ПОЗОРИШНА РЕЦЕПЦИЈА ДЕЛА МИЛОРАДА ПАВИЋА

Aутор: др Милена Кулић

Иако је Милорад Павић најпре препознатљив по прозном опусу, драмски текстови припадају важним театарским драмским правцима 20. века и представљају значајан позоришни исказ. Позоришних приказивања Павићевих драмских комада није било много[1], имајући у виду светску популарност његових романа, пре свега Хазарског речника, али је готово свако извођене представљало изузетан позоришни догађај. Интересовање за књижевни рад Милорада Павића у иностранству заснивало се или на одушевљењу или на порицању књижевне вредности.[2] Проходност Павићевог лавиринта, „дубоко укорењен у барокном лавиринту“[3], и могућности које нуди његов текст не зависе искључиво од читаоца, већ у позоришном амбијенту зависе од сваког гледаоца у позоришној сали. И Јован Ћирилов је мишљења да је у питању писац који је „прошао искуства историје драмске књижевности и то оне најређе, барокне, код нас и у свету“.[4] Ипак, Павић је с радошћу писао „да се може волети то што се пише“.[5] Они који су се усудили да раде Павићеве комаде, или адаптације његових прозних текстова, рачунали су на, рансијеровски речено, еманциповане гледаоце који ће успети да повежу све елементе Павићевог хипертекста у једну целину. Носећи лесинговски атрибут синкретичне, позоришна уметност овладава и простором и временом. Поглед на рецепцију тако изведених комада, показује да је публика на различитим крајевима света реаговала одлично на Павића у театру. У намери да прикажемо неке реакције на позоришна приказивања, у овом случају бавићемо се делима Заувек и дан више (приказано 2002), Хазарски речник (приказано 2006) и Звездани плаш: Астролошки приручник за неупућене (приказано 2010) и њиховим изабраним приказивањима. Остаје отворено питање у којој мери је театар успео да изађе на крај са сложеним делом Милорада Павића и задржава се претпоставка да је Павић остао несавладив у оквиру позоришних околности. Његова дела, најпре Хазарски речник, превазилази „хоризонт очекивања“ – да употребимо израз Х. Р. Јауса – и ризикује да изазове неразумевање код читалаца/публике/рецепције, па чак и негативне реакције. У очекивању неочекиваног, Павићеве драме „почивају на логици стварног света, али указују колико је он друкчији од света фикције и логике коју он поставља“.[6]

Павићеви текстови су инспирисали режисере широм света. Рецепција у Русији је била одлична, Павић је у Русији стекао изузетну популарност, изазивао је праву усхићеност код читалаца, док је код критичара присутна тежња за дубљом анализом његових дела. Стога, не чуди што Павића инсценирају не само у Москви, већ и у Вороњежу и Прокопјевску. Томе су свакако допринели одлични преводи Павићевих дела (Л. Савељеве и Н. Вагапове). Вороњешки камерни театар, који је имао турнеју по Русији са Павићевим комадом Заувек и дан више стекао је високу оцену и гледалаца и критике. [7] У питању је комад који је први пут у историји драме објединио цео „драмски циклус са готово бескрајним низом могућности за сценско-филмску реализацију“.[8] По сведочењу Сергеја Мешчерјакова, највећи успех је овај комад имао у инценацији водећег московског театра МХАТ у априлу 2002. године. Светска јавност је преко овог драмског комада упознала на прави начин дело Милорада Павића, а критичка рецепција је писала много о комаду.[9] Представа је наишла на добру рецепцију, након премијере је десетак периодичних издања писало о комаду. Позитивни утисци су били и о „мушкој“ и о „женској“ верзији. Дивили су се храбрости О. Табакова, који је по први пут усмерио брод МХАТ-а у територијалне воде постмодернизма, али и Павићевој популарности. Р. Должански (Комерсант, 23. април 2002) тврдио је да театар није изашао на крај са сложеним „антиперформативним“ комадом Павића, који је остао „просто несавладан“, за све похвале Павићу („велики савремени писац“) и МХАТ-у („Художественици су учинили велику ствар“).[10] Негативну оцену дали су А. Сокољански (Ведемости, 27. април 2002) и А. Соломонов (Газета, 24. април 2002). По мишљењу Соломонова, представа је подсећала на дечију бајку, редитељ и глумци се нису снашли у „филозофској суштини комада“, мада су протагонисти оптерећивали текст „незамисливим дозама подтекста“[11] Оштрији суд је изнео А. Сокољански, који је одредио рок трајања Павићеве славе („слава српског генија и првог писца 21. века испала је сувише краткотрајна“).[12] По речима Сокољанског, „метаморфозе простора, које је креирао Валериј Левантал, ефектне су и елегантне“, улоге Калине и Петкутина „одигране су љупко и брижно“, а глумачке трансформације[13] В. Гроздицког изведене су „веома духовито“.[14] Такву оцену су дали готово сви критичари. У рецепцији ове позоришне представе у много чему је негирана интелектуална вредност представе уз одавање пуног признања њеној театралној спектакуларности.[15] Да је овај драмски текст М. Павића „сушти цимет и ванила“ показује даљи искази из рецепције на руском говорном подручју, посебно критике у Новим вестима (24. април 2002, Ј. Јампољска) и Времену МН (24. април 2002, И. Корнејева) и Иностраној књижевности (бр. 11, 2002, Н. Старосељска): „сама представа је заносна, нежна, скоро бестелесна, начињена у равном будистичком маниру – кратко и пуно, као уздах и издах“, „млеко и мед, зачињени сољу путене земне љубави“.[16] У таквим критичким приказима ове представе често се критичари позивају на мишљење српске публике, која потврђује да је режисер успео тачно да пренесе дух српског народа. Театарско искуство од Шекспира до Боба Вилсона омогућило је Павићу да начини драму „саткану од мистерије смрти и живота, времена и простора, оностраног и стварносног“[17], која се заснива на барокним елементима и грандиозним сликама.

Рецепција Павићевог књижевног дела у Словенији је доживљавала своје интензивније фазе приликом извођења драмског спектакла Хазарског речника у режији Томажа Пандура у Љубљани 2006. године. Том приликом организован је и његов боравак у Словенији те исте године, који је иницирао и омогућио његов пажљиви читалац Душан Манојловић. Хазарски речник је наишао на одличне рецепције и послужио је и као тематски оквир за друга драмска дела. Ипак, треба имати у виду да је Хазарски речник за свега неколико година „постао планетарни бестселер о чијој рецепцији се већ тада могла написати књига која би више пута превазилазила његов обим“.[18] Представа у режији Томажа Пандура (Позориште Атеље 212 Београд & Theaters Љубљана) постигла је велику популарност. Између осталог, учествовала је на Стеријином позорју у Новом Саду на 48. Позорју 2003. године[19] и освојила награде за глумачка остварења[20]. Енциклопедијске јединице Хазарског речника, које осликавају пут ловаца на снове, приказане су врло успешно. После неуспешног постављања у САД-у Хазарски речник у режији Томажа Пандура представљало је позоришни спектакл. То сведоче позоришне критике написане након представе (прим. Иван Меденица, Време), али и чињеница да је представа извођена на фестивалима широм света (Словенија, Шпанија, Грчка, Србија, Латинска Америка итд.) и да је награђивана. Језик Милорада Павића је пренет у складу с Пандуровим редитељским језиком, рационални смисао потписнут неким зачудним формулацијама („поглед од кога падају птице“, „очи на ветру постају као велика и мала кашика“, „не шири од десет камиљих смрти“, „очима маљавим као муда“, „њој су увек три петка до вечере“ итд.).

Критика је коментарисала занимљиво решење да један глумац игра све ликове исте вере, у распону од 19. до 21. века (Драган Мићаловић хришћане, Тихомир Станић муслимане, Ливио Бадурина Јевреје).[21]  Ова представа открила је један начин позоришног размишљања  који се битно разликује од оног који је владао у нашем конзервативном театру. Након неколико година, 2018. године, у славу Пандура, премијерно је изведен балет Хазарски речник – Ловци на снове (на музику Мирослава Бака) у Народном позоришту у Београду.

На сцени Малог позоришта у Букурешту 2010. године изведена је представа на основу романа Звездани плашт: Астролошки приручник за неупућене са измењеним поднасловом (Астролошки водич за неупућене). Драматизацију, режију и музичку илустрацију потписали су режисерка Нона Чобану (Nona Ciobanu), а костиме је осмислила чувена модна дизајнерка Дојна Левинца. Иако је одиграно неколико представа, позоришни комад је пропраћен са неколико позоришних критика, али углавном контрадикторних, како је забележила Октавија Неделку у тексту „Милорад Павић у Румунији“[22], што показује интересовање за Павићев драмски опус. Илеана Лукаћиу у својој позоришној критици „Звездани плашт. Астролошки приручник за неупућене – жалосни спектакл“, коју је поставила на свој блог, тврди да овај писац треба да буде читљивији и да је неуспех представе кривица редитељке која је „желела обиље метафора, симбола, које одређују прозу овог српског аутора, али је позоришна визуелизација збуњујућа за гледаоца који очекује пренос једне кохерентне, покретачке поруке“.[23] Марина Роман, са друге стране, није истог мишљења и даје похвалне исказе за онлајн позоришни часопис Yorick.ro у тексту „Звездани плашт. Астролошки приручник за гатање – лепа представа“: „Ерос и Танатос, рај и пакао, сан и стварност“ (..) „роман који вреди поново прочитати“, „филозофска поема са нелинеарним приступом и готово интерактивно писање“, импресионира „јасноћом којом Нона Чобану сече текст и начином на који је успела да задржи поезију и мистерију“.[24]

Ови драмски прикази по тексту Милорада Павића резултат су нужде за новом драмском и театарском поетиком. Иако су приказане представе прозашле из различитих култура, језика и позоришних пракси, све показују да Павићев „драмски језик“ представља изразит талас позоришне поетике зачудности. Рашомонским мењањем тачака Милорад Павић усложњава принцип читања у којем се губи пасивни традиционални читалац. Читалац, тј. гледалац добија повлашћено место и активно учествује у изградњи текста. Иако је популарност Хазарског речника значајно превазишла све позоришне покушаје Милорада Павића, закључак је да су оваква позоришна збивања сублимирала целокупна домаће искуство и начела модерне драматургије и храбро закорачила у светску театарску авангарду.

ЛИТЕРАТУРА

1. Дамјанов Сава и Павић Милорад (интервју), „Писати са радошћу да се може волети то што се пише“, Књижевна реч, год. 14, бр. 258, 10. 6. 1985.
2. Дамјанов Сава, „Павићев лавиринт“, у: Писци Павићу, зборник, прир. Михајло Пантић, Београд 2019.
3. Лукаћиу Илеана, „Mantia de stele. Îndrumar astrologic pentru ghicit-un spectacol lamentabil la Teatrul Mic”, ileanalucaciu.blogspot.com/…/mantia-de-stele-indrumar-indrumar.html/, 3. VII 2010
4. Монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), прир. Александра Коларић, Стеријино позорје, Нови Сад 2015.
5. Крајновић Андријана, „Постмодерно и фантастично у Павићевим драмама Кревет за троје и Стаклени пуж“, у: Летеће виолине Милорада Павића, зборник, ур. Јелена Марићевић, Универзитет у Новом Саду: Филозофски факултет, Одсек за српску књижевност, Нови Сад 2015.
6. Меденица Иван, „Призори који се не покрећу“, Време: com/kultura/prizori-koji-ne-pokrecu/
7. Мешчерјаков Сергеј, „Рецепција стваралаштва Милорада Павића у Русији“, у: Милорад Павић: становник светске књижевности, ур. Иван Негришорац, Матица српска 2018.
8. Марићевић Јелена, Барок у белетристичком опусу Милорада Павића, докторска дисертација, Нови Сад 2016.
9. Михајловић Душан, извод из критике, Јединство, Приштина 22–23 јануар 1994, нав. према: Милорад Павић, За увек и дан више: позоришни јеловник, Дерета 2001.
10. Неделку Октавија, „Милорад Павић у Румунији“, у: Милорад Павић: становник светске књижевности, ур. Иван Негришорац, Матица српска 2018.
11. Павић Милорад, За увек и дан више: позоришни јеловник, Дерета 2001.
12. Роман Maрина, „Mantia de stele. Îndrumar astrologic pentru ghicit-un spectacol frumos”, у позоришном онлајн часопису Yorick.ro, rubrica/cronica/special, бр. 24, 3. V 2010.
13. Ћирилов Јован, извод из критике, Политика, VII 1993, наведено према: Милорад Павић, За увек и дан више: позоришни јеловник, Дерета 2001.

[1] Попис приказивања може се погледати на khazars.com/index.php/sr/dela-milorada-pavica/pavic-u-pozoristu/2.html

[2] Јелена Марићевић, Барок у белетристичком опусу Милорада Павића, докторска дисертација, Нови Сад 2016, 27.

[3] Сава Дамјанов, „Павићев лавиринт“, у: Писци Павићу, зборник, прир. Михајло Пантић, Београд 2019, 110.

[4] Јован Ћирилов, извод из критике, Политика, 10. VII 1993, наведено према: Милорад Павић, За увек и дан више: позоришни јеловник, Дерета 2001, 119.

[5] Сава Дамјанов и Милорад Павић (интервју), „Писати са радошћу да се може волети то што се пише“, Књижевна реч, год. 14, бр. 258, 10. 6. 1985, 19.

[6] Андријана Крајновић, „Постмодерно и фантастично у Павићевим драмама Кревет за троје и Стаклени пуж“, у: Летеће виолине Милорада Павића, зборник, ур. Јелена Марићевић, Универзитет у Новом Саду: Филозофски факултет, Одсек за српску књижевност, Нови Сад 2015, 200.

[7] Сергеј Мешчерјаков, „Рецепција стваралаштва Милорада Павића у Русији“, у: Милорад Павић: становник светске књижевности, ур. Иван Негришорац, Матица српска 2018, 98.

[8] Душан Михајловић, извод из критике, Јединство, Приштина 22–23 јануар 1994, нав. према: Милорад Павић, За увек и дан више: позоришни јеловник, Дерета 2001, 122.

[9] Драматизација комада Кревет за три особе В. Петрова (Петербург, 2003), није изазвала тако бурне реакције као Заувек и дан више. Оцена текста је двосмислена („често је тешко разлучити истинске домете хуманистичког ума од филолошке графоманије преко сваке мере неображенога писца“). Високу похвалу су добили и редитељски поступци В. Петрова, али имајући све у виду може се закључити да критика није била у потпуности наклоњена овом комаду.

[10] Наведено према: Сергеј Мешчерјаков, нав. дело, стр. 98.

[11] Исто.

[12] Нав. према: Исто.

[13] Хазарски жрец, свештеник-ентузијаста наступајућег генетског инжеренга и трговац музичким инструментима.

[14] Исто, 99.

[15] Нпр. коментар Н. Каминскаје: „Један призор смењује други, а мисао се не развија, и монолози јунака делују испразно. Заузврат имамо прелепе призоре. Заувек и дан више звучи веома озбиљно. Али заправо је и то – неизмерно лепо“.

[16] Сергеј Мешчарјаков, нав. дело, 99.

[17] Види: Јован Ћирилов, нав. дело, 119.

[18] Сава Дамјанов, „Павићев лавиринт“, у: Писци Павићу, зборник, прир. Михајло Пантић, Београд 2019, 109.

[19] Др. Дарко Лукић, ад. Ливиа Пандур, Томаж Пандур, рд. Томаж Пандур, музика Ричард Хоровиц, дм. Ливиа Пандур, сц. Марко Јапељ, кс. Лео Кулаш, Светлана Висинтин, кор. Ервард Клуг, лк. Љиљана Мркић-Поповић, мачевање Станислав Живковић, ард. Јована Поповић, асц. Жељко Рудић, акц. Снежана Пешић Рајић, ац. мачевања Милош Ђалић. Подела (више улога): Јелена Ђокић, Горан Шушљик, Петар Божовић, Драган Мићаловић, Ливио Бадурина, Јелисавета Саблић, Ли Холмс, Тихомир Станић, Светозар Цветковић, Соња Вукићевић, Христина Поповић, Едвард Клуг, Роналд Савковић, Живко Грубор, Александар Грујић, Марко Јањић, Бранислав Јевтић, Радивоје Кнежевић, Милутин Милошевић, Вук Салетовић. Наведено према: Монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), прир. Александра Коларић, Стеријино позорје, Нови Сад 2015, 150.

[20] За глумачка остварења Стеријине награде су добили Драган Мићановић, Лео Кулаш и Светлана Висинтин (вид. Монографија 60 година Стеријиног позорја (документарна грађа), прир. Александра Коларић, Стеријино позорје, Нови Сад 2015, 220).

[21] Исто.

[22] Октавија Неделку, „Милорад Павић у Румунији“, стр. 197.

[23] Илеана Лукаћиу, „Mantia de stele. Îndrumar astrologic pentru ghicit-un spectacol lamentabil la Teatrul Mic”, ileanalucaciu.blogspot.com/…/mantia-de-stele-indrumar-indrumar.html/, 3. VII 2010.

[24] Maрина Роман, „Mantia de stele. Îndrumar astrologic pentru ghicit-un spectacol frumos”, у позоришном онлајн часопису Yorick.ro, rubrica/cronica/special, бр. 24, 3. V 2010.