Autor: dr Aleksandra Kolaković
Nekoliko dana pred prvi krug izbora za predsednika Francuske, već na osnovu ozbiljnih istraživanja javnog mnjenja, bilo je poznato da će se u drugom krugu 24. aprila naći dva ista kandidata iz izborne trke 2017. godine – Emanuel Makron i Marin le Pen. Kada je u noći 3. juna potvrđena ova predikcija bio je to pravi trenutak da se upotrebi francuski izraz déjà vu. Ipak, da li je baš sve već viđeno? Ako krenemo od procenata glasova koji su 2017. godine bili 66,1% prema 33,9% u korist Makrona, a sada su 51% prema 49%, ili u najboljem slučaju 54% prema 46%, jasno je da ima značajnih razlika. Ključno pitanje na kraju prvog kruga izbora je da li će Marin le Pen nakon tri pokušaja uspeti da uđe u Jelisejsku palatu kao prva žena predsednik Francuske, ili će Emanuel Makron, aktuelni predsednik, uspeti da osvoji drugi mandat što je uspelo samo Fransoa Miteranu i Žaku Širaku u novijoj francuskoj istoriji? Razmatranje ovih pitanja veoma je važno zbog budućnosti Francuske, ali i njene uloge u međunarodnim odnosima, Evropskoj uniji i nove francuske politike na Zapadnom Balkanu, koja je započela sredinom Makronovog mandata 2019. godine. Stoga je ovaj esej posvećen ne samo klasičnoj analizi izbora, već i stvaranju slike kandidata i aktuelne političke scene Francuske, kao i detektovanju moguće francuske politike prema Srbiji i Balkanu.
Emanuel Makron, bivši student prestižne L’École nationale d’administration – ENA (Škole za nacionalnu administracijiju), prošao je put od javnog službenika i investicionog bankara (finansijski inspektor pri Generalnom inspektoratu za finansije i investicioni bankar u Rothschild & Cie Banque pre ulaska u političku arenu Francuske. Bio je član socijalističke partije od 2006. do 2009. godine, a od 2012. godine postavljen je za zamenika generalnog sekretara u prvoj vladi socijaliste Fransoa Olanda. Ipak, široj javnosti bio je nepoznat do ulaska u drugu vladu Manuela Valsa kada je postao ministar ekonomije, industrije i digitalizacije. Ostavku je podneo novembra 2016. godine kako bi se posvetio kampanji za predsednika Francuske kao nezavisni kandidat, mada je ubrzo formirao partiju Republika u pokretu. Kao centristički i proevropski kandidat ulio je novu nadu Francuzima 2017. godine. U prvom krugu je osvojio 24,01% glasova, da bi zalaganjem za ekonomske reforme i snažnije francusko prisustvo u Evropi, dobio u drugom krugu veliku podršku od 66,1% izašlih glasača. Nakon pet godina, može se reći, da je Makronov predsednički mandat bio pun krupnih izazova za najmlađeg predsednika koga je Francuska do sada imala. Jedan od prvih velikih problema bili su protesti žutih prsluka krajem 2018. godine, koji su se prelili i na 2019. godinu. Naredni izazov bila je sanitarna kriza izazvana pandemijom korona virusom, koja je zbog mera karantina, zabrane kretanja, testiranja i vakcinacije, dovela do nezadovoljstva građana. Kada se činilo da će Makron konačno ući u kampanju izbio je sukob u Ukrajini, koji je izazvao energetsku i ekonomsku krizu i značajno odredio i izbornu trku 2022. godine u Francuskoj. Makron je svoj prvi veliki skup pristalica imao samo pet dana pre izbora. Ovaj kasni ulazak u kampanju očigledno je, sa jedne strane bio deo njegove taktike, jer dugo nije ni isticao svoju kandidaturu, mada se ona od sredine prošle godine već podrazumevala. Verovatno je planirao da svoju kampanju uskladi sa francuskim predsedavanjem Savetom EU i time istakne svoj najjači adut – spoljnopolitičko angažovanje. Sukob u Ukrajini i njegovo angažovanje su obeležili tu tihu izbornu kampanju koju je vodio nezvanično. Od susreta sa Putinom, za onim monumentalnim i predimenzioniranim belim stolom, preko iniciranja razgovora, diplomatskih pregovora i održavanja komunikacije sa predesednikom Rusije i napada spolja i iz Francuske da je potrebno da prekine svaki kontakt i posredovanje, čak i posmatračima koji ne prate političke teme, činilo se da Makron hoda po žici i da svakog trenutka može proleteti kroz vazduh i pasti. Pred sam kraj kampanje Makron se vratio nacionalnim temama i onome što najviše interesuje Francuze – kakav će im biti životni standard. Tada je obećao da će minimalna penzija biti 1.100 evra mesečno, a pohvalio se i učinkom umanjenja nezaposlenosti što je bio problem kada je pruzeo vlast. Ipak, za drugi krug, kako to prikazuju ankete javnog mnjenja i karikature, potrebno je da socijalno-ekonomski program bude ojačan.
Marin Le Pen, po profesiji advokat, a mnogo poznatija kao kći Žan-Mari le Pena, prisutna je u francuskom političkom životu od 1986. godine kada je postala član očeve partije Nacionalni front. Bila je regionalni savetnik Nord Pa de Kalea (1998–2004, 2010–2015), Il de Fransa (2004–2010) i O de Fransa ( 2015–2021), poslanik u Evropskom parlamentu (2004–2017), kao i opštinski odbornik Enin-Bomona (2008–2011). Partiju koju je 1972. godine osnovao Žan-Mari le Pen preuzela je 2011. godine, a naredne 2012. godine prvi put se kandidovala na izborima za predsednika Francuske. Osvojila je 17,9% glasova i bila treća iza Fransoa Olanda i Nikolasa Sarkozija. Drugi put se kandidovala za predsednika 2017. godine i u prvom krugu osvojila 21,3% glasova, ali je izgubila od Emanuela Makrona u drugom krugu. Treća kandidatura, ove 2022. godine, označila je vidljivu promenu retorike, postepenog omekšavanja u stavovima kako bi se približila biračima koji nisu krajnja desnica. Marin le Pen započela je udaljavanje od stavova svog oca još 2015. godine kada je Le Pen isključen iz stranke, između ostalog i zbog negiranja Holokausta, rasizma i petinizma. Le Pen je rangirana kao drugi najuticajniji poslanik u Evropskom parlamentu 2016. godine, a više puta je ulazila u krug 100 najuticajnijih žena ili ljudi na svetu, između ostalog po mišljenju Tajm magazina čak dva puta – 2011. i 2015. godine. Stavovi Marin le Pen su znatno ublaženi kada je reč o protivljenju istopolnim partnerstvima, bezuslovnim abortusima i podršci smrtnoj kazni. Deklariše se kao protivnik globalizacije i multikulturizma, zalaže se za ekonomski nacionalizam, kritičar je NATO politike, a više puta davala je podršku Rusiji i Vladimiru Putinu. Iako je u kampanji 2022. godine pre svega nudila pakete socijalne i ekonomske pomoći (umanjenje poreza i smanjenje starosne granice za odlazak u penziju), Le Pen se osvrnula i na EU i Rusiju, pri čemu je osudila sankcije, ali i rat u Ukrajini, zatim je izjavila da bi Rusija mogla u budućnosti, kada se rat završi, opet biti saveznik Francuske. Odmah nakon što je videla rezultate prvog kruga, javno je saopštila da će u roku od pet godina uvesti red u Francusku, što je formulisala kao povratak francuskim vrednostima, kontroli imigracije i osiguranju bezbednosti za sve.
Erik Zemur, autor knjige Francusko samoubistvo, koja je prodata 2014. godine u preko pola miliona primeraka, i ultra desničarski kandidat Reconquête poznat po teoriji velike zamene (teorija po kome će evropsko stanovništvo Francuske biti zamenjeno neevropskim ljudima), osuđivan zbog podsticanja na rasnu diskriminaciju (2011) i za podsticanje mržnje protiv muslimana (2018), uspeo je da stekne poverenje 2.485.226 (7,1%) građana Francuske koji su izašli na izbore. Posebnu pažnju su izazvali njegovi stavovi o islamu, emigraciji i nacionalnom identitetu u Francuskoj. Sebe opisuje kao golistu i bonapartistu, a svoje glasače je pozvao da glasaju za Le Pen, mada se ona, verovatno u želji da ostavi utisak umerenijih stavova, ogradila od direktne saradnje sa Zemurom. Ipak, Marin le Pen je na krilima sasvim opravdanog straha Francuza za svoju egzistenciju usled ekonomskih potresa koje će rat u Ukrajini izazvati, pored energentske krize i dolaska novih izbeglica, uspela da stigne do drugog kruga zahvaljujući i udaljavanju od krajnje desničarske retorike, čemu je doprineo i Zemur koji je zauzeo taj deo glasova.
Za jedan procenat glasova manje od Marin le Pen je Žan Luk Melanšon postao trećeplasirani nakon prvog kruga francuskih predsedničkih izbora. Ko je Melanšon i kakvi su njegovi politički stavovi? U političkom životu Francuske je od 1976. godine kada se priključio Socijalističkoj partiji. Veoma specifična ličnost čiji je uzor Žan Žores, koristi osobenu, mnogi će reći i populističku retoriku. Proklamuje borbu za socijalnu pravdu i raspodelu bogastva kako bi se ispravile nejednakosti. Karijera mu je napredovala od opštinskog savetnika, preko ulaska u Senat (1986) do ministra za stručno obrazovanje (2000–2002). Pripadao je radikalnom krilu Socijalističke partije sve do Kongresa u Remsu 2008. godine, kada je napustio stranku i osnovao Stranku levice. U okviru izborne koalicije Levog fronta na evropskim izborima 2009. godine, Melanšon je prvi put izabran za poslanika u Evropskom parlamentu. Bio je kandidat na predsedničkim izborima 2012. godine. Osvojio je 11,1% glasova u prvom krugu, potom osnovao stranku krajnje levice – Nepokorena Francuska (2016) i na izborima 2017. godine osvojio 19,6% glasova. Činjenica je da uticaj Melanšona u Francuskoj raste što se pokazalo i na izborima 2022. godine, kada je kao trećeplasirani osvojio 22% glasova (7,7 miliona glasača). Melenšon se između ostalog zalaže za 100% poreza na dohodak za zarade preko 360.000 evra godišnje, unapređenje sistema zdravstvene zaštite koji bi obuhvatio sve građane, smanjenje predsedničkih ovlašćenja u korist zakonodavne vlasti i ublažavanje zakona o imigraciji. Protivnik je ekonomske globalizacije, kritikuje EU i protivi se Francuskoj u NATO paktu, a značajan deo njegovog programa posvećen je i aktuelnim ekološkim temama.
Ukoliko se pogledaju rezultati prvog kruga izbora i analizira kampanja, ističe se politička scena koja se po utisku novinara i analitičara u Francuskoj i svetu, pomerila ka desnom delu političkog kompasa. Ipak, kako objasniti odličan rezultat Žan Lika Melanšona, kandidata krajnje levice? Da li je to bio odgovor na Erika Zemura, novinara koji je svojim ultradesničarskim stavovima učinio Marin Le Pen prihvatljivijom. Utisak ovih izbora je i loš rezultat Valeri Perkres i Republikanaca, kao i An Igalgo, gradonačelnice Pariza i kandidatkinje Socijalističke partije. Da li je ovo signal da je snaga tradicionalnih političkih partija u Francuskoj na umoru? Ako se ima u vidu da značajan deo političara ovih grupacija čini administraciju EU, potrebna je dublja analiza: kako je do toga došlo i koje su moguće posledice? Rascepkanost partija na levici i kriza partijskog organizovanja levice već duže vreme je prisutna u Francuskoj. Uspon partija zelenih na evropskim i lokalnim izborima ukazivali su na mogući broj manjih glasova za gradonačelnicu Pariza. Kada je reč o Valeri Perkres – „Margaret Tačer“ ili „Angeli Merkel“, kako su je nazivali krajem prošle godine kada je njena popularnost rasla, nosila je hipoteku pada popularnosti republikanaca, problema da jasno istakne razliku između Makrona i nje, afera kojima su u prošlosti bili izloženi (suđenje Sarkoziju) i dugotrajnog unutarstranačkog izbornog procesa. Očito je Perkres, iako veoma iskusna političarka i popularna u Pariskom regionu, ipak bila preslaba da nakon velike unutarstranačke pobede bude kandidat Republikanaca i suoči se sa drugim kandidatima. Od izbijanja sukoba u Ukrajini 24. februara, beležila je stalni pad popularnosti. Iako je ekologija bila jedna od bitnih tema, kao i u ranijim izbornim ciklusima, Janik Žado je dobio samo 4,6% glasova, što pokazuje da su se građani opredeljivali više prema drugim temama.
Od kako su saopšteni prvi nezvanični rezultati, pokrenuto je i pitanje podrške kandidatima u drugom krugu. Isto veče Makron je dobio podršku od Valeri Perkres, An Idalgo i Janika Žadoa, dakle, republikanaca, socijalista i zelenih. Melanšon je pozvao da se „ne da ni jedan glas“ Marin le Pen, dok ju je Erik Zemur podržao. Ipak, Melanšon nije podržao Makrona. Kada se saberu glasovi onih koji su jasno podržali Makrona pored njegovih 9.783.058 miliona glasova (27,8%) očekuje još oko 11,1% ili u glasovima 3.800.000. To je ukupno negde oko 13 miliona glasova, ali to naravno nisu sigurni glasovi. Kada se saberu glasovi Le Pen i Zemura iz prvog kruga predsedničkih izbora dobijamo cifru od oko 10 miliona i šest hiljada gasova što je za nekih pola miliona više građana nego što je Le Pen osvojila 2017. godine. Ipak, njen prostor za nove glasače čini se suženiji i manje siguran od Makrona. Iako postoji očigledno nezadovoljstvo njegovim petogodišnjim mandatom i u javnosti ga prati imidž odnarođenog elitiste, globaliste i zaštitnika krupnog kapitala, ipak, ne gradi se jasan front protiv Makrona kao protiv kandidatkinje desnice. Očigledno je da će 7,7 miliona Melanšonovih glasača, kojima je on obećao analizu i savetovanje pred drugi krug izbora i savetovao da ne glasaju za Marin le Pen, odlučiti ove izbore.
Dan nakon izbora već su se na društvenim mrežama i u javnosti širile slike Le Penove i Putina, podsećalo se na njen susret 2017. godine sa Putinom i finansiranje njene kampanje od strane kredita jedne privatne ruske banke. Protiv Le Pen se stvara širok front aktera političkog i društvenog života Francuske, a pojavile su se i informacije iz Evropske unije da su ona i njena partija umešani u proneveru 600.000 evra. Do prvog kruga Marin le Pen je uspešno fokus svoje kampanje i pažnju javnosti držala na temama ekonomije, troškova svakodnevnog života, skoka cena, energetskih problema, plata i penzija. Iako je osudila poteze Rusije i izjavila da su izbeglice iz Ukrajine dobrodošle u Francusku, biće pravi izazov za nju da li će uspeti da u ovom periodu između dva kruga predsedničkih izbora, kada je pojačana kampanja protiv nje, ostane dovoljno distancirana od ove teme, ako se ima u vidu negativna percepcija ruskog predsednika u francuskoj javnosti. Emanuel Makron, sa druge strane, ima zadatak da ubedi glasače da mu povere novi mandat tako što će se posvetiti unutrašnjim političkim i ekonomskim pitanjima, odnosno, ubediti Francuze da „Makron uz vas“ nije samo slogan i da razume „običnog čoveka“. Započeo je borbu u drugom krugu sa obećanjima da će voditi ekološku politiku, ukinuti naftu, gas i ugalj, veću pažnju posvetiti razvoju nukelarne energije i izgradnji vetroparkova. Iako ne odustaje od održavanja komunikacije sa Putinom, ali i naoružavanja Ukrajine (Francuska je poslala Ukrajini oružje u vrednosti od 100 miliona evra). Marin le Pen, s druge strane, svoju kampanju fokusira na kritiku ne samo sankcija Rusiji, za koje tvrdi da su se okrenule protiv građana, već i slanje naoružanja Ukrajini, pri čemu naglašava da bi slala odbrambenu i obaveštajnu pomoć. Nakon prvog kruga očigledno je da Makron menja kampanju, nastoji da objasni da ima i socijlno-ekonomski plan, ali ne odustaje od tema koje su mu donele rast popularnosti ili koje bi značajnije ugrozile kandidatkinju krajne desnice.
Jedna od tema kampanje pred drugi krug postaju hidžab i ritualno klanje životinja. Dok Le Pen planira da zabrani nošenje hidžaba, Makron, koji je zabranio radikalne islamske grupe i nakon terorističkih napada zatvorio nekoliko džamija, ipak smatra da hidžabu nije mesto u školi što je u skladu sa principima sekularne države. Makron, nasuprot Le Penovoj, smatra i da nije obavezno omamljivanje životinja pre klanja, čime poručuje da ne želi da sprečava slobodu veroispovesti muslimanima i Jevrejima. Dok se u Briselu oseća zabrinutost zbog mogućeg nejedinstva, kada je ne samo sukob u Ukrajini u pitanju, već i budućnost Evropske unije ukoliko bi Marin le Pen pobedila na predsedničkim izborima, u Francuskoj se organizuju protesti. Francuski studenti su, nezadovoljni predsedničkim izborima i kandidatima koji su ušli u drugi krug započeli proteste, blokirali fakultete i skandirali „svi smo mi antifašisti“. Procene su da je među njima većina Melanšonovih glasača, dakle, onih koji su zabrinuti za socijalna pitanja, zaštitu životne sredine, dele antirasistička i feministička uverenja. U subotu 16. aprila došlo je do protesta širom Francuske koji imaju za cilj da „zaustave“ Le Pen da dođe na vlast, pri čemu Liga za ljudska prava smatra da zaustavlja „projekat koji bi uništio vladavinu prava i socijaldemokratsku republiku i solidarnost koju svakodnevno branimo“. Uporedo, protestuje se i protiv Makrona, koga podržavaju bivši predsednici Nikolas Sarkozi i Fransoa Oland. Kako će se opredeliti Francuzi saznaćemo 24. aprila, tada ćemo videti i da li možemo očekivati nastavak francuske politike prema Srbiji i Zapadnom Balkanu čije je smernice naznačio Makron na Kalemegdanu jula 2019. godine, ili će Marin le Pen, kako je obećala voditi Francusku koja će negovati istorijsko bliske veze sa Srbijom, kao i Hrvatskom i Slovenijom, pored, naravno, za Francusku bitnih bliskih partnerstava sa Velikom Britanijom, Holandijom i Belgijom. Makronovi planovi za Zapadni Balkan su jasnije određeni u smislu da prate Strategiju iz 2019. godine i da podrazumevaju evrointegracije, dok za Marin le Pen pored njenih ranijih izjava, koje su stekle značajne simpatije među Srbima, nismo sigurni jer još uvek nije jasnije iznela šta bi ta izjava o negovanju bliskih veza u stvarnosti značila.
Ostavi komentar