ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД СТАНИСЛАВА ВИНАВЕРА У СРПСКОМ КЊИЖЕВНОМ ГЛАСНИКУ 1935. И 1936. ГОДИНЕ

25/08/2020

Ауторка: Милена Кулић

 

Једна од приметних разлика између давнашњих и данашњих књижевних часописа, поред уредничких, политичких и вредносних, јесте то што су некада „Позоришни прегледи“ били саставни део скоро сваког књижевног гласила. Данас, позоришна критика готово да не постоји у периодици (изузев позоришних часописа, попут Театрона и Сцене), а позоришном уметношћу бави се свега неколико театролога, чији глас и списалачки дар тешко допире до књижевне публике. Таква ситуација у српској периодици показује да смо заборавили да се око „позоришних питања ломе тешка копља у јавности“, како је причао Милан Грол, а да је позоришна уметност, ако не најважнији, онда подједнако важан показатељ положаја једне културе (попут нових песничких књига, романа, научних студија и слично). Око позоришних догађаја би требало да се сустичу мисаоне струје не само позоришних критичара и театролога, већ и главних уредника одређених књижевних часописа. Тиме би позоришна уметност постала оно што заслужује – важан део културо-историјског тренутка, часописи би добили квалитетан и важан садржај, а сви интелектуалци који се баве књижевним и песничким радом могли би да повремено, „кад затреба или запне, напишу и по коју позоришну критику“.[1] Таква слика, међутим, данас не постоји и чини се да књижевна периодика не корача у том правцу и није извесно да ће се то убрзо променити.

Драстично другачија ситуација била је у Српском књижевном гласнику, чиме је позоришту придавано велико културно и национално значење, а нашој националној драми придавано је посебно место у српској књижевности. Позоришну критику писали су не само позоришни критичари (као што су Драгомир Јанковић, Милан Грол и други), него и главни уредници – Богдан и Павле Поповић и Јован Скерлић.[2] Од првог броја Српског књижевног гласника, када је позоришну критику водио Драгомир Јанковић, основне одлике Гласникове позоришне критике биле су: критиковање позоришних прилика (без обзира да ли је лош репертоар или превод) и залагање за домаће комаде, чиме се подстичу и глумци и  писци.[3] Ове критике у Гласнику, посебно оне које потписује Грол, биле су често „оштрије но што је оправдано, али свагда из основног разлога: из жеље да стање буде још боље“.[4] Иако је позоришна критика већином писана по угледу на француске импресионистичке критичаре[5], специфичан је захтев за домаћим комадима, који је значајно одударао од основне Гласникове политике „западњаштва“ и повлашћивања страним узорима, како пише Драгиша Витошевић.[6] Гласникова школа позоришне критике била је, дакле, јединствена појава у том тренутку, те је посве интересантна чињеница да су Гласникови сарадници (Јанковић, Грол, Предић, Павле Поповић, Скерлић и други) често своје приказе о позоришту потписивали једним псеудонимoм – Провизорни. Био је то, како се у критици закључује, „још један знак усрдног служења богињи Талији и култури нашег народа“.[7]

Осамнаестогодишњи Станислав Винавер улази у овакав Гласников интелектуални сплет 1909. године, најпре причама, па тек касније, исте године, и песмама. Винавер је, најпре, објавио Приче које су изгубиле равнотежу, а потом и приче под заједничким називом Из земље сунца које сажиже. Тада је уследио, по Витошевићевом закључку, крај сарадње Гласника и Винавера, када је реч о овом раздобљу. Винавер, дакле, напушта Гласник већ 1910. године, али поново почиње да пише тек у новој Гласниковој серији (која почиње септембра 1920). Иако је опште мишљење да је друга серија мањег значаја и квалитета, Винаверова позоришна промишљања нису, у оквиру позоришне рубрике, за потцењивање, иако је то неколико пута учињено. У 34. књизи нове серије објављује допис из Немачке (Бајројт, 1931, СКГ, XXXIV, 40-45), тј. један прави винаверовски текст, написан у духу његових основних уметничких начела, а осуђујући истовремено националсоцијализам и залажући се за социјал-демократију. То је, заправо, први Винаверов текст након дводеценијске паузе у сарадњи са Гласником.[8] Александар Петров, у тежњи да објасни такав јаз у књижевној сарадњи између Гласника и Станислава Винавера, поставља следеће питање: да ли је све то време био „отворен позив и за ‘трубача’ и ‘заставника’ модернизма, Станислава Винавера?“[9] Није безразложно поставити ово питање и врло је важно покушати пронаћи одговор, иако се, овом приликом, тиме ипак нећемо бавити. Оно што је интересантно јесте Винаверов повратак у Гласник 1935. године, када поново почиње да објављује своје есеје и много чешће – позоришне критике, чиме ћемо се овом приликом бавити, имајући у виду да је свако истраживање Винаверове позоришне критике унапред обележено фрагментарношћу и несистематичношћу, због доступне, или боље речено, недоступне грађе.

Већ у другој свесци Српског књижевног гласника из 1935. године (16. јануара) Станислав Винавер објављује критику Ибзенове драме Дивља патка, која је премијерно изведена у Народном позоришту. Тај текст илуструје претпоставку да је за однос између Винавера и Гласника важнија позоришна критика од есејистике, као вид сталне и континуиране сарадње, иако можемо рећи да Винавер никада није био Гласников писац, на основу значајног истраживања које је обавио Александар Петров.[10] Прва Винаверова позоришна критика у новој серији Гласника била је објављена у рубрици Чланци, а не у рубрици Позоришни преглед, као што је било уобичајено. Тачно годину дана након тога, јануара 1936. године, о Ибзену на београдској позорници пише и Милан Грол, стални сарадник Српског књижевног гласника, што показује стваралачки и идеолошки континуитет Гласниковог позоришног деловања. У тексту о Ибзеновој драми Винавер је изнео своје кључне идеје о уметничком и књижевном стваралашвту, наговештене већ у манифесту 1920. године. Поводом извођења Ибзенове драме Винавер, између осталог, пише:

(…) живот је нешто свештено, и даје се растумачити, у исти мах, и законима вишим и нижим – употребљавамо наравно ове изразе у њиховом обичном значењу: за великога пак писца и видиоца нема закона виших и нижих, него само закона из разних области и разних техника, последње у прво да увре и тако да се увек оствари круг, безизлазност, права судбина, симбол прастаре змије“.

Током целе године и почетком наредне Винавер је објављивао у позоришној рубрици[11], док је стални позоришни критичар Гласника Милош Савковић боравио у Паризу због докторских студија на Сорбони. Иако је Винавер у овом случају играо улогу „заменика“ – то није умањило његов углед и квалитет његових текстова, те је у сваком случају оправдана тврдња да Станислав Винавер јесте један од најзначајнијих позоришних критичара између два светска рата, а и након тога. Упркос томе, многи позоришни ауторитети оспоравају квалитет и усаглашеност Винаверовог позоришног оглашавања. Боривоје Стојковић, на пример, наводи да је његов позоришни стил „у основи недовољно сређен и вазда пожељан да буде оригиналан“, а претерана тежња за оригиналношћу га често одведе „у апстракцију и излишна измишљања, која нису увек духовита и практична“.[12] Трагом таквог читалачког утиска, Петар Марјановић, неколико деценија касније, бележи да су Винаверови позоришни текстови „неједнаке вредности“ и да их је тешко систематизовати у прегледнију целину. Марјановић, даље, тврди да се Винавер често губио „у вербалним вратоломијама или неким ситним личним нетрпељивостима, што је сметало не само објективности тих чланака, већ и њиховом квалитету“.[13] На основу оваквих запажања, можемо закључити да Винавер „није имао среће са летописцима српске позоришне сцене, нити са онима којима је критика позоришне уметности професија“.[14]

Уколико погледамо садржај четрдесет и пете књиге Српског књижевног гласника уочићемо да је уместо Милоша Савковића стални позоришни критичар управо Винавер. У том тренутку је кулминирала неизвесна и узбудљива сарадња између Винавера и Гласника. Објављивањем преко десет краћих текстова о позоришној уметности Винавер је показао да је упознат са релевантним чињеницама, појавама и кретањима у српском (и европском) позоришту, те можемо закључити да је истинита тврдња Гојка Тешића да је Винавер „један од најзначајнијих позоришних критичара протеклог 20. века“.[15]

Један од најпарадигматичнијих „позоришних“ текстова Станислава Винавера, а који је објављен у Српском књижевном гласнику 1935. године, тиче се управо одбране позоришно-драмске уметности. Тај текст, који носи наслов „У одбрану позоришта“ (Српски књижевни гласник, Нова серија, број 3, 1. јуни, 1935, 206), један је од оних у којима се види Винаверова језичка експериментална енергија, али истовремено и снага става према устоличеним ауторитетима. Пишући о Косаровом комаду Нема Бога – има Бога, Винавер је дао својеврсни манифест позоришној критици, противећи се јасно критикама Велибора Глигорића. Иако би требало да критика образлаже писца дубље и савршеније но што сам писац зна, Винавер је свестан да наша критика не продире у срж писца и да то чак ни не покушава. На основу Глигорићевих погубних и оштрих позоришних критика, он закључује да је он „имун за позориште“, као што је имун за све друге уметности: „Он све оглашава огавним и ништавним. Али то није у име једног уметничког идеала, да тражи још боље, јаче, дрхтавије, пресудније. Пословно и без журбе, готово механички, он обезнањује свима – да не ваљају“. У том смислу, Винавер пише да наша позоришна критика у целини жуди да пронађе контрадикције и збрке и да их „победно набоде на бојно поље“. Винавер, даље, оставља значајне увиде у српску позоришну критику, те наводимо већи део његовог размишљања:

Кула наше књижевне и уметничке критике сва је окићена крвавим главама писаца. То што свакога писца униште, прикољу и закољу, било би најосновније канибалство. Наша критика, са те тачке гледишта, могла би, у пуном смислу те речи, да се назове људождерством. Кроз њу говоре стари дивљачки атавизми. У најбољем случају, они се хвале посеченим главама, броје их и пребрајају. (…) Наша критика озбиљно је оболела, од обичног и жалосног комплекса: од страха да служи писцу. Она неће да робује. Она је хајдучка, као и многе појаве код нас. Њој треба рећи да то ропство није, да и писаци ми у исти мах докучујемо суштине и да је писац можда још већи роб – ако се већ говори о присили и насиљу – јер он зависи од још више веза, грчева, настраности, јава, сласти и горчина. Критика је слободнија од писца: у том је њена снага, у том је њена величина, у том је тајна њене моћи. (…) Ми критичари нисмо робови, а најмање треба да будемо побуњени робови.

Објављивањем таквог својеврсног критичарско-позоришног манифеста Станислава Винавера, Српски књижевни гласник је показао да је умногоме традиционални часопис био простор, за разлику од прве серије гласила, расположен за многа „отварања“, која, у целини посматрано, нису представљала велико изненађење за тадашњу Гласникову читалачку публику.

Након тога, почетком 1936. године, у 47. књизи Српског књижевног гласника, објављена су два позоришна текста Станислава Винавера: „Скакавци“ (Нова серија, XLVIII, бр. 2, јануар 1936) и „Стил и стих на Београдској позорници“ (јануар 1936). Ове две критике налазе се у Позоришном прегледу и парадигматичне су када говоримо о односу књижевног текста и позоришне сценске уметности, а посебно када је реч о Винаверовом разумевању позоришне уметности. Текст „Скакавци“ написан је поводом представе по тексту Стевана Костова, а у Колунџићевој режији. Примећујући утицај Гогољевих комада, Винавер доследно анализира и интерпретира сценски преображај глумаца: г. Маринковић, г. Васић, г-ђа Стокић, г-ђа Паранос, г-ђа Прегарц и г. Јовановић. Цео овај комад, пише Винавер, јесте „анегдота о томе на који начин људи бивају подмићени“, а писац је према овом комаду утолико бугарски Нушић, „уколико и он и Нушић потичу од Гогоља“. Вештом интерпретацијом глумачких способности, карактера из комада и позоришних механизама – Винавер је мишљења да „глумци треба не само да помогну писца када их он за то моли, и када им даје маха, него и онда када их напусти и изневери“.[16]

Други текст из 1936. године уједно је и последњи текст о позоришној уметности који је Винавер објавио у Гласнику, а реч је о тексту „Стил и стих на београдској позорници Руј Блаз“ (16. јануар 1936). Тиме се ове критике двоструко издвајају: прво, налазе се на маргини (или боље речено, на маргини маргине) истраживања Винаверове позоришне мисли; друго, тичу се управо Српског књижевног гласника и једне од најспецифичнијих сарадњи у српској књижевности. Текст „Стил и стих на београдској позорници Руј Блаз“ се, наиме, бави управо стилским начелима позоришне и уопште – уметничке праксе.

Са великим болом и стегнута срца отпочињем данашњу кронику. Не боле мене погрешке. Оне су свугда могуће. У њима има дражи и поуке. Него мене боли одсуство стила. Мене боли када ми нисмо на културној висини, и то својом сопственом кривицом. Интелигенција, песници, трагичари, писци, архитекти, градитељи и уобличитељи имају свети задатак да стварају облике по свом најбољем умењу и најсвеснијој савести. Ако они не одговоре својој улози чувара стила, они су грешни према нацији. Они су изневерили строгу заповест лика и подобија. И ако они оману, они чији облик има да буде закон и правило и узбуђена стваралачка видљивост, шта је остало за друге, од којих се не захтева ни заискрена јасност, ни разговетна варница израза, ни врховно старање које осветљује као муња тмине? Ко изда духовно, грешнији је него онај ко изда материјално. Његов је грех тежи и по своме обиму и по последицама. Последице духовног сагрешења свете се целоме свету. А последице стилског склизаја – ма како то парадоксално изгледало – означавају опште срозавање, општи нехат, општи неморал, неморал видљив и опипљив, неморал у виду споменика самоме себи.[17]

Винавер је, дакле, става да уколико се рђаво изговоре стихови француског песника на сцени Београдског драмског позоришта – то може утицати на целу нацију. Уколико би са прве драмске позорнице у држави нестао смисао за језик, за граматику, за синтагму – нестала би цела једна култура јер „језик који одјекује са наше прве позорнице је светиња“. Недостаје данас таква Личност Винавер, да укаже на овакво стање у позоришној уметности. То је још један разлог више зашто треба да отргнемо ове позоришне есеје са маргине позоришне прошлости и да говоримо о њима. Вавилонске куле се стварају свуда око нас – а оне су огледало у који се огледамо за драгоценији појам о нама. Пишући о представи Београдског драмског позоришта – по тексту Виктора Игоа – он је писао о позоришту које се плаши поезије и стравичном преокрету: Виктор Иго је постао ПЕПЕО. Винавер покушава да укаже на разлог ове трансформације:

Он [Иго] свој театар није градио на тим основама. Он је своје позориште стварао на блеску расцветалих стихова, на великим громовним речима, на иронији трагичних неспоразума, на антитезама небосежним, на урнебесу страсти и мржњи, на фаталним огњевима који прождиру. Можда је то наивно – али је наивније ако се антитезе поткрешу као коров, огњеви утуле. Онда је то на сивом згаришту плева и пепео.

Оваква позоришна промишљања неоспорно су обележила овај „неупоредиви летопис нашег књижевног и културног живота“[18], који је умногоме већи и значајнији када имамо у виду сјај континутета и традиције који се негују, почев од 1901. године. Винаверове позоришне контемплације и његове позоришне критике, драгоцен су залог за будуће изучавање позоришне прошлости, али истовремено и за будућност сценских адаптација драмских комада о којима је било реч. У овом кратком и непотпуном осврту на Винаверово позоришно биће, указано је само на одабране фрагменте из Српског књижевног гласника, исписујући тако само нацрт за будућа изучавања овог модерног песничко-позоришног делатника.

ЛИТЕРАТУРА

  1. Витошевић, Драгиша, „Друга серија Српског књижевног гласника и њен однос према претходној“, Књижевна историја, XV, 57/58, Београд 1982.
  2. Витошевић, Драгиша, Српски књижевни гласник 1901–1914, „Позоришна критика“, књигу уредио др Александар Петров, Матица српска, Институт за књижевност и уметност Вук Караџић, Београд 1990.
  3. Винавер, Станислав, „Дивља патка“, Српски књижевни гласник, књ. 2, 16. јануар, 1935, стр. 89.
  4. Винавер, Станислав, „Стил и стих на београдској позорници Руј Блаз“, Српски књижевни гласник, јануар 1936, књ. 47, стр. 153.
  5. Винавер, Станислав, „Скакавци“, Српски књижевни гласник, јануар 1936, књ. 47, стр. 68.
  6. Марјановић, Петар, „Станислав Винавер као позоришни критичар“, Књижевне новине, XX/322, 2. 3. 1968.
  7. Петров, Александар, „Винавер и Српски књижевни гласник нове серије“, Књижевно дело Станислава Винавера (теорија – есеј, критика и полемике – поетија – версификација – проза – језик и стил – преводилаштво – компаративне теме – разно), зборник радова, уредник Гојко Тешић, Институт за књижевност и уметност, Београд 1990.
  8. Стојковић, Боривоје, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932.
  9. Тешић, Гојко, „О Богу и човеку на позорници, укратко“, Бог и човек на позорници – дела Станислава Винавера, књига 11, приредио Гојко Тешић, Службени гласник, Београд 2015.

[1] Драгиша Витошевић, Српски књижевни гласник 1901–1914, „Позоришна критика“, књигу уредио др Александар Петров, Матица српска, Институт за књижевност и уметност Вук Караџић, Београд 1990, 194.

[2] Види: Исто, 194.

[3] Сличне тенденције приметне су у савременом позоришном свету, пре свега у одлуци Стеријиног позорја да се врати домаћем драмском тексту. У Гласнику  је о томе отворено писао Драгомир Јанковић, истичући да је „бесмислено да нас се на првом месту тичу писци Ернанија и Ревизора, него сиромах наш комични драмски песник, тј. Стерија“. Исто, 196.

[4] Исто.

[5] Жил Леметр, Емил Фаге, Франсиск Сарсе итд.

[6] Види: Драгиша Витошевић, нав. дело, 196.

[7] Исто.

[8] Иако делује да је сарадња поново успостављена на обострану сагласност, постоје одаци који показују другачију ситуацију. Наиме, Винаверова појава у Гласнику 1931. ипак није једнодушно поздрављена код свих. На седници Управног одбора 8. новембра, Тихомир Ђорђевић се изјаснио против сарадње Винавера и Светислава Стефановића јер су „нападали Гласник“, док су их Милан Грол и Јаша Продановић бранили. У том разговору је истакнуто да су мерило за Гласник увек „моралне квалификације – вредности“. Види: Александар Петров, „Винавер и Српски књижевни гласник нове серије“, Књижевно дело Станислава Винавера (теорија – есеј, критика и полемике – поетија – версификација – проза – језик и стил – преводилаштво – компаративне теме – разно), зборник радова, уредник Гојко Тешић, Институт за књижевност и уметност, Београд 1990, 383.

[9] Исто, 382.

[10] Исто, 390.

[11] Објављивао је Винавер и неколико врло занимљивих и квалитетних есеја у Гласнику. Међу њима се посебно истичу два есеја: Песник на сребрном кљусету о Христијану Моргенштерну и његовом песништву и Успомена на Брану Ћосића.

[12] „Тако у његовим критикама има увек више лепих, занимљивих и тачних појединости, али у целини суд му је најчешће погрешан. Он је вешт и гибак анализатор, позоришни човек од нерва, добре памети и јаке интуиције, особито за језик и стил. Он показује склоност за симболизам у позоришту, за парадоксе у игри и вазда даје предност музичком усклађивању. Захтевало би се код њега много више реда, мере за стварност, сређености, сажетости и нарочито јасности, јер је у основи конфузан“. Види: Боривоје С. Стојковић, Историјски преглед српске позоришне критике, Сарајево 1932, 91-92.

[13] Марјановић сматра да су Винаверове позоришне критике „често пуне нових (каткад бизарних и апстрактних) тврдњи – које се често не могу прихватити, мада се његовом аутору не може оспорити способност да занимљиво медитира и да је у стању да привуче пажњу и онда када није у праву“. Види: Петар Марјановић, „Станислав Винавер као позоришни критичар“, Књижевне новине, XX/322, 2.3.1968, 6.

[14] Гојко Тешић, „О Богу и човеку на позорници, укратко“, Бог и човек на позорници – дела Станислава Винавера, књига 11, приредио Гојко Тешић, Службени гласник, Београд 2015, 703.

[15] Исто, 705.

[16] Сви наводи из овог текста су из Српског књижевног гласника (нова серија, број 1, јануар 1936, књ. 47, 68-70).

[17] Станислав Винавер, „Стил и стих на београдској позорници Руј Блаз“, Српски књижевни гласник, јануар 1936, књ. 47, 153.

[18] Драгиша Витошевић, „Друга серија Српског књижевног гласника и њен однос према претходној“, Књижевна историја, XV, 57/58, 1982 Београд, 55.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања