Преглед црквене историје Срема у средњем веку

Аутор: проф. др Борис Стојковски

Срем, иако географски релативно мали простор, има веома богату историју. Једна од перспектива историје Срема јесте свакако и црквена. У наредним редовима даћемо један крајње сумаран и лапидаран преглед црквене историје средњовековног Срема, од древног античког Сирмијума, града ранохришћанских мученика, па све до османских освајања у 16. веку.

Црквена историја Срема у средњем веку представља један сложен скуп процеса, догађаја и преплитања разних утицаја. Важност старог римског града Сирмијума веома је брзо надвисила његов стратешки, административни и војно-политички значај који су му придавали позноримски императори. Толико је надмашила да се за Сирмијум почињу везивати легенде о томе како су његови први црквени поглавари Свети Епенет, а потом и Свети апостол Андроник. Обојицу их помиње најважнија књига у историји човечанства – Библија, додуше без икакве везе са Сирмијумом. Обојицу их чак спомиње у посланици Римљанима Свети апостол Павле, најзначајнији вероватно проповедник вере хришћанске. Међутим, историјска наука их не потврђује, не појављују се ни у једном савременом извору и нема доказа о њиховом епископату. Да ли је последица грешка преписивача појединих доцнијих извора или напросто локална традиција каквих има у целој хришћанској васељени готово немогуће је рећи. Али, ипак, определићемо се за ово друго.

Колики је значај Сирмијума за хришћанство сведоче и бројни мученици за веру хришћанску који су пострадали у овом граду током небројених прогона хришћана почињених од стране римских царева, пре свега Диоклецијана. У тим прогонима страдала је рецимо Света Анастасија, доцније и римска светитељка. У вечни град из Сирмијума прешао је и култ четворице фрушкогорских мученика-каменорезаца. И данас имају своју цркву у овом великом граду. Из тих је прогона потекао и највећи култ Сирмијума и целог Срема, али и један од највећих култова у хришћанству. Један скромни млади ђакон Димитрије, којег је потоња легенда преобразила у светог ратника, великомученика, високог достојанственика постао је патрон Митровице, заједно Сремске и Косовске и Солуна, али и патроним. Његов култ се итекако развијао и касније на тлу Срема, али и шире. Питање његовог идентитета, чак постојање двојице светаца истог имена, могући пренос култа, само су нека питања која до данас муче научнике широм света. Димитрије је био ђакон вероватно баш Иринеју, првом потврђеном сирмијском епископу, мученом у прогонима и такође канонизованом. О Светом Иринеју постоји много извора, латинских и грчких, а његова пасија је предмет научних истраживања до данас.

Индивидуализација и самосвојност у поимању хришћанске догме била је велика карактеристика ране хришћанске цркве. Много је партикуларизама било, бројни су били погледи на Бога, Његову природу и суштину. Однос у Светој Тројици посебно је изазивао опречна схватања, поимања и созерцања, довео је до појаве хетеродоксије, односно јереси. Сирмијум је био епископска катедра на којој су седели Фотин и Герминије. Двојица епископа бивали су због свог учења јеретици и за аријанце и за никејце, а до данас се сматрају јеретицима. Фрагменте само знамо о њиховим наследницима. Варварски вртлог их је однео заувек, уз отворено питање да ли је извесни Себастијан/Севастијан био епископ Сирмијума или ипак, вероватније, Рисна.

Када је Свети Методије, словенски апостол постављен на епископску катедру Светог Андроника, зацело Сирмијума, ширио је култ Светог Димитрија свуда где се протезала његова архипастирска јурисдикција. Славио га је и прослављао својим химнографским делима. Потом је у XI веку у Угарској постојала епископија, а потом и митрополија Туркије. Ова византијска епископија имала је тесне везе са Светим Димитријем. Наиме, на печатима њених епископа налазио се управо овај светац. Да ли је то довољан доказ да је стари Сирмијум био катедрала овом епископу? Свакако да није, али феномен премештања седишта неке црквене покрајине услед политичких или других околности није био стран ни византијској, као ни римској цркви. Стога, иако ти епископи можда никад нису крочили у Сирмијум, па ни Срем уопште, традиција је живела, а са њом и Свети Димитрије.

Византијско црквено уређење сигурно постоји после уништења Самуиловог царства, јер 1018. Сирмијум се налази на попису епископија суфрагана Охридске митрополије. Неколико деценија касније, 1071. Бач постаје црквена метропола Срема и то остаје све до 60-их година наредног века или чак можда и коју деценију дуже. Тада се вероватно враћа у Сирмијум, односно Мачванску Митровицу где се налазила и у доба Самуила и после под Охридом. Нестаје изгледа половином XIII века, када се изгледа канонски спаја са новоформираном римокатоличком Сремском бискупијом. Угарска тада више није у фокусу византијске спољне политике. Велико царство Комнина које је водило безбројне битке с Угарском управо око Срема морало је да се бори за сопствено васрксење и поновно оживљавање и јачање.

Угарска је коначно завладала Сремом након Четвртог крсташког рата и то трајно, односно наредна три столећа све до османске најезде. Срем је постао погранична област између Србије и Угарске заједно са Мачвом и добрим делом данашње западне Србије. Број православних Срба је очигледно био велики и стога је римокатоличка црква, односно папство, одлучило да оснује нову епископију, која, по многима, је требало да има само мисијски карактер, иако то, ипак, није сасвим извесно.  У таквим околностима је 1229. године сремска епископија/бискупија започела свој мукотрпан тровековни живот, препун турбуленција. Од почетка свог настајања ова само делимично и мисијска црквена дијецеза морала је да се бори за јурисдикцију на самој територији Срема. Печујска бискупија је над простором Срема, и то његовим западним делом имала јурисдикцију још од доба (Светог) Стефана, првог хришћанског краља Угарске, а није попуштала ни у време када се ствара нова римокатоличка дијецеза за Срем. Сремски архиђаконат Калочко-бачке надбискупије је посебно јачао свој утицај на тлу Срема, чак и на просторима географски много ближима Баноштору, где је резидирао нови епископ. Током целог средњег века, водиће се борба над јурисдикцијом у Срему. Међутим, извори само отежавају покушаје да се на било који начин разграниче црквени утицаји у Срему и да се одреди где се налазило подручје баш сремске епископије, а где калочко-бачке архиепископије у Срему. Спорадични помени печујске дијецезе и њен несумњив утицај на Срем, посебно његове западне делове посебно компликују ситуацију.

Татарска је најезда довела до премештања седишта епископије у Свети Иринеј, односно Мачванску Митровицу. Негде од 1250. године Баноштор и Свети Иринеј су два равноправна каптола Сремске бискупије. Били су места јавне вере и ко таква су издавали одређене документе и бавили се свим оним пословима којим су се таква места бавила у средњовековној Угарској – потврдом повеља, увођењем у посед, одређивањем граница поседа, итд. Све те активности имала су и два сремска каптола.

Још је теже утврдити редослед сремских римокатоличких архијереја. Извори су некад веома штури, често контрадикторни. Свакодневни живот у жупама и самој бискупији је теже реконструисати него неких других угарских црквених покрајина. Али, у томе је и још већа драж изучавања средњовековне историје сремске цркве. Нажалост, детаља из културног и свакодневног живота је мало, али нису незанемарљиви. Проблем је наравно османска најезда која је уништила много грађе и извора, те је данас отежано проучавати прошлост сремске цркве.

Да ли је православље ишчезло после успостављања ове римокатоличке дијецезе? Није, напротив, чак можемо рећи. Позни је средњи век доба насељавања српског становништва на подручје Јужне Угарске. Пред османском најездом, Срби су се склањали у Угарску и ту налазили нови дом у хришћанском окружењу. Све до 1344. године Митровица је имала православни манастир Светог Димитрија који је тад изгледа постао бенедиктински и опустено касније. Али долазак нових маса Срба оживели су православље. Крај средњег века обележен је активностима светородне деспотске породице Бранковић. Делатност деспота Стефана, Јована, Ђорђа, као и деспотице Ангелине оставили су неизбрисив траг у историји јужне Угарске, Срема, па и цркве свакако. Ђорђе је познатији по свом монашком имену Максим. Ова породица изградила је манастир Крушедол, а култ светих сремских Бранковића дао је даљи подстрек српском народу да опстане и под турском влашћу.

Средњи век је доба када је на римокатоличком западу процветало редовништво, односно монаштво. Бројни су црквени редови запада дошли и у Угарску током средњег века па тако и у Срем. Следбеници Светог Бенедикта Нурсијског су били међу првима и најраспрострањенији су средњовековни црквени ред на тлу Срема у средњем веку. Бенедиктинци су имали своје манастире у Думбову, Баноштору, Гргуревцима, Грабову, а можда и у још неким сремским местима.

О Светом Фрањи из Асизија веома лепо и похвално је говорио и наш блаженопочивши патријарх Павле, а идуће, 2026. године, обележиће се и осам векова од његове смрти. Следбеници овог римокатоличког монаха, познати и као фрањевци или Мала браћа дошли су у средњем веку у Бач, Илок, Енг, Шаренград, и друга места по Срему и Бачкој где су правили своје конвенте-манастире. Данас их има у Вуковару, Бачу и Илоку, дакле континуитет је присутан вековима. Петроварадинска опатија припадала је цистерцитим и имала бурну и занимљиву историју од два столећа. Њен је господар био и светски чувени Родриго Борџија, каснији папа познат и из историје, колико из фикције. На тлу Срема било је доминиканаца, августинаца и нарочито у нашој историографији до скоро непознатих павлина и премонстрата. Ови потоњи су имали своје манастире у Сланкамену који су се надовезивали хронолошки. Оставили су неизбрисив траг на историју цркве и духовности на нашим просторима, то се посебно односи на Петроварадин, као и на Илок, Бач, манастир Светог Григорија/Грура, односно Гргуревце, Думбово и још неке.

Хуситизам је чак и у Срему пустио дубоке корене, па је тако и он дошао на ове просторе. Лепше речено, нема ниједног великог учења из историје хришћанства које је мимоишло овај простор. Горљиви фрањевац и биготни римокатолички инквизитор Јаков Маркијски је сремске хусите, Валентина, Тому, још једног Валентина и друге прогонио. Каменица је, кажу неки извори, горела од дима за ломаче на којима су паљени следбеници Хусова учења. Ово учење је међутим на свет донело и први мађарски превод Библије. Хусити су нестали у Срему, али је њихово дело задужбина и темељ читаве културе на мађарском језику.

Крај средњег века и на црквеном плану, као и у политичком смислу учинила су освајања Турака Османлија. Њихов незадрживи Drang nach Nord довео је до 1521, па потом и 1526, двају година када је Срем полако завршавао своју бурну средњовековну историју. За цркву је то значило огромну прекретницу. Римокатоличка црква је прекинула своју тровековну историју на тлу Срема. Њених верника је било врло мало, манастири су разорени и опустошени, или су као последица пустошења сасвим замрли уз ретке трачке. Православна црква, чија је паства била бројнија, очувала се и чак у неким аспектима и ојачала. Фрушкогорски манастири су успевали да постану и богатији, а неки се тада и оснивају, или макар од тог времена постоје детаљнији историјски извори, првенствено османски дефтери.

Црквена историја Срема у средњем веку је веома комплексна, изазовна историчарски, тешка за проучавање али и препуна нових сазнања. Многи стари извори су или постали нови или чекају на то. И у претходним смо редовима покушали да низ нових извора изнесемо читаоцима, али и да наново интерпретирамо неке старе. Култни континуитет и нит традиције повезују црквену историју Срема од антике до данас. Тако је било и у средњем веку. Свети Андроник је легендарни први епископ Сирмијума, а и Методија је папа хиротонисао управо на ту столицу. Думбово је некад било византијски православни манастир док га нису преузели бенедиктинци. Недалеко је данас српски православни манастир Раковац.  Тешко је разлучити и побројати све црквене редове Франкавиле/Манђелоса, једног места заиста изражене мултикултуралности. Негде у Баноштору је изгледа било или требало да буде и стециште каноника долине Хеброна. А понеки фрушкогорски манастири су никли можда и на старим римокатоличким темељима.

Свети Иринеј, први епископ Сирмијума, живео је цео средњи век. Уз њему посвећену цркву редом су ницале и она из доба Самуилове државе, а потом и бенедиктински самостан или каптол Сремске бискупије. Легенда о сирмијском пореклу Светог Димитрија живела је и у Угарској у средњем веку, а можда су чак и два манастира у данашњој Митровици била посвећена овоме ђакону епископа Иринеја.

Црквена историја Срема у средњем веку је несумњиво историја борбе царстава за превласт, повест борбе за црквену јурисдикцију над Сремом, али и историја светаца, мученика, историја монаха, историја преплитања многих уверења и догми, историја прве мађарске Библије и драгуља српске духовности, али и историја људи и њиховог поимања Цркве и Бога у средњем веку на тлу Срема.