Председнички избори у Француској 2022. године

21/04/2022

 Аутор: др Александра Колаковић

Неколико дана пред први круг избора за председника Француске, већ на основу озбиљних истраживања јавног мњења, било је познато да ће се у другом кругу 24. априла наћи два иста кандидата из изборне трке 2017. године – Емануел Макрон и Марин ле Пен. Када је у ноћи 3. јуна потврђена ова предикција био је то прави тренутак да се употреби француски израз déjà vu. Ипак, да ли је баш све већ виђено? Ако кренемо од процената гласова који су 2017. године били 66,1% према 33,9% у корист Макрона, а сада су 51% према 49%,  или у најбољем случају 54% према 46%, јасно је да има значајних разлика. Кључно питање на крају првог круга избора је да ли ће Марин ле Пен након три покушаја успети да уђе у Јелисејску палату као прва жена председник Француске, или ће Емануел Макрон, актуелни председник, успети да освоји други мандат што је успело само Франсоа Митерану и Жаку Шираку у новијој француској историји? Разматрање ових питања веома је важно због будућности Француске, али и њене улоге у међународним односима, Европској унији и нове француске политике на Западном Балкану, која је започела средином Макроновог мандата 2019. године. Стога је овај есеј посвећен не само класичној анализи избора, већ и стварању слике кандидата и актуелне политичке сцене Француске, као и детектовању могуће француске политике према Србији и Балкану.

Емануел Макрон, бивши студент престижне L’École nationale d’administration – ENA (Школе за националну администрацијију), прошао је пут од јавног службеника и инвестиционог банкара (финансијски инспектор при Генералном инспекторату за финансије и  инвестициони банкар у Rothschild & Cie Banque пре уласка у политичку арену Француске. Био је члан социјалистичке партије од 2006. до 2009. године, а од 2012. године постављен је за заменика генералног секретара у првој влади социјалисте Франсоа Оланда. Ипак, широј јавности био је непознат до уласка у другу владу Мануела Валса када је постао министар економије, индустрије и дигитализације. Оставку је поднео новембра 2016. године како би се посветио кампањи за председника Француске као независни кандидат, мада је убрзо формирао партију Република у покрету. Као центристички и проевропски кандидат улио је нову наду Французима 2017. године. У првом кругу је освојио 24,01% гласова, да би залагањем за економске реформе и снажније француско присуство у Европи, добио у другом кругу велику подршку од 66,1% изашлих гласача. Након пет година, може се рећи, да је Макронов председнички мандат био пун крупних изазова за најмлађег председника кога је Француска до сада имала. Један од првих великих проблема били су протести жутих прслука крајем 2018. године, који су се прелили и на 2019. годину. Наредни изазов била је санитарна криза изазвана пандемијом корона вирусом, која је због мера карантина, забране кретања, тестирања и вакцинације, довела до незадовољства грађана. Када се чинило да ће Макрон коначно ући у кампању избио је сукоб у Украјини, који је изазвао енергетску и економску кризу и значајно одредио и изборну трку 2022. године у Француској.  Макрон је свој први велики скуп присталица имао само пет дана пре избора. Овај касни улазак у кампању очигледно је, са једне стране био део његове тактике, јер дуго није ни истицао своју кандидатуру, мада се она од средине прошле године већ подразумевала. Вероватно је планирао да своју кампању усклади са француским председавањем Саветом ЕУ и тиме истакне свој најјачи адут – спољнополитичко ангажовање. Сукоб у Украјини и његово ангажовање су обележили ту тиху изборну кампању коју је водио незванично. Од сусрета са Путином, за оним монументалним и предимензионираним белим столом, преко иницирања разговора, дипломатских преговора и одржавања комуникације са предеседником Русије и напада споља и из Француске да је потребно да прекине сваки контакт и посредовање, чак и посматрачима који не прате политичке теме, чинило се да Макрон хода по жици и да сваког тренутка може пролетети кроз ваздух и пасти. Пред сам крај кампање Макрон се вратио националним темама и ономе што највише интересује Французе – какав ће им бити животни стандард.  Тада је обећао да ће минимална пензија бити 1.100 евра месечно, а похвалио се и учинком умањења незапослености што је био проблем када је прузео власт. Ипак, за други круг, како то приказују анкете јавног мњења и карикатуре, потребно је да социјално-економски програм буде ојачан.

Марин Ле Пен, по професији адвокат, а много познатија као кћи Жан-Мари ле Пена, присутна је у француском политичком животу од 1986. године када је постала члан очеве партије Национални фронт. Била је регионални саветник Норд-Па-де-Калеа (1998–2004, 2010–2015), Ил-де-Франса (2004–2010) и От-де-Франса ( 2015–2021), посланик у Европском парламенту (2004–2017), као и општински одборник Енин-Бомона (2008–2011). Партију коју је 1972. године основао Жан-Мари ле Пен преузела је 2011. године, а наредне 2012. године први пут се кандидовала на изборима за председника Француске. Освојила је 17,9% гласова и била трећа иза Франсоа Оланда и Николаса Саркозија. Други пут се кандидовала за председника 2017. године и у првом кругу освојила 21,3% гласова, али је изгубила од Емануела Макрона у другом кругу. Трећа кандидатура, ове 2022. године, означила је видљиву промену реторике, постепеног омекшавања у ставовима како би се приближила бирачима који нису крајња десница. Марин ле Пен започела је удаљавање од ставова свог оца још 2015. године када је Ле Пен искључен из странке, између осталог и због негирања Холокауста, расизма и петинизма. Ле Пен је рангирана као други најутицајнији посланик у Европском парламенту 2016. године, а више пута је улазила у круг 100 најутицајнијих жена или људи на свету, између осталог по мишљењу Тајм магазина чак два пута – 2011. и 2015. године. Ставови Марин ле Пен су знатно ублажени када је реч о противљењу истополним партнерствима, безусловним абортусима и подршци смртној казни. Декларише се као противник глобализације и мултикултуризма, залаже се за економски национализам, критичар је НАТО политике, а више пута давала је подршку Русији и Владимиру Путину. Иако је у кампањи 2022. године пре свега нудила пакете социјалне и економске помоћи (умањење пореза и смањење старосне границе за одлазак у пензију), Ле Пен се осврнула и на ЕУ и Русију, при чему је осудила санкције, али и рат у Украјини, затим је изјавила да би Русија могла у будућности, када се рат заврши, опет бити савезник Француске. Одмах након што је видела резултате првог круга, јавно је саопштила да ће у року од пет година увести ред у Француску, што је формулисала као повратак француским вредностима, контроли имиграције и осигурању безбедности за све.

Ерик Земур, аутор књиге Француско самоубиство, која је продата 2014. године у преко пола милиона примерака, и ултра десничарски кандидат Reconquête познат по теорији велике замене (теорија по коме ће европско становништво Француске бити замењено неевропским људима), осуђиван због подстицања на расну дискриминацију (2011) и за подстицање мржње против муслимана (2018), успео је да стекне поверење 2.485.226 (7,1%) грађана Француске који су изашли на изборе. Посебну пажњу су изазвали његови ставови о исламу, емиграцији и националном идентитету у Француској. Себе описује као голисту и бонапартисту, а своје гласаче је позвао да гласају за Ле Пен, мада се она, вероватно у жељи да остави утисак умеренијих ставова, оградила од директне сарадње са Земуром. Ипак, Марин ле Пен је на крилима сасвим оправданог страха Француза за своју егзистенцију услед економских потреса које ће рат у Украјини изазвати, поред енергентске кризе и доласка нових избеглица, успела да стигне до другог круга захваљујући и удаљавању од крајње десничарске реторике, чему је допринео и Земур који је заузео тај део гласова.

За један проценат гласова мање од Марин ле Пен је Жан Лук Меланшон постао трећепласирани након првог круга француских председничких избора. Ко је Меланшон и какви су његови политички ставови? У политичком животу Француске је од 1976. године када се прикључио Социјалистичкој партији. Веома специфична личност чији је узор Жан Жорес, користи особену, многи ће рећи и популистичку реторику. Прокламује борбу за социјалну правду и расподелу богаства како би се исправиле неједнакости. Каријера му је напредовала од општинског саветника, преко уласка у Сенат (1986) до министра за стручно образовање (2000–2002). Припадао је радикалном крилу Социјалистичке партије све до Конгреса у Ремсу 2008. године, када је напустио странку и основао Странку левице. У оквиру изборне коалиције Левог фронта на европским изборима 2009. године, Меланшон је први пут изабран за посланика у Европском парламенту. Био је кандидат на председничким изборима 2012. године. Освојио је 11,1% гласова у првом кругу, потом основао странку крајње левице – Непокорена Француска (2016) и на изборима 2017. године освојио 19,6% гласова. Чињеница је да утицај Меланшона у Француској расте што се показало и на изборима 2022. године, када је као трећепласирани освојио 22% гласова (7,7 милиона гласача). Меленшон се између осталог залаже за 100% пореза на доходак за зараде преко 360.000 евра годишње, унапређење система здравствене заштите који би обухватио све грађане, смањење председничких овлашћења у корист законодавне власти и ублажавање закона о имиграцији. Противник је економске глобализације, критикује ЕУ и противи се Француској у НАТО пакту, а значајан део његовог програма посвећен је и актуелним еколошким темама.

Уколико се погледају резултати првог круга избора и анализира кампања, истиче се политичка сцена која се по утиску новинара и аналитичара у Француској и свету, померила ка десном делу политичког компаса. Ипак, како објаснити одличан резултат Жан Лика Меланшона, кандидата крајње левице? Да ли је то био одговор на Ерика Земура, новинара који је својим ултрадесничарским ставовима учинио Марин Ле Пен прихватљивијом. Утисак ових избора је и лош резултат Валери Перкрес и Републикана-ца, као и Ан Игалго, градоначелнице Париза и кандидаткиње Социјалистичке партије. Да ли је ово сигнал да је снага традиционалних политичких партија у Француској на умору? Ако се има у виду да значајан део политичара ових групација чини администра-цију ЕУ, потребна је дубља анализа: како је до тога дошло и које су могуће последице? Расцепканост партија на левици и криза партијског организовања левице већ дуже време је присутна у Француској. Успон партија зелених на европским и локалним изборима указивали су на могући број мањих гласова за градоначелницу Париза. Када је реч о Валери Перкрес – „Маргарет Тачер“ или „Ангели Меркел“, како су је називали крајем прошле године када је њена популарност расла, носила је хипотеку пада популарности републиканаца, проблема да јасно истакне разлику између Макрона и ње, афера којима су у прошлости били изложени (суђење Саркозију) и дуготрајног унутарстраначког изборног процеса. Очито је Перкрес, иако веома искусна политичарка и популарна у Париском региону, ипак била преслаба да након велике унутарстраначке победе буде кандидат Републиканаца и суочи се са другим кандидатима. Од избијања сукоба у Украјини 24. фебруара, бележила је стални пад популарности. Иако је екологија била једна од битних тема, као и у ранијим изборним циклусима, Јаник Жадо је добио само 4,6% гласова, што показује да су се грађани опредељивали више према другим темама.

Од како су саопштени први незванични резултати, покренуто је и питање подршке кандидатима у другом кругу. Исто вече Макрон је добио подршку од Валери Перкрес, Ан Идалго и Јаника Жадоа, дакле, републиканаца, социјалиста и зелених. Меланшон је позвао да се „не да ни један глас“ Марин ле Пен, док ју је Ерик Земур подржао. Ипак, Меланшон није подржао Макрона. Када се саберу гласови оних који су јасно подржали Макрона поред његових 9.783.058 милиона гласова (27,8%) очекује још око 11,1% или у гласовима 3.800.000. То је укупно негде око 13 милиона гласова, али то наравно нису сигурни гласови. Када се саберу гласови Ле Пен и Земура из првог круга председничких избора добијамо цифру од око 10 милиона и шест хиљада гасова што је за неких пола милиона више грађана него што је Ле Пен освојила 2017. године. Ипак, њен простор за нове гласаче чини се суженији и мање сигуран од Макрона. Иако постоји очигледно незадовољство његовим петогодишњим мандатом и у јавности га прати имиџ однарођеног елитисте, глобалисте и заштитника крупног капитала, ипак, не гради се  јасан фронт против Макрона као против кандидаткиње деснице. Очигледно је да ће 7,7 милиона Меланшонових гласача, којима је он обећао анализу и саветовање пред други круг избора и саветовао да не гласају за Марин ле Пен, одлучити ове изборе.

Дан након избора већ су се на друштвеним мрежама и у јавности шириле слике Ле Пенове и Путина, подсећало се на њен сусрет 2017. године са Путином и финансирање њене кампање од стране кредита једне приватне руске банке. Против Ле Пен се ствара широк фронт актера политичког и друштвеног живота Француске, а појавиле су се и информације из Европске уније да су она и њена партија умешани у проневеру 600.000 евра. До првог круга Марин ле Пен је успешно фокус своје кампање и пажњу јавности држала на темама економије, трошкова свакодневног живота, скока цена, енергетских проблема, плата и пензија. Иако је осудила потезе Русије и изјавила да су избеглице из Украјине добродошле у Француску, биће прави изазов за њу да ли ће успети да у овом периоду између два круга председничких избора, када је појачана кампања против ње, остане довољно дистанцирана од ове теме, ако се има у виду негативна перцепција руског председника у француској јавности. Емануел Макрон, са друге стране, има задатак да убеди гласаче да му повере нови мандат тако што ће се посветити унутрашњим политичким и економским питањима, односно, убедити Французе да „Макрон уз вас“ није само слоган и да разуме „обичног човека“. Започео је борбу у другом кругу са обећањима да ће водити еколошку политику, укинути нафту, гас и угаљ, већу пажњу посветити развоју нукеларне енергије и изградњи ветропаркова. Иако не одустаје од одржавања комуникације са Путином, али и наоружавања Украјине (Француска је послала Украјини оружје у вредности од 100 милиона евра). Марин ле Пен, с друге стране, своју кампању фокусира на критику не само санкција Русији, за које тврди да су се окренуле против грађана, већ и слање наоружања Украјини, при чему наглашава да би слала одбрамбену и обавештајну помоћ. Након првог круга очигледно је да Макрон мења кампању, настоји да објасни да има и социјлно-економски план, али не одустаје од тема које су му донеле раст популарности или које би значајније угрозиле кандидаткињу крајне деснице.

Једна од тема кампање пред други круг постају хиџаб и ритуално клање животиња. Док Ле Пен планира да забрани ношење хиџаба, Макрон, који је забранио радикалне исламске групе и након терористичких напада затворио неколико џамија, ипак сматра да хиџабу није место у школи што је у складу са принципима секуларне државе. Макрон, насупрот Ле Пеновој, сматра и да није обавезно омамљивање животиња пре клања, чиме поручује да не жели да спречава слободу вероисповести муслиманима и Јеврејима. Док се у Бриселу осећа забринутост због могућег нејединства, када је не само сукоб у Украјини у питању, већ и будућност Европске уније уколико би Марин ле Пен победила на председничким изборима, у Француској се организују протести. Француски студенти су, незадовољни председничким изборима и кандидатима који су ушли у други круг започели протесте, блокирали факултете и скандирали „сви смо ми антифашисти“. Процене су да је међу њима већина Меланшонових гласача, дакле, оних који су забринути за социјална питања, заштиту животне средине, деле антирасистичка и феминистичка уверења. У суботу 16. априла дошло је до протеста широм Француске који имају за циљ да „зауставе“ Ле Пен да дође на власт, при чему Лига за људска права сматра да зауставља „пројекат  који би уништио владавину права и социјалдемократску републику и солидарност коју свакодневно бранимо“. Упоредо, протестује се и против Макрона, кога подржавају бивши председници Николас Саркози и Франсоа Оланд. Како ће се определити Французи сазнаћемо 24. априла, тада ћемо видети и да ли можемо очекивати наставак француске политике према Србији и Западном Балкану чије је смернице назначио Макрон на Калемегдану јула 2019. године, или ће Марин ле Пен, како је обећала водити Француску која ће неговати историјско блиске везе са Србијом, као и Хрватском и Словенијом, поред, наравно, за Француску битних блиских партнерстава са Великом Британијом, Холандијом и Белгијом. Макронови планови за Западни Балкан су јасније одређени у смислу да прате Стратегију из 2019. године и да подразумевају евроинтеграције, док за Марин ле Пен поред њених ранијих изјава, које су стекле значајне симпатије међу Србима, нисмо сигурни јер још увек није јасније изнела шта би та изјава о неговању блиских веза у стварности значила.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања