Аутор: Никола Перишић
Демократија је сигурно један од појмова и концепата који изазива различите контроверзе. Од питања да ли је то праведан систем, преко различитих тумачења шта она означава, до покушаја да се нађе „боља“ алтернатива. Одговори на ова питања нису пронађени и због тога демократија има епитет „најмање лошег уређења“. Ипак, демократија своје корене има још у Античкој Грчкој, иако су право учешћа у политичком систему имали само одрасли, слободни мушкарци. Захваљујући њиховој малобројности, могли су сви да учествују у доношењу одлука и због тога се тај демократски систем назива непосредном или директном демократијом. Са порастом броја становништва политички системи су доживели трансформацију зато што су прешли на представничку демократију. Представничка демократија подразумева процес у којем грађани свој легитимитет преносе на представнике који доносе одлуке у њихово име. На тај начин се обезбеђује ефикасност доношења одлука. У теоријама политичког система она се још назива и парламентарна демократија јер парламент (скупштина) постаје кључна институција у којој се доносе одлуке. Појединци који имају сличне политичке идеје и визију друштва почели су да се организују и на тај начин су створене политичке партије које су постале најзначајнији актер представничке демократије. Управо се политичке странке на изборима боре за подршку што већег броја грађана како би на основу тога могли да пласирају своја идејна решења. У свом раду морају да буду одговорни и провера њиховог рада се одржава у одређеним временским интервалима на изборима. Грађани имају моћ да их казне уколико сматрају да нису радили добро или да их награде ако мисле да су на прави начин обављали свој посао.
Међутим, различите друштвене кризе током XXI века довеле су до појаве тзв. антисистемских покрета. Концепт антисистемских покрета, у теоријском смислу, по први пут се разматра у радовима Имануела Волерстина који их означава као вид реакције на структурне неједнакости и кризе капиталистичког поретка. Ти покрети користе кризне моменте да пријемчивим наративом негирају представничку демократију и придобијају своје следбенике које могу да мобилишу за своје акције. Њихове критике су највише усмерене ка политичким елитима, говорећи да не раде у интересу грађана који их бирају. Организационо, антисистемски покрети често делују ван традиционалних институција и партијских структура. Карактеришу их хоризонтални облици организовања, снажно ослањање на друштвене мреже, протесте и директну акцију. Управо дигитални и друштвени медији омогућили су овим покретима брзу мобилизацију, ширење порука и међународно умрежавање. Иако могу играти важну улогу у указивању на системске неправде и покретању друштвених промена, антисистемски покрети су често изложени критикама. Замера им се недостатак јасних и одрживих алтернатива, унутрашња некохерентност, као и ризик од радикализације и насиља. Такође, када неки од ових покрета уђу у институције власти, често долази до њихове делимичне „институционализације“, што може довести до губитка антисистемског карактера. У савременом политичком контексту, антисистемски покрети представљају симптом дубљих структурних проблема демократије и глобалног поретка. Они указују на јаз између грађана и институција, али истовремено постављају питање да ли је могуће изградити стабилну и инклузивну алтернативу постојећем систему.
Прве примере таквих покрета срећемо непосредно по окончању највеће светске економске кризе у последњих 100 година, 2008. У Сједињеним Америчким Државама настао је покрет Окупирај Волстрит (Occupy Wall Street) који се борио против корупције и неједнакости. Припадници тог покрета су од 17. септембра до 15. новембра 2011. године боравили у њујоршком парку Зукоти (Zuccotti Park), потом је полиција насилно деловала и уклонила демонстранте. Без обзира на то што није остварио значајан утицај, овај скуп означио је нову еру у протесном деловању које широм света све више добија карактер борбе против различитих елита. Припадници покрета Окупирај Волстрит сковали су и нови термин који је остао у употреби и данас, а то је 99%:1% који означава класну неједнакост у Сједињеним Државама где је 99% сиромашних и 1% веома богатих. Касније се у Европи, тачније у Француској 2018. године, јавља покрет Жутих прслука (Gilets jaunes) у оквиру којег су сви следбеници били гласни критичари традиционалних политичких партија и желели су да измене класну структуру Француске. Покрет није имао формално руководство, јасну организациону хијерархију нити јединствен програм, што је истовремено представљало снагу и слабост покрета. С једне стране, оваква структура омогућила је широку мобилизацију и отпор према политичким партијама, док је с друге стране, отежала артикулацију кохерентних захтева и институционалну комуникацију са државом. Ипак, са „гушењем“ тог протеста и овај покрет је нестао са политичке мапе.
Најдуговечнијим антисистемским покретом, који се касније институционализовао, може се сматрати италијански Пет звезда (Movimento 5 Stelle). Основан је 2009. године од стране комичара и активисте Бепеа Грила и интернет предузетника Ђанроберта Казалеђа. Један од кључних иновативних аспеката покрета била је снажна оријентација ка директној и дигитално посредованој демократији. Путем онлајн платформе Rousseau, чланови су учествовали у гласањима о кандидатима, програмским документима и политичким одлукама, чиме је покрет настојао да превазиђе посредничку улогу традиционалних партијских структура. Иако је овај модел представљан као алтернатива представничкој демократији, бројни аутори су указивали на његова ограничења, укључујући централизацију моћи унутар уског круга администратора платформе и ограничену транспарентност процеса одлучивања. Успон Покрета Пет звезда кулминирао је на парламентарним изборима 2018. године, када је постао најјача појединачна политичка снага у Италији. Улазак у владу, прво у коалицији са десничарском Лигом, а потом и са Демократском партијом, означио је преломну тачку у развоју покрета. Ова фаза је често описивана као процес институционализације антисистемског актера, током којег је дошло до слабљења радикалне реторике, унутрашњих подела и губитка дела бирачке подршке.
Слични покрети настају и у Србији, пре свега са покретом Доста је било који постаје права сензација парламентарних избора 2016. године када без проблема прелази тадашњи изборни праг од 5%. Касније, уласком у парламентарни и институционални систем губи подршку и данас једва да егзистира у политичком сазвежђу Србије. По завршетку председничких избора 2017. године на којима је Александар Вучић однео убедљиву победу у првом кругу председничких избора, јављају се протести Против диктатуре које су данима у Београду и другим градовима организовали студенти. Тада се у потпуности развија наратив против политичких странака и представничке демократије. Ипак, и ти протести били су кратког даха. Иако су уследили још неки протести у наредним годинама, они су најчешће имали подршку и сарадњу одређених опозиционих политичких структура. Са појавом протеста који се организују након трагичног догађаја у Новом Саду, поново је приметан дискурс антисистемског деловања са жељом да се успостави непосредна демократија. Студенти који су организовали протесте током 2024. и 2025. године негирали су постојање званичних институција попут студентског парламента и своје одлуке су доносили на пленумима у чијем раду су могли да учествују сви студенти одређеног факултета. Потом је и на вишем нивоу организовања грађана дошло до упитности рада локалних скупштина и појавили су се зборови грађана који су требали да преузму рад те институције. Постојање зборова је јасно дефинисано Законом о локалној самоуправи који предвиђа зборове као вид организовања дела становника одређене општине са жељом да предлажу идејна решења локалној скупштини. Ипак, грађани који су учествовали у протестима и формирању зборова јавности су покушали да представе да је у питању нова врста организовања. Без обзира на упитност легитимитета рада и одлука које су се доносиле у оквиру оваквих „институција“, појавио се и проблем броја укључености грађана који није био на високом нивоу, посматрано у односу на укупну популацију која чини одређени факултет када су у питању пленуми или одређену месну заједницу када говоримо о зборовима. Тачније, број партиципиената остао је у просеку са оним процентом који учествује у различитим друштвено-политичким догађајима као што су политички скупови или излазак на биралишта током изборног дана. Друга, много опаснија, последица оваквог деловања је стварање конфузије и неефикасног деловања. Узмимо пример рада факултета који је стандардизован на свим државним универзитетима у Србији. Пленуми појединачних факултета доносили су различите одлуке што је довело до тога да не постоји конзистентност у примени одлука у оквиру факултета истог универзитета, као и њихове честе промене које су зависиле од „прегласавања“ на пленумима. То је довело до ширих импликација које су могле да доведу до тога да члановима академске заједнице буду угрожена запослења због рокова који се односе на временски истек звања.
Уз то, студенти који организују различите протесте у претходних скоро годину и по дана на сваки начин се ограђују од било које опозиционе политичке странке и других појединаца. Ту постоји јасна тенденција да се негира деловање било којих политичких структура што јесте основна карактеристика представничке демократије. Такав вид деловања има сличности са оним како је Покрет Пет звезда функционисао на својим почецима. Међутим, и Студентски покрет у Србији је спреман да уђе у политичку арену и на тај начин се институционализује, а то је видљиво и кроз жељу да кандидују тзв. Студентску листу. Чини се да појава таквог актера у политичком животу може да остави значајне последице по функционисање политичког система. Пре свега, јавља се изазов како ће се придобити гласачко тело с обзиром на то да су протести у силазној путањи подршке, али и како ће се превазићи сви организациони изазови које доноси учествовање на изборима као што је процес прикупљања потписа и кандидовања, кампања и контрола изборног дана и постизборни период. Без јасне структуре и стратегије деловања готово је немогуће успешно решити све наведене изазове. Уз то, нејасни су механизми путем којих студенти који буду формирали листе могу да „задрже“ кандидате који ће добити посланички мандат да остану део листе на које су изабрани. Тај посао ће бити знатно тежи, знајући какве политичке амбиције имају појединци за које се спекулише да би могли да буду на листи. И као коначно питање поставља се начин на који ће се опозиционе странке и други политички покрети поставити када је у питању учествовање Студентске листе на изборима. Поједине странке, као што је Демократска странка, најавиле су подршку Студентској листи, док, с друге стране, постоји и блок предвођен Странком слободе и правде који не желе да подрже Студентску листу. Чини се да оба приступа доводе до негативних последица по функционисање опозиционих странака. Неучествовање на изборима и подршка Студентској листи производи да те политичке странке остају без парламентарног статуса и финансирања из буџета што може да угрози постојање тих политичких странака, имајући у виду у каквим се финансијским проблемима налазе. С друге стране, та негација и негативан имиџ који је доста поспешен последњих година према свим политичким странкама, може оставити последице по оне опозиционе странке које буду узеле учешћа на парламентарним изборима. Те странке би могле да се суоче са озбиљним падом рејтинга и остаје упитно да ли су у таквој констелацији снага способне да пређу изборни цензус од 3%. Остаје неизвесност и која ће судбина бити Студентске листе јер као што је предочено у претходном делу текста сви покрети који су ушли у институционалне структуре суочили су се са падом подршке јер су били ограничени полугама система да заиста остваре оно за шта су се залагали док је њихово деловање било засновано на уличним акцијама. Пример који је свима познат у нашој земљи је Отпор који је током деведесетих имао велику популарност, али после 2000. никада није успео да пређе изборни цензус и добије статус парламентарног покрета. Из свих наведених разлога, остаје да видимо у ком смеру ће се даље развијати партијски систем у Србији. Несумњиво је да ће први наредни парламентарни избори довести до укрупњавања изборних учесника и да ће референдумска атмосфера бити израженија више него икад.
Још једно питање које остаје отворено јесте у ком смеру ће ићи демократски развој Србије. Постоји оправдани страх како ће протећи изборни дан, као и на који начин ће опозиционе структуре прихватити изборни исход. Примери претходних избора показују да су се одмах по завршетку изборног процеса организовани протести и резултати су били негирани. У тренутној ситуацији то може да поприми много напетији облик. Из тог разлога је потребно да све заинтересоване стране почну на време са разговорима. Дијалог је увек лековит и доводи до решења, најбољи пример за то јесу разговори које су водили премијер Мацут са представницима универзитета и ректором Београдског универзитета Ђокићем, када је пронађено решење за наставак академске године. Из тог разлога треба апеловати на све да пре избора прихвате међусобни разговор и на тај начин утичу на своје симпатизере да стварају одговорни друштвени поредак. Поделе и раздори у српском друштву су све израженије, ниво нетрпељивости између политичких неистомишљеника је све већи и то оставља далекосежне последице по функционисање државе. Зато је одговорност на онима који ће учествовати у кампањи и бити кандидати за највише државне функције да сваки њихов потез и/или изјава могу да имају шире последице и да због тога треба да имају заједнички договор око успостављања црвених линија које се неће прелазити током кампање и по завршетку изборног дана.
Остави коментар