеусом – краљем, који је поглавар уцрквењене православне империје која обједињава мноштво земаља, принцип императора – цара, није повезан само са временски одређеном влашћу, него пре свега с тајном катехона, онога који задржава. Дакле, улога руског монарха је суштински виша, сакралнија, у односу на византијског императора чија је улога претежно административна.
Као што је познато, сви наведени архетипови неочекивано су дошли до изражаја за време револуције и грађанског рата 1917. године; цареубиство – као чин антисакралног преображаја Русије извели су припадници „црвеног покрета”, којима су се супротстављали присталице „белог покрета”. Да су догађаји из 1917. године имали карактер једног „свештеног рата” показује и један занимљив документ који је избио на видело тек тридесетих година, у време тзв. стаљинских чистки. Реч је о саслушању чувеног револуционара Кристијана Раковског који објашњава природу „свештеног рата” који је светска масонска интернационала под изговором револуције покренула против „Свете Русије”. Посебно упечатљив је онај део исказа у којем Раковски указује на постојање „вишег и нижег комунизма”. Виши комунизам је езотеријски знак и тајна шифра за стварне демонске (црвене) циљеве револуције, док је нижи комунизам у основи интерпретација једне идеологије која је намењена најширим масама, а која заправо гађа у „најмрачнији аспект руске душе”, аспект Русије – Едома, аспект Црвене Русије. Посматрано из овог угла, убиство цара Николаја II и његове породице има важну улогу не само у сакралној географији Русије, него и целе Евроазије, и као такво није могло да не остави трајне последице у унутрашњем животу Руса, у најскровитијим деловима национално несвесног.
(наставиће се)
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Калабић, Р. (2025). Под прекорним погледом историје, књ. 2, Доментијана, Београд.
Остави коментар