POZORIŠNI PREGLED STANISLAVA VINAVERA U SRPSKOM KNJIŽEVNOM GLASNIKU 1935. I 1936. GODINE

25/08/2020

Autorka: Milena Kulić

 

Jedna od primetnih razlika između davnašnjih i današnjih književnih časopisa, pored uredničkih, političkih i vrednosnih, jeste to što su nekada „Pozorišni pregledi“ bili sastavni deo skoro svakog književnog glasila. Danas, pozorišna kritika gotovo da ne postoji u periodici (izuzev pozorišnih časopisa, poput Teatrona i Scene), a pozorišnom umetnošću bavi se svega nekoliko teatrologa, čiji glas i spisalački dar teško dopire do književne publike. Takva situacija u srpskoj periodici pokazuje da smo zaboravili da se oko „pozorišnih pitanja lome teška koplja u javnosti“, kako je pričao Milan Grol, a da je pozorišna umetnost, ako ne najvažniji, onda podjednako važan pokazatelj položaja jedne kulture (poput novih pesničkih knjiga, romana, naučnih studija i slično). Oko pozorišnih događaja bi trebalo da se sustiču misaone struje ne samo pozorišnih kritičara i teatrologa, već i glavnih urednika određenih književnih časopisa. Time bi pozorišna umetnost postala ono što zaslužuje – važan deo kulturo-istorijskog trenutka, časopisi bi dobili kvalitetan i važan sadržaj, a svi intelektualci koji se bave književnim i pesničkim radom mogli bi da povremeno, „kad zatreba ili zapne, napišu i po koju pozorišnu kritiku“.[1] Takva slika, međutim, danas ne postoji i čini se da književna periodika ne korača u tom pravcu i nije izvesno da će se to ubrzo promeniti.

Drastično drugačija situacija bila je u Srpskom književnom glasniku, čime je pozorištu pridavano veliko kulturno i nacionalno značenje, a našoj nacionalnoj drami pridavano je posebno mesto u srpskoj književnosti. Pozorišnu kritiku pisali su ne samo pozorišni kritičari (kao što su Dragomir Janković, Milan Grol i drugi), nego i glavni urednici – Bogdan i Pavle Popović i Jovan Skerlić.[2] Od prvog broja Srpskog književnog glasnika, kada je pozorišnu kritiku vodio Dragomir Janković, osnovne odlike Glasnikove pozorišne kritike bile su: kritikovanje pozorišnih prilika (bez obzira da li je loš repertoar ili prevod) i zalaganje za domaće komade, čime se podstiču i glumci i  pisci.[3] Ove kritike u Glasniku, posebno one koje potpisuje Grol, bile su često „oštrije no što je opravdano, ali svagda iz osnovnog razloga: iz želje da stanje bude još bolje“.[4] Iako je pozorišna kritika većinom pisana po ugledu na francuske impresionističke kritičare[5], specifičan je zahtev za domaćim komadima, koji je značajno odudarao od osnovne Glasnikove politike „zapadnjaštva“ i povlašćivanja stranim uzorima, kako piše Dragiša Vitošević.[6] Glasnikova škola pozorišne kritike bila je, dakle, jedinstvena pojava u tom trenutku, te je posve interesantna činjenica da su Glasnikovi saradnici (Janković, Grol, Predić, Pavle Popović, Skerlić i drugi) često svoje prikaze o pozorištu potpisivali jednim pseudonimom – Provizorni. Bio je to, kako se u kritici zaključuje, „još jedan znak usrdnog služenja boginji Taliji i kulturi našeg naroda“.[7]

Osamnaestogodišnji Stanislav Vinaver ulazi u ovakav Glasnikov intelektualni splet 1909. godine, najpre pričama, pa tek kasnije, iste godine, i pesmama. Vinaver je, najpre, objavio Priče koje su izgubile ravnotežu, a potom i priče pod zajedničkim nazivom Iz zemlje sunca koje sažiže. Tada je usledio, po Vitoševićevom zaključku, kraj saradnje Glasnika i Vinavera, kada je reč o ovom razdoblju. Vinaver, dakle, napušta Glasnik već 1910. godine, ali ponovo počinje da piše tek u novoj Glasnikovoj seriji (koja počinje septembra 1920). Iako je opšte mišljenje da je druga serija manjeg značaja i kvaliteta, Vinaverova pozorišna promišljanja nisu, u okviru pozorišne rubrike, za potcenjivanje, iako je to nekoliko puta učinjeno. U 34. knjizi nove serije objavljuje dopis iz Nemačke (Bajrojt, 1931, SKG, XXXIV, 40-45), tj. jedan pravi vinaverovski tekst, napisan u duhu njegovih osnovnih umetničkih načela, a osuđujući istovremeno nacionalsocijalizam i zalažući se za socijal-demokratiju. To je, zapravo, prvi Vinaverov tekst nakon dvodecenijske pauze u saradnji sa Glasnikom.[8] Aleksandar Petrov, u težnji da objasni takav jaz u književnoj saradnji između Glasnika i Stanislava Vinavera, postavlja sledeće pitanje: da li je sve to vreme bio „otvoren poziv i za ‘trubača’ i ‘zastavnika’ modernizma, Stanislava Vinavera?“[9] Nije bezrazložno postaviti ovo pitanje i vrlo je važno pokušati pronaći odgovor, iako se, ovom prilikom, time ipak nećemo baviti. Ono što je interesantno jeste Vinaverov povratak u Glasnik 1935. godine, kada ponovo počinje da objavljuje svoje eseje i mnogo češće – pozorišne kritike, čime ćemo se ovom prilikom baviti, imajući u vidu da je svako istraživanje Vinaverove pozorišne kritike unapred obeleženo fragmentarnošću i nesistematičnošću, zbog dostupne, ili bolje rečeno, nedostupne građe.

Već u drugoj svesci Srpskog književnog glasnika iz 1935. godine (16. januara) Stanislav Vinaver objavljuje kritiku Ibzenove drame Divlja patka, koja je premijerno izvedena u Narodnom pozorištu. Taj tekst ilustruje pretpostavku da je za odnos između Vinavera i Glasnika važnija pozorišna kritika od esejistike, kao vid stalne i kontinuirane saradnje, iako možemo reći da Vinaver nikada nije bio Glasnikov pisac, na osnovu značajnog istraživanja koje je obavio Aleksandar Petrov.[10] Prva Vinaverova pozorišna kritika u novoj seriji Glasnika bila je objavljena u rubrici Članci, a ne u rubrici Pozorišni pregled, kao što je bilo uobičajeno. Tačno godinu dana nakon toga, januara 1936. godine, o Ibzenu na beogradskoj pozornici piše i Milan Grol, stalni saradnik Srpskog književnog glasnika, što pokazuje stvaralački i ideološki kontinuitet Glasnikovog pozorišnog delovanja. U tekstu o Ibzenovoj drami Vinaver je izneo svoje ključne ideje o umetničkom i književnom stvaralašvtu, nagoveštene već u manifestu 1920. godine. Povodom izvođenja Ibzenove drame Vinaver, između ostalog, piše:

(…) život je nešto svešteno, i daje se rastumačiti, u isti mah, i zakonima višim i nižim – upotrebljavamo naravno ove izraze u njihovom običnom značenju: za velikoga pak pisca i vidioca nema zakona viših i nižih, nego samo zakona iz raznih oblasti i raznih tehnika, poslednje u prvo da uvre i tako da se uvek ostvari krug, bezizlaznost, prava sudbina, simbol prastare zmije“.

Tokom cele godine i početkom naredne Vinaver je objavljivao u pozorišnoj rubrici[11], dok je stalni pozorišni kritičar Glasnika Miloš Savković boravio u Parizu zbog doktorskih studija na Sorboni. Iako je Vinaver u ovom slučaju igrao ulogu „zamenika“ – to nije umanjilo njegov ugled i kvalitet njegovih tekstova, te je u svakom slučaju opravdana tvrdnja da Stanislav Vinaver jeste jedan od najznačajnijih pozorišnih kritičara između dva svetska rata, a i nakon toga. Uprkos tome, mnogi pozorišni autoriteti osporavaju kvalitet i usaglašenost Vinaverovog pozorišnog oglašavanja. Borivoje Stojković, na primer, navodi da je njegov pozorišni stil „u osnovi nedovoljno sređen i vazda poželjan da bude originalan“, a preterana težnja za originalnošću ga često odvede „u apstrakciju i izlišna izmišljanja, koja nisu uvek duhovita i praktična“.[12] Tragom takvog čitalačkog utiska, Petar Marjanović, nekoliko decenija kasnije, beleži da su Vinaverovi pozorišni tekstovi „nejednake vrednosti“ i da ih je teško sistematizovati u pregledniju celinu. Marjanović, dalje, tvrdi da se Vinaver često gubio „u verbalnim vratolomijama ili nekim sitnim ličnim netrpeljivostima, što je smetalo ne samo objektivnosti tih članaka, već i njihovom kvalitetu“.[13] Na osnovu ovakvih zapažanja, možemo zaključiti da Vinaver „nije imao sreće sa letopiscima srpske pozorišne scene, niti sa onima kojima je kritika pozorišne umetnosti profesija“.[14]

Ukoliko pogledamo sadržaj četrdeset i pete knjige Srpskog književnog glasnika uočićemo da je umesto Miloša Savkovića stalni pozorišni kritičar upravo Vinaver. U tom trenutku je kulminirala neizvesna i uzbudljiva saradnja između Vinavera i Glasnika. Objavljivanjem preko deset kraćih tekstova o pozorišnoj umetnosti Vinaver je pokazao da je upoznat sa relevantnim činjenicama, pojavama i kretanjima u srpskom (i evropskom) pozorištu, te možemo zaključiti da je istinita tvrdnja Gojka Tešića da je Vinaver „jedan od najznačajnijih pozorišnih kritičara proteklog 20. veka“.[15]

Jedan od najparadigmatičnijih „pozorišnih“ tekstova Stanislava Vinavera, a koji je objavljen u Srpskom književnom glasniku 1935. godine, tiče se upravo odbrane pozorišno-dramske umetnosti. Taj tekst, koji nosi naslov „U odbranu pozorišta“ (Srpski književni glasnik, Nova serija, broj 3, 1. juni, 1935, 206), jedan je od onih u kojima se vidi Vinaverova jezička eksperimentalna energija, ali istovremeno i snaga stava prema ustoličenim autoritetima. Pišući o Kosarovom komadu Nema Boga – ima Boga, Vinaver je dao svojevrsni manifest pozorišnoj kritici, protiveći se jasno kritikama Velibora Gligorića. Iako bi trebalo da kritika obrazlaže pisca dublje i savršenije no što sam pisac zna, Vinaver je svestan da naša kritika ne prodire u srž pisca i da to čak ni ne pokušava. Na osnovu Gligorićevih pogubnih i oštrih pozorišnih kritika, on zaključuje da je on „imun za pozorište“, kao što je imun za sve druge umetnosti: „On sve oglašava ogavnim i ništavnim. Ali to nije u ime jednog umetničkog ideala, da traži još bolje, jače, drhtavije, presudnije. Poslovno i bez žurbe, gotovo mehanički, on obeznanjuje svima – da ne valjaju“. U tom smislu, Vinaver piše da naša pozorišna kritika u celini žudi da pronađe kontradikcije i zbrke i da ih „pobedno nabode na bojno polje“. Vinaver, dalje, ostavlja značajne uvide u srpsku pozorišnu kritiku, te navodimo veći deo njegovog razmišljanja:

Kula naše književne i umetničke kritike sva je okićena krvavim glavama pisaca. To što svakoga pisca unište, prikolju i zakolju, bilo bi najosnovnije kanibalstvo. Naša kritika, sa te tačke gledišta, mogla bi, u punom smislu te reči, da se nazove ljudožderstvom. Kroz nju govore stari divljački atavizmi. U najboljem slučaju, oni se hvale posečenim glavama, broje ih i prebrajaju. (…) Naša kritika ozbiljno je obolela, od običnog i žalosnog kompleksa: od straha da služi piscu. Ona neće da robuje. Ona je hajdučka, kao i mnoge pojave kod nas. Njoj treba reći da to ropstvo nije, da i pisaci mi u isti mah dokučujemo suštine i da je pisac možda još veći rob – ako se već govori o prisili i nasilju – jer on zavisi od još više veza, grčeva, nastranosti, java, slasti i gorčina. Kritika je slobodnija od pisca: u tom je njena snaga, u tom je njena veličina, u tom je tajna njene moći. (…) Mi kritičari nismo robovi, a najmanje treba da budemo pobunjeni robovi.

Objavljivanjem takvog svojevrsnog kritičarsko-pozorišnog manifesta Stanislava Vinavera, Srpski književni glasnik je pokazao da je umnogome tradicionalni časopis bio prostor, za razliku od prve serije glasila, raspoložen za mnoga „otvaranja“, koja, u celini posmatrano, nisu predstavljala veliko iznenađenje za tadašnju Glasnikovu čitalačku publiku.

Nakon toga, početkom 1936. godine, u 47. knjizi Srpskog književnog glasnika, objavljena su dva pozorišna teksta Stanislava Vinavera: „Skakavci“ (Nova serija, XLVIII, br. 2, januar 1936) i „Stil i stih na Beogradskoj pozornici“ (januar 1936). Ove dve kritike nalaze se u Pozorišnom pregledu i paradigmatične su kada govorimo o odnosu književnog teksta i pozorišne scenske umetnosti, a posebno kada je reč o Vinaverovom razumevanju pozorišne umetnosti. Tekst „Skakavci“ napisan je povodom predstave po tekstu Stevana Kostova, a u Kolundžićevoj režiji. Primećujući uticaj Gogoljevih komada, Vinaver dosledno analizira i interpretira scenski preobražaj glumaca: g. Marinković, g. Vasić, g-đa Stokić, g-đa Paranos, g-đa Pregarc i g. Jovanović. Ceo ovaj komad, piše Vinaver, jeste „anegdota o tome na koji način ljudi bivaju podmićeni“, a pisac je prema ovom komadu utoliko bugarski Nušić, „ukoliko i on i Nušić potiču od Gogolja“. Veštom interpretacijom glumačkih sposobnosti, karaktera iz komada i pozorišnih mehanizama – Vinaver je mišljenja da „glumci treba ne samo da pomognu pisca kada ih on za to moli, i kada im daje maha, nego i onda kada ih napusti i izneveri“.[16]

Drugi tekst iz 1936. godine ujedno je i poslednji tekst o pozorišnoj umetnosti koji je Vinaver objavio u Glasniku, a reč je o tekstu „Stil i stih na beogradskoj pozornici Ruj Blaz“ (16. januar 1936). Time se ove kritike dvostruko izdvajaju: prvo, nalaze se na margini (ili bolje rečeno, na margini margine) istraživanja Vinaverove pozorišne misli; drugo, tiču se upravo Srpskog književnog glasnika i jedne od najspecifičnijih saradnji u srpskoj književnosti. Tekst „Stil i stih na beogradskoj pozornici Ruj Blaz“ se, naime, bavi upravo stilskim načelima pozorišne i uopšte – umetničke prakse.

Sa velikim bolom i stegnuta srca otpočinjem današnju kroniku. Ne bole mene pogreške. One su svugda moguće. U njima ima draži i pouke. Nego mene boli odsustvo stila. Mene boli kada mi nismo na kulturnoj visini, i to svojom sopstvenom krivicom. Inteligencija, pesnici, tragičari, pisci, arhitekti, graditelji i uobličitelji imaju sveti zadatak da stvaraju oblike po svom najboljem umenju i najsvesnijoj savesti. Ako oni ne odgovore svojoj ulozi čuvara stila, oni su grešni prema naciji. Oni su izneverili strogu zapovest lika i podobija. I ako oni omanu, oni čiji oblik ima da bude zakon i pravilo i uzbuđena stvaralačka vidljivost, šta je ostalo za druge, od kojih se ne zahteva ni zaiskrena jasnost, ni razgovetna varnica izraza, ni vrhovno staranje koje osvetljuje kao munja tmine? Ko izda duhovno, grešniji je nego onaj ko izda materijalno. Njegov je greh teži i po svome obimu i po posledicama. Posledice duhovnog sagrešenja svete se celome svetu. A posledice stilskog sklizaja – ma kako to paradoksalno izgledalo – označavaju opšte srozavanje, opšti nehat, opšti nemoral, nemoral vidljiv i opipljiv, nemoral u vidu spomenika samome sebi.[17]

Vinaver je, dakle, stava da ukoliko se rđavo izgovore stihovi francuskog pesnika na sceni Beogradskog dramskog pozorišta – to može uticati na celu naciju. Ukoliko bi sa prve dramske pozornice u državi nestao smisao za jezik, za gramatiku, za sintagmu – nestala bi cela jedna kultura jer „jezik koji odjekuje sa naše prve pozornice je svetinja“. Nedostaje danas takva Ličnost Vinaver, da ukaže na ovakvo stanje u pozorišnoj umetnosti. To je još jedan razlog više zašto treba da otrgnemo ove pozorišne eseje sa margine pozorišne prošlosti i da govorimo o njima. Vavilonske kule se stvaraju svuda oko nas – a one su ogledalo u koji se ogledamo za dragoceniji pojam o nama. Pišući o predstavi Beogradskog dramskog pozorišta – po tekstu Viktora Igoa – on je pisao o pozorištu koje se plaši poezije i stravičnom preokretu: Viktor Igo je postao PEPEO. Vinaver pokušava da ukaže na razlog ove transformacije:

On [Igo] svoj teatar nije gradio na tim osnovama. On je svoje pozorište stvarao na blesku rascvetalih stihova, na velikim gromovnim rečima, na ironiji tragičnih nesporazuma, na antitezama nebosežnim, na urnebesu strasti i mržnji, na fatalnim ognjevima koji proždiru. Možda je to naivno – ali je naivnije ako se antiteze potkrešu kao korov, ognjevi utule. Onda je to na sivom zgarištu pleva i pepeo.

Ovakva pozorišna promišljanja neosporno su obeležila ovaj „neuporedivi letopis našeg književnog i kulturnog života“[18], koji je umnogome veći i značajniji kada imamo u vidu sjaj kontinuteta i tradicije koji se neguju, počev od 1901. godine. Vinaverove pozorišne kontemplacije i njegove pozorišne kritike, dragocen su zalog za buduće izučavanje pozorišne prošlosti, ali istovremeno i za budućnost scenskih adaptacija dramskih komada o kojima je bilo reč. U ovom kratkom i nepotpunom osvrtu na Vinaverovo pozorišno biće, ukazano je samo na odabrane fragmente iz Srpskog književnog glasnika, ispisujući tako samo nacrt za buduća izučavanja ovog modernog pesničko-pozorišnog delatnika.

LITERATURA

  1. Vitošević, Dragiša, „Druga serija Srpskog književnog glasnika i njen odnos prema prethodnoj“, Književna istorija, XV, 57/58, Beograd 1982.
  2. Vitošević, Dragiša, Srpski književni glasnik 1901–1914, „Pozorišna kritika“, knjigu uredio dr Aleksandar Petrov, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1990.
  3. Vinaver, Stanislav, „Divlja patka“, Srpski književni glasnik, knj. 2, 16. januar, 1935, str. 89.
  4. Vinaver, Stanislav, „Stil i stih na beogradskoj pozornici Ruj Blaz“, Srpski književni glasnik, januar 1936, knj. 47, str. 153.
  5. Vinaver, Stanislav, „Skakavci“, Srpski književni glasnik, januar 1936, knj. 47, str. 68.
  6. Marjanović, Petar, „Stanislav Vinaver kao pozorišni kritičar“, Književne novine, XX/322, 2. 3. 1968.
  7. Petrov, Aleksandar, „Vinaver i Srpski književni glasnik nove serije“, Književno delo Stanislava Vinavera (teorija – esej, kritika i polemike – poetija – versifikacija – proza – jezik i stil – prevodilaštvo – komparativne teme – razno), zbornik radova, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost, Beograd 1990.
  8. Stojković, Borivoje, Istorijski pregled srpske pozorišne kritike, Sarajevo 1932.
  9. Tešić, Gojko, „O Bogu i čoveku na pozornici, ukratko“, Bog i čovek na pozornici – dela Stanislava Vinavera, knjiga 11, priredio Gojko Tešić, Službeni glasnik, Beograd 2015.

[1] Dragiša Vitošević, Srpski književni glasnik 1901–1914, „Pozorišna kritika“, knjigu uredio dr Aleksandar Petrov, Matica srpska, Institut za književnost i umetnost Vuk Karadžić, Beograd 1990, 194.

[2] Vidi: Isto, 194.

[3] Slične tendencije primetne su u savremenom pozorišnom svetu, pre svega u odluci Sterijinog pozorja da se vrati domaćem dramskom tekstu. U Glasniku  je o tome otvoreno pisao Dragomir Janković, ističući da je „besmisleno da nas se na prvom mestu tiču pisci Ernanija i Revizora, nego siromah naš komični dramski pesnik, tj. Sterija“. Isto, 196.

[4] Isto.

[5] Žil Lemetr, Emil Fage, Fransisk Sarse itd.

[6] Vidi: Dragiša Vitošević, nav. delo, 196.

[7] Isto.

[8] Iako deluje da je saradnja ponovo uspostavljena na obostranu saglasnost, postoje odaci koji pokazuju drugačiju situaciju. Naime, Vinaverova pojava u Glasniku 1931. ipak nije jednodušno pozdravljena kod svih. Na sednici Upravnog odbora 8. novembra, Tihomir Đorđević se izjasnio protiv saradnje Vinavera i Svetislava Stefanovića jer su „napadali Glasnik“, dok su ih Milan Grol i Jaša Prodanović branili. U tom razgovoru je istaknuto da su merilo za Glasnik uvek „moralne kvalifikacije – vrednosti“. Vidi: Aleksandar Petrov, „Vinaver i Srpski književni glasnik nove serije“, Književno delo Stanislava Vinavera (teorija – esej, kritika i polemike – poetija – versifikacija – proza – jezik i stil – prevodilaštvo – komparativne teme – razno), zbornik radova, urednik Gojko Tešić, Institut za književnost i umetnost, Beograd 1990, 383.

[9] Isto, 382.

[10] Isto, 390.

[11] Objavljivao je Vinaver i nekoliko vrlo zanimljivih i kvalitetnih eseja u Glasniku. Među njima se posebno ističu dva eseja: Pesnik na srebrnom kljusetu o Hristijanu Morgenšternu i njegovom pesništvu i Uspomena na Branu Ćosića.

[12] „Tako u njegovim kritikama ima uvek više lepih, zanimljivih i tačnih pojedinosti, ali u celini sud mu je najčešće pogrešan. On je vešt i gibak analizator, pozorišni čovek od nerva, dobre pameti i jake intuicije, osobito za jezik i stil. On pokazuje sklonost za simbolizam u pozorištu, za paradokse u igri i vazda daje prednost muzičkom usklađivanju. Zahtevalo bi se kod njega mnogo više reda, mere za stvarnost, sređenosti, sažetosti i naročito jasnosti, jer je u osnovi konfuzan“. Vidi: Borivoje S. Stojković, Istorijski pregled srpske pozorišne kritike, Sarajevo 1932, 91-92.

[13] Marjanović smatra da su Vinaverove pozorišne kritike „često pune novih (katkad bizarnih i apstraktnih) tvrdnji – koje se često ne mogu prihvatiti, mada se njegovom autoru ne može osporiti sposobnost da zanimljivo meditira i da je u stanju da privuče pažnju i onda kada nije u pravu“. Vidi: Petar Marjanović, „Stanislav Vinaver kao pozorišni kritičar“, Književne novine, XX/322, 2.3.1968, 6.

[14] Gojko Tešić, „O Bogu i čoveku na pozornici, ukratko“, Bog i čovek na pozornici – dela Stanislava Vinavera, knjiga 11, priredio Gojko Tešić, Službeni glasnik, Beograd 2015, 703.

[15] Isto, 705.

[16] Svi navodi iz ovog teksta su iz Srpskog književnog glasnika (nova serija, broj 1, januar 1936, knj. 47, 68-70).

[17] Stanislav Vinaver, „Stil i stih na beogradskoj pozornici Ruj Blaz“, Srpski književni glasnik, januar 1936, knj. 47, 153.

[18] Dragiša Vitošević, „Druga serija Srpskog književnog glasnika i njen odnos prema prethodnoj“, Književna istorija, XV, 57/58, 1982 Beograd, 55.

Ostavi komentar

Vaš komentar će biti proveren pre objavljivanja